Пратиоци

субота, 1. октобар 2011.

Povampireni snobizam i Ivan Tasovac



Ivan Tasovac vrlo brzo i vrlo agresivno krči svoj put ka najomraženijim ličnostima srpskog javnog života. Ovaj agresivni, klasično-trenirani padavičar je najnovija verzija „beogradske građanske svesti“ koja pokušava da ovaj brod skrenut sa kursa pravog ukusa, moralnosti, prefinjenosti itd. vrati tim, je li, davno proćerdanim Pravim Vrednostima.

Ko je Ivan Tasovac i šta on hoće od svih nas, običnih ljudi ?

On je klasičan izdanak kruga dvojke rođen 1966. godine u porodici gde je otac bio glumac, majka profesorka klavira. Idealan preduslov nasrtljive umetničke pretencioznosti, obilato začinjene „starobeogradskim“ prezirom prema svemu što nema veze sa Vračarom, Dorćolom i Sarajevskom, ili što nema veze sa visokom kulturom i-ili klasičnom tradicijom. Tasovac je najmlađi direktor Beogradske filharmonije, a svi znamo da je ta grupa ljudi „najprefinjeniji orkestar u Srbiji“, „najbolje PR oružje Srbije“, „najveća kulturna institucija u Srbiji“ itd.




Zadnjih godina, dakle, Tasovac i njegova klika smeštena u zloglasnoj sali Kolarčeve zadužbine je na sebe preuzeo ulogu nabijanja krivice i osećaja niže vrednosti onoj populaciji u Srbiji koju zaista ne zanima klasična muzika, a to je oko 98% srpskog stanovništva. Ali, nije problem u klasičnoj muzici kao klasičnoj muzici.

Problem je u nastavku tog suptilnog kulturnog rata koji na ovim prostorima plamti još od sedamdesetih i koji se vodi na liniji grad/obrazovani/srednja klasa protiv periferije/niskoobrazovanih/nižih klasa. Kako i zbog čega dolazi do takvog sukoba je tema za koju je potreban rad koji nadilazi namere ovog teksta, no biće reči i o tome. Za sada, pokušaću da ostanem na liniji koja se tiče isključivo perioda nakon pada Miloševićevog režima 5. oktobra 2000-e.

Dakle, nakon pada pomenutog režima, beogradski intelektualni krem (koji se decenijama punio od državnih para države koju je pljuvao na sav glas, SFRJ, pa čak i Slobodanove SRJ) je očekivao, naivno, da će u roku od godinu dana nestati i turbo-folk, i džipovi i tela iz teretane, i preplanule ribe sa silikonskim sisama, i kultura splavova i kultura fudbalskih tribina – da dolazi neko novo vreme gde će gospoda otvoreno moći (kao za vreme te omražene SFRJ) da produži da nabija komplekse „marvi“ o njenoj necivilizovanosti, prostoti, zaostalosti – dakle jednoj opštoj nižoj vrednosti na lestvici njihovog rangiranja ljudi. Da će opet Vračar, Senjak i Dorćol vladati nad blokovima, Rakovicom, Zemunom i Železnikom, da će EKV opet biti najslušanija grupa, da će svi umirati da čitaju Borislava Pekića ili kogagod, da će se opet otkriti iskonska vrednost Jima Morrisona u odnosu na Ol Dirty Bastarda ili Sinana, da će svi masovno krenuti na FEST-ove umesto na utakmice i da će se filmovi Jima Jarmusha mnogo radije gledati od „Scarface“-a.

To je bila, na našu sreću, potpuno suluda procena. 

Da stvar bude gora po gradsku elitu, dobar deo omladinaca Beograda i ostalih mesta je neopterećeno nastavio svoju praksu da u utorak uveče ode na Lucky Strike Urban Experience, četvrtak na neki trance u organizaciji kojegod domaće trance zadruge i vikend ostavi za ultimativno turbo-folk iskustvo na splavovima. To je bio jedan model potrošnje i uživanja muzike koju gradski, elitni čistunci nisu mogli ni da shvate, a kamoli da prihvate. Ako se ičega sećam, sećam se partije gde je na mojoj maturskoj ekskurziji 2003-e relevantni cd bio sačinjen od stvari Jeff Millsa, Adama Beyera, Portisheada, Astral Projectiona, Bad Copya i Zvonka Demirovića. Ako pričamo o multikulturalnosti. Ja sam tad bio izolovani pajserko u duksu Led Zeppelina, recimo, ali imao sam 18 godina, šta sam znao ? Tu diskretnu nit koja je prolazila tim cd-om sam shvatio tek mnogo godina kasnije, ali bolje ikad.

