Ovo će biti jedan kratak unos.
Otkad sam se priključio internet rep zajednici Srbije (a tome ima recimo peta godina, možda malo jače), sigurno do 2008. sam prošao barem 3 opsežne „Šta nije u redu sa srpskom rep scenom“ teme. I onda tu dođu svi i svako cepi po mišljenje, od nekog polukvalifikovanog do argumenata „ma ljudi su problem“. Lista faktora koja se tu navodila kao problem je toliko šarena da je suluda: Grand, Pink, lenja publika, organizatori koncerata, Cvija, dizelaši, RnB, Hrvati, klinci, Milorad Mišković, Tupakov ubica itd.
I stvarno ono, kad si prvi put u tom nekom ludilu, dovedeš sve u pitanje do trenutka kad se zapitaš „ima li nam puta“. A kad pogledaš iz drugačije perspektive, mi imamo jednu od najboljih evropskih scena. Najluđih i najživljih, gledano prema tome koliko klinaca, mladih ljudi to sluša i koliko pojedini izvođači imaju uticaja. Gledano i prema tome koliko kontroverze mogu da izazovu numere nekih izvođača, naš rep živi i što je najvažnije za sam rep – dobar deo živi na ulici, među klincima, na telefonima u parkovima dok se vari ili dok se ide u školu. Gledano i prema tome što su Ajs i građanin Miljenović otišli u VB, zatim učešće THCa, Juice-ova pobeda na Dvoru – što je najbolja potvrda ulaska u mejnstrim. Maloumnici koji na ove stvari odmahuju rukom „prodaje“, nemaju veze sa repom. Ako neko sluša rep i ne želi da se ta kultura i ti izvođači probijaju do što većeg broja ljudi, taj je neprijatelj hip-hop kulture. Ako je iz fazona da hoće da se loži na nešto što se dešava u malom i odabranom krugu ljudi, neka krene sad od septembra na Kolarac ili neka počne da sluša Elektrana.net.
Ima takođe nekog mizernog broja ljudi koji žale za tim kako naša scena ne može više da liči na američku, što je toliko besmislen prigovor da ne vidim čak ni kako bi neki kontraargument tome mogao da se započne, a da se istovremeno ne započne i ferkica. U svakom slučaju bi taj kontraargument bio fokusiran oko tema kupovne moći, tržišta, medija, izdavačkih kuća itd.
Što nas polako dovodi do suštine problema domaće scene, a to je – dupelizaštvo, prosto i jednostavno. Književni termini za ovo bi bili ulizištvo, licemernost, dvoličnost, neiskrenost – u svakom slučaju, kombinacije tih imenica.
Neću biti pajserko i reći „taj problem samo kod nas, samo kod Srba, takvi smo“. Gnušanje nad ovim pojavama postoji skoro otkad je rep počeo da se snima na trake, načelno su ovo osobine koje na ulici nisu nikako cenjene – tako da nije čudno što je rep preuzeo to gađenje. Crab-ass niggaz, bitch-ass niggaz, snakes, rats, pitaj kurac koliko ima termina za dvolične likove u crnom slengu. I ako ih ima, ima ih i kod nas i jedan koji mi pada na pamet je „priguzna muva“. Kool Keith je umeo da polovine albuma posveti ovom svakako važnom pitanju u muzičkim, ali i međuljudskim odnosima. Iskreno, ne znam da li postoji neko moralno načelo koje bi moglo biti važnije od toga da budeš iskren prema sebi, samim tim i prema drugima.
Mučno je gledati, mučno je trpeti zapravo sve ono što se može videti na ne tako velikom polju konkretno beogradskog repa. Sad kad stanem i razmislim, više ni ne mogu da se setim svih primera potpuno neprincipijelnih i nerealnih poteza i priča koje sam ili video sam, ili su došle iz prve ruke.
