Читаоци

понедељак, 06. јун 2011.

Šta znači srpski nacionalizam u domaćoj muzici ulice - od BS-a do Monogamije i Marlon Brutala

E, sada škakljive teme dolaze na dnevni red istorije. Rep i nacionalizam, nacionalizam i Balkan, rep i Balkan, eto to je gore, beljo.


Pođimo od moje omiljene teze da je rep muzika ulice. To znači da rep prenosi ono što se dešava, misli i oseća na ulici, ono što se vrednuje i prezire na ulici. To je lepo, to je slatko, to je baš dobro i tako treba da ostane.

Srpska ulica je kao i srpska istorija jedna turbulentna i luda stvar puna cik-cakova. Objašnjivih svakako, ali ne na prvi pogled.

Šta bi to bilo „srpska ulica“ ? Pa, to bi bio onaj deo društva koji je negde još od sredine pedesetih živeo na društvenim i legalnim marginama - jedan skrajnut i izolovan segment uličara, niskokvalifikovanih radnika, švercera,  obesnih omladinaca, šibicara, sitnih lopova, taksista, automehaničara itd. Taj sloj je retko bio dostupan očima šire javnosti, tek s vremena na vreme bi došao u neki fokus, uglavnom nekim neslavnim primerom. Titoistički režim je ovaj sloj ljudi doživljavao kao „sramotu socijalističkog društva“, i o njemu i njegovoj kulturi se malo znalo sve do jugoslovenskog „crnog talasa“ - linkčina. Prosto, Titov režim nije nikako voleo da se neko našika i pravi haos, kao što to ne voli nijedan državni režim.

No, kroz „crni talas“ i film Jovana Jovanovića „Mlad i zdrav kao ruža“, videli smo da je Služba Državne bezbednosti negde u drugoj polovini ’60-ih došla na genijalnu ideju kako da se ratosilja najagresivnijeg dela ovog sloja. Poslali su ih na zapad, da jure sve neprijatelje države – četnike, ustaše, albanske separatiste, ruske agente i sve ostale koje je Titov režim označio kao neprijatelje jugoslovenske socijalističke zajednice. Nabavljani su im pasoši, novac i pravna zaštita, kao i sloboda da tamo na zapadu rade šta hoće sve dok skidaju mete koje im se povere. Mnogi beogradski „problematični momci“ našli su svoju sreću u ovom aranžmanu i na ovaj način, Beograd dobija svoju prvu kriminalnu elitu, iako u dijaspori. Takođe, treba pomenuti da je u ovim pričama učestvovao i izvestan broj ljudi sa Kosova, Bosne i Hrvatske, ali je jezgro činilo tadašnje beogradsko podzemlje. SFRJ 1966. otvara granice i pušta veliki broj svojih građana u „Gast-Arbeit“ vode. Destinacije su bile dominantno Italija (kao odskočna daska), Austrija, Nemačka i Švajcarska. Zajedno sa njima, kreću i domaći momci u potragu za državnim neprijateljima nominalno, a faktički za novcem i prestižom. Ubrzo, strane policije imaju velikih problema sa njima jer se pljačkaju zlatare, banke, vrše se ucene. Vremenom kreće reket gastarbajtera koji su imali lokale na zapadu, kao i trgovina kolima i organizovanje prostitucije. Italija je zbog geografske bliskosti bila omiljena destinacija ljudi koji su ili napuštali SFRJ jer su nešto sjebali u državi, ili su poslati tamo da rade za državu i partiju.

