Читаоци

уторак, 17. мај 2011.

Queens Nation: Mobb Deep - The Infamous

Muzičko i društveno stablo albuma Infamous grupe Mobb Deep je jedna od najzanimljivijih priča njujorškog repa, može se reći i repa uopšte. Ceo kontekst iz koga taj album proizilazi je priča važna i široka koliko sam album, stoga ću u narednom periodu od jednog ili dva sata to staviti na papir.

Ako pogledamo album koji je izbacio najčvršće opštinu Kvinsbridž na mapu, Nasov Illmatic, videćemo da dosta sličnosti između stilova koje forsiraju Nas, Prodigy, Havoc i Big Noyd. Na kraju krajeva, bili su ekipa iz kraja, odrasli u istim uslovima i pričama.
Raekwon, Ghostface i Nas su najveći stilisti nedodirnutog njujorškog tipa gengsta repa koji je svoju inspiraciju tražio u „Godfather“ trilogiji, „Scarface“-u, „Goodfellaz“-ima, iskustvima ekipa iz kraja, italijanskoj mafiji u Njujorku, ali i u učenjima 5% Nation (Nation of Gods and Earths), učenjima crnih političara i bogatoj istoriji borbe crnog čoveka za političko i društveno oslobođenje. Mešavina koju su oni stvarali u svojoj glavi (kao i Brand Nubian i Boot Camp Click) bila je unikatan spoj različitih tripova koja su na njujorškoj ulici tada živela u praksi, na dnevnoj bazi. Crni kriminalac optočen zlatom, u „Najk“ patikama koji citira Malcolm X-a i Don Corleone-a naizmenično. Ime igre je – steći novac i osloboditi se surovih uslova života u siromaštvu. Nakon konačnog poraza političkog talasa koji je dao politički i kulturno angažovan rep (koji je izgoreo u Los Anđelesu 1992. godine) izvođača kao što su Public Enemy, Lakim Shabbaz, X Clan, Native Tongues ekipu, a dobar deo izvođača sa zapadne obale okrenuo ka istoriji crnog nacionalizma (Ice Cube, MC Ren, Paris, Kam itd.) – ostala je stara poznata situacija gde je svaka ekipa ostala za sebe (ili čovek, bolje reći). Afrocentrizam se vratio na svoje matično mesto – getocentrizam, ali ostavio je značajne uticaje i reference za narednu generaciju emsijeva koji su više koristili 5% učenja da bi objasnili „drug game“ nego li oslobođenje svoje rase. Emsijevi kao što su Raekwon i Buckshot Shorty imali su u vidu ideje zajedničkog prevazilaženja problema u crnoj zajednici, ali su ih i razbijali kao staklo. Vratilo se sve na 1988. i NWA postulate o dominaciji lokalnih ekipa nad totalitetom, o kriminalu koji je jako zamislivija varijanta oslobođenja negoli političko organizovanje širih razmera. I plus – zanimljivija, što je jako važno. Mada, okvir „Nacije“, tj. okvir kolektiva (ekipnog, krajevskog, rasnog), okvir društvene istorije koja te je napravila igračem bezmalo je nastavila da igra važnu ulogu u kreiranju uloga koje su ovi emsijevi nakon 1992. godine ispisivali.

Često puta, Prodigy i Havoc bivaju uskraćeni toga da budu stavljeni rame uz rame sa Nasom kao jednako uviđajni i univerzalni emsijevi. Kao i u slučaju sa svim emsijevima koji dobiju etiketu „gengsta repera“, njihova muzika je ili interpretirana u odnosu na to da li su Prodigy i Havoc stvarno doživeli to o čemu repuju (što je klasična glupost), ili je odbacivana od strane bele i crne inteligencije kao nepromišljena, nezrela, klasično muška glorifikacija kriminalnih aktivnosti koje desetinama hiljada ljudi daju loš primer. No, i Nas i Mobb Deep koriste poetsku stilizaciju da bi naslikali stvarnost koja je tako uska, puna haosa a opet jednolična - da je taj hrabar miks prenaglašenog nasilja koje je napumpano do tačke pucanja, reportaža sa ulice, distancirane lamentacije nad stanjem stvari, ponekim humorističnim momentom i ponekim zrelim zaključkom – možda najlogičniji i najproduktivniji poetski trip koji može da izraste u blokovima Njujorka tada.



Ravni sa kojih se priča su tu ocrtane od najlokalnijih (napijanje sa ekipom na 41-voj aveniji u Kvinsu), do najširih, najtripoznijih (toga da se gledaju Gandijevi govori dok se napušavaš i ne osetiš se inspirisanim). Nivoi na kojima se kreću njujorški reperi tog doba variraju od lokalnih uglova na kome se stvari rutinirano odvijaju svaki dan, do vanvremenskih, poetski stvorenih mesta nabijenih simbolikom koja prevazilaze okvire života u potpunoj materijalnoj bedi i neizvesnosti i odgajaju nova pokoljenja, pripremaju ih za život u mestu koje zovemo dom.



Kritičari „gengsta repa“ često previđaju mesto koje Infamous ima u Kvins genealogiji koja se nastavlja na Main Source-ov Breakin Atoms, Tribe-ov Midnight Marauders i Nasov Illmatic. U tom porodičnom stablu, Q Tip i Large Professor (LP), senatori Njujorka, igraju važnu edukativnu ulogu. Large Pro, kao stari učenik velikog Paul C-a, izbacio je Nasa u rep atmosferu na svom Breakin Atoms i posse-cutom koji je deo rep kanona „Live at the BBQ“ gde je Nas rekao da će kidnapovati predsednikovu ženu bez plana i da besi crnce kao Ku Klux Klan, što je bilo nezamislivo u dobu „repa sa porukom“. Nasa, kao mladog, ludog čamugu iz kraja nije zanimala nikakva konstruktivna akcija – on je kivan na predsednika i neće tražiti smenu, već će mu kidnapovati ženu. Pritom, on besi crnce konkurente kao Ku Klux Klan, što mi je dovoljno lud stih čak i danas,  kamoli u vremenu „crnog nacionalnog preporoda“ 1988-1992. Toliko o nacionalnom jedinstvu. Njegova strofa odatle skicira novo poglavlje njujorške ulične lirike. Na tom albumu, u toj numeri debituje i Akinyele, još jedan „Queens disciple“ čiji je album Vagina Diner LP producirao u potpunosti. Takođe, LP i Q Tip su imali ključne uloge u radu na albumima Illmatic i Infamous koje kvinsbriške blokove stavljaju u red notornih rep blokova sveta. Veze su mnogobrojne i protežu se na saradnju Q Tipovog ATCQ sa LP-em na samom Midnight Marauders, zatim remiks „Funk Mode“ (sa Havocom) koji je LP radio za još jednog crnog militanta sa ulica Njujorka, Thragedy Khadafija (Nasovog uzora) - koji je nastavio lanac i preneo ga na ekipu iz Lefraka, Capone-N-Noreagu koji zatvaraju stablo sa War Report albumom 1997-e. Taj album na neki način okončava njujorški hardkor pokret i označava početak sledeće faze koja je umnogome razblaživala sve ono što je rađeno prethodnih 7 godina dok se ta tvrđava nije potpuno demontirala.