U suštini, sve se svodi na nemanje muda (iz bilo kog razloga) da nekom izvođaču kažete „e matori, sve je to dobro, ali ovo tvoje se meni ne sviđa, mislim da ne valja“. Ljudi zaboravljaju da imaju pravo na ovo. Ako uz to još date neke razložne argumente, onda vaš prigovor može biti i konstruktivan i ukoliko je pomenuti izvođač racionalna individua sposobna da podnese kritiku, to može i da joj koristi. Dakle, to je ta dupla korist – em vi niste ispali govno, em dotični emsi može da poradi na sebi i da u narednom pokušaju prevaziđe nešto što ga muči. No, ljudi izbegavaju da kažu ono što stvarno misle. Sa jedne strane, to što misle zaista kažu na dve ili tri lokacije, ali nikad autoru, ni po koju cenu. Vrlo često, autor oko sebe ima pet ili šest takvih ljudi (mahom poznanika) i kad se na to doda dvadeset nekih što veruju da je nečiji rep zaista dobar, onda imate sujetu koju ne možete da obuzdate. Onda snime jedan spot i dinge – sve ode u tri pizde materine, svi postanu veliki umetnici.
Tačno, lični kontakti su velika prepreka tome da budete iskreni prema nekome. Kao kad vašem dobrom prijatelju smrdi iz usta, pa vas je malo blam da mu kažete jer strahujete da će on pomisliti da ga vi mrzite. Ili kad vam riba loše puši i vi biste sve na svetu dali da ona počne malo više da se cima, ali kako da joj kažete, a da je ne rastužite, da joj bol ne pričinite ? Tu, očigledno, postoje samo dve solucije: normalna i iskrena ili nenormalna i pajserska. U slučaju ortaka, ili ćete se smeškati i ovog cara pustiti da mu smrdi iz usta i da tera ljude oko sebe, a da vi gledate sa strane dok vam se obraća, ili ćete mu reći da bi morao da poseti zubara. U slučaju ribe, reći ćete joj kako stoje stvari, pa ako je normalna i racionalna, poslušaće vas i biće vam svima dobro, ili ćete sve vreme dok vam puši razmišljati kako biste sve dali da dođe neka pornićarka i da to odradi kako treba, pa makar i umrli posle. Ali eto, nećete joj povrediti osećanja.
Tako je isto i sa vašim prijateljima, poznanicima emsijevima ili bitmejkerima, s tim što je malo kompleksnije. Kompleksnije jer je ovaj paradoks čest: vi imate sad nekog ortaka koji radi nešto, dal repuje, dal pravi matre. I družite se, zezate se, varite, sve super, ali ono što on radi kao muzičar se vama nikako ne sviđa. U međuvremenu, on može da stekne izvesnu slavu, izvesno prepoznavanje i šta onda da se radi ? „On mi je ortak ___ godina, kako ja sad njemu da prebacim nešto što mu tako znači ?“. Pouka: budite iskreni što ranije, da se ne desi da vam ortak postane slavan i da vam kaže „Ma ko tebe jebe, mene ljudi slušaju“. U suštini, ona priča o carevom novom odelu se nije za džabe ispredala i stvarno je dosta poučna.
Ljudi misle, većinom, „bolje da mu ne kažem ništa, samo da podržavam kao car jer je tako svima najbolje. On se neće bedačiti, a ja ću biti pošteđen neprijatnosti i svi smo na dobitku, život je bre jedna velika zabava, zašto ga uništavati“. Život nije zabava ukoliko vi nekome sa kim imate iole blizak kontakt ne govorite šta stvarno osećate i mislite, vi njega lažete i stvarate lažnu sliku. Takođe život nije zabava ukoliko kao princip ponašanja usvojite da ne smete da kritikujete bilo šta što radi neko koga iole poznajete, jer to uništava ličnost – ma koliko to neko skrajnuo u stranu.