I ko onda dolazi ? 
Dolazi nova vrsta mešetara kao što je Ivan Tasovac. Tasovac, sa svojim imidžom ludog naučnika, usplahirenog intelektualca koji „pomera norme očekivanog“, fleksibilnog, spremnog na šok sa sve izjavama tipa „- Filharmonija je institucija koja je odgovorna da kroz promociju muzike promoviše i pozitivne društvene vrednosti. To je jedini način da vašu muziku čuju i oni koji na spomen reči ‘kultura’ odmah potežu pištolj”.

Štagod ovo značilo, jasna je matrica i jasna je decenijama unazad: teraj ljude da misle da su ljudska govna i otpad ukoliko se ne prave da otkidaju na Bahove fuge ili Mocartovi koncerte za klavir i orkestar (!). Izveštaji kažu da je “Tasovčev originalan pristup vođenju ove ustanove” doveo do toga da par godina zaredom sezone budu rasprodate i štatijaznam. Taj podatak je možda najbolji dokaz koliko nešto možete dobro da prodate igrajući na kartu toga da vas kupovina tog nečeg čini mnogo prosvećenijim, dubljim i inteligentnijim čovekom od vašeg komše koji, eto, ide na Freestyler utorkom ili negde slično. Činjenica jeste da je kupovina karata za Tasovčevu filharmoniju postala stvar licemernog i pokondirenog prestiža beogradske srednje klase.
Pre 3 godine eto, povodom nekog njegovog minijaturnog intervjua na sajtu B92, u sekciji komentara pojavilo se sledeće mišljenje:

Inače simpatičan momak, svojevremeno smo se i upoznali, i ostavio je na mene dosta dobar utisak, ali samo ne znam koji je razlog da se pevaju hvalospevi njegovim direktorskim sposobnostima, kada je reč o dotiranoj instituciji koju plaćaju poreski obveznici, uključujući i sve one koje ozbiljna muzika nimalo ne zanima. Mene, na primer, zanima i rado ću uvek platiti kartu da čujem dobar koncert, ali stvarno ne vidim nikakav razlog zašto bi neko ko voli džez, hard-kor ili narodnjake dotirao moj ukus (ili, obrnuto, ja njegov). Sposoban direktor bi bio onaj direktor koji bi vodio profitabilnu firmu koja (kao mnogi orkestri na Zapadu, gde je ova vrsta muzike vrlo prestižna, cenjena i profitabilna, a kulturni i imućni ljudi nemaju nikakav problem da plate često i prilično skupe ulaznice) uspeva da dobro posluje bez državnih dotacija, i da od ulaznica, eventualnih priloga mecena umetnosti i drugih prihoda obezbedi atraktivan program i dobre prihode za zaposlene, a gospodin Tasovac je, bilo da je inače simpatičan i inteligentan čovek (što, barem meni, jeste) ili ne, ništa drugo do državni činovnik i još jedna nepotrebna budžetska pijavica na vratu preopterećenih srpskih poreskih obveznika. Krajnje je vreme da se dotiranje kulture i umetnosti, zajedno sa mnogim sličnim nepotrebnim stvarima, drastično ograniči i ljudima vrati slobodan izbor u raspolaganju vlastitim novcem i direktnom finansiranju stvari koje vole oni, a ne nekakvi činovnici ili eksperti.