Ceo razvoj imena albuma je isto zanimljiv – „Deljeni Atomi“ (1991) koji ukazuju na 5% ideju o „bacanju nauke“, verbalne prakse geta; „Ponoćne Lutalice“, što ukazuje da je 1993. u kući, „Illmatic“ (1994), što je Nasov termin za nešto „iza bolesnog“ (beyond ill), superiorno jako; „Neslavni“, (1995) igra reči Mobb Deepa oko statusa u hudu i van njega; „Ratni izveštaj“ (1997) Capone-N-Noreaga. Dva još jako bitna igrača su Nasovi ortaci AZ i Cormega – AZ je imao pristojan, ali ni izbliza očekivan album koji je u globalu mlak, dok je Cormega u to vreme gulio 5 do 15 za oružanju pljačku i straćio karijeru, praktično.

No, ta trojna linija Breaking AtomsMidnight Marauders – The Infamous je nekako najbitnija, najsuštinskija i poverzuje vrlo puno fazona u samo 4 godine.



Pođimo naprimer od meni vrlo drage i posebne trake na Marauders albumu, stvari „Midnight“ gde Q Tip ide na nivo na kome bi ga bilo teško zamisliti bilo koje druge godine od 1993. U jednoj sjajnoj matrici gde neka filterovana gitara '70-ih leži na pretvrdom brejku (a ispod svega toga neki niskopojasni, nejasni zvuci), Q Tip se šeta Njujorkom prve polovine ’90-ih, prethodeći Nasovom Illmatic tripu. Preko ove nervozne, uznemirujuće matrice, Q Tip baca dva istorijska versa u dva moda: prvi je vers iz prvog lica, posmatrača na ulici, drugi je „ptičija perspektiva“, širok kadar na getoe Njujorka i gorku lepotu noći u getu. Nas je, nesumnjivo, dosta lekcija prikupio slušajući ovu stvar.

Takođe, sirov ulični nivo „Midnight“ numere pokazuje drugu stranu medalje na kojoj je A Tribe Called Quest predstavljan kao prost dodatak De La Soul i Jungle Brothersima u toj afrocentričnoj boemiji crne srednje klase sa Long Ajlenda. Ta druga strana je ljubav Q Tipa prema ljudima sa margine iz gradskih jezgara Njujorka, koja se vidi kroz saradnju sa Mobb Deepom, Nasom, kao i klipom gde je Q Tip u bleji sa notornom ekipom Cutthroats, lokalnim nasilnicima iz Bruklina čiji album nikad nije izašao.

U ovom svetlu, Q Tip ima daleko širu priču od one koju forsiraju ljubitelji „prosvećenog repa“, u kojoj je Q Tip rodonačelnik „jazz-repa“ ili „alternativnog repa“, nečega što je izmislila bela muzička štampa tražeći opsesivno nešto u repu što nije nasilno i spremno na sukob, a u isto vreme "drugačije" (Premier lepo ovo objašnjava u intervjuu - linkčina).

ATCQ-ov rani opus zajedno sa Breakin Atoms albumom čine jasnu prethodnicu Mobb-ovoj stilskoj i zvučnoj transformaciji.

Uzmimo za primer kako Large Pro predstavlja život u Kvinsu, kao partiju cee-loa sa ulogom većim od samog života u stvari „Snake Eyes“ (Nas i Kool G Rap (koji je takođe iz Kvinsa) će cee-lo partije takođe koristiti kao metafore u svojim tekstovima). U antimurkanskoj šifrovanoj metafori „Just a Friendly Game of Baseball“, LP izbacuje ratni izveštaj sa ulice sa velikim besom i preciznošću. Svi ovi delići mozaika se u interpretaciji Mobb Deepa pojavljuju kao ludi, podeljeni subjekti, spremi na sve da dođu do novca.

Q Tip kroz „Midnight“ nastavlja gde je LP stao sa Breakin Atoms – sve te ličnosti haslera, drukara, sitnih pljačkaša (smalltimera), sumnjivih riba, nasilnih policajaca i običnih krajevskih blejača – se pojavljuju kao mreža koja ne bi bila to ukoliko bi nešto nedostajalo. Q Tip je zagnjurio ruke i glavu u ono u šta dobar deo njegove Native Tongues ekipe ne bi smeo (i/ili ne bi želeo) i završava stvar sa „Mir Naciji, ostani sirova i gruba“ (Peace out to tha Nation, stay rugged and rough). U tom stihu, Q Tip pozdravlja nekoliko "nacija": svoju Zulu Nation, zatim Five Percent Nation, i na kraju, širok totalitet crne "nacije" Njujorka - "ulične nacije" koju poziva da se održi i da ostane dosledna.
U tom stihu, povezuju se i LP i Q Tip i Nasova „Foundation – The Queens Nation“ i Mobb Deepova „Queens Nation“ iz numere „Q.U. Hectic“ gde Prodigy kaze da „ovih dana ne možeš uspeti ako nisi povezan sa kriminalom“. Šta je to onda – Kvins Nacija ? Za šta se ona zalaže, šta nju čini ? Na ta pitanja ćemo tek dati odgovore.