Zbog svih ovih stvari imamo situacije da ljudi prete ljudima jer ih je neko kritikovao na njihovom YT klipu, da ljudi daju bitove ljudima koji im prozivaju ortake sa kojima bleje većinu vremena, da ljudi ne govore ljudima šta stvarno misle o njihovim bitovima, da ekipe nastupaju sa ekipama koje su prethodno ogovarali, da grupe idu kao predgrupe izvođačima koje inače ne slušaju, da se ljudi druže i blisko rade sa ljudima koji misle da je njihov omiljeni emsi majmun itd. Ova cela situacija stvara jednu tešku atmosferu hroničnog klimanja glavom i lupkanja po leđima gde najmanje postaje važno koliko je neko dobar stvarno, koliko je stvarno kidač, koliko zna, koliko može – a najvažnije postaje ogrebati se za mesto na flajeru, neki nebitni nastup, zajedničku sliku, mesto na nekom tejpu, oformiti neki mali klub svojih priguznih muva i naravno, nikom ne stati na rep. Ubrzo se stvori tu 10 malih primadona, lažno nahajpovanih, okruženih klimačima glava i onda se tako ide kroz karijericu. Eto kako se proizvode ispodprosečni emsijevi koji blokiraju prolaz realnom i sirovom talentu.
A koja je poenta repa koji nikom ne staje na rep ? Da li je to bezmuda, mutava, blentava, nebitna poenta, bez ikakvog stava i žara ? Reklo bi se da je tako.
Otkad sam se priključio internet rep zajednici Srbije (a tome ima recimo peta godina, možda malo jače), sigurno do 2008. sam prošao barem 3 opsežne „Šta nije u redu sa srpskom rep scenom“ teme. I onda tu dođu svi i svako cepi po mišljenje, od nekog polukvalifikovanog do argumenata „ma ljudi su problem“. Lista faktora koja se tu navodila kao problem je toliko šarena da je suluda: Grand, Pink, lenja publika, organizatori koncerata, Cvija, dizelaši, RnB, Hrvati, klinci, Milorad Mišković, Tupakov ubica itd.
I stvarno ono, kad si prvi put u tom nekom ludilu, dovedeš sve u pitanje do trenutka kad se zapitaš „ima li nam puta“. A kad pogledaš iz drugačije perspektive, mi imamo jednu od najboljih evropskih scena. Najluđih i najživljih, gledano prema tome koliko klinaca, mladih ljudi to sluša i koliko pojedini izvođači imaju uticaja. Gledano i prema tome koliko kontroverze mogu da izazovu numere nekih izvođača, naš rep živi i što je najvažnije za sam rep – dobar deo živi na ulici, među klincima, na telefonima u parkovima dok se vari ili dok se ide u školu. Gledano i prema tome što su Ajs i građanin Miljenović otišli u VB, zatim učešće THCa, Juice-ova pobeda na Dvoru – što je najbolja potvrda ulaska u mejnstrim. Maloumnici koji na ove stvari odmahuju rukom „prodaje“, nemaju veze sa repom. Ako neko sluša rep i ne želi da se ta kultura i ti izvođači probijaju do što većeg broja ljudi, taj je neprijatelj hip-hop kulture. Ako je iz fazona da hoće da se loži na nešto što se dešava u malom i odabranom krugu ljudi, neka krene sad od septembra na Kolarac ili neka počne da sluša Elektrana.net.
Ima takođe nekog mizernog broja ljudi koji žale za tim kako naša scena ne može više da liči na američku, što je toliko besmislen prigovor da ne vidim čak ni kako bi neki kontraargument tome mogao da se započne, a da se istovremeno ne započne i ferkica. U svakom slučaju bi taj kontraargument bio fokusiran oko tema kupovne moći, tržišta, medija, izdavačkih kuća itd.
Što nas polako dovodi do suštine problema domaće scene, a to je – dupelizaštvo, prosto i jednostavno. Književni termini za ovo bi bili ulizištvo, licemernost, dvoličnost, neiskrenost – u svakom slučaju, kombinacije tih imenica.