Ono što me danima muči jeste kako komunisti tih davnih dana posle revolucije 1945. nisu obustavili finansiranje Filharmonije, koje se nastavilo sve od tada do danas. Uprošćeno, mi plaćamo deo poreza da bi se neko osećao prefinjeno i uzdignuto time što sluša klasičnu muziku. Bez obzira što to ne zanima neki najogromniji deo stanovništva, ipak je neko u državi procenio da postoji institucija od 50-ak svirača čiji je rad daleko, daleko značajniji od orkestara trubača iz Vladičinog Hana ili orkestra Mileta Basa ili rada grupe Prti Bee Gee, naprimer.

Tasovac je, klišeima dignutim na kub, time postao majstor male obmane ljudi time što, bivajući plaćan od našeg novca, konstantno kao grdi državu koja ga plaća i time skuplja hvalospeve naivnih bednika “eto šta ti je jedan hrabar, iskren čovek koji je spreman da ispliva iz žabokrečine”. Tačnije, Ivan Tasovac je jedna od klasičnih posledica žabokrečine u kojoj plivamo, žabokrečine intelektualaca koji sole pamet ostatku ljudi.

Prva šokantna situacija mi je bila 2009-e kada je Tasovac odlučio da još jednom “pomeri granice” i na koncert neke zahvalnosti u Filharmoniju pozove Beogradski Sindikat. Naravno, Sindikat sa ovim nije imao nikakav problem jer i oni su, uostalom, u sličnoj potrazi za statusom figura koji su merodavni pri proceni ukusa i sistema vrednosti, za statusom boraca za vrednosti “starog Beograda boema kojeg više nema”, protiv “kiča” - standardno. I nema veze što bi se Tasovac i duo Dimović-Ćirković razišli po dosta nekih drugih pitanja, kada je u pitanju odbrana časti tog imaginarnog pojma zvanog “stari Beograd” – nije bilo ni trunke razmišljanja.

Skandal najskorijeg datuma je skorašnja kampanja “Hvala što ne dolazite” gde se genijalni Tasovac odlučio da zaigra na kartu najoronulijeg stereotipa “ismevaj likove iz Strahinjića Bana jer voze brza kola i ne slušaju Bramsa”. Poslao je, naime, par muzičara da svira neki bedni swing iz ’20-ih u gradskoj ulici sa elitnim kafićima i time pokaže još jednom na kakve radikalne korake je spreman (!). Naravno, akcija je potpuno bila posvećena Tasovčevom egu, nimalo se nije promotivno obraćala u smislu “Dođite na naše koncerte”, već “Stoko i marvo, pogledajte koji smo mi carevi”. Ljudi iz kafića su naravno izvukli telefone, malo snimali i odtapšali nakon numerice, nastavljajući da piju svoje kafe, dok su se pingvini u odelcima pokupili u tišini. Odjednom, to je proglašeno za frapantno uspešnu medijsku poruku i šamar u lice čemugod, neukusu, kiču, šundu blabla. Da stvar bude još malo apsurdnija, muzičari su poslati tamo da sviraju swing: muziku koja je ponikla i simbolizovala kurvarnice, kazine i noćne klubove Sent Luisa i Nju Orleansa u davne dane XX veka. Moralnost i vrednosti su očigledno jako klizne kategorije.

A da stvar bude još jača i bolja, Tasovac je na to dodao još jedan mini-video u kome verovatno niko ne zna o čemu priča, ali svi misle da je jako pametno.

U svakom slučaju, Taske, to, kako nazivaš “srpsko proleće” neće zaobići epigone snobizma koje je iznedrila potpuno pogrešna kulturna politika socijalističke Jugoslavije, a preuzela pro-evropska opozicija devedesetih, pa čak i jedan deo tog, svima vama užasnog, Miloševićevog režima.

I ako pričamo o tim epigonima gradskog snobizma, ti si svakako danas njihov najočigledniji predstavnik, samim tim i legitimna meta. Oružja kritike i kritike oružja.

15 коментара:

Анониман је рекао...

jos jedan dobar tekst...uzbudljivo....hod po tankoj liniji između nemilosrdne kritike malograđanskih kulturnih normi, tj. podrške kulturi ugnjetenih i nekritičkog zagrljaja lumpen anti-intelektualizma se nastavlja...to jest ovde se ta linija konačno gazi.

