Šta je to eksplodiralo u Čikagu: GBE bebo

Pošto je u pitanju fenomen koji se prebrzo širi, treba dati reakciju koja će to ispratiti. Treba uhvatiti brzo ritam sa stvarima koje se dešavaju u Čikagu, jer je u pitanju zamajac koji hip-hop nije imao... pa okej, koliko god – dugo ga nije bilo.

Naravno, prva stvar je Chief Keef - Sosa (Čif Kif) i njegova ekipa Glory Boyz Entertainment. Možda stvari kasne dok dođu do Balkana, možda naiđu na otpor  na Balkanu (mada tog otpora ima svuda), ali Keefova „I don't like“ je momentalno svetski rep hit, svidelo se to nama ili ne. Na tragu toga, odjednom smo svi saznali da lik ima 3 mikstejpa, da je cela ta ekipa u proseku 18 godina povezana sa čikaškim bandama, da je Interscope u predugovoru Keefu dao milion dolara (plus 3 miliona posle albuma, u novembru), da je Keef ušao u bifove sa kim nije i jeste hteo itd. Ali, svaki fenomen ima svoje naličje, neki kontekst, neku dinamiku unutar koje se izbacio na površinu i postao dostupan široj javnosti.

Šta se to dešava u Čikagu i zašto je to važno za hip-hop ?

Pa, na ovo pitanje je možda najbolje odgovarati šifrovano, kao Snoop i Dre koji su rekli da „to nije ništa sem gangsterske stvari“, ili kako kaže Birdman na kraju epohalne „What Happened To that Boy“ – „However you want it you can get it pimp -- From gangster to blood nigga, take it how you want it nigga -- We did it how we live, aint nothin' but the thug thing nigga -- Money thing motherfucker”. Money Thing. Ko razume, shvatiće ovaj klasičan smisao crnaca da čitava životna iskustva i prakse strpaju u jednu nabacanu rečenicu, kodiranu do tačke besmisla. Kakav se to momentalno Money Thing dešava u Čikagu, gradu koji su mladi gengbengeri preimenovali u Chiraq?

Čikago, treći po veličini grad u SAD (nakon Njujorka i Los Anđelesa) je već dao svetu jedan žanr, a to je house muzika i gomila njenih podpravaca. Ipak, grad je oduvek kaskao iza i Njujorka i Los Anđelesa na nacionalnoj hip-hop mapi, a krajem ’90-ih i ulaskom Juga u fokus, Čikago (i cela oblast Srednjeg Zapada) je potpuno ispala iz vidokruga. Treba svakako tu pomenuti Commona, ali istina je da do Kanye Westa, Čikago nije imao rep igrača tog kalibra. I opet tišina, sa pojavama ljudi kao što su Lupe Fiasco (mada, i dalje nije jasno ko njega sluša) sve do eksplozije talasa mladih ljudi koji su u čikaški rep uneli abnormalne količine gangsterizma, u svim značenjima te reči.

Sada već pričamo o “drill sceni” (još jedna klasična igra reči – “Drill” je bušenje, a reč je uzeta iz “Drillinois”, što je referenca na državu Illinois) – mikrosceni koja se stvarala “odozdo”, u kontrolisanim usovima relativno zatvorenog sistema, a ipak dovoljno povezanog između sebe: ulice, srednje škole, socijalne mreže, klubovi, žurke, mikstejpovi, spotovi sa mobilnih itd.