Zašto je sve ovo važno za priču ? Pa možda i nije, ali je zanimljivo. Poenta koju hoću da napravim jeste da se dobar deo tih ljudi koji su napustili zemlju u nameri da na zapadu okuse čari kapitalističkog života i da žive taj rep život – okrenuo konzervativnom nacionalizmu, bez obzira što je pomenuti dobar deo bio angažovan da ubija upravo viđenije ljude četničke emigracije. Verovatno ima smisla u tim pričama da je Služba hrvatske krimose slala na četnike, a srpske na ustaše i na jedan deo albanskih separatista, da ne bi slučajno došlo do neke nacionalne samilosti. Doduše, sve i da je tako, luda je to situacija u kojoj vas vaša socijalistička država „izveze“ na zapad, da vam pasoš, zaštitu, slobodu da radite skoro bilo šta i vi jurite neke srpske ekstremne nacionaliste dok i sami postajete srpski nacionalista, u međuvremenu. Ili ste pak, u startu i bili izvezeni kao srpski ili hrvatski nacionalista, mada nije se postavljalo pitanje sve dok ste radili ono što se očekivalo. Dobar deo srpskih kriminalaca na zapadu (pre svega u Milanu, Minhenu i Parizu) pravi i kontakte sa tamošnjim četničkim emigrantima koji su, za svoj račun, bili u poslu falsifikovanja pasoša, čekova, kreditnih kartica itd. To je bio početak jednog pomalo neprincipijalnog, ali zanimljivog spoja savremene srpske kriminalne kulture u italijanskim odelima, kohibom u ustima i crnkinjama pod rukom sa idejama 19. veka koje su spominjale neku monarhiju, kralja, veliku Srbiju itd.

U tom smislu, ubedljivo najdalje je otišao nedavno počivši Boško Radonjić, sin čoveka koga su partizani streljali tokom II sv. rata kao četničkog vojnika. On je uspeo preko Milovana Đorića, tadašnjeg fudbalera Crvene Zvezde, da se dokopa Graca u Austriji, a odatle da zabode Ameriku, gde su ga čekali skoro svi viđeniji četnici. Pristupio je organizaciji SOPO (Srpski Odbrambeni Pokret Otadžbina), a ovakvih pokreta je među četničkom i ustaškom emigracijom bilo mali milion. Tamo su planirali kako da obore SFRJ i kako da ubiju Tita, a sa druge strane obaveštajne strukture SFRJ su im slale domaće krimose da ih rešavaju. Istini za volju, gdin Radonjić je bio preteška meta zbog veza sa irskom mafijom u Njujorku, kao i zbog tesnih veza sa porodicom Gambino. Po izbijanju rata na tlu bivše Jugoslavije, svi ti odmetnuti nacionalisti zatrpavaju Hrvatsku i Srbiju, među njima svakako i Radonjić. Postao je blizak prijatelj sa Radovanom Karadžićem, kao i sa šefom DB-a Savezne Republike Jugoslavije, Jovicom Stanišićem. Sredinom osamdesetih je u centru Beograda ovaj Pravoslavni Don otvorio kultni kafić „Lotos“, prema nekim rečima, jedan od prvih striptiz barova u Beogradu. Tu su blejale dosta jake face voždovačkog ganga, koje je Radonjić usmeravao ka Vuku Draškoviću i Srpskom Pokretu Obnove. Dosta transporta ukradenih kola i droge je dogovoreno upravo ovde, kao i formiranje Srpske Garde, na čijem čelu su bili Đorđe Božović Giška, Branislav Matić Beli i Zvonko Osmajlić, koji su bili i telohranitelji Vuka Draškovića. Aleksandar Knežević Knele, omiljena ličnost beogradskog podzemlja, bio je pulen ovih ljudi. U tim previranjima 1990-1991, dešavale su se takvi prelomi, koje i mnogo bolje obavešteni ljudi ne mogu da rastumače. Veze kriminala, tajne i javne policije Slobodana Miloševića i krimo-četničke emigracije su bile napete do pucanja, tako da i pored toga što su zajedno učestvovali u ratovanju na teritoriji ex-YU (svako za svoj cilj) – nameštaljke na ovim relacijama su bile svakodnevne.