Stilski, Danko tekstu dodaje ličnu notu...reflektuje svoju prošlost, Tasovcu se obraća direktno 1:1 kapirajući da je ovaj dovoljno nerd da čita blogove. Sviđa mi se ovo zaoštravanje pristupa.

Što se gaženja tanke linije tiče...pljuvanjem po državnom dotiranju debelih guzica iz kruga dvojke koje se nastavlja iz sistema u sistem od 45-te do danas, autor se ovde rezonom na momente verovatno nesvesno izjednačava sa SPO uličnim jurišnikom iz 1991. koji bi u kafani govorio o Giški kao žrtvi komunizma.

Ono što tekstu dodatno daje blagi ukus vintage lumpen antikomunizma s kraja osamdesetih koji preživljava do danas jest taj neoliberalni momenat samostalnosti u odnosu na državu. Da se skinu svi ti paraziti s državne sise majke im ga steram, sve na tržište pa da vidimo ko koliko vredi.

Partija je od pedesetih koketirala sa tržištem i svašta u društvu izlagala njegovom uticaju, ali skidanje filharmonije sa liste državnih institucija kulture bi čak i za najradikalnije zagovornike tržišnog socijalizma bilo preterano.

Takođe autor se ovde konačno jasno određuje naspram stare dileme leve kulturne kritike od Adorna do danas. Dakle, po njemu, nema visoke i niske kulture. Bah i Đogani se mogu gledati i ocenjivati podjednako. I tu je stvar zaoštrena.

Idemo...

Napucavanje Pajsera 24/7 је рекао...

- Uvek je bitno prigrliti lumpen anti-intelektualizam.

- Ako ne cita, citace.

- Drzava ne treba da dotira tradiciju. Kao sto ne treba da dotira crkvu, ne treba da dotira filharmoniju, niti na bilo koji nacin treba da pothranjuje klasicizam i klasicisticke norme, koje su osnove mnogih predrasuda.

- Ta filharmonija nije nikad bila "u interesu naroda", tako da nikad nije trebala ni da bude na listi drzavnih institucija kulture. Ona je bila i ostala kasarna prevazidjenih pogleda na kulturu i glavni katalizator napetosti po osnovu "kulturne potrosnje".

- Trziste je, hteli neki to da priznaju ili ne, ocistilo plime i plime nagomilanog "arty" smeca do kraja osamdesetih i iznelo na videlo prave vrednosti kao sto su folk muzika, MTV, dance muzika itd. Trziste je u tom momentu bilo najmerodavnije da sudi sta ogromna vecina ljudi voli da slusa, a sta ih se "teralo" da slusaju.

- Da, po meni nema visoke i niske kulture i Adorno je bio jedna gospodska, salonska budaletina.


dovidjenja

Филип Крантић је рекао...

Zanimljivo je da kad god se potegne pitanje šta je vrednije klasična ili popularna muzika, i oni koji bi rekli da je ova prva nosilac 'pravih vrednosti', ne sprovode demonstraciju i ne pokazuju u čemu se sastoji superiornost i cena te tradicije muzike, čime se ona meri? Najlogičnija stvar je da se meri osobama koje je konzumiraju ( a ne znam ko zna više od jedne, ako i jedne osobe, poznanika, prijatelja..),kako se u njihovoj sveukupnoj moralnoj, psihološkoj, kulturnoj, i socijalnoj egzistenciji odražava zlatni večni sjaj 'pravih vrednosti'? Je l su ti ljudi naročito socijalno osvešćeni? Kojim političkim pozicijama streme? Je l imaju dobar smisao za humor? Je l su naročito dobri prijatelji? Je l su specijalno torelantniji prema drugim rasama i kulturama? Je l imaju neka visoka, nenadjebiva polubožanska moralna načela? Da li su značajnije sezibilniji za probleme drugih ljudi u odnosu na nas?...u mom registru iskustva su uglavnom, ne uvek,ali uglavnom, kao dosadni egocentricni poluživi malogradjanski raspadači, bez senzibiliteta za ono što ispada iz kruga etabliranih, zacementiranih vrednosti, i desno-liberanih pogleda na svet. Zapravo lično ne mislim da se ovako postavlja kriterijum vrednosti muzike..ali to je upravo ono na čemu se insistira u onoj poziciji, to kao ako slušaš turbo-folk onda si ograničen, grub, seljak, nacionalista..al zato ako slušaš klasiku ili rok (drugim rečima ono što je etablirano kao proverena vrednost) e onda si više biće. Pa dobro, gde se to pokazuje?