U glavama Prodigy-a i Havoca je sve podložno preispitivanju sem dve stvari: da siromaštvo stvara navučenost na keš i da sredstva za sticanje keša nisu podložna preispitivanju. Sve ostalo je u teškom haosu, kao i u „Uvertiri Lektiri“ kod Juice-a. I ovde sledi to da je odlučivanje i etika u svetu podzemlja vrlo kompleksan sistem koji je pre svega kontradiktoran i nestalan. Želja da se dostigne i adrenalinski udar, i da se bude poštovan i da se bude plaćen, ali i da se „ostane na zemlji“, da se ima neka vrsta okvira – sve je to u konstantnom sudaru samog sa sobom iz koga izlaze dva rezultata – opšta konfuzija i nastavak ludila još jače i intenzivnije. Moram opet da se pozovem na primer domaćeg remek-dela „Vidimo se u čitulji“, ali i klasičnih „mob flicks“ kao što su „Godfather“, „Scarface“ i „Goodfellaz“.

Pritisak i paranoja Infamousa ne dozvoljavaju da se ima jedan, stabilan sistem moralnosti i odlučivanja. Tačnije, on itekako postoji (mora postojati), ali se lomi iz odluke u odluku i iz zabeleške u zabelešku i nije ga možda teško uhvatiti na prvu loptu, ali je jasna želja da se „ne stane dok se ne bude jelo iz platinastog tanjira“.

Zvučno okruženje Infamousa je, takođe, nešto na čemu su Havoc i Q Tip naporno radili i rezultat je album koji je uz Cypress-ov Temples of Boom verovatno najteži, najmračniji ostatak devedesetih. Havocovi prepojačani doboši, debeli basevi, semplovi dignuti iz manje-više ljigavih r’n’b stvari sedamdesetih (ali zamućenih do neprepoznatljivosti), uz asistenciju Q Tipa na 2 instrumentala – čine idealnu podlogu za ove „ratne priče žednih, mladih mešetara“.

Infamous je jedan od tih 6-7 albuma koji su otelotvorenje njujorškog bum-bepa koji je usisan u „Zver“: represivni sistem američke države, nasilnu policiju, siromaštvo, surovo strog pravni sistem, oskudicu, ogroman gradski pritisak - sve ono što je te iste godine kad je izašao Infamous, Mathieu Kassovitz stavio u kultni „La Haine“. Mobb Deep se opiru, ali i istražuju patologiju, dosadu, mogućnost dugog zatvaranja, prezir okoline, mogućnost ubistva drugog čoveka – što dovodi do konstantnog liričkog sukoba. Da, ovo stanje uma jeste šokirajuće, tupo, ponekad i paralizirajuće, Havoc kaže da je „zarobljen između dva sveta“ – oba ta sveta su domen očekivanja. Uličar u njemu mu kaže da zajebe sve, da prati osećaj, da ne bira sredstva, da po svaku cenu stigne do novca, a odgoj i duh odgovornosti prema tradiciji i zajednici mu sugeriše da mora da prikoči, da stane, da sagleda, da da primer mlađima, jer šta ako svi budu poludeli kao Mobb Deep ? Ova dilema je samo prividna, ona se razrešava u praksi i rutini uličnog života gde pucaš sada, a razmišljaš posle dok te to razmišljanje ne uvede u lavirint koji rešavaš novim pucanjem i/ili unošenjem supstanci. U tom smislu, Mobb ide od slavljenja tih uslova života, dok u isto vreme žale nad tim što takvi uslovi života gutaju sve pred sobom i oni su vrlo dobro svesni toga da oni sami mogu bilo kad biti progutani i to dodadtno pojačava tenziju. To su teme koje se obrađuju još od „Can it Be All So Simple“ – gde Raekwon uvodi NY u novu fazu, gde stariji ljudi žele da zaustave nasilje, a mlađi se pitaju „koji bi onda smisao imao naš život?“. U tim uslovima, nasilje je vrlo često jedini način da probijete sivilo, dosadu i anonimnost kraja u kome ste zatvoreni 15, 20, 25 godina. I da, obest koja se javlja na društvenim marginama odstranjenih iz društvenih tokova stvara (samo)uništavajuće porive koji prestravljuju na momente i one koji su uključeni u njih, ali ako je to neka okosnica vašeg života, šta drugo raditi nego ga staviti u hvalospev ? Ta obest je i izvor mogućeg oslobođenja kroz izdignuće iznad nivoa te slomljene zajednice, ali je i izvor onoga što zajednicu od krhke čini još krhkijom i nahuškanijom.




U „Give Up the Goods“, jednoj sjajnoj stvari sa još jačim spotom, Prodigy se upušta u tu vrstu klasične izvitoperene gengsta pedagogije koja ima dosta lica. On počinje stvar sa uvidom da „Kvins uzima pare, dugo vreme smo bez keša“, ali u isto vreme pokušava da utiče na mlade da ne krenu stazama kriminala, da se „kriminal ne isplati“ - dok u isto vreme ispeva jednu odu kriminalnom životu. Tokovi ovih misli i stavova mnoge ostavljaju zbunjene ili izvan igre, ali predstava uličnog života nije tako jednosmerna i jasna, kao što nisu ni završeci „Scarface“-a ili „Goodfellaz“’-a. Uostalom, sama tradicija srpskog kriminala je puna dvostrukih poruka: gde su na jednoj strani bog, crvkva, porodica, a sa druge strane novac, adrenalin, snaga, osećaj u stomaku i obavezni slava i prestiž koji uz to idu.

Predstave o „ratu spolja“ koje se spominju u „Survival of the Fittest“ u skladu su sa onim što je, u tim godinama, izbacivao Boot Camp Click. Pričamo o posmatranju grada kao bojnog polja, prepunim neprijateljskih vojnika, špijuna, oružja svih namena i vrsta, opijata i vojnih trofeja. Sve od 1990-1997 kamuflažna odela bila su obavezan dekor Njujorka, ali i ne samo Njujorka. To stanje rata se videlo još u pobunama u Los Anđelesu aprila 1992. Iz kojih je izašao jedan sjajan album, a to je Predator Ice Cube-a. Rat se dešavao sa organima reda, sa suparnicima, sa zajednicom koja je na sve načine pokušavala da ocrni i prokaže gangsterizam. Bio je sveobuhvatan i težak, ali ugled, moć i novac kao dokaz samostalnosti i slobode nisu imali cenu. Išlo se „all out“ i „nijedan čovek nije bio pošteđen toga“.

