Juice vs Moskri: predvodnici generacije vol. 1

Većina ljudi će se složiti da su ovo 2 najbolja emsija na Balkanu. Neki bi rekli i šire, ali da ne ulazimo sad u to. Oni koji se ne bi složili za balkanski nivo, ili su fanovi Marčela, ili Škaba ili Relje Reksone ili Eda Majke – za čije kritike ja sad stvarno nemam vremena. Ljudi koji njih cene više od ove dvojice nisu ušli u suštinu ulice, suštinu repa, suštinu pakovanja istine u strofu.

Moje lično mišljenje je da niko, na domaćem terenu, nije pokrenuo više ljudi da počnu da repuju, što možda nije dokaz kvaliteta samo po sebi, ali je tas na vagi. Takođe, ne znam da li su rime nekih drugih emsijeva izazvale među građanskim svetom Srbije više kontroverze, što ide kao plus u onoj staroj izreci „jebeš rep koji možeš da slušaš pred svojim roditeljima“. A tako je pa je tako - ako vam uđe majka u sobu, profesorka solfeđa, zatekne vas kako slušate Marčela i kaže: „Jao, pa ko ti je ovo, baš inteligentan momak“ ili ako vam u sobu uđe otac, povratnik iz eks-YU ratova i čuje Škaba kako nedvosmisleno cepa po „antisrpskim elementima“ - i kaže „Pa konačno i od tebe da čujem neku normalnu muziku“, spakujte komp, liniju, diskove – šibicu i sve to na gomilu. Rekao bih da se Marlon Brutal vrlo brzo gura u taj vrh „zabranjenog repa“, ali videćemo na koju će stranu on kao emsi da ode iz te dve ličnosti koje se bore u njemu – blokovskog cara skraćenih paketa i delikventske poezije ili navarenog brižnog rodoljuba koji se brine za zdravlje svoje nacije.

E, Juice i Moskri su ti prvaci onoga što bi „svako normalan“ (Moskrijevim rečnikom) nazvao „nenormalnom“ muzikom. Omiljene hejt figure „pristojnih repera“ koji žele „pravi rep“, a zapravo žele politički korektno, svileno mjaukanje gde se ne psuje i koriste se reči ne sa ulice, već iz rečnika. Interesantno, oba emsija od tih ljudi trpe slične primedbe – „non stop isto, samo se šabaniše/narkomaniše“, „šta on tu glumi“, „brate, što non stop to, slušaju ga klinci, istripovaće se da tako treba“, itd. Ironično, ono što Moskri i Juice glume jeste ona jedina uloga koju jedan reper treba da glumi – hardkor emsi.

Ispitajmo malo bliže trip i stilove ova dva emsija koja najbolje otelotvoruju Beograd nakon raspada bivše Jugoslavije, dva vojnika ulice u pravom smislu reči i pre svega, dva velika ljubitelja i poznavaoca hip-hop kulture.

Pokušaću da, koliko umem, prođem kroz neke bitne odrednice i faktore koje su ova dva čoveka načinila najbitnijim likovima balkanskog repa, i kroz to sagledamo neke sličnosti i razlike u stilu i stavu.


POREKLO I PRIPADNOST


Beograd je još od sredine osamdesetih počeo da štancuje velike količine omladinskih potkultura koji su na različite načine tumačile svakodnevnicu, višak vremena, pitanje važnosti novca, pogled na svet načelno. Dizelaši, navijači, heroinsko podzemlje, rok fosili, pankeri, šminkeri, obični ljudi, akademci, alkoholisani raspadi itd.