Neću biti pajserko i reći „taj problem samo kod nas, samo kod Srba, takvi smo“. Gnušanje nad ovim pojavama postoji skoro otkad je rep počeo da se snima na trake, načelno su ovo osobine koje na ulici nisu nikako cenjene – tako da nije čudno što je rep preuzeo to gađenje. Crab-ass niggaz, bitch-ass niggaz, snakes, rats, pitaj kurac koliko ima termina za dvolične likove u crnom slengu. I ako ih ima, ima ih i kod nas i jedan koji mi pada na pamet je „priguzna muva“. Kool Keith je umeo da polovine albuma posveti ovom svakako važnom pitanju u muzičkim, ali i međuljudskim odnosima. Iskreno, ne znam da li postoji neko moralno načelo koje bi moglo biti važnije od toga da budeš iskren prema sebi, samim tim i prema drugima.
Mučno je gledati, mučno je trpeti zapravo sve ono što se može videti na ne tako velikom polju konkretno beogradskog repa. Sad kad stanem i razmislim, više ni ne mogu da se setim svih primera potpuno neprincipijelnih i nerealnih poteza i priča koje sam ili video sam, ili su došle iz prve ruke.
U suštini, sve se svodi na nemanje muda (iz bilo kog razloga) da nekom izvođaču kažete „e matori, sve je to dobro, ali ovo tvoje se meni ne sviđa, mislim da ne valja“. Ljudi zaboravljaju da imaju pravo na ovo. Ako uz to još date neke razložne argumente, onda vaš prigovor može biti i konstruktivan i ukoliko je pomenuti izvođač racionalna individua sposobna da podnese kritiku, to može i da joj koristi. Dakle, to je ta dupla korist – em vi niste ispali govno, em dotični emsi može da poradi na sebi i da u narednom pokušaju prevaziđe nešto što ga muči. No, ljudi izbegavaju da kažu ono što stvarno misle. Sa jedne strane, to što misle zaista kažu na dve ili tri lokacije, ali nikad autoru, ni po koju cenu. Vrlo često, autor oko sebe ima pet ili šest takvih ljudi (mahom poznanika) i kad se na to doda dvadeset nekih što veruju da je nečiji rep zaista dobar, onda imate sujetu koju ne možete da obuzdate. Onda snime jedan spot i dinge – sve ode u tri pizde materine, svi postanu veliki umetnici.
Tačno, lični kontakti su velika prepreka tome da budete iskreni prema nekome. Kao kad vašem dobrom prijatelju smrdi iz usta, pa vas je malo blam da mu kažete jer strahujete da će on pomisliti da ga vi mrzite. Ili kad vam riba loše puši i vi biste sve na svetu dali da ona počne malo više da se cima, ali kako da joj kažete, a da je ne rastužite, da joj bol ne pričinite ? Tu, očigledno, postoje samo dve solucije: normalna i iskrena ili nenormalna i pajserska. U slučaju ortaka, ili ćete se smeškati i ovog cara pustiti da mu smrdi iz usta i da tera ljude oko sebe, a da vi gledate sa strane dok vam se obraća, ili ćete mu reći da bi morao da poseti zubara. U slučaju ribe, reći ćete joj kako stoje stvari, pa ako je normalna i racionalna, poslušaće vas i biće vam svima dobro, ili ćete sve vreme dok vam puši razmišljati kako biste sve dali da dođe neka pornićarka i da to odradi kako treba, pa makar i umrli posle. Ali eto, nećete joj povrediti osećanja.
Tako je isto i sa vašim prijateljima, poznanicima emsijevima ili bitmejkerima, s tim što je malo kompleksnije. Kompleksnije jer je ovaj paradoks čest: vi imate sad nekog ortaka koji radi nešto, dal repuje, dal pravi matre. I družite se, zezate se, varite, sve super, ali ono što on radi kao muzičar se vama nikako ne sviđa. U međuvremenu, on može da stekne izvesnu slavu, izvesno prepoznavanje i šta onda da se radi ? „On mi je ortak ___ godina, kako ja sad njemu da prebacim nešto što mu tako znači ?“. Pouka: budite iskreni što ranije, da se ne desi da vam ortak postane slavan i da vam kaže „Ma ko tebe jebe, mene ljudi slušaju“. U suštini, ona priča o carevom novom odelu se nije za džabe ispredala i stvarno je dosta poučna.