Druga bitna stavka u ovom mozaiku je uloga navijača Crvene Zvezde, grupe „Delije Sever“. Iako nominalno nastaju 7. januara 1989., navijači Crvene Zvezde postoje kao organizovana huliganska (ne koristim ovo pežorativno, već opisno) grupa od sredine ’80-ih. Na severnu tribinu je otišao ogroman broj likova iz radničke klase koji prosto nije znao šta da radi sa svojim životom u državi kojoj je brzo isticalo vreme i koja je bila izjedana ekonomskim i političkim previranjima. Tražili su smisao životu i našli ga u nabadanju, piću, duvanju, navijanju i neobaveznom seksu. Gradski klasik, reklo bi se. Ideja o formiranju ekstremnije i luđe ekipe na severnom stajanju Zvezdinog stadiona morala je doći od ljudi koji su imali prilike da vide to u Italiji i Engleskoj, dakle koji su često putovali. Bastion i jezgro Severa skoro već 25 godina je Senjak, beogradski kraj koji je kombinacija blokova građenih za radničku klasu nakon 1950. i rezidencijalnih kuća uglednih porodica, sa korenima u predratnom Beogradu. Odavno postoje nepotvrđene priče da je koren „ultras“ mentaliteta Severa bio među sinovima visokih činovnika SFRJ koji su živeli na Senjaku i koji su, za razliku od svojih očeva, svoju budućnost videli u srpskom nacionalizmu. Smatrali su da tada pokojnog druga Tita ljudi lažu, da Srbi vole đenerala Dražu. Istovremeno, pušio se marokanski hašiš koji se nabavljao u Italiji i valjdao dalje, uz garderobu i ostale sitnice. Biti navijač tada, tokom ranih osamdesetih, značilo je biti u najupućenijim gradskim pričama, često povezanih sa podzemljem, uz skoro obavezan flert sa četništvom. Četništvo koje se tada doživljavalo kao nešto „opasno i subverzivno“, suprotstavljeno zvaničnom jugoslovenskom režimu koji je, prema njihovom stavu, bio "antisrpski". Nakon što je bilo jasno da je samo pitanje meseca kad će cela zemlja otići do kurca, Miloševićev režim je sve vreme pokušavao da manipuliše ovim osećanjima, jer, u krajnoj liniji, imali su isti krajnji cilj - rešiti srpsko nacionalno pitanje na račun okolnih nacija.
Incidenti sa SFRJ policijom bili su konstantni, a senka rata se polako približavala, tako da su sve nacionalističke opcije željno vrebale mlade huligane Beograda, Zagreba, Splita i Sarajeva i obećavale „veliku budućnost“ nakon poraza neprijatelja. Pokušavajući da predupredi neke događaje, srpska Služba jedno vreme pokušava na Sever da ugura Željka Ražnatovića Arkana, ali se čini da Arkan nije imao previše afiniteta prema navijačkoj svakodnevnici. Solidan deo ove garniture sa Severa poginuo je u ludilu raspada Jugoslavije, što je bio slučaj sa mnogim uličnim legendama širom bivše Jugoslavije, bez obzira na koga su pucali.

Ovo je taj neki mali uvod bitan za temu uloge nacionalizma i konzervativnih uverenja na srpskoj ulici.


****************************************************


Rep, kao muzika obojene omladine američkih getoa, u svojim zlatnim godinama jeste imao uplive ideja crnačkog nacionalizma. To je lako razumljivo, budući da se rep u dosta slučajeva bavio nikakvim položajem u kojem se obojeni ljudi u Americi nalaze vekovima i od sredine ’60-ih, oni se na razne načine trude da okončaju tiraniju belog kapitalizma nad sobom samima. Chuck D, Ice T, Tragedy Khadafi, Ice Cube, MC Ren su samo najpoznatija imena koja su u periodu od 1988-1993 doticala ideje koje je Partija Crnih Pantera iznela krajem ’60-ih, a ticala su se oslobođenja crnog čoveka od dominacije ekonomije Amerike belih bogataša.

Taj vremenski raspon je i na našem delu Evrope koji zovemo Balkan, videli smo, bio jako turbulentno vreme. Za ortake koji imaju obojenu kožu, to je bilo vreme kulturnog i političkog ustanka protiv rasizma američke vladajuće klase, vreme kada je borba protiv aparthejda u Južnoj Africi bila u zenitu, vreme kad je američka policija bila u totalnom ratu sa omladinom ulice i gde su izveštaji o maltretiranjima i iživljavanjima policajaca iskrsavali na svaka tri meseca. Nacija Islama, organizacija koja je još od ’60-ih godina unutar pokreta za političko oslobođenje i uzdizanje crne populacije, tada je imala veliki povratak i njihov ministar, Louis Farrakhan, bio je obožavana figura među mladom, crnom gradskom populacijom.