Početkom ’90-ih, dizelaši se nameću kao grupa u odnosu na koju svi određuju svoju poziciju: za ili protiv, budući da su se dizelaši ubrzano nametali kao dominantna podkultura koja je preuzimala ulice i medijski prostor. U takvoj situaciji, reperi i onaj deo gradske margine koji petlja sa drogom bi trebali da budu prirodni saveznici dizelaša, iako je ta linija dizelaši-reperi varničila u velikom broju slučajeva. Tih okolnosti se dobro dotiče gdin Vukčević u tekstu koji je na web magazinu Popboks izašao pod nazivom „Mlad (i zdrav) kao rap” (linkčina) i te okolnosti svakako zahtevaju zaseban tekst. No, postavljanje u odnosu na “dizel ideologiju” (jedinu autentičnu balkansku uličnu kulturu) je jedna od najvažnijih stavki u emsi ličnostima Juice-a i Moskrija. Za Juice-a, dizel nasleđe je kruna koju sa pravom uzima sebi u oživljavanju tog duha sve od albuma Brate Minli, a za Moskrija je, to isto nasleđe, jedna epoha kojoj se obraća za dobar deo inspiracije i prema kojem Moskri svakako nema osuđujući stav, iako se ne bi izjasnio kao dizelaš na prvu loptu ili možda nikako.

Druga tačka je to okupljalište repera na Trgu Republike tokom ‘90-ih, odakle se regrutovao dobar deo “drugog talasa” BG scene, dakle onaj deo emsijeva koji kreće da izdaje nakon bombardovanja Srbije. Juice, sa jedne strane, ima istorijat blejanja sa ekipom koja je tu visila, i više od toga. On je bio pravednički učenik tog klasičnog “backpack” drila; od grafita, preko brejka, preko emsiinga, skupljanja ploča do čoveka koji je ambiciozno odlučio da grad umetnički stavi pod svoju kontrolu i to mu je uspelo. Sa druge strane, Moskri je čovek koga je  grad upoznao tek neke 2002-e kad je “Pajp” krenuo da ide iz ruke u ruku i da pravi “underground buzz”. Njegovu strofu iz “Pajpa”, prepunu mržnje prema provinciji, znalo je svako dete od 12 do 32 ako se iole muvalo po gradu, a godinu dana kasnije ni taj uslov nije trebao da se ispuni. Ali dok je Juice regrutovao svoje prve saradnike sa Trga, Moskri je dotle imao prilike da trenira tenis (!). Tu sad kolaju razne spike: te bio u Americi, te trebao da uđe na ATP listu, ovo ono – u svakom slučaju, tragičan ali ispravan je ishod u kome imamo Davora Bobića Moskrija, a ne Davora Đokovića. Svoje saradnike, prema jednom Eufratovom intervjuu od pre recimo 5, 6 godina, Moskri je dobio na nekom hardkor tehno rejvu (!), gde su Eufrat i Mikri čuli Moskrija kako baca rime preko tehna. U mnogim delovima, priče ova dva čoveka pokazuju kojim sve stazama ide razvoj repa u Beogradu. Juice kao jedan blejač sa Trga i Moskri koji je bio predstavnik onog dela generacije 1973-1981 koji je skrenuo u “rejv kulturu”, koja je u drugoj polovini devedesetih na prepad uhvatila Beograd. Tako da je Moskri, što se po rimama jasno vidi, dete one generacije koja je dolazila u kontakt sa amfetaminima u kombinaciji sa brzim elektronskim ritmovima. To je jedan izbor koji je dosta rep glava (koji su bili u tom gasu da prate fazon kuda god da ide) napravilo oko polovine ’90-ih, kada je draž onoga što su kod nas zvali “minimal”, trensa, dramenbejsa itd. (u kombinaciji sa drogama i masovnim žurkama), prosto odnela prevagu nad poznatim i često sterilnim rep žurkama. Uopšte, reference na elektronske žurke, Barutanu, Mondo i Akademiju su česta mesta u PBG rimama; emisija “Geto” je za PBG uz rame sa tim “rejv” iskustvom koje je na kraju i njih trojicu vratilo na rep.