Ljudi misle, većinom, „bolje da mu ne kažem ništa, samo da podržavam kao car jer je tako svima najbolje. On se neće bedačiti, a ja ću biti pošteđen neprijatnosti i svi smo na dobitku, život je bre jedna velika zabava, zašto ga uništavati“. Život nije zabava ukoliko vi nekome sa kim imate iole blizak kontakt ne govorite šta stvarno osećate i mislite, vi njega lažete i stvarate lažnu sliku. Takođe život nije zabava ukoliko kao princip ponašanja usvojite da ne smete da kritikujete bilo šta što radi neko koga iole poznajete, jer to uništava ličnost – ma koliko to neko skrajnuo u stranu.
Zbog svih ovih stvari imamo situacije da ljudi prete ljudima jer ih je neko kritikovao na njihovom YT klipu, da ljudi daju bitove ljudima koji im prozivaju ortake sa kojima bleje većinu vremena, da ljudi ne govore ljudima šta stvarno misle o njihovim bitovima, da ekipe nastupaju sa ekipama koje su prethodno ogovarali, da grupe idu kao predgrupe izvođačima koje inače ne slušaju, da se ljudi druže i blisko rade sa ljudima koji misle da je njihov omiljeni emsi majmun itd. Ova cela situacija stvara jednu tešku atmosferu hroničnog klimanja glavom i lupkanja po leđima gde najmanje postaje važno koliko je neko dobar stvarno, koliko je stvarno kidač, koliko zna, koliko može – a najvažnije postaje ogrebati se za mesto na flajeru, neki nebitni nastup, zajedničku sliku, mesto na nekom tejpu, oformiti neki mali klub svojih priguznih muva i naravno, nikom ne stati na rep. Ubrzo se stvori tu 10 malih primadona, lažno nahajpovanih, okruženih klimačima glava i onda se tako ide kroz karijericu. Eto kako se proizvode ispodprosečni emsijevi koji blokiraju prolaz realnom i sirovom talentu.
A koja je poenta repa koji nikom ne staje na rep ? Da li je to bezmuda, mutava, blentava, nebitna poenta, bez ikakvog stava i žara ? Reklo bi se da je tako.
11 коментара:
dobar tekst.
dakle,
bolje onda ovako
http://www.youtube.com/watch?v=p7QsXABlm9k
(ovo nije moglo da stane u prethodni komentar)
kad pričamo na najtemeljnijem nivou, ja imam poštovanje za kantovski/hrišćanski pristup etičkim problemima (koji bi bio neko zaleđe stava koji iznosi autor bloga), imam poštovanje za to da čovek želi da svakog čoveka posmatra kao cilj u sebi, ali ja sam iz fazona da to često iziskuje mnogo energije i da je u skladu sa analizom troškova/koristi (cost benefit) nekad nemoguće ispoštovati taj ideal. s druge strane, spreman sam da drugima dopustim da me tumače kao sredstvo, pa u tom smislu ne vidim problem da se i ja postavim "trgovački" tj. koristoljubivo u odnosu na nekog čiji mi se neki stav, rad, crta ličnosti ne sviđa, ali mi ta osoba može pomoći da ostvarim neki drugi interes, kao što i ja njoj mogu pomoći za nešto drugo.
mislim da je taj moj "nehumanistički" i merkantilistički pristup etičkim odlukama, kao i kod većine ljudi na planeti (svako je hustler u ovoj ili onoj meri ;D), posledica globalnih društvenih odnosa i da se od ljudi ni danas, kao ni u jednom dosadašnjem ljudskom društvu u istoriji, ne može zahtevati ta idealna moralnost jer jednostavno nije u skladu sa željom većine ljudi da im što više i što duže bude prijatno u životu, da uživaju.