lou benny је рекао...

za jeffa millsa, jamesa browna, lee scratch perryja, kraftwerk, dj premiera, neptunese i mnoge druge zahtevamo isti tretman koji imaju jedan bah i mocart.

rečima jednog duchampa - "in the last analysis, the artist may shout from all the rooftops that he is a genius; he will have to wait for the verdict of the spectator in order that his declarations take a social value and that, finally, posterity includes him in the primers of art history".

shodno tome, experiment, codex, boža podunavac i dr. na državnu sisu - ako je na istoj i tasovac posse

Unknown је рекао...

Odlično ste izneli svoje mišljenje, veoma opširno i potrudili ste se da vas razumeju i široke narodne mase, što Tasovcu nije uspelo, prema vama, ali se ni u jednoj rečenici ne slažem sa vama. Izjednačavate vrstu muzike koja postoji i opstaje deset vekova, sa pesmuljcima koji ne potraju ni godinu dana, izjednačavate izvođače popularne muzike koji ne moraju biti školovani, sa izvođačima klasične muzike koji moraju biti školovani, koja zahteva beskrajno odricanje i veliku virtuoznost da bi se izvodila. Uopšte ne moraju da je svi vole niti razumeju, klasična muzika je opstala dese vekova upravo zbog toga što nije bila banalizovana nikad i upravo zbog toga što je veoma mali broj ljudi nadaren talentom za njeno izvođenje, razumevanje i uživanje u njoj.

Анониман је рекао...

"...kurvarnice, kazine i noćni klubove Sent Luisa i Nju Orleansa u davne dane XX veka..." su vodjeni sa znatno više stila, i svojevremeno imali znatno napredniju klijentelu od današnjeg prosečnog posetioca silikonske doline.

Анониман је рекао...

"...ali samo ne znam koji je razlog da se pevaju hvalospevi njegovim direktorskim sposobnostima, kada je reč o dotiranoj instituciji koju plaćaju poreski obveznici, uključujući i sve one koje ozbiljna muzika nimalo ne zanima..."

Razlog je to što nije strpao pare poreskih obveznika sebi u stomak, ženi u sise i ćerci u pi*ku, kao većina direktora koji raspolažu novcem poreskih obveznika.

Ostalo neću ni da komentarišem, svako ima pravo na svoje viđenje.

Анониман је рекао...

Uskoro ce za snoba biti proglasen svako ko se ne stidi da kaze da cita knjige i slusa klasicnu muziku

Анониман је рекао...

nisu svi čitaoci knjiga retardirani ko ovaj gore anonimni pa da se dvoume dal da priznaju il ne

Анониман је рекао...