Tu dolazimo do pokušaja Prodigy-a, Havoca i Big Noyda da pokušaju da utvrde šta se to u njima dešava, pa se oni i svi oko njih ponašaju na destruktivan način i tu se najbolje vidi nemoć da se da jasno, racionalno objašnjenje. Oni sebe i one oko njih vide kao „prosto takve“, zadate i nepromenjive, trajno iskvarene ljude koji su talog društva, čija je psiha pod teretom otišla u kurac – i baš zato oni nikome neće pravdati svoje postupanje. Sebe če preispitivati kući uz brendi, buksne i Gandija, ali kad se jednom upašu pantalone u timberlenke, kad se repetira pištolj i kad se stupi na bojno polje – svako premišlajnje staje jer „crnčev najgori neprijatelj je strah“. Big Noyd sebe opisuje kao „prirodno rođenog mešetara“, Prodigy kaže da je „đavo ušao u njega i ukrao mu dušu“, što su motivi koji se provlače u crnačkim pričama još od dana bluesa na delti Misisipija, istoj onoj gde je Robert Johnson na raskršću takođe prodao dušu đavolu. Ta „slepa sila“ je možda najjače predstavljena, sa najviše snage u AZ-ovoj strofi na Illmaticu, gde u „Life’s a Bitch“ AZ navodi da su „oni bili početnici u kraju kao petoprocentaši, ali nešto mora da je ušlo u njih jer su svi postali grešnici“. Ideja „pravednosti“ (požrtvovanosti, odgovornosti i suzdržanosti) i „greha“ (raspojasanog jurenja zemaljskih zadovoljstava) je možda centralna tema Afroamerikanaca, ogromnog broja ljudi koji je u hrišćanstvu i islamu tražio odgovor na to šta je problem sa njihovim društvom: zašto su oteti iz Afrike, dovedeni tamo gde su ih tretirali gore od stvari, zašto je njihova zajednica posrnula pod iskušenjima kapitalizma i okrenula se ka hedonizmu, jurenju zadovoljstva, kockanju, pištoljima, prostituciji, supstancama, lagodnom životu ? Odakle svi ti ljudi koji biraju put greha, umesto pravednog puta ? Šta je njihov problem ? Ova dilema je stara još od mita o Stagger Lee-ju i svim badman pričama koje su plavile američki ruralni jug još daleko, daleko pre no što je hip hop oživeo te mitove i predstavio ih svetu.

Mobb Deep (kao i ostatak gangsterskog Njujorka u to vreme) koristi Five Percent mitologiju kao centralni okvir kroz koji se posmatra svet i taj okvir je do te mere udaljen od bilo kakve ideje religioznosti, da se oni suzdržavaju od bilo kog pokušaja da objasne svoje uslove života kroz neku veću društveno-ekonomsku šemu, ili čak bilo kakav božiji plan za njih. Oni vide samo rizik i neizvesnost, što je jedino sigurno u svetu kriminala, ali upravo je to onaj „osećaj u stomaku“ na koji je Prodigy navučen i koji ga vozi. Upravo tu su vaš omiljeni gangsterski duet Raekwon i Ghostface (uz Nasa) jedini logičan dodatak ovoj celoj mešavini. I jedini pozvan.



Pitanje „Nacije“ koje je postavljeno gore je jedno od temeljnih pitanja ne samo ovog albuma. I ovde je taj odnos dvostran do tačke pucanja i potrebno je razmišljati na dva nivoa da bi se shvatio odnos koju Mobb Deep i njujorški klinci druge polovine devedesetih imaju prema ideji „Nacije“. Klasične postavke afrocentričnih teorija na kome su zasnovane i Zulu Nation i Five Percent Nation pozivaju se na – univerzalnost. Ovaj stav je najbolje oslikan u Rakimoj čuvenoj „nije stvar odakle si, već gde si“, što je bio poziv belcima (ljudima van geta uopšte) da oni mogu da sudeluju u kulturi, ukoliko ispunjavaju uslove i poznaju istoriju. Ovu idelju daje razvija Phiffe Dawg iz A Tribe Called Quest u numeri „God Lives Through“ gde kaže „ako moji partneri nisu dobri, ja neću biti dobar, ako ja ne budem dobar, Quest neće biti dobar, ako Quest ne bude dobar, Queens neće biti dobar, a pošto je naš zvuk univerzalan – Njujork neće izgledati dobro“. To je najbolja skica mozaika u kome ogromna populacija ljudi iz geta u Njujorku (a i van Njujorka) može da se sažme u jednog lika, da on predstavlja sebe, grupu, time ceo kraj – do nivoa celog sveta koji sluša tu grupu. Ideja predstavljanja ovde nadilazi ogromnom snagom pojam Individue, i uliva se u kolektiv kraja, grada, rase, sveta...

Havoc ovu „poruku“ vraća na surovi lokalizam svog kraja „nije o tome gde si, već odakle si – ulice su realne, dečko“. Iako neminovno dresirani u duhu Five Percent filozofije, Havoc i Prodigy „Naciju“ svode na svoju ekipu, na ekipu sa 41e avenije u Kvinsu, na svoju malu klupicu u kraju gde se vošte i koja je njihov svet. U numeri „Trife Life“ se bave ratom između Kvinsa i Bruklina, gde njihova ekipa ide na žurku. Iako je ceo album u duhu surovog i sebičnog individualizma kome te ulica najbolje istrenira, pitanja kolektiva se važno naglašavaju. Havoc u svojoj čuvenoj liniji kaže „kada postane najgore, moji ljudi dolaze na prvo mesto“, što je još jedan teško shvatljiv potez; kako jedan sebični, osioni, bahati gangster u teškoj situaciji svoju ekipu stavlja na prvo mesto ? Takođe, u „Q.U. Hectic“, borbenom manifestu Mobb Deepa i slavljenju uličnog ludila, Prodigy kroz ad-lib na kraju uliva svoj lokal u sve ostale opštine Njujorka, baš kao i Nas u „World is Yours“. Istini za volju, to kod Nasa ne treba da čudi jer, ma koliko Nas imao i surove gengsta priče, njegov opseg sagledavanja je znatno širi od najsuženijeg mogućeg koji forsira Mobb Deep. Nas, u nekim segmentima, nema problem da traži rešenje problema svog naroda u nekoj (doduše nejasnoj) kolektivnoj političkoj akciji. Opreznije od A Tribe Called Quest, ali svakako više od Mobb Deep. Za „neslavnu bandu“, takva mogućnost je apsolutno nezamisliva, budući da je paranoja tako jaka da se sumnja na svaku osobu, posebno onu iz geta. Nema koalicije sa ljudima koje poznaju tako dobro i sa kojima su odrastali u tako haotičnoj, nasilnoj klimi. Novac prvo, ekipa drugo, Nacija gde i ako može – iako se lista ovih prioriteta može promeniti bezbroj puta, a da Prodigy i Havoc pri tome zadrže pravo izmene programa.


