Читаоци

недеља, 23. септембар 2012.

Žanr koji volimo da mrzimo: Prljavi Jug (deo II)





Ovde ćemo stati za kratko da pomenemo još jedan važan južnjački fenomen – a to je institucija sirupa i Chopped'n'Screwed fenomen. „Sirup“ je jedna specifično južnjačka hemijska mešavina koja na kraju svog miksa daje rekreativnu drogu. Taj miks ljubičaste boje se pravi od generičkih (fabričkih, prodaju se po super-marketima) sirupa za kašalj, mešajući se sa kodeinom i promezatinom. Ovaj hemijski napitak je još ranih devedesetih u gradovima oko Hjustona dobio kultni status i mnogi pripadnici južnjačke rep scene su ga upotrebljavali. Za ovaj napitak je vezana i pojava „chopped-screwed“ miksovanja, što je u suštini usporavanje pesme i filterovanje najrazličitijim efektima do momenta kada cela pesma podseća na efekat dilatacije zvuka na hemiji. Purple drank je već 2000. postao zaštitni znak južnjačkog repa, a prvi koji su na konto toga napravili hit bili su Three 6 Mafia, još jedna grupa jako važna za ceo pokret. Ta stvar je bila hit-singl leta 2000-e i sa gostovanjima takvih težina kao što su UGK i Project Pat, očigledno je bila predodređena za istorijski status. Od tada datira „ljubičasta pošast“ i sveopšta dominacija ljubičaste boje koja postaje dominantna i prepoznata boja hip-hop hedonizma.





Nema sumnje da je nagli porast interesovanja za južnjački rep jeste u vezi sa dezorijentacijom koja nastaje u drugoj polovini '90-ih u rep industriji. Rascep između Istoka i Zapada koji je kulminirao nerazjašnjenim okolnostima oko ubistava Tupaka i Bigija, sasušivanje kreativne energije Istoka, raspad Death Row-a na Zapadu, pojava kujne „alternativnog repa“ (!) – sve je to sugerisalo jedno novo vreme. I generalno, sam zvuk se dosta menjao – Istok je masovno „smekšao“ zvuk, Wu Tang je vrlo brzo Istočni stil doveo do savršenstva nakon koga retko može nazad, postavilo se pitanje šta i kako dalje. Zapad je bio desetkovan nestankom i propašću svoje okosnice, a to je bio Suge Knight i njegov Death Row. Zanimljivo i indikativno, Snoop Dogg već tada (1998.) potpisuje za Master P-ev No Limit Records iz New Orleansa.

U Njujorku u međuvremenu dolazi do dezorijentacije unutar koje uspevaju dve figure: jedna je Sean Combs poznatiji kao Puff Daddy, ambiciozni rep poslodavac i Jay Z, relativno anonimni bruklinski reper koji je od čitavog Istoka pozajmio šta je mogao i počeo da prodaje masovno svoj stil „svilenog gangsterizma“ koji je išao kao alva. Na drugom albumu Jay Z-a In My Lifetime 1, ove dve individue se čak udružuju izbacujući u novembru 1997. album koji je i zvanično lupio poslednji pečat na ono što smo znali kao „njujorški rep“. Ako isključimo 50 Centa, Njujork je od tada po svim rep propisima, muzički gledano, mrtav grad, iako ne bez zanimljivih fenomena u ovom međuvremenu (tu se pre svega misli na Cam-ove Diplomats).

I upravo u ovim godinama, 1995-1999, treba tražiti puteve i pravce svih problematičnih tačaka repa. Svakako da je novac sve od polovine osamdesetih ulazio na velika vrata u hip-hop, ali sredinom devedesetih te pare počinju da budu ogromne, ogromne sume. Toliko velike sume da je Method Man za huk, za običan refren na pesmi Foxy Brown od Bad Boy-a (dakle od Puffya) dobio 25 000 dolara (!). Snoop-ov Doggystyle je u prvoj nedelji prodao preko 800 000 primeraka, da računamo da je prosečna cena diska 30 dolara, to je 24 miliona dolara samo od prodaje diskova u prvoj nedelji. To je inače, valjda, i do sad zvanični rekord za najbržu prvu nedelju, koju je nadmašio samo Eminem, dakle još jedan „reper“ i to 2000. godine. Već do maja 1994. Doggystyle je imao 4-struki platinasti status, dakle 4 miliona primeraka u roku od pola godine. To su brojke koje su hip-hop industriji do tada bile nepoznate i nakon tih brojki, ništa više nije moglo da bude isto. Iako naravno ovo nije tema o Zapadu ili Snoopu, svaki ozbiljan tekst o repu bi morao da se dotakne revolucije i pomaka od ovog albuma nadalje. Sve od tada, sve velike izdavačke kuće pritiskale su svoje repere prema formuli: što više pitkijih melodija sa nežnim i pevljivim zujalicama i što više uopštenih „parti“ tema. Ne želim nikako da ovde disujem Snoopa ili taj kultni album, ali činjenica jeste da je G-Funk pod palicom Dr. Dre-a postao mezimče muzičkih korporacija – za još informacija oko ovoga treba konsultovati Changovu Ne može da stane. neće da stane. Biggie-eve „Juicy“ i „Big Poppa“ nastaju kao direktan pritisak Puffy-a prema takvim hitovima od strane Interscope-a, kuće koja je bila „parent company“ Bad Boy Recordsa. No, sve do Reasonable Doubt ta formula nije pronađena (niti je mnogo emsijeva bilo voljno da se bakće sa tim stvarima), stoga nije ni čudo da je Puffy već na drugom albumu Jay Z-a uleteo kao saradnik. No, ovo praktično odustajanje Njujorka od „hood“ logike ga je koštalo udela u svecrnačkoj rep igri. Nakon ogromnog uspeha Puffy-a i Jay Z-a, vrlo malo njujorških emsijeva se snašlo u eri zašećerenih, ubrzanih soul semplova, praznjikavih tekstova, omekšanih bubnjeva, stanjenih baseva. Busta Rhymes je tu časni izuzetak, ali o tome posle.
Hood logika je otišla na Jug. Ono što su tada izbacivali No Limit Records i Cash Money Records je bio, očigledno, dah koji je hip-hopu bio potreban. Snoop je to na vreme osetio, preselivši svoj posao u New Orleans, zapostavljeni i zaboravljeni grad jazza, opijuma, voodoo-a i ogromne koncentracije bandi.

Već 1995. Master P počinje da konstruiše svoju buduću imperiju, angažujući neke repere iz San Franciska (No Limit je i startovan u okolini San Franciska), 1996. dovodi Mystikala (koji će postati svetski poznat). Karijeru su tu napravili, među ostalima, Silkk Da Shocker, C-Murder, Soulja Slim, Fiend ali i dve reperke, Mia X i Mercedes. Sam Master P je u tom periodu zenita izdao dva platinasta albuma na svojoj etiketi, kao i 2 albuma Snoop Dogga. Da ne bismo sad ulazili u pojedinačne analize repera i albuma (previše je materijala), treba reći da je izvesno da je No Limit Records „smislio“ celu estetiku Juga koji je onima sa „prefinjenim ukusom“ dizao kosu na glavi: jako duge albume od skoro sat vremena, jeftine omote diskova i ploča sa brutalno kič i napadnim slikama koje je radio tim Pen & Pixel (interesantno, u jednoj epizodi serijala Luja Terua, on ide upravo u posetu Master P-u i posebna tema emisije je upravo estetika omota izdanja sa No Limita). Sam logo kuće, platinasti tenk, pokazuje smer u kome je Master P orijentisao svoj sistem vrednosti. Izdavačka kuća No Limit Records je već početkom 2000-ih upala u velike finansijske probleme i morala je da proglasi bankrot. Pre 4 godine, Master P je uspeo da otkupi prava na korišćenje imena „No Limit“ nazad, ali izdavačka kuća nije uspela ni da priđe blizu uspeha iz ranije ere.





Sa druge strane, Cash Money je bio rival koji je pokušavao da u Nju Orleansu i na Jugu otme svoje parčence. Napravljena je grupa Hot Boys koju su činili Lil Wayne, B.G., Juvenille i Turk. 1998. Cash Money sa Universal Records sklapa rekordan ugovor od 30 miliona dolara, nakon što su čelnici Universala procenili da bi B.G. i Juvenille mogli da naprave velike karijere. Mannie Fresh je postavljao standarde nove rep produkcije sa hitovima kao što su "Back Dat Azz Up", "Bling Bling" i "I Need A Hot Girl". Na kraju krajeva, i Bryan Williams poznatiji kao Baby (ili No.1 Stunna) i Mannie Fresh osnovali su Big Tymers. Zaključno sa 2002. godinom, Hot Boys su izdali 3 albuma, B.G. i Juvenille ukupno 7, Lil Wayne 2. 2002. je zapravo godina opšteg proboja južnjačkog zvuka globalno, sve u režiji Cash Money Records.