Zvuk Čikaga je zvuk izuzetne segregacije. Beli stanovnici Čikaga su svojevremeno kamenovali kolonu Matina Lutera Kinga kada je prolazio kroz crni Sautsajd (South Side) i grad je zvanično rasno najizdeljeniji grad u SAD. Kultni house DJ Frankie Knuckles je iz Njujorka došao u Čikago i nije mogao da veruje da belci ne idu na crne žuke i obrnuto. Ili slučaj John Burgea, zloglasnog detektiva čikaške policije koji je bio strah i trepet Sautsajda i koji se penzionisao tek 1993. nakon 20 godina terora crne populacije. Situacija napetosti prema američkoj državi i beloj policiji je stara sigurno 50 godina, počevši još od kasnih '60-ih kada je gorelo pola Čikaga. Ostaci vremena punog muke i beznađa su i kule i blokovi nečega što je nekad bio najveći američki stambeni projekat javnog stanovanja, Robert Taylor Homes. Tokom 2000-ih ovi blokovi su porušeni i na njihovom mestu su se sagradili niskospratni kompleksi zgrada za one sa gornjeg dela lestvice (proces koji je dosta dobro predstavljen u seriji The Wire). Dosta ljudi je moralo da se snalazi za krov nad glavom, porodice su se raspadale i čini se da je to dalo podsticaj talasu kriminala koji je Čikago poslednjih godina izbacio na vrh statistike za smrti izazvane vatrenim oružjem i stvorilo notorni nadimak – Chiraq. Građa i sadržaj Keefove muzike i ono što ju je tako “provozalo” po Čikagu su njegove godine i naizgled sumanuti tekstovi – najgušće, još od Wu Tanga, nabijenim referencama na lokalne ekipe, klike, krajeve, bande – i ovo doprinosi tom generalnom osećaju nekog “oživljavanja” 1991-e i cele priče oko starog bauka Gengsta Repa. Čikaški Sautsajd je sastavljen od 90% crne populacije i prema rečima Čif Kifa “a lot of hundred shots and a bunch of niggas can shoot 'em”.

Nema sumnje da je jeftina oprema i pristup tehnologijama samo drastično ubrzalo načine da se ova jezgra unutar-gradskog ludila što brže prebace do publike zaobilazeći standardne kanale promotera, izdavača, stanica itd. Pre su se demo-kasete nosile u izdavačke kuće, sada izdavačke kuće same sa parama dolaze u krajeve samo na osnovu dinamike praćenosti nekog videa na Jutjubu.

No, postoji precizno ime čoveka koji je smislio načine promocije ovog buma – to je Bump J, čikaški reper iz prve decenije XXI veka koji je i prvi počeo da radi dosledni “street rap”, tj. da taj fazon podiže u lokalu. Sada je u zatvoru, nakon što je priznao pljačku banke iz 2007. i služi 10-godišnju kaznu. Bump je oživeo opet praksu prodaje cd-ova na ulici, ispred srednjih škola. Na taj način je uspeo da dovede sebe u poziciju da mu priđe Lior Koen, jedan od direktora Warner Music-a i ponudi mu ugovor od milion dolara. Ipak, suđenje za pljačku je okončalo taj san. Twitter, Facebook, Jutjub i ostale socijalne mreže samo su ubrzale promociju i cirkulaciju stvari koje su kolale po hudovima od ruke do ruke i na zemlji. U roku od 30 dana, može da se postane gradska faca.

King Louie je jedan od klinaca koji je išao stopama Bump J-a i gurao svoju muziku po ulici, pre svega po srednjim školama. Pored Bump J-a, kao uzore navodi “južnjački rep”. Kaže da su “njegovi odande (country folk). Tako da volimo Down South sranje”. Škole, basket tereni, autobuske stanice, žurke, mesne zajednice – tu se promoviše muzika. Tejpovi King Louie-a i Big Homie Doe-a su koincidirali sa periodom kad Čikago postaje “Murder Capital” SAD. Kako kažu i Louie i Big Homie Doe – “street shit”. I to je u osnovi to, u dve reči. Street shit. Eastside Čikaga je u međuvremenu takođe re-evoluirao u opasan, divalj, pomalo prepušten sebi deo grada. Louie, Doe i Chief Keef su odatle. “Dro City” je još jedan nadimak za ovaj deo grada. Još jedna bitna faca tog poteza, Pacman, ubijen je u junu 2010-e. King Louie je, zbog učestvovanja u pucnjavi, završio paralizovan i morao je da uči opet da hoda.

Jako važan lik je gdin DGainz (Duan Gaines), čovek koji je zvanični videograf ovog talasa, koji je radio spotove gorepomenutoj trojci. Njegove spotove su klinci Čikaga prebacivali sa telefona na telefon, a taktika je bila da se mp3 pesme ne izbacuje – već da trake postoje samo na video snimcima Jutjuba. Gaines je sa Keefom snimio spot za pesmu “Bang” za pola sata, da bi ova postala interni čikaški hit.