U stavovima Mobb Deepa, imperativ je taj da se prihvate nužne životne okolnosti, a to su one koje se odnose na tenziju i rizik. Sve ostalo je bonus i luksuz koji kratko traje, često se kraj tog bonusa nalazi na dnu brendija ili na početku flopa. I pored svega, čini se da Mobb pokušava u celom tom ludilo sastavljenom od mnogo malih ludila na jednom mestu - da nađe neko održivo rešenje. Možeš da se zabodeš u sve vrste problema, da te vode poroci, da se izgubiš usput, da se zatekneš kako ne možeš artikulisano da se objasniš, da ne znaš da li su te tvoja „priroda“ ili tvoj odgoj stavili tu gde jesi – ali sve dok mrdaš, živiš. „Divan ishod“ koji se pominje u „Eye For an Eye“ jeste to čemu se stremi, radi čega se sve stavlja na kocku, ali realnost je takva da retko ko uspe da dođe do tog ishoda i još važnije, uspe da bere njegove plodove. Ali – tako je kako je, izbor je ili taj ili neki drugi koji za Mobb Deep nije opcija. Odustati od tih kredoa znači umreti na mnogo gori način od fizičke smrti – a to je simbolička smrt, gubljenje poštovanja, izdaja principa.

Lekcije Infamousa nisu nikad uprošćene, zaslađene, ulepšane – iako pričamo o visoko stilizovanoj, preuveličanoj do ludila uličnoj priči. Mobb Deep nisu želeli da popuju ili da igraju na kartu koju će kasnije mnogi sumanuto rabiti – a to je karta „repa kao pozitivne poruke šireg crnog iskustva“. Za njih to bi bilo previše bezbedno i inertno. Mobb je odlučio da priča kako jeste, a da rezultate borbe u kojoj, manje više, učestvuje ogroman broj ljudi na svetu ostavi otvorenim za bilo koji ishod – baš kao što je slučaj i u životu. Postoji osećaj jakog nagona za samoodržanjem koji prožima Infamous, poziva na nalaženje neke skrivene snage volje koja će dati snage za nadilaženje represivnih uslova, ali i dovoljno dokaza sa strane da ti uslovi nezadrživo gutaju na hiljade života koji ne mogu da odu van dometa tih uslova iz bilo kog razloga.

Šta će biti dalje, ostaje da se vidi, ali se jedno zna - budućnost pripada nama.





16 коментара:

lou benny је рекао...

uz sav rispekt za ono što je hc kod mobb deep i qb ekipe + za sve te zaglede, uvide, preglede i sl. u rimama, i iz ovog teksta je jasno koliko su rime iz ny sredinom 90ih nedovoljno hc u odnosu na nwa '91 (a i '89)

(na toj liniji "procenta hardkora u uličnoj priči" se može čitati i razlika moskri/prti s jedne i juice/thc/vip/... s druge strane)

zašto je to bitno? zato što pričamo o rapu i o onome što ga definiše, a to je njegovo tvrdo jezgro koje traži od ortaka koji rapuje da sebe ispostavi na traku kao rolling stonea bez slabosti. tu je svako premišljanje emo, svaka pauzica je smrtonosna. (naravno, govorimo na simboličkom nivou, nebitno je da li je to premišljanje u trenutku dok se puca ili kad se bleji u šteku s buksnom)
i da - kul je analiza napetosti kolektiv/pojedinac u ovom blogu, ali logika kojom je vođena hc rap tradicija na nivou konstrukcije ličnosti (a i fukujamin liberalni kapitalizam?) - težnja subjekta da izdominira do kraja - ne završava na tome. ona ide dalje od bilo koje dijalektičke relacije - bilo pojedinac/kolektiv, bilo gospodar/rob(sluga) i sl. - i teži ab-solutnosti (doslovno: od-rešenosti) od svih odnosa. tu nestaje battle momenat, obraćanje Drugom, i ostaje čist reprezent i ispostavljanje sebe kao Boga. (lil wayne i dosta nove ekipe ima mnogo jači taj momenat čistog, "božanskog" reprezenta)
u tom smislu je ova epizoda o mobb deepu zanimljiva baš kao jedna od epizoda u razvoju hc rapa, ali je, iz te perspektive, samo korak unazad u odnosu na poziciju koju su nwa postigli nekoliko godina ranije, a koji je moj omiljeni bend - geto boys - sjebao iste te '91 prvom (najvećom?) emo gangsta himnom "mind playin' tricks on me" i ucrtao stazu za sjebavanje hardkor momenta u gangsta rapu za sve buduće biggije, 2pacove, mobb deepove i sl.

čeka se jedna analiza niggaz4life na ovom blogu

lou benny је рекао...

in addition - tačniji prevodi naslova albuma mobb deepa i atcq koji su i više u skladu sa tezama autora bloga:

http://www.merriam-webster.com/dictionary/infamous (ozloglašeni)

http://www.thefreedictionary.com/marauder
(razbojnici koji lutaju unaokolo tražeći plen)

fanste fonky tacchini је рекао...

odlican tekst, inace po nacinu pisanja izgleda mi ko da ga je pisao lik koji vise pokusava da pojasni situaciju ljudima koji nemaju mnogo dodira sa tom ulicnom pricom, da im objasnjava o cemu se radi u queensu
e al sad ne znam da l cu da se izrazim na pravi nacin al pokusacu: mene na primer nekad to stanje zna ume da smori, ALI DA BUDE JASNO - NE PRICAM UOPSTE O QB MCJEVIMA koji su jako realno bacili tu pricu na traku bez zasladjivaca (JER TO JE TAKO), nego mislim uopste na to stanje uma od kvinsa pa do vozdovca, cije misljenje uostalom i opisuju, jer po meni u takvom okruzenju nema mesta za toliko preispitivanje svojih postupaka - tu si gde si i sta ces, jebi ga... ko god je to prevaziso uspeo je

samo da ne dodje do zabune ne bih to pripisao kao minus samih MCJEVA, sto nije tacno jer su oni samo ispostavili te situcije koje se desavaju svuda oko nas na najrealniji moguci nacin i da pritom ne budu nista manje hardkor od redmana, epmdja, busta rhymesa, lil waynea, large proa... niti je tragedy khadafi manje hardkor u odnosu na doba intelligent hoodluma, ni rza u odnosu na marley marla
jer po tom razmisljanju ako cemo da zabranimo Pju i havocu da repuju o sjebanim likovima u iz queensa, sta cemo onda, ultramagneticsima, kool keithom koji repuje o tome sto repuje, analog brothers, thirstin howl, ajs nigrutin, marconiero...
mozes da repujes o bilo kojoj temi koja ti padne na pamet, bio to i najsjebaniji dan u tvom zivotu, samo trebas da ispostavis pricu realno, a po mom misljenju mobb deep su to odradili na pravi nacin