što se tiče rap scene, za američku ne znam sa sigurnošću, ali verujem na osnovu životnog iskustva da je bar jedno 99% ljudi koji su u pesmama kritikovali to licemerje u životu palo na tom planu. što se domaće scene tiče, trenutno mi ne pada na pamet niko ko je isključivo sarađivao sa ljudima o čijem liku i delu ima samo reči pohvale.
p.s. kapiram autorovu želju da izleti sa bombastičnim naslovom i pričom, ali mislim da je ova odrednica "KRUNSKI PROBLEM" u neskladu sa ideologijom autora. taj preterani redukcionizam i izdvajanje jednog problema kao ključnog nikako ne bi smeo da se pojavljuje u razmišljanju i radu nekoga ko veruje da je temeljna strukturalna promena jedina promena koja se može smatrati ozbiljnom. ;) (uz to, mislim da je taj etički fenomen hipokrizije, čak i ako uzmem u obzir dijalektički odnos, ipak više posledica društvenih odnosa nego njihov uzrok)
Brate, meni ovaj tekst bomba, što si se ti istripovo da tebe neko dira ovde? Veruj mi na reč da to i jeste krunski problem! Jedno je hejter, a drugo reper koji zna da je bolji nego pojedinci koji se grebu za binu i slavu jer ližu kitu drugim reperima... Mora izbacim jedan moj stariji rep preko KOOL KEITH-ovog bita na jutub, posvećen takvima. Rocket
da zaboravio sam, po meni najbitnija stvar kojoj nas uči rep muzika je RESPEKT! Ali lizanje dupeta nije respekt...nikako
gotivan tekst. zdravorazumski izložen jedan etički ideal, s tim što je - pretpostavljam zbog želje da se stav iskaže što jednostavnije i upečatljivije - propušteno nekoliko bitnih razlikovanja u vezi sa fenomenom dvoličnosti u međuljudskim odnosima.
za početak, bitno je razdvojiti 2 oblika tog fenomena:
1.) TEŽI - kada neko aktivno i žestoko hejtuje nečiji rad i/ili ličnost, dok mu u uzajamnoj komunikaciji pruža prividnu podršku,
2.) BLAŽI - kada se nekome ne sviđa to što neki njegov saradnik/poznanik/ortak radi, ali ne ulaže mnogo emocija u taj odnos prema liku i delu ortaka/saradnika/prijatelja i podržava ga kurtoazno. (podržava ga mlako, kao što mlako i "ne gotivi" lika i/ili njegovo delo)
u oba oblika se javlja neiskrenost, ali se težina te neiskrenosti uvećava srazmerno veličini raskoraka između prikrivenog negativnog stava prema nečijem liku i radu i manifestovanog pozitivnog stava.
još jedna promenljiva u tom odnosu je, naravno, STEPEN BLISKOSTI između 2 osobe, i ona se isto uzima u obzir pri proceni neiskrenosti jer - da uprostimo - što su ljudi bliži, ta neiskrenost je teža.
evo ja lično sam imao i imam situacije koje su opisane u tekstu i to na obe strane -
A) da mi se rad nekog manje ili više bliskog poznanika/ortaka/prijatelja/saradnika ne sviđa nešto naročito, ali da ga podržim kurtoazno, tj. da preporučim drugima njegov rad iako mi se ne sviđa, a imao sam i
B) slučajeve da meni ljudi s kojima sam manje ili više blizak (no homo) prećutkuju negativan stav o mom radu (koji ispliva na nekoj drugoj strani), dok me u direktnoj uzajamnoj komunikaciji podržavaju.