Kad čovek pročita njegovu biografiju rekao bi da se radi o nezavisnom intelektualcu koji ima svoj stav i sukobljava se sa aždajama globalizma ,netolerancije i nesposobnosti a da ne pričam o komercijalnim aždajama koje uništavaju ono što je ostalo od srpske inteligencije i Van kruga dvojke koja još uvek pravi razliku izmedju folk muzike estrade i klasične muzike.Nerado se usudjujem da napišem ovakav tekst ali sam zaista prinudjen pod naletom populističkog publiciteta koji je dobio zahvaljujući učešću u rialiti programu" Ja imam talenat".Kada se sa svojim ekscentričnim ostacima nečega što se nekada zvalo kosa pojavio u medijima mislio sam ima nade.Tako vešt sagovornik sa pažljivo biranim rečima koje su prevazilazile standarde i obraćanje intelektualaca požarevačke provincijecije...rekoh evo konačno nekog ko sme...ume...i zna...Ali nažalost i on je kao i svi u ovoj državi još jedno malo razočaranje na temu bajke Srbija ima ljude i ima put... Tip je seo u vruću stolicu...pored umetnika koji stvaraju turbo folk muziku i pored glumica pevačica koje takodje nije sramota da sede tamo gde sede zarad svojim honorara uprkos svojim "muzičkim" talentima...Ej čoveče, pa zar nisi ti taj koji treba da bira društvo za stolom...Pa zar takav nazovi intelektualac nije razumeo da s kim si takav si važi i za ljude njegovog kova i da je "zrtvovanjem" samoga sebe za tu Komisiju za pevanje i narodne talente sam sebe stavio u ulogu proseka koji šalje poruku za mase "da je moguće turbo kretaore i netalentovaneglumice pevačice stavitio za isti sto sa pravim umetncima" ...Pa zar je to objektivni sud u kojem takvi likovi treba da učestvuju...Zar je poruka da klasučnu muziku u kombinaciji sa turbo folk muzikom i samozvanim pevaljkama glumicama podržavaju likovi poput tebe ...Ej coveče pa koja je razlika izmedju tebe i Zorice Brunclik ...i ona je bila javni radnik i kandidat za ministra za kulturu ...Kao neko ko je moja generacija bio sam ubedjen da si na putu koji je svojevremeno najavio Branislav Lečić kao "put kulture" a koji je Lečić prvi prodao za svoja pojavljivanja na PINKU uprkosi predizbornim obećanjima 2000.da će posejati seme kulture na toj istoj turbo stanici ...Pa ti su čoveče smešniji i od Lečića ...ti si bio neko ko mi je bio jako simpatičan...sa frizurom i intelektom...bistrim rečenicama i preciznim opservacijama...samo bio...jer kao što ti rekoh ...honorar i dobro društvo nikada ne idu zajedno...očekujem da te slikaju za neku žutu štampu na koncertu nekog narodnjaka...ej čoveče pa možda ti neko plati da ga slušaš pod šatorom... pa ti si zvezda...talenta ...cela Srbija zna za tebe ...pare bi dali da im sviraš na svadbi ej breeee...čoveče ...pozovi Betovena pa "zajedno" put pod noge u Jagodinu...svako dobro Miloš

Mila је рекао...

Citam ove komentare, interesantno...
Nazalost, malo je izuzetno pametnih i talentovanih ljudi, pa jos skolovanih kao dodatak.
Onda je sasvim normalno sto ih vecina ljudi ne razume. Pa onda se u toj vecini nadju oni koji im zavide, ali i oni koji postuju intelekt.
Kad je neko neobican, a nije direktor Filharmonije, nego je recimo neko ko slusa turbo folk, to se prihvata kao deo imidza. Ali ako je direktor Filharmonije moderan i pametan covek, oproste mu nekako sto voli klasicnu muziku, ako cuti i nema svoje misljenje, jer kulturu mi pomazemo tako sto placamo porez. A kad platimo porez mi se osecamo kao gazde, ne pita nas niko da li treba da drzava pomaze Filharmoniju i slicne institucije i mi smo ljuti, ne verujemo procenama skolovanih strucnjaka da je to opravdano, dobro za nas, oplemenjuje nas. Mi smo ljuti jer nismo strucnjaci, nas samo drzi kompleks nize vrednosti i vuce nas nanize.
Pa mislim da su nas dovoljno davili svakakvom muzikom, neka nas sad malo dave klasicnom, mozda nas pokvare, pa je zavolimo.

Анониман је рекао...

woow narode, nije ni cudo sto nema napretka...ni jedan rezim Vam ne valja, ni jedna levica ni jedna desnica... ja vec dugo zivim u dijaspori, i klasicni sam muzicar po profesiji a siri muzicar po zivotnom izboru. sta Taske predlaze ili ne predlaze nije ni Vazno, sama kolicina prasine koju dize je zdrava....
oh by the way
svi kompleksi su samo pola zadani od nekog spolja, ima i ono nase osecanje neadekvatnosti iznutra, ali to je bolje ostaviti da svako sam otkrije.
Sto se tice Baha I Djoganija i jedan i drugi su u licnom exilu na svoj jedinstveni nacin....
Pozdrav iz Melbourne, Australia

Marishte је рекао...

http://www.mondo.rs/s240438/Zabava/Zabava/Kultura/Ivan_Tasovac-_Dajte_pare_pa_da_glasamo.html

jos jedna humoristicno/snobisticka bravura doticnog...