Napucavanje Pajsera 24/7 је рекао...

to sto ti navodis "slabostima" kod Havoca i Prodigy-a je integralni deo tog "bez slabosti" konacnog ishodista. "premisljanja" koja navodis ostaju sastavni deo Crnca koji napolju, radeci svoju stvar, nema premisljanja. stoga, taj simbolicki nivo koji pominjes kod njih postaje siri jer novi trip
je u ogoljenju gangsterske licnosti na njene sastavne delove - dakle u pitanju je prosirivanje "badman" price koju kazes da NWA i Geto Boys pricaju, u istrazivanju detalja koji nekog dovedu do momenta kad neko postane Mad Nigga, kao u Nasovom Live At The BBQ. tu nema sad nekih zakljucaka koji omeksavaju temeljni stav da se novac i ugled moraju osvojiti, niti su ta "premisljanja" centralna tema gradskog ludila koje se opisuje. ti tvrdis da njih ne sme biti, ja tvrdim da je to bio sledeci logican korak sirenja "badman" epike, jer se ta inicijalna prica vrlo brzo iscrpela, nije imalo sta kvalitativno novo da se kaze. naravno, logican korak striktno u ovom domenu hardkor ulicnog repa koji se bavi realnoscu ulice i ulicnog zivota, a ne realnoscu porodicnih odnosa, odnosa sa partnerima, sa drugovima u skoli, sa autoritetima na poslu. "unutrasnji zivot" koji Mobb Deep i mnogi drugi iz Njujorka opisuju nema za cilj da naglasak bace na licnju patnju subjekta, vec da poetski, stilizovano docaraju tu abnormalnu tenziju ulice, sa velikim "U". ta "introspekcija" nije tu radi samilosti koju Prodigy i Havoc traze, vec radi daljeg, preciznijeg skiciranja ideje o "konstantnom ratu" zivota u siromastvu i konstantnom jurenju novca i zadovoljstva. siguran sam da ne treba da crtam razliku izmedju Prodigy-a i Eminema, naprimer.

oko ovog momenta kolektiv/pojedinac smo se vec kuckali.
taj suprotstavljeni odnos kolektiv/pojedinac je srz dinamike, onoga sto pokrece rep. ako vec idemo tvojom linijom i kazemo "rep pokrece teznja individue da nadidje zajednicu", ta teznja ne bi bila nista bez zajednice, niti bi bez zajednice pomenuti subjekt imao ikakvu predstavu sta je u datom trenutku "fly", sta moze a sta ne.
ne mozes ti tek tako da napravis Gospodara Mikrofona, to moras da pravis kroz stilove koje ti je predstavila zajednica, nastupajuci u lokalu, i u lokalu sticuci rispekt zajednice koji te vodi dalje u tu univerzalnost koja se naplacuje.

poenta je sledeca: svaki emsi treba da tezi tom odresenju (jer je to sto stvara doup ideje), ali cinjenica jeste da i simbolicki i realno ti nikad ne mozes biti realno OD-RESEN, jer svakom svom clanu publike ti polazes racun i na osnovu toga on ceni da li ce te ceniti ili ne, da li ce kupiti disk ili ne ili doci na tvoj koncert.
stoga, ti se nuzno kreces u vec zadatim idejama oko sebe, ali se od tih ideja trudis da stvoris doup i jedinstven, iskakajuc koncept.

Napucavanje Pajsera 24/7 је рекао...

uvek mozes da osetis razliku izmedju emsija koji kaze VOLI ME JER PATIM i emsija koji kaze VOLI ME JER SAM LUD I DOSLEDAN SITUACIJI. Prodigy svakako nije u prvoj kategoriji.

lou benny је рекао...

ali upravo je to ogoljavanje, tj. analiza gangsterske ličnosti, korak-napred-dva-koraka-nazad potez.
gde je ispostavljanje problema, tu je slabost, a tu se odma prikače i savest, bog, zagrobni život i sl. i onda se dobije taj kontekst iz kog, istina, ne iskače na prvu loptu ekstremni hrišćanski romantičarsko-mazohistički momenat uživanja u patnji (kao u velikom delu pop muzike, počev od ljubavnih šlagera do emo rapa), ali taj momenat kljuca iz drugog plana i traži od slušaoca da saoseća sa likom koji baca sebe na traku. ya feelin me?! :s
UOSTALOM, DA TA PRIČA O TENZIJI NA ULICI NIJE U FUNKCIJI TRAŽENJA SAOSEĆANJA/OPRAVDANJA/RAZUMEVANJA ZA SUBJEKTA, ZAŠTO BI ONA BILA U HC RIMI? (ok, može da bude tu da bi prodala priču klincu koji je isto na toj ulici, ali to je posredovanje individualnog kolektivnim koje je ipak 2nd best u odnosu na prodaju čistog individualnog reprezenta slušaoca) jer u hc rap rimi je subjekat, tj. lik koji repuje, u središtu priče.

meni tu jedino donekle ima smisla onaj timbetov protivargument - "lik koji je spreman da otkrije svoje slabosti na traci i DA IH PREVLADA (moj dodatak) je više hc od lika koji nema slabosti" - ali ja na to imam spreman biggiejev najharkor kvout koji objašnjava zašto se nikad u ispostavljanju priče ne sme izbacivati bilo kakva slabost ako oćeš da budeš hc do kraja:

YES LOVE, LOVE YO FUCKIN ATTITUDE
BECAUSE THE NIGGA PLAY PUSSY, THAT'S THE NIGGA THAT'S GETTIN SCREWED

jer kolikogod bio lud/neuračunljiv, pored toga što si emo - recimo, 2pac fazon - na otvorenom putu ti si zec za klanje. tj. slab si za lika koji je spreman, svoj na svom i kontroliše situaciju.