Takođe, nema sumnje da je presudan uticaj izvršen od strane najprestižnije ekipe repa momentalno, Brick Squada iz Atlante. Generalno, stvar opšte saglasnosti je ta da je Brick Squad (Gucci Mane, Waka Flocka, Wooh da Kid, OJ Da Juiceman..) u rep uveo ono što su mu, mic po mic, isisavali ljudi kao Jay Z, Lil Wayne ili Kanye West. A to je ona neprerađena, neobrađena, neispolirana “Hood” esencija, onaj kriterijum koji od pesme ide pravo do lokalne ekipe, do ćoška, do novca, do sukoba itd. Brick Squad se načelno nije slagao sa dominantnom atmosferom koja je zatečena u repu njihovim dolaskom i sa njima se re-ustanovila jedna dodatno luđa estetika južnjačkog repa gde su hud priče obnovile svoj kontakt sa krajevskom svakodnevnicom, gde su bek-vokali bili izurlavani u pozadini, gde matrica nije bila matrica bez vatrenog oružja, a gde spot nije spot bez neke reference na Bloods bande. Otkad nikome u repu nije palo na pamet da svoj visokobudžetni hit spot počne sa “Yeah, most my niggaz rob, they don’t got no job”. Ova priča je bila ceo svet daleko od bezbrižne vizije “crnaca u Parizu” ili vizije Jay Z-vog crnog gospodina potpuno integrisanog u beli građanski establišment. No, više o ovome u drugom delu teksta koji će ići posle ovog, a koji će se specifičnije baviti južnjačkim repom i njegovom mestu u modernoj rep industriji. Odjednom, u žiži su opet kalašnjikovi, tekovi, razni kalibri, jeftine droge i blejanje sa ekipama - reprezentovanje ceo dan, svaki dan.

Chief Keef je “aminovan” od strane Brick Squada još pre spota za pesmu “Murda”, on ih redovno 

ističe kao možda prvi uzor na svoje stvaralaštvo i BSM je jedan od retkih aktera savremenog repa sa kojima Chief Keef nema problema. Cela "drill" scena je, uostalom, i bazirana na matricama koje su emulirale stilove ljudi kao što su Lex Luger i Southside, eminentne trap bitmejkere, koji sarađuju sa Brick Squadom. Naime, cela stvar se odvija možda čak i brže nego što smo mi belci sposobni da obradimo dimenzije koje to ima u Americi, gde se neko sa ovako brzom, drskom, bez ostatka pričom, sa ovoliko godina -- možda nikad nije pojavio. I naravno, opet je „Crna Zajednica“ (što je zbirno ime za onaj gornji deo crne populacije: popovi, profesori, socijalni radnici, intelektualci) počela da morališe na sav glas o tome da li je Chief Keef dobar uzor za mlade, šta njegova muzika poručuje, dokle će se više mladi crnci ubijati itd. Naravno, u pomoć odbrani građanskih vrednosti odmah je priskočio Lupe Fiasco da bi artikulisao interese crne srednje klase i aktivirao stari, dobri trik kako je „crni čovek gospodar,  a ne životinja i da niko ne bi trebao da podržava akte životinje“. Onda se naravno moralisalo o stopi ubistava u Čikagu i ko je za nju odgovoran i ko ima odgovornost ispred mladih naraštaja i koju im poruku šalje i da bi najbolje bilo da im neko pokaže kako je jako bitno školovati se i poštovati roditelje. Chief Keef, za sada, nema nameru da ulazi u rasprave te vrste. Jednostavno – reprezentuje se do kraja, ceo taj stil siromašnih klinaca unutar-gradskih sredina Čikaga od kojih će, prema statistici, barem petina ostaviti život na ulici u sukobu ili sa policijom, ili sa suparnicima. Sam Chief Keef je dva hita koja su ga probila van Čikaga ("I Don't Like" i "3Hunna"), snimio u babinoj kući, služeći kaznu kućnog pritvora jer je otvorio vatru na policajce koji su hteli da ga privedu.