"Klasičarka" је рекао...

Neko danas stvarno misli da je klasična muzika elitna zaostavština prošlosti koju slušaju okamenjene penzionerske veličine? Uau. Pa ona je zanemarena, skrajnuta u margine, kudikamo alternativnija nego što su hip-hop i rokenrol ikad bili. Možda na koncerte Bg filharmonije i odlaze gospoda iz prošlih vremena, ali ne zato što sebe smatraju elitom, već zato što su voleli i još uvek vole tu muziku, ili su prosto na to navikli kao na aspekt svoje socijalizacije. I ja sam, u ime socijalizacije, kao tinejdžerka odlazila na partije, iako mi nisu prijali, pa tako postoji i mogućnost da neki ljudi odlaze na te koncerte po inerciji, mada ne verujem da im ne prijaju. Nebitno to; ne znam odakle toliko negativna predispozicija kod vas. Ne brinite, nas nema mnogo, ne bismo vas mogli ugroziti ni kad bismo želeli, a nemamo razloga da to želimo, niti hoćemo da vas sateramo u neki geto, iako je on neiscrpni izvor vaše inspiracije. To je kao i ta zabluda o starim Beograđanima. Nikad od njih nećete doživeti da vas tretiraju kao provincijsku marvu, nego upravo od nekog iskompleksiranog, pobeograđenog džibera. E sad, tu iskonsku potrebu džibera da pljuju po uglađenosti, obrazovanju i vaspitanju, nema ni svrhe komentarisati...

Naomisamuel је рекао...

Bok prijatelji, ja sam Naomi Samuel, nova sam ovdje, ne znam kako stvari ovdje funkcioniraju, ali ovdje sam pročitala dobre komentare i dodat ću malo iz svog života jer će mnogima biti od koristi mi ovdje, u potrazi za odgovorima i odnosima za rješavanje problema. Bila sam četiri godine u vezi sa Samulom, on je prekinuo sa mnom, učinila sam sve da ga vratim, ali sve je bilo uzalud, toliko sam ga željela zbog ljubavi koju gajim prema svom mužu, pitala sam ga o svemu sam obećao, ali on je odbio. Objasnila sam problem svog odnosa s kolegicom na poslu i ona mi je predložila da se radije obratim ljubavniku koji bi mi mogao pomoći da napravim ljubavnu čaroliju da vratim muškarca kući, ali ja sam žena koja nikad nije vjerovala u magiju, imala sam nema izbora , probala sam, kontaktirala sam vrača i rekao mi je da nema problema da će sve biti u redu u roku od tri dana, moj bivši će mi se vratiti u roku od tri dana, dr alaba je bacio urok i svaka druga amajlija u njegovom do hrama u moje ime usred noći. Začudo, drugi dan je bilo oko podneva. 16.00 Zvali su me sa nepoznatog broja, nazvao me bivši muž, bila sam toliko iznenađena da sam se javila na telefon, vidjela da je to moj muž, dugo smo razgovarali i sve što je rekao je da mu je žao. . jer je sve bilo krivo, rekao je da želi da mu se vratim da me voli još više. Bila sam tako sretna i otišla sam kod njega, kako smo počeli sretno živjeti zajedno i dan danas. Od tada sam obećao da ću podijeliti svoje dobre vijesti s ljubavnim igrama koje rade savršeno bez ikakvih nuspojava. Imam čvrstu namjeru da netko za koga znam da ima problema u vezi može pomoći takvoj osobi upućujući mu jedinu pravu i moćnu provjeru pravopisa koja mi je pomogla riješiti problem u braku. email:drapata4@gmail.com možete mu poslati email ako vam je potrebna pomoć u vašoj vezi možete ga kontaktirati na WhatsApp i Viber na ovaj broj: +1(425) 477-2744