Читаоци

понедељак, 10. октобар 2011.

Mama, jel to onaj Beograd o kome pričala si ?


Ne znam kako se ovoga nisam setio ranije.

Nema veze, sad kad sam se setio – reći ću vam da uvek postoje te neke pesme, neke numere koje ljudi vezuju za određeni grad, pa onda kažu da neke pesme najbolje opisuju neki grad, atmosferu, preovlađujući duh itd. Neki se ne bi složili, pre svega zato što različiti ljudi imaju različita očekivanja i doživljaje od nekih gradskih sredina, ali nema sumnje da postoje muzičke numere koje dobro mogu uhvatiti i napipati trenutni duh vremena nekog grada.

Kako „napipati“ ?

Pa napipati na taj način što u sebe sažimaju ideje, dileme, htenja, želje nekog dela populacije, tako što ih stavljaju u stihove (dakle usitnjavaju i prave opipljivu celinu), tako što to čine preko odgovarajuće muzičke podloge i onda, ako je proces bio uspešan – dobar deo populacije („tagovan“ kroz numeru ili ne) oseća da ima neko svoje mesto u pesmi, pozitivno ili negativno određeno.

Hip-hop je, stoga, jedan muzički žanr koji je najpodobniji za ovu vrstu namere. Pre svega, zbog svog fokusa na „lokalnost“ – na grad, na lokal, na duh ekipe, na bleju i na te niti koje povezuju pojedince i čine ekipe.
Ovde hoću da sparim dve numere, u tom pogledu, koje na nivou forme dosta liče. Prva je saradnja tehno DJ-a Dejana Milićevića i Une Senić, jedne polovine nekadašnjeg kultnog dua „Bičarke na travi“ – „Samo hard, samo tvrdo“, druga je saradnja Ivane Rašić (Sajsi) i tehno DJ-a Damjana Eltecha „Mama“.
  
Zašto ove dve ?

Zato što su obe saradnja tehno dj-a i ženskog emsija, obe se obraćaju i bave se gradskim iskustvom iz naizgled suprotstavljenih uglova, mestom koje devojke ili žene zauzimaju u savremenom Beogradu itd.
Krenimo od skorijeg, dakle od „Mame“.



“Mama” je pokušaj Ivane Rašić da zada smrtonosni udarac (pretpostavljam) onome što je iz njene tačke gledišta – “gradska malograđanština”. Iz te vizure “normalnih ljudi” (odakle gleda Ivana) - ljudi koje zanima skupa garderoba, lagodan život, koje ne zanima ko je napisao “Teoriju moći” (a napisao ju je Wright-Mills), ljude koje ne zanima da veruju da je skromnost neka vrlina koju naročito treba gajiti - e pa takvi ljudi su “površni seljaci”. Naprimer. 
To je neki stari stav, ista tema se još osamdesetih razrađuje u hitu “Zlatni papagaj” grupe Električni Orgazam gde Gile pajdoman, iz perspektive rok-raspada, napada bogatašku decu beogradskih funkcionera (tadašnje “šminkere”)  i optužuje ih za “snobizam”. Da ironija bude jača, ploču mu finansiraju očevi te iste dece koju on osporava, no da ne idemo tuda.  Ali ako namerno odem tuda, videću da su se tu muvali i riječki Termiti singlom “Ko vas jebe, šminkeri”, sa stihovima kao što su “Cipele kupovati, lakirane na špric - i voziti se, karati svaki drugi dan”. Jebote, kao da je nešto suštinski loše sa tim da imaš aspiraciju da se voziš i karaš svaki drugi dan. Nejasno skroz. Trebao bi da budeš lud, ispran i skucan pa da kažeš – “Ne, ja imam suštinski drugačije zahteve od sebe i od ljudi kojima sam okružen. Mi sedimo kući, pijemo vince, jedemo sir, gledamo filmove i diskutujemo na nivou o svetskim pitanjima i umetnosti”.

Na slične mete se okomila i Ivana, naravno sa tom malom modifikacijom što su sada na dnevnom redu dizel-ribe, ili prosto imućne ribe za koje se u pesmi tvrdi da su bahate, drske, nadmene, da šikaniraju ljude koji su siromašniji itd. Niko, baš niko, ovo ne može da potvrdi. Ja, kao dete dvoje radnika koje živi o državnom trošku, ne mogu da kažem da sam ikad šikaniran, niti da sam ikad prisustvovao šikani kojoj je bio izložen neko ko slabije stoji novčano od strane nekog bogataša. To što naši roditelji nisu uspeli da nam obezbede opremu itd – to je na nama da regulišemo nekim od ponuđenih načina. Jedan je krađa, drugi je dilovanje, treći je legalno rmbanje, četvrti je možda i revolucija. Nikad ne znaš. Jedino što znam provereno jeste da su se imućni ljudi štekali kad su imali. To je bio jedini greh. Ali o tome se ne pravi pesma.