a ovo za relativizaciju u odnosu na publiku... pa u tome i jeste catch da čistim individualnim reprezentom, bez ili sa što manje posredovanja kolektivnom pričom, uspeš da postigneš da te svi oni žele. ko što veruju u boga koji manje-više veći deo vremena ni ne misli o njima. :)

lou benny је рекао...

i taj čisti reprezent, bez relacije sa Drugim, bez battle momenta jeste, načelno, dosadniji jer mu fali drama, ali tu se baš poznaju najveći likovi na mikrofonu, likovi koji umeju da naprave dribling na petoparcu ili, što bi rekao mihajlovski u jednom par excellence novinarsko-alko reprezentu kad je prenosio hokej, "dribling na kocki leda koja bi mogla da stane u čašu viskija" B-)

Napucavanje Pajsera 24/7 је рекао...

vidim ja sta ti pises, ali naprosto ne prihvatam tu tezu. Prodigy, Havoc i ekipata konstruisu svoj "subjekt" bez subjekta - jasno se vidi da je tu u pitanju slepa sila, kao i kod MC Rena, samo je ta slepa sila ovde deljena na cinioce radi socnosti price i ne vidim zasto je to zec za klanje. Prodigy je jedan crni, brzi zec, a prica o tenziji na ulice je tu kao pojacavac efekta celokupnog adrenalina. tu dolazi do finog balansiranja "rata spolja" i "rata iznutra" koji rezultira "ratom spolja" i tako u toj dijalektickoj zezalici prolazi vreme, ali krajnji rezultat nije ni utisan, ni razblazen - naprotiv.

posredovanje individualnog kolektivnim nije nikakav 2nd best ni u kojoj podeli. cela prica, koja je korenita, oko 5%-a i oko Zulu nacije to dobro objasnjava. to je jednako sastavni deo tog polazista, koliko je i zelja da se obogatis i stvoris ime, jedino sto mislim da ti naglo pretezes na desni tas, ali to je i delimicno politicka stvar.

Napucavanje Pajsera 24/7 је рекао...

"gde je ispostavljanje problema, tu je slabost, a tu se odma prikače i savest, bog, zagrobni život i sl. i onda se dobije taj kontekst iz kog, istina, ne iskače na prvu loptu ekstremni hrišćanski romantičarsko-mazohistički momenat uživanja u patnji (kao u velikom delu pop muzike, počev od ljubavnih šlagera do emo rapa), ali taj momenat kljuca iz drugog plana i traži od slušaoca da saoseća sa likom koji baca sebe na traku."

taj trip seciranja gangsterske licnosti je takodje pokusaj da se sto vernije oslika kriminalni zivot, da se postigne taj reality rap momenat. jer kazem, ako izjednacimo rep i film (meni dve jako bliske kategorije), filmovi koji bi samo prikazivali "ludog lika" kako samo bije bez osnova bi bili zanimljivi dok neko ne bi jednom osporio originalnost. ti prvi kao neko ko prepoznaje vaznost originalnosti i svezine treba da razumes da je taj prikaz, to oslikavanje moralo da dobije neke svoje druge detalje, da udje dublje u motive, u ludu rastrzanost ljudi koji su u kriminalu i pod tenzijom, a plus u siromastvu. da je mobb deep i ostali, da su ostali na nivou nwa, recimo, ko bi ih konstatovao ? rekli bi "ma likovi kopiraju nwa". ovo je bila njujorska verzija gengsta repa, koja je morala biti poeticnija i dramaticnija zbog kulturnih razlika juga i zapada sa jedne i kulture istoka sa druge, koja je filozofskija, sira - zato su se i mnogi na rivu bunili protiv "filozofskog istoka".

lou benny је рекао...

a šta ćemo sa audio two, tj. milk djem koji je i pre nwa, a naročito pre ny likova iz 90ih, rokao iz središta bruklina najogoljenije nadrkano reprezent sranje? (doduše ne gangsta, ali hc matrica je tu samo da se digne na gangsta nivo)

i šta ćemo s tim što je jedan moskri 10+ godina posle nwa, u jednom beogradu, uspeo da ostane hc na liniji nwa, da bude uličan, ali da bude SVEŽ, a xyz likova iz ny je moralo da "secira" i "analizira" lik gangstera i unosi te sporne momente da bi došli do svežine? ja ne odričem svežinu ni geto boysima, ni biggieju, ni nasu, ni mobb deepu, ni 2pacu... ali kažem da je za svaku od tih svežina u bitnim delovima opusa svih pomenutih i drugih, žrtvovan određeni procenat hardcorea koji, vidimo iz moskrijevog primera, nije morao biti žrtvovan.

ja sam spreman da priznam svežinu bilo kome u rapu, ali da budemo pošteni oko toga koliko je ko bio/ostao hc u osveženju temeljne priče.

lou benny је рекао...

e a slažem se s tim da lokalnost i kontekstualizacija lika mora postojati u nekoj meri da bi lik bio "životan", da ne bi bio sterilan, ali pokušavam teorijski da se izborim sa tim... za sada mi kao najbolje rešenje deluje to da je to momenat koji mora biti tu ispočetka, ali koji se mora prevladati ako se do kraja gura ideja čistog reprezenta, apsolutizacija lika na mikrofonu do statusa boga.
ili, kako bi rekla jedno domišljanje na vitgenštajna - "to su merdevine uz koje ćemo se popeti da bismo mogli da ih odgurnemo"

kmicax је рекао...