Te zadate linije se vrlo dobro čuju u njihovim ranim radovima. Raspojasani, sveobuhvatni hedonizam PBG-a se na prvu loptu može razdvojiti od tadašnjih albuma koji su definisali moderni srpski rep: Bssst.. tišinčina, Ekipa stigla, Sve sami hedovi, Hiphopium 1. Svi ti albumi su na neki način značajni, jer su prilično precizno delili šta ko od emsijeva želi. Sindikat je želeo da postane desničarski, konzervativni Public Enemy (ma koliko to zvučalo ludo), VIP i cela Bassivity konekcija htela je da glumi Roc-A-Fella korporaciju u Beogradu (što se pokazalo kao potpuni promašaj), Bad Copy je doneo taj “blunted” humoristični fazon koji je nekad (uglavnom preko Timbeta) znao da baci i neki streetwise citat, dok je Juice imao umetnički najambiciozniju zamisao nakon napuštanja VIP-a. Poenta tog našeg “drugog talasa” je, suštinski, bila vezana za donošenje “lokalnosti” u naš rep – kao što je Kompton dao NWA, Steten Wu Tang, Hjuston UGK itd., tokom perioda 1991-1999 kod nas je samo C-YA imala i tu notu “zemunskih likova”, kod kojih je kraj bio važan i igrao ulogu. Osim toga, priče svih ovih diskova su postale znatno lokalnije i ljudi koji su ih slušali od 2001. su mogli da se prepoznaju u tim rimama i prijavama. Bad Copy je pričao u ime svih naduvanih glava širom Beograda (a taj fazon je i okupirao ex-YU teritoriju), Sindikat je forsirao nacionalistički sentiment omladine koja je rasla u tmurno vreme raspada Jugoslavije i mrzela Hrvate, Albance i zapad (iako je eto, igrom surovih okolnosti, nosila i nosi zapadnu odeću i sluša zapadnu muziku). VIP je dobio svoju rolu u “1 na 1”, preneo priču “He got game” na terene blokova, iako su ti ljudi koji su se muvali oko Vanje Ulepića (VIP, Shorty, Juice) uglavnom voleli njujorški rep koji je po pravilu malo uopšteniji i apstraktniji i tiče se skoro striktno uličnih priča. Doduše, stvari kao što su “Ko će to da plati” ili “Ko vas jebe” su neminovno himne generacije koje je početkom XXI veka počela da sluša domaći rep. Ipak, Juice nije mogao da ostane u VIP-u i vrlo brzo je sebi tražio novo mesto, novi ugovor i planirao solo karijeru.

Kada pričamo o doprinosu toj ideji “lokalizacije”, Moskri je neprevaziđen u tom poslu, iako lično mislim da je uloga Bad Copy priče u celoj postavci jako bitna. Mikro-sleng Koteža, ugovor koji su imali sa One Records, određeno ime koje je stečeno – sve je to igralo bitnu ulogu u promociji PBG stava i napredovanja Moskrija do statusa najprepoznatljivijeg glasa srpskog repa. Očigledan je uticaj ranog Bad Copy fazona (Nigrutinovog, pre svega), ali je sam Moskri kao emsi i izvođač celu stvar odneo tamo gde ide retko koji emsi, ako izuzmemo ODB-a, G Depa, Scientifika i Flavor Flava. Davor Bobić Moskri je predstavljao svoj medački sajfer, predstavljao lika koji je odrastao slušajući golden age, “Geto” na radio Politici,  lika koji je kupovao muziku na tezgama kod SKC-a, ali takođe i lika koji je bio ovisnik, rejver, hedonista, lik sa rispektom prema dilerima dizelašima, sa rispektom prema domaćoj muzici 90-ih, beogradski lokal-patriota, ljubitelj teških droga, lakih žena i fanki bitova. Ovaj miks nije mogao a da ne eksplodira još u demo stvarima sa stihovima kao što su: “Ne, stvarno bajo, zezanja su žestoka kada karaju se kurve i mrče se koka/kada šampanjac mi curi niz grudi, tu će svako običan odmah da poludi/izvadiće bubreg i zavaliti za lovu samo da bi kar’o, cirk’o i šmrk’o koka kolu” ili “Pušim, pijem, drogiram se i koristim sleng, slušam "Niggaz for life" i "Enter the Wu-Tang"/danas pre žurke, negde oko ručka karu mi je ispurnjala pomamljena kučka/spermu mi je pohasala, a ja ost'o gladan, posle moćne pirke otiš'o sam pod tuš 'ladan”. Interesantno je da su Sindikat i Škabo među prvima prepoznali talenat Prti Bee Gee-a i da su se kroz “Sindikalni termin” PBG demoi prvi put vrteli u etru. Moskri je imao česta uključenja kod Škaba u emisiji, ali ta veza je vrlo brzo prekinuta jer je Sindikat zaključio da “PBG ima loš uticaj na omladinu”, da sve to malo ide predaleko za njihov ukus nekog srpskog domaćina.