Ne, realno – Sajsi je odlučila da odglumi tu nekom moralnu policiju preuzimajući ulogu te neke zamišljene bogatašice Tifani koja valjda ide u III gimnaziju (ako se ne varam) i tu se okliznula.

Prvo, celu njenu monodramu je pojeo Eltech zaraznim bitom i refrenom koji je postao hit upravo među populacijom čije je životne navike i ambicije Sajsi želela da ismeva. Refren u kome se Eltech obraća svojoj (našoj) mami i pita je “jel to onaj svet o kome pričala si?” i konstatacija da “sad kad smo zreli greh nas krasi” – pričamo o istom grehu koji Sajsi pokušava da parodira svojom recitovanom monodramom. “Greh” gradskog života – kola, droge, obuća, odeća, kafići, ono što je Monogamija sjajno zipovao u formulu “duvanje-šmrkanje-šetnja-piće-smaranje-Porsche-BMW-357-karanje”; da li o tome pričamo ? Ako pričamo o tome, to je Beograd o kome ja volim da pričam i to je Beograd koji mene fascinira kao detence.
Bojim se da je Eltech, svesno ili ne, svojoj saradnici izvukao čitav tepih pretencioznosti ispod nogu, a da je pesma zasluženo postala himna ljudi koji vole Beograd zbog onoga zbog čega ga neki ne vole – grad zabave i celog tripa koju bi moralisti raznih tipova ograničavali, ismevali ili zabranjivali. Ti moralisti su, od strane ljudi koji su ovu pesmu usvojili kao svoju, označeni kao "Tadžikistanci".
Možda smo i mi bili ti "Tadžikistanci", dok smo bili “zeleni i slepi”, ali sa zrelošću – dolazimo tamo gde treba. A gde treba ? Pa da se spustimo sa svojim lošim sobom (kao što kaže James Brown), da prestanemo da iracionalno mrzimo imućne ljude, da gledamo kako se zabavljaju i naučimo po neku caku, koje hvatamo i sa luksuznih američkih pornića. To je jak flip, taj momenat gde se "zrelost" dovodi u vezu sa eskcesivnim ponašanjem, dok u svakoj "normalnoj" (moralno poželjnoj) predstavi - uvrežen put je taj koji vodi od ekscesivnosti u mladosti, pa do kasnijeg smirivanja i regulisanja kroz brak, posao i porodični život.

E da - i još jedna mala primedba kad su u pitanju domaće stvari koje su kod nas trebale da prozivaju “seljake sa splavova” i sl. Zapravo, ta grupa ljudi je vrlo raznorodna i uopšte nije tako jedinstvena: ima tu studenata iz Crne Gore koji mahom cepaju FON i Fakultet bezbednosti, ima ljudi iz provincije koji dolaze da osete grad (za razliku od Marčela), ima ljudi koji štede 3 nedelje za jedan taj vikend itd. Danas je ta populacija kojoj kao “Mama” treba da se obrati jako široka i njeni kulturni u muzički ukusi nisu tako laki za brzu identifikaciju.

Prva takva numera koju znam je bio pokušaj domaćih glumaca oko ezoterika kakav je Dragan Jovanović, projekat zvani Kuguars. Njihova “Zidareva ljubav” je doživela istu sudbinu kao i ovaj projekat. Autori obe “sprdnje” su se kasnije žalili kako su ljudi koji su trebali da budu “mete” ove numere legitimno slušali i veselili se u njih.

Da li onda može neko da mi objasni o kojoj pretencioznosti ovih ljudi pričamo, jer se za ove ljude klasično vezuje neka drskost, prekost, nadrkanost itd ? Stvar je prosta, naime – ljudi su previše Party People da bi se osvrtali na nečije opaske o manjku inteligencije u ukusa i jebe im se da li je nešto upereno protiv njih ako ih vozi. To je to.
La gente esta muy loca.


E tu dolazimo do opakosti kakva je saradnja jednog Dejana Milićevića sa hipsterskijom polovinom Bičarki. 



Ipak, ja nisam taj koji će biti nešto preterano oštar prema Uni Senić. Devojka je imala svoje mesto u celoj priči i iako nije dizel-riba ili sponz ili navijačica ili bilo šta slično - Una je riba koja je kapirala čitav taj sistem, čitav taj gas i pristupila mu je otvoreno, što je jako važno. Čak i kad je bila ironična prema ribama koje su svoju seksualnost koristile otvoreno, Una je (u nedostatku drugih) pričala najotvorenije o takvim ženama: o sređenim sponz-ribama, o pajdomankama koje ga duvaju za paket, o krajevskim kurvama itd. Dakle, o svim ženama koje volimo a naučeni smo da se pretvaramo da ih mrzimo jer su se Jebale. Nekad malo ironično, nekad malo štreberski, ali Uni Senić niko ne može da ospori status koji je sama sebi uzela i iskoračila (doduše, nije da joj pomaže kad se zatekne u ekipi nekih robota kao što su Luna Lu ili Maja Uzelac, no takav je život).