Međutim, crni nacionalizam (možda najbolje oličen kroz rad grupe Public Enemy) bio je politička tradicija koja je bila naprednija od varijante koja se rabila na Balkanu i koja u Srbiji svoje najočiglednije i najprepoznatljivije otelotvorenje dobija kroz rad grupe Beogradski Sindikat, koja je formirana 1999. Srpski ulični (da kažemo navijački) nacionalizam tada je bio osoben miks mržnje prema vladavini Slobodana Miloševića i njegovoj policiji, okolnim narodima, Evropskoj Uniji i kafanskog antikomunizma, uz obilato korišćenje lakih opijata i alkohola. Beogradski Sindikat je na ovaj već eksplozivan spoj dodao i rep kulturu američkog geta, time se dobila celina koja je jako teško mogla da bude prohodno analizirana. Beogradski Sindikat, neosporno popularna grupa, je požnjela, u suštini, sve ono što je krenulo da se seje srpskoj omladini sve od sredine osamdesetih, čak i za vreme SFRJ: osećaj nacionalne ugroženosti, pretnje nestankom, pretnje ponovnim okupacijama, dok je tokom devedesetih i ratova na toj teritoriji cela ta paranoja počela da biva sve jača. U celom tom bunilu, kao krajnja alternativa se neminovno nametalo to da "mi", Srbi, moramo naći sabornost kroz vraćanje pravoslavnoj tradiciji (!?) i da tu tražimo nekakav način za prevazilaženje ogromnih društvenih problema u kojima se nalazimo. Naravno, nije to bio slučaj samo u Srbiji, sve to se dešavalo i u Hrvatskoj, kao i u Bosni. I u sve tri države smo u nekom momentu imali taj mali paradoks da se na rep kulturu kaleme sadržaji koji su, suštinski, ideje nekih vremena za koje se verovalo da su davno iza nas, a to su ideje političke dominacije jedne nacije nad drugom, nekog etničkog prvenstva jedne nacije nad drugom, pozivanje na srednjevekovno pravo itd.

Takođe, svojim inteligentnijim ili manje inteligentnijim kritikama nove političko-ekonomske elite (post petooktobarske), Sindikat ubira podršku svih slojeva stanovništva koji su se našli na udaru politika koje sprovode DSS i DS, naizmenično. To je bilo sigurno preko 70% populacije u Srbiji i u momentu kada niko nije dovodio u pitanje procese koji se odigravaju u Srbiji, Sindikat je bio svojevrstan glas običnog čoveka u Srbiji, što je razumljivo i nije nužno loše. No, ono što jeste nedvosmisleno loše jeste što se politička papazjanija Beogradskog Sindikata (koja ide od ultradesnog konzervativizma do ultralevih pozivanja na obračun bombaškim napadima i otmicama) nametnula kao dominantno političko stanovište prosečnog srpskog lika sa ulice. Sindikat zapravo sve sem prezira prema okolnim narodima i prema domaćoj kulturi devedesetih – maskira u neke apstraktne nejasne fraze koje mogu da znače bilo šta. „Ni levo ni desno, već pravo u meso“, „Samo zdravi u glavi protiv sistema“ – to su poruke koje u političkom delirijumu u kojem je Srbija već 20 i jače godina doslovno ne znače ništa. Ni šta je to što nije ni levo, ni desno, ni šta znači biti „zdrav u glavi“, ni protiv kog „sistema“. Onda se tu obavezno proturi starobeogradska, gospodska kritika novobogataša, dizelaša, sponzoruša, lascivno obučenih klinki itd. Pa se onda stvar obrne još jednom na ludilo, tako što se ti isti kritikovani dizelaši dozivaju kