Otišla si Ejmi, nikog ne boli kurac

Dok spremam taj drugi deo o dizel pokretu, valja mi da se samo malo osvrnemo na smrt Ejmi Vajnhaus i neke priče oko te smrti i tih smrti.

Lično nije me briga previše za Ejmi Vajnhaus i za njenu muziku. Njenu muziku, naime, video sam u sklopu celog britanskog „bring the old back“-neo-soul talasa, a to me je oduvek nerviralo do maksimuma, taj trip da se pored ogromne ponude savremene crnačke muzike od Brazila do Engleske uzimaju i traže ti najšlagerskiji, najsalonskiji, „najrafiniraniji“ elementi, sa svim tim citatima o naklonosti prema Sari Von, Širli Besi, Eli Ficdžerald bla bla – pa nisu ovo tridesete, jebemu sve. Ljudi su zaista mislili da su specijalni kad slušaju Ejmi Vajnhaus, a verujem da će se sad osećati još specijalnije.

Nevezano za to, svi znamo da je ona skoro došla u Beograd, bila luda od droge i da se na taj koncert sjatila cela gradska elita, posebno vrhovi DS-a itd. Građanski Beograd voli Ejmi Vajnhaus, nema sumnje. Voli da sluša te nežne aranžmane i da se oseća onako kako se ljudi osećaju kad slušaju Eriku Badu, „iskusno“, „povlašćeno“, „nežno“, „paperjasto“, „luksuzno“ . rečju, građanski. Muzika u kojoj nema rizika, nema preterivanja, nema ekscesa – samo proverene stvari, to je oslonac svih dosadnih ljudi. Slušati Ejmi u Srbiji danas znači osećati se Evropljaninom, znači slušati zapadnu pop produkciju, ali ipak ne nasedati na klišee američkog hip-hopa koji servira „NEINTELIGENTNOST“ i „NEOSEĆAJNOST“. Ejmi je sve ono što jedan građanin zahteva od muzike, a to je da se ne oseća neprijatno dok je sluša. Da samo kliza, čak i sa tim „Rehab“ hitom koji je eto, navodno, dokaz koliko je ona luda.

Biljana Srbljanović je posle koncerta u Beogradu optužila „nas seljake“, tačnije podsetila na to da Ejmi nije Ceca Ražnatović, pa da očekujemo „za sve pare“, već da je neka vrsta palog anđela koji zaslužuje 40 eura da bi pred nama, u drugom i po svetu, izvodila svoje psiho-socijalne drame. Jebemu mater, Ejmi svakako nije Ceca jer Ceca koliko god koke da unese pre nastupa, ima tu kočnicu profesionalca i odnos prema publici koji zna da živi od tih para i za njih će dati očekivanih 2 sata muzike. Ne bih ni da nabrajam koliko je muzičara samo sa balkanskih prostora u poprilično drogiranim stanjima odradilo svojih sat i po, dva čak i više – jer su znali zašto su tu. Odjednom je nefunkcionalnost Ejmi Vajnhaus znak koliko je ta osoba mnogo više osećajnija od nas ostalih, da ona preživljava mnogo veći bol nego Sinan Sakić naprimer, da joj je baš mnogo teško i da je, u krajnjoj liniji, neukusno zahtevati od tako velikog, senzibilnog umetnika, umotanog u sve probleme ovog sveta - neukusno je zahtevati jednu tako prizemnu stvar kao što je koncert. Bedak. A to koliki je bol izdvajati za koncert u Srbiji 40 eura, o tome nema reči.

Svejedno, ovde dolazimo do suštine mog obraćanja, a to je da ne smete nasesti na rokersko poimanje drogiranog muzičara. Korišćenje droge nije i ne sme biti nikakva misterija. Ljudi se cepaju, prežive, ne prežive, uzimaju rekreativno, skinu se, prodaju iz kuće, tuku ukućane, podvode ćerke – ali to nije nikakva misterija. Ne postoji „Veliki Bol“ iza svega toga, kao što je beogradska građanska elita navikla da interpretira intervenozne navike svojih idola. Nema „neizdržive senzibilnosti“, „dionizijske neukrotivosti“, „ludila jedne duše“, „nezadrživog, divljeg, razornog hedonizma“, „umetničkog poroka“ – Ejmi Vajnhaus i njena ovisnost o RADU je onoliko dobra koliko i ovisnost vašeg lokalnog pajdomana koji će vas koliko sutra startovati na ulici da vam traži sitno. Ejmi Vajnhaus i njena ovisnost o RADU je jednako dobra koliko i zavisnosti svih domaćih folk, rep zvezda i onih koji nisu zvezde, koji će umreti negde i niko neće ni znati da su umrli. Beogradska građanština može, ako to želi, da fiksanje i odvaljivanje prevodi romantičarskim kodovima znanim još od vremena simbolizma i absinta, na fore o „neizdrživoj senzibilnosti umetnika čija uzburkana duša prosto traži dalju inspiraciju“, ali strašna istina je da je svaki ovisnik, znan ili ne znan – još jedna žrtva neizdrživog tereta života, bez obzira da li je neko pisao pesme ili drkao u parku pred klincima ili valjao benzin devedesetih. Igla tu ne pravi razliku.

Razliku pravi ono šta mi očekujemo od ljudi koji su sticajem okolnosti javne ličnosti navučene na neku supstancu. Oni ljudi koji svoja očekivanja grade u tradicionalnom rok ključu, uglavnom tu vide, od tih osoba, posebne, uzvišene, od nas drugačije, bolje ljude kojima može da se progleda kroz prste. „Da, droga je loša, ali ipak, oni su veliki ljudi. Ne mogu oni da podnesu sve to što mi smrtnici podnosimo, jer oni su mnogo drugačiji od nas. Pogledaj jednog Morisona, naprimer“. Jebeš to. Ako si ti navučen i dolaziš pred ljude koji su te obogatili i prodaješ im svoj raspad, svoje probleme, svoju nemogućnost da funkcionišeš, idi ubi se. Ako se radiš, radi se da ti bude bolje i brže, a ne da izlaziš pred ljude kao ranjena srna koja zahteva saosećanje radi sopstvenih odluka. Pruži šou, živi, komuniciraj – nisi ti nikakvo povlašćeno govno.

Ne treba žaliti ljude koji su umrli radi droge. Ne u tom smislu „ko ih jebe, pičke narkomanske“, nema niko normalan ništa protiv rađenja. Nego sa tim da ljudi koji su ozbiljni zavisnici, oni su prelomili, preselo im je nešto i nisu hteli nazad, da su hteli skinuli bi se odavno. Žal ima smisla kad neko umre u saobraćajci ili padne u kadi i slomi glavu, taj nije presekao ništa u svom životu, umro je van svoje volje. „Čovek pukne kao neko dugme“. Ljudi koji su ovisnici su samo odlučili da je život predugačak ako se živi dosadno i odlučili da povećaju ulog i to je za rispekt, ali nije za nikakvu romantizaciju ili neka padanja u nesvest od žaljenja „bio je mlad i talentovan“. Ali ako si ovisnik i zabavljač, ne teraj ljude da saosećaju sa tobom. Ako nisi spreman za show, ne izlazi na scenu. Uzmi pare ako je već tako, ali ne izlazi da bauljaš, jer nikog ne boli kurac za to.

Ovako se nastupa par meseci pred smrt, ako je već reč o tome.