što se tiče ove 2. grupe situacija kad me ortak/saradnik/prijatelj/poznanik prividno podržava, ja nemam nikakav problem da igram svoju ulogu u takvoj igri jer me, načelno, ne pogađa ničiji negativan stav u vezi sa vrednošću mog rada, bilo da je prikriven ili da je manifestovan.
nisam nikad analizirao svoj odnos prema tom fenomenu, ali evo, pošto je ovaj tekst motivacija za to, pokušaću.
dakle, ako neko gaji JAK NEGATIVAN STAV u odnosu na nešto što radim ili predstavljam (i eventualno ga iznosi pred nekim drugim), a blizak mi je u bilo kojoj meri i u uzajamnoj komunikaciji mi pruža (lažnu) podršku, rekao bih da ta osoba verovatno iz nekog STRAHOpoštovanja ne želi da mi saopšti svoj pravi stav, tj. da me želi u blizini kao sredstvo zbog ostvarivanja nekog drugog svog interesa da bih joj pomogao ili da ne bih odmogao, a može da bude - u situaciji kad je reč o bliskijim prijateljima - da se jednostavno plaši eventualnog prekida komunikacije zato što tripuje da bih, u slučaju raskola, izneo u javnost neki "prljav veš" te osobe.
ukoliko prema meni i mom radu ima BLAG NEGATIVAN STAV (ne ulaže mnogo emocionalne energije u taj negativan stav) - još pogotovo ako mi nije bliska - osoba koja mi pruža lažnu podršku verovatno to čini ili zato što je bolećiva, a mene pogrešno tumači kao nekog koga bi povredila "istina" (to je obično slučaj kad si s nekim bliži prijatelj) ili zato što me pogrešno tumači kao nekog ko je toliko emo u vezi sa negativnom kritikom da bi se verovatno ponašao osvetnički. (a kako nalaže ulični hustle/trgovački stav u koji su ugrađeni razni momenti - real-politički, diplomatski, kalkulantski, cost benefit - ako si "about your bidness" onda praviš posao bez velike priče i bez trošenja energije na eventualne beefove sa emo likovima samo da bi im izneo u lice svoj stav o njihovom liku i delu)
e sad sve ovo što sam napisao za tumačenje namera ljudi koji mi pružaju lažnu podršku, važi uglavnom i za moje pružanje te lažne podrške drugima. jedino što mi se nije desilo do sad je da imam TEŽI oblik negativnog stava prema nečijem radu - znači da ga žešće hejtujem - a da ga na drugoj strani podržavam. kapiram da je to naporno jer takva društvena igra iziskuje mnogo emocionalne i mentalne energije, tako da bih pre izabrao da prekinem komunikaciju s čovekom čiji lik i delo mnogo ne podnosim nego da balansiram.
Brate dok sam citao ovaj tekst imao sam osecaj da ga pise neki iskreni puritanski emigrant koji se otisnuo sa svojim saborcima na americki kontinet da formira mesto bozje gde ce svi biti iskreni
nikako ne mogu da ponovo postujem kilometarski komentar sa analizom fenomena licemerja :|
u svakom slučaju da poentiram - ja nisam u stanju da nečiji lik i/ili delo žestoko hejtujem, a da ga istovremeno prividno podržavam. mogu da podržim i podržavao sam ljude čije mi se delo, neki/više stav(ova) ili neka/više crta ličnosti ne sviđa. (znači "ne sviđa" ja mlak negativan odnos prema nekome/nečemu) desilo mi se i dešava mi se da i mene podržavaju ljudi koji ne gotive neke stvari u vezi sa mnom.
i ja i ljudi koji su se ponašali tako u odnosu na mene su/smo činili to ili radi ostvarenja nekog drugog interesa i/ili iz straha/strahopoštovanja i/ili iz bolećivosti zato što smo tripovali da ćemo nekog da povredimo I, NAJVAŽNIJE, IZ ŽELJE OSTVARIŠ NEŠTO BEZ GUBLJENJA ENERGIJE NA EMOCIONALNE RASPRAVE, CIMANJA, EVENTUALNE OSVETE, ZRAČENJA.