I sada ta i takva Una Senić biva ubačena preko rasturajućeg Milićevićevog bita sa tekstom:
“Ti znaš moj glas, uvek kada gruva bas, sada krećem da te gazim, nisam nešto u fazonu da se sada s tobom mazim / Hoću hard, samo tvrdo, hoću tvoga keša brdo, tolko vredi moje grlo, pa mi ništa nije trulo”.

Realno, znači realno gledano – čeka se nešto na srpskohrvatskom od strane neke žene koja će nadvisiti ovaj nivo zabadanja u glavu bez kompromisa. Kad bi ovde bilo više teksta, poenta bi bila izgubljena – ovo je idealna mera u kojoj je apsolutno sve rečeno, označeno, pomenuto i naglašeno.

“Kada gruva bas” – elektronska žurka
“Krećem da te gazim, nisam u fazonu da se mazim” – nemirna ženka
A ovaj deo oko “keša brdo” i “tolko vredi moje grlo” – ništa sem testosterona u facu. 
Da, i sve to se zatvara sa tim ultimativnim strahom građanskih čistunaca bilo koje provinijencije – “Pa mi ništa nije trulo”. Znači nema - kraj svake granice, predstave o moralu, o zadrškama, o kontroli – to je taj “raspad sistema vrednosti” koji svi i toliko priželjkujemo i volimo da mu sudimo.

Što se mene tiče, ceo trip Beograda od kada je on počeo da živi životom modernog grada od nekih šezdesetih naovamo, cela stvar, ceo trip, celo ishodište je u tome “PA MI NIŠTA NIJE TRULO”. To je grad, to je poenta života sa još 2 miliona ljudi, to je poenta života u modernom dobu, sa pornićima koji iz godine u godinu dižu granice prihvatljivog u seksu i gde gudre postaju sve jače, barem tako kažu – a luksuzna kola postaju još luksuznija. To je taj momenat kad vam neki vladika sa zlatnom kapom kod hrama Sv. Save čita nešto na staroslovenskom, a vi ceo povod koristite da dođete do patika i do nove odeće. 
Kao i to da opušteno uživate u nekoj pesmi koja vas kao treba da ismeje i označi kao manje vredne. 
Dakle, ništa vam nije trulo. Niste opterećeni i to je to. Ne jebe vam se, samo se ide dalje. Tako ulica prevazilazi ograničenja i predrasude.

To je Beograd, a ne neki tamo boemi, pesnici, umetnici i nevladine organizacije.

7 коментара:

Анониман је рекао...

tovari majmuna

Napucavanje Pajsera 24/7 је рекао...

KARAJ BAKUTANA

lou benny је рекао...

totototo

doggystyle

nego, u "mami" nisu eltechovi bit i refren (jeste tekst refrena koji je to što je i koji mi je do jaja patetičan), eto samo to :A ja ću biti taj dežurni bot koji će to da NABACI. inače korektna tekst, nod.

uzgred, nemam zamerki na saveze sa novokomponovanom funky buržoazijom - a i kako bi jedan apologeta i patrijarh poput mene mogao da ih ima?! ;EEE

Kerma је рекао...

Na konto one price kako su neke pesme pravljene da ismeju tu neku populaciju a kasnije je ta ista populacija prihvatila te stvari bez kompleksa kao sastavni deo njihove zajebancije.

Sta bi rekao za stvar "Balada Disidenta", koja je, moras priznati, postala popularna na BG ulicama i u izlascima a pritom bi se verovatno slozili da je pesma krajnje pajserska (kao sto si i rekao u zadnjoj recenici teksta) i pravljena je da izdigne tu neku kvazi gradsku starosedelacku BG elitu iznad seljacke rulje i BG pridoslica!? Po kom osnovu je ta pesma dobila tu popularnost koju je dobila?

Sezam је рекао...

Ej dobra ti komparacija sa zlatnim papagajem.

Анониман је рекао...

Sajsi je iz Zajecara, a otac joj je zubar i pevao je u Zlatnim prstima.

bRada је рекао...

@Megapajser> A koga zabole odakle je Sajsi jebote?
Koliko si omašio poentu svake reči u ovom tekstu, to je neverovatno...
Ko da pričamo neki onako perv vic i ti se ubaciš sa rečenicom "a vi ne mislite da pičke smrde?"

Nije loš tekst, zamerke samo minorne. Brao.