Istina, ludilo koje su Moskri i Prti iskrili na sve strane bilo je teško hvatati i razumeti. Tu su razne priče Beograda iz svih uglova bile napadane: čas se pričalo iz pozicije raspada koji nema za fiks, čas se pričalo iz pozicije bahatog kriminalca koji se skupo oblači i šeta skupe ribe. Pominjali su se i braća Đogani i naše rok pajdo podzemlje (Cane, Anton, Vd, Čavke, Banana, Švaba) i Ajverson, Garnet, Veber, Maldini i Tiram, i zatvorene apoteke u momentima kad su najpotrebnije otvorene, i pitanja odnosa sela i grada, i Suzana Mančić, Maja Nikolić, Olja Bećković, Legija, Bebi Dol i Madona, Brus Li i Džeki Čen, Drajzerova i klinika u Palmotićevoj, staniolski panjevi, i klasična šema mrkanja dopa u veceima Mekdonaldsa, i Kappa trenerke i Reebok patike – kao da je čitav krug gorućih pitanja od 1990-2003 zatvoren u Moskrijevom mozgu i telu – obučenom u vojnička odela i Adidas, a opet sa jasnom pretenzijom ka kulturi Gucci trenerki, air max-a, hromiranih pištolja, Bugattija, lanaca i satova; sve to začinjeno sa rejverskom pomamom za što više hemikalija u što manjem vremenskom roku i što većem zezanju u jedinici vremena, što je odlika manje-više svake normalne omladinske kulture.

Ivan Ivanović Juice, sa druge strane, je na sličnoj misiji. Za vreme uključenja u pomenuti “Sindikalni termin”, Juice iskreno peva hit Muharema Serbezovskog “Za venčanim stolom”, pesmu koju voli pevača koga poštuje. Vidi se jasno razlika između doživljaja njega i nekog ironičnog derta koji forsiraju Škabo i Flex kojima je sve to malo “seljački”,  ako ne i previše “balijski”. Juice je, takođe, čovek-radar izuzetnog osećaja prema tome šta je ulična kultura i kako se ona plasira. On nije zatupljena konzerva, “underground” elitista koji na srpskoj ulici ne vidi mesta za muziku Južnog Vetra, Tap 011 – ne samo to, on jasno prepoznaje koja je važnost takvih izvođača za naše vreme, našu generaciju, naše iskustvo – bez ironisanja i popovanja. Juice je imao najambiciozniji poduhvat i viziju, gde u Beogradu Kraftwerk, Grandmaster Flash, Ice T i Das EFX idu rame uz rame sa Muharemom, Džejom ili Tapirima, da je to sve jedna celina, generacijsko ključanje koja sva dosledna, tvrdokorna gradska iskustva stavlja u istu ravan – želja da se nadiđe i prevaziđe beda, besparica, anonimnost, želja da se promoviše svoj stav i pre svega, da se zabavi. Poruka Moskrija i Mikrija Fanki Džiju da sa džuskanjem ne prestane i Juice-ova revitalizacija domaće kulture ’90-ih ukazuju na, svesne ili nesvesne, pokušaje da se uspostavi kontinuitet sa tim prvim mejnstrim probojima crnačke muzike kod nas, kroz domaći dens.

nastaviće se