slažem se da je mnogo lakše bez toga i da bi trebalo težiti iskrenosti, ali smatram da društveni odnosi (globalno), ljudska priroda i ograničenost vremena i energije koju svaki pojedinac može da uloži u životu na to da mu bude dobro i da, dok pravi svoju priču, izađe na kraj sa svim ljudima sa kojima dolazi u kontakt, ispostavljaju određenu vrstu licemernosti kao poželjnu društvenu igru koja donosi maksimum efikasnosti uz minimum snage. kad smo kod rapa i ulice - pošto je to na ovom blogu omiljena tema - siguran sam da je licemerje u određenim granicama konstitutivni faktor svakog hustlea, a naročito uličnog, i verujem da bez njega teško može da se radi hustle. to je, prosto, jedna društvena veština koju ili naučiš ili se mučiš da bi došao do nekih bitnih, mahom materijalnih i stvari za uživanje.
i da - mislim da je emo i nehardcore svaka kritika hustlea jer je hustle realnost u datim globalnim društvenim okolnostima. i mislim da je tako ne samo sada nego u svakoj strukturi ljudskog društva od prvih društava do danas - "hustle since the forefathers came outta cave"
ne radi se ni o kakvom hriscanstvu, vec prosto o osecaju imanja kicme i muda da budes iskren prema nekome i da osecas da je tvoje misljenje bitno.
meni bi bilo nemoguce da mi sto duze i sto lepse bude u zivotu da se vodim ovakvim pristupima i to je, eto, to.
a najveci problem je stoga sto ovakva klima izbacuje lose emsijeve i lose bitmejkere koji se probijaju samo u ovim uslovima.
pa taj etički osećaj - kako si ga artikulisao u tekstu - kad prevedeš na jezik etičkih teorija ima svoje poreklo, ali da ne tupimo o tome...
"meni bi bilo nemoguce da mi sto duze i sto lepse bude u zivotu da se vodim ovakvim pristupima i to je, eto, to".
s ovim si već krenuo u relativizaciju/partikularizaciju etičkih izbora, što ne verujem da ti je cilj. koliko kapiram ti ipak zastupaš jedno univerzalističko stanovište. ovaj tekst, po svom tonu i nameri, zastupa jedan etički ideal, obavezu za koju se očekuje da je svako ispuni?
čim potrebu za poštovanjem etičkog pravila koje zastupaš zasnivaš na posledicama - "da mi što duže bude što lepše" - to pravilo gubi univerzalnost i ne obavezuje onoliko strogo koliko to čini pravilo koje ne dozvoljava izuzetke.
"a najveci problem je stoga sto ovakva klima izbacuje lose emsijeve i lose bitmejkere koji se probijaju samo u ovim uslovima".
ovo izdavajanje pojedinačnog uzroka kao ključnog, osim što je u neskladu sa idejom menjanja sveta iz temelja (što sam već naveo), u neskladu je i sa onim, po mom mišljenju, dobrim uvidom u tekstu koji kaže da "licemerje nije samo problem scene u srbiji". u tom smislu bi za legitiman zaključak da je to najbitniji uzrok loših stvari na sceni u srbiji bila potrebna opsežna komparativna analiza stanja na drugim scenama s posebnim osvrtom na uticaj licemerja na stanje svih tih drugih scena.
u vezi s tom eventualnom komparativnom analizom, postoji bar određeni stav u tekstu, ali taj stav, nažalost, stvara još više problema konzistentnosti teze iznete u tekstu. naime, nejasno je kako se taj stav o proboju "loših" repera i bitmejkera na domaćoj sceni odnosi prema konstataciji s početka bloga da je domaća scena - posmatrano u evropskim okvirima - dobra i jaka, a da se s američkom ne može porediti zbog industrijskih i sl. razloga? čini mi se da je već tom konstatacijom o položaju i vrednošću naše scene - s kojom se slažem - rasprava o bilo kakvim problemima scene prevedena u salonski milje, negirana je urgentnost problema i tako potkopana osnovna namera teksta da se skrene pažnja na problem licemerja kao vanredno važan.
Dobar tekst ko i svaki drugi, samo brate ako nekom dismr iz stau to je zbog zeluca :D
Kako ortak Sdju upada u ovu pricu?aj malo o tome ;)
Постави коментар