No, čelnici Universala znali su da neće biti velikog keša dok cela stvar oko Juga ne bude bila ne samo vidljiva, već i dominantna. Taj zvuk i fazon je morao da izdominira tržištem zabave, stoga su se masovno pravili planovi kako da se to izvede. Tu, naravno, jeste mesto za gomilu špekulacija i naravno, omiljenu disciplinu „ril hip-hopera“, a to su teorije zavere. Tako možemo čuti desetine priča i verzija o tome kako masonska loža Iluminata kontroliše izdavačke kuće koje moraju da izbacuju jedne izvođače, a da ignorišu druge. Navodno, ovaj scenario je odgovoran za dominaciju Juga hip-hop svetom i verovatno je nekima tako lakše da prihvate da je njihovim omiljenim izvođačima „istekao rok“, a i zanimljivije od prostog objašnjenja da je rep tržište; da na tržištu postoje robe, a da robama, nažalost ili na sreću, ističu rokovi. Tako su Iluminati ubili Tupaka, Bigija, ODB-a, platili radio stanice, izdavačke kuće, klubove itd i zaveli strahovladu južnjačkog repa. Pa to je isto mogao da kaže i Big Daddy Kane 1991., ali nije jer je bio normalan.

Čovek odgovoran u Universalu za komunikaciju sa ljudima iz Cash Money-a kaže da su oni isprva bili vrlo nepoverljivi prema ideji saradnje sa drugim ljudima, bojeći se krađe rima, prijava, fazona itd. Universal je imao velikih problema da ih natera u onaj korak preko koga se tržišta šire – a to su saradnje, ili spajanja. Moderni hip-hop ili r'n'b svet zavisi od logičnih ili manje logičnih saradnji izvođača, da bi se preko tih saradnji širile slušalačke grupe. Universal je tako i 2002. izdao 50 Cent-ov Get Rich or Die Tryin promovisao spajajući Dre-ov Aftermath i Eminem-ov Shardy Records, gurajući projekat koji koristi ugled i Dr. Drea na Zapadu i uopšte među hip-hop svetom, i Eminemov ugled među novoformiranom belom „emo rep“ publikom. Ulični integritet 50 Centa i meci koje je dobio na ulicama Njujorka su tu bili iskra koja je trebala da zapali taj požar prodaje i uspelo je. Sledeći korak koji se planirao je bio pokušaj pre-spajanja Juga, preko nekih kombinacija koje su se tražile. Za taj korak je jako bila važna jedna lokalna priča iz Virdžinije, male države na Istoku SAD, koja je prelaz Istoka na Jug.