Prirodno, u osporavanju Chief Keefa i cele priče, momentalno se poteže i argument kako on ne zna da repuje, kako to nije rep, kako ništa ne kaže itd. Sam Chief Keef kaže:

“See, motherfuckers think I can’t do metaphors and ain’t about metaphors and punchlines. They–” he gestured at a fanbase, outside the apartment, “don’t want to see me do that. I don’t sit down and ‘think,’ I write about what’s going on right now, what we just did, what just happened. That’s what I write about. I don’t be trying so hard. I used to, ask him–” he points at DJ Kenn. “He told me to stop! Kenn was the reason. He said, ‘stop saying so much.’ That’s why I got comfortable and started doing what I do”.

Jasno je da je ono što on radi sada jedna mala rep revolucija u načinu i pristupu pisanja i izvođenja rima. Takođe, na meti je određenih krugova što je za 4 meseca stigao da poklopi i Lil Waynea, i Lupe Fiasca i da se nepovoljno izrazi o Kanye Westu – i to jako smeta ljudima, očigledno. Evidentno je da je unutar rep igre čak i pomalo zaboravljeno šta znači biti i ponašati se kao – lik sa ulice.

Chief Keef i King Louie su snimili zajedničku stvar, nazvanu “Winning”, koja je još jedna himna “Hood Rich” ideologije, ideologije onog sloja ljudi van organizovanog sistema proizvodnje, plata, poreza, koji samom činjenicom tetoviranja od ramena na gore jasno stavljaju do znanja koji je njihov stav o tom idealu posla od 9 do 5, kući, porodici, računima, supermarketima vikendom itd.

Chief Keef i GBE su, inače, pripadnici bande Black Disciples (300) koja je suprotstavljena bandi Gangster Disciples, iako obe formalno pripadaju velikoj formaciji Folk Nation koja je stvorena još sedamdesetih. Prema izveštajima američkih specijalnih odreda za borbu protiv uličnih bandi, strukture bandi nikad nisu bile bolje organizovane i pretpostavlja se da je jedini razlog koji bande sprečava da budu ozbiljan društveni problem i dalje njihova preogromna rascepkanost i izdeljenost. Međutim, to nije GBE i Chief Keefa sprečilo da uspostavi sjajno partnerstvo sa momkom iz Vašingtona, Fat Trelom, koji je pripadnik Cutthroat Ganga, samostalne mini-organizacije koja se od Detroita proširila prema Floridi. Ovo je, momentalno, najvrelije, najsuštinskije, najjače rep partnerstvo koje postoji među mlađim facama repa i njihove dve saradnje, “Russian Roulette” i “Fuck the Fedz” su dokazi u prilog toj tezi. Iako Fat Trel nije iz Čikaga, on je definitivno faca na koju treba obratiti pažnju, kao još jedan izdanak uticaja Brick Squada i gang kulture u Americi koja živi svoju treću mladost, nakon sedamdesetih i devedesetih. [Slutty Boyz vs Glory Boyz]

Ukratko, ovo je to – ne treba previše širiti, jer je stvar uživo i može da se nadoknadi. Poslednja bitna vest jeste da je Chief Keef i GBE (Fredo Santana, Lil Reeese, SD, Lil Durk) umešan u istragu oko ubistva Lil JoJo-a, člana rivalske grupe Gangsta Disciples koji je snimio diss traku za GBE. Stvar je do te mere ozbiljna da Interscope records (koji su potpisali Chief Keefa) preti da poništi ugovor sa njim ako se ovo sve nastavi, a kao predmeru su odlučili da preuzmu njegov Tviter profil i počnu da pišu statuse koji se tiču univerzalne ljubavi, razumevanja i podrške. Treba videti kako će se sve to dalje razvijati, ali nema sumnje da svako ko odluči da stoji izvan ovih aktuelnosti, nema šta da traži u repu; jednako kao i ona ergela ljudi koja je na talasima Vice i Pitchfork magazina počela da uključuje savremeni rep kao zanimljiv dodatak svom životu na studijama dizajna, odnosa sa javnošću ili menadžmenta u kulturi.

GBE bejbi.

 2012 SUPPORT SOSA 2012 GBE / O BLOCK / 300 / CHIRAQ / BANG