mi smo necasni cuo si o nama
oficijalni kvinsmost ubojice
banda dolazi opremljena za rat, odjebi
od moje krimi familije koja ima dost puževa za podjelit
za sve one koji žele profil i pozu
kamen u tvoju facu, ubodem ti mozak s noskosti
usamljen si u ovim ulicama, rodace
na svakog covjeka za sebe u ovoj zemlji mi cemo pucat
i držat te drhtajuce posade trcuce
kao što bi trebale
oni dolaze okolo ali nikad ne dolaze blizu
mogu to vidit unutra u tvom licu
ti si na krivom mjestu
kukavice ko ti samo dobiju svoje tjelo išarano
s rupama od metaka i tako
govori krive rijecei i bit ceš dodirnut
moš stavit svoju cjelu armiju protiv mog tima i
garantiram ti da ce to bit vrlo zadnji put da dišeš
tvoje naivne rijeci me uopce ne pomicu
ti si manji mi smo glavni sav gore u igri
a ne zaslužuješ bit igrac
nemoj da nazovem tvoje ime van
tvoja posada je teška poput paperja
moji pucnji ce napravit da lebdiš
ja sam samo 19 al moj um je star
i kad stvari idu za realno moje toplo srce bude hladno
još jedna mrtva kmica, još jedna prica se prica
ništa nije stvarno
hej, yo kompa zaiskri taj blant tako da mogu
skinut um s tih žutoljednih kmica
zašto su još živi neznam, odi vidit
dotle nazad u kvinsu realnost je temelj
ako umrem nisam mogo odabrat bolju lokaciju
kada puževi penetriraju osjecaš gorucu senzaciju
dolaziš bliže bogu u uskoj situaciji
sad, uzmi ove rijeci doma i razmisli
ili ce sljedeca rima koju pišem bit o tebi


za svaku rimu koju napišem je 25 do život
yo, potreba je da utoka kojoj vjerujem cuva život
nema vremena za oklijevanje
koje samo vodi do utamnicenja
neznaš me, tamo nema odnosa
kvinsomosne kmice ne igraju
nemam vremena za vaš ljepo razmišljajuci um
sine, veci sam od onih šta tvrde da pakiraš vrucinu
al se bojiš držat
i kad se dim ocisti bit ceš ostavljen s jednim u glavi
13 godina u projektima moj mentalitet je šta, decko
ti pricaš dobro jedan ali ti to ne želiš
neki put se pitam dali zaslužujem živit
ili cu gorit u paklu za sve stvari šta sam napravio
nema vremena za boravit na to jer moj mozak reagira
prednjaci ako oceš decko,legni na leda
ja ne krivim to klinac znaš da ti to donosim živo
ostani u djecjem mjestu, klinac ti si van linije
kriminalni umovi žedni prepoznavanja
sipam E&J, okrenem svoj um
ja bubicim i mislim kako je nastrano držat guranje
dobij taj pljen klinac, znaš moju funkciju
jer kolko god dugo da živim živicu ilegalno
i kad jednom stignem stavicu gore moje ljude
reaktivni mix do lirike ko mekovi, pogodim gore glavu
kada rolam gore,nemoj bit uhvacen na spavanju
jer ja gmižem


TETOVIRAJ

lou benny је рекао...

offtopic - trebalo bi negde na blog staviti kao position statement bloga rime epmd iz "crossover"

YOU WANNA GO "POP GOES THE WEASEL"?!
YOU KNOW YOU SHOULD BE ROCKIN THE FANS WIT SOMETHIN DIEZEL!

Napucavanje Pajsera 24/7 је рекао...

"a šta ćemo sa audio two, tj. milk djem koji je i pre nwa, a naročito pre ny likova iz 90ih, rokao iz središta bruklina najogoljenije nadrkano reprezent sranje? (doduše ne gangsta, ali hc matrica je tu samo da se digne na gangsta nivo)"

pa nista necemo, ne znam sad "sta cemo". ima toga i kod big daddy kane-a, ali posle kool g rapa stvar nikad vise nije mogla biti ista.

moskriju je bilo lako da ostane na liniji nwa, jer nije imao nikakvu prepreku da ne ostane na njoj. NY je u to vreme imao i zapadni gangsterizam koji je trebalo nadigrati, plus svoje lokalne kulturne uslove unutar kojih su se price pricale drugacije i ne vidim nikakvu razliku u odnosu na krajnji ishod. to su neke dve strane novcica gengsta repa, sa svojim karakteristikama koje su bile posledica kulturnih osobenosti unutar kojih nastaju.

kada pricamo o zrtvovanju procenata "hardkora", tu je Tupak neprevazidjena figura, jer ne vidim nacin da se "Survival of the fittest" (samo naziv pazi) i "So many tears", pricamo o spotu, matri, prici, celom pakovanju. ja iskreno ne znam ko je Tupaka gurao tuda, da li ortaci, da li on sam sebe, da li Interscope - ali je abnormalno staviti bilo koga u istu ravan tada sa Tupakom, koji je ono, fulao na sve strane na koje je mogao. kod Bigija je jasno, njega je Pafi omeksavao da bi imao jaci proizvod koji moze da odigra i u gostima itd.

ja nisam spreman da priznam svezinu bilo kome, vec samo onima koji "add on".

lou benny је рекао...

milk d je teška sirovina za big daddy kanea, znači nema nikakvog smisla porediti ih. ne znam odakle ti ideja.

dakle, imamo milk dja koji je '88 definisao i '90 potvrdio najsirovije sranje direktno iz BRUKLINA, imamo tim doga iz BRONKSA koji je nastavio liniju sirovine i dr, imamo moskrija koji 2000ih u beogradu gura dalje celu matricu bez kompromisa po pitanju harkora. u svemu tome su qb crnci sveži + "harkor U OKVIRU MIKROKLIME NJUJORKA 90IH". kul, s tom relativizacijom mogu da živim. znači sveži su, iako su manje i hc i grubi, neotesani i sirovi čak u odnosu i na mnoge ny crnje od par dina ranije.

naravno, 2pac je bez premca u "prekoračenju", tu se slažemo. kao i biggie na drugoj polovini ready to die i dalje (uz izuzetke).

http://www.youtube.com/watch?v=vnUX4_T4jj8

2:13-2:14 samo ovo je momenat koji na hc liniji poliva po faci ceo qb trip bez ostatka. to je ta spontanost i nesugestivnost, taj kšme koji nedostaje većini likova posle '93.

lou benny је рекао...

ako hoćeš, taj manjak harkora, to slabljenje u smeru "previše razmišljanja" (ono što se prigovara i hubertu u "mržnji" npr.), možeš da pripišeš i celom njujorku u odnosu na druge (gangsta) rap centre. meni je samo bitno da to bude prepoznato. (iako se ne slažem da je to opštenjujorška stvar)
doduše, mobb deep konkretno, takvi kakvi jesu, svakako imaju visok nivo hc priče u odnosu na ostatak rap scene '95 i kasnije. ali, eto, ja sam izabrao da ih procenjujem u odnosu na najoštrije hc kriterijume.