Naime, u Virdžiniji su u sličnoj generaciji, čak se i poznavavši međusobno, odrasli Timbaland, Pharell, Missy Eliot i braća Thorton, kasnije poznatiji kao The Clipse (Pusha T i Malice). Svi oni su manje-više imali korene u srednjeklasnim porodicama, osim Thortona koji su bili lokalni delikventi Virginia Beach-a, uličari sa ljubavlju prema muzici. Uspon i razvojna putanja Pharella Williamsa je, zapravo, jedna evolucija jako važna za ambijent crne muzike u XXI veku, samim tim i tokova u južnjačkom repu, zato je priča vredna priče. Pharrell se proslavio pečeći zanat kod Teddy Rileya, legendarnog producenta koji je prstiće imao u brdo žanrova. Do 2002. Pharrell je već imao svetski hit za Britney Spears, a tokom 2002. Pharrellov producentski duet Neptunes biva proglašen za producente godine na Source Music Awards i na Billboard Music Awards, a osniva svoju izdavačku kuću Star Trek Entertainment da bi konačno izdao prvenac The Clipse-a, Lord Willin. Pojava uopšte grupe Clipse i ovog albuma je jedan od odsudnijih događaja za savremeni rep. Stil koji su plasirali još kroz singlove „When The Last Time“ i posebno „Grindin“ je sugerisao tu orijentacionu promenu koje, nažalost, mnogi još nisu svesni 10 godina kasnije. Ako uzmemo za primer „Grindin“ – videćemo ukratko šta su za sto novo doneli The Clipse. To je bila jedna kombinacija uličnog znanja, usvojenih lekcija Ghostface-Raekwon dueta, južnjačkog akcenta i novih, temeljno novih Pharrellovih bitova. Paradoksalno, da bi ono najtvrđe jezgro Istoka opstalo, moralo je da otputuje dole u Virdžiniju – što i nije slučajno. Naime, Njujork je u drugoj polovini devedesetih kao grad počeo da odvaja desetine miliona dolara da suzbije kriminal i delikvenciju, koja je, logično, najviše pogađala rasne manjine. Južni pojasevi droge i šverca sa kojima je Njujork imao kontakte (Virdžinija, Baltimor, Atlantik Siti) počinju da mnogo žešće preuzimaju ono što su mogli od Istočnog gengsta repa. Pritom naravno, Jug kao Jug je bio region za koji je američka federacija najmanje odvajala za regulaciju, pomoć, zbrinjavanje – Prljavi Jug je bio i ostao Prljav. Stoga ne čudi ta eksplozija gangsterizma na Jugu, u momentu kada Zapad i Istok počinju da razvijaju neke drugačije senzibilitete ili u tom ludilu nisu bili više tako gladni i ludi. „Grindin“ je bio upravo to – revitalizacija ludila, naravno u onoj formi koja je morala da prati trendove. Pharrell je, inače, kao vanserijski talentovan muzičar, pratio razvoj južnjačke muzičke estetike i vrlo brzo shvatio suštinu povratka minimalnih, skelet-bitova koji se mahom prave na 808-cama i 909-kama sa sasvim malo sintisajzerskih dodataka odozgo. Pharrell je, tim početkom XXI veka, potpuno redefinisao paletu udaraljki koja se koristila, prestajući uglavnom da sempluje brejkove i da koristi ili sumanuto pojačane kikove i klepove, ili praveći bitove sa neverovatno kompleksnim perkusionim linijama, sa po 4 ili 5 tipova perkusija.On je tih dana bio očigledno najtraženiji bitmejker zajedno sa Timbalandom. Radi svega ovoga, Universal upućuje Baby Williamsa (tada već znanog pod imenom Birdman) na Pharrella i Clipse. Ta postava izbacuje singl na Cash Money Records „What Happened To That Boy“, sjajnu saradnju za koju je sniman spot u New Orleansu, u Magnolia Projects, Williamsovom kraju. Međutim, saradnja sa Clipse u širem smislu nije bila moguća, jer Clipse su imali veliki problem sa Lil Wayne-om, još tada (budući da sada taj bif dobija drugi deo, ponovnim animozitetom između Pusha T-a i Waynea). Postoji čak i teorija prema kojoj je hit sa drugog albuma (Hell Hath No Fury) „Mr. Me Too“ bio posvećen Lil Wayne-u (on je, inače, bio toliko uveren u to da je davao zvanične izjave povodom te pesme). 




Zapravo, period 2002-2005 koincidira sa neverovatnim uspehom Lil Wayne-a, lika koji je uvek slovio za pristojnog repera, ali ništa više od toga. Kao što je navedeno, B.G. i Juvenille su tipovani za karijere mnogo većeg profila od Wayne-ove, ali Lil Wayne je u prvoj polovini prve decenije XXI veka postao pop božanstvo i najprodavaniji reper. Na momenat, činilo se da ničeg više ni nema na hip-hop mapi sem Juga. Zapad je bio odsečen, Istok preplavljen Jay Z-evim i Puffy-evim klon-projektima. Jedini ko je tu tad stajao primetno bio je 50 Cent. To je stvar br.1. Stvar br.2 je da su se u igru vrlo brzo umešali časopisi i magazini kao što su Vice i Clash, i portali kao Pitchfork. Ovo je bio deo jednačine koji hip-hop industrija nije poznavala do tada kao legitimnog učesnika u hip-hop demografiji – bela viša srednja klasa. To su bili ljudi uglavnom na ovaj ili onaj način vezani za advertajzing, marketing, industriju usluga, dizajn i koji su pritom uglavnom bili studenti. Upravo ova demografska grupa počinje tokom 21. veka da se intenzivno zanima za savremenu hip-hop kulturu, trajno menjajući krajolik ove kulture.





O ovome više u trećem nastavku.



4 коментара:

Анониман је рекао...

Jako puno pogresnih stvari napisanih, ne znam zasto imas potrebu da pises o juznjackom repu kad se ocigledno nisi naslusao istog dovoljno, bas bas puno gluposti napisano.

Napucavanje Pajsera 24/7 је рекао...

uzmi napisi bolje i kraj.

Napucavanje Pajsera 24/7 је рекао...

najaci ste mi vi diskretni eksperti koji svoje znanje o materiji cuvate za sebe

Анониман је рекао...

koliko ima ovih pickica sto dodju ovde i prave se pametni,kao pljuju jug itd,kifa itd,kao svi su oni real reperi,a od repa znaju samo za krs-a,2paca i jedi mind tricks. pusite bre kurac picka vam materina,lepo vam kaze,UZMI NAPISI BOLJE,prosvetli nas svojim 'znanjem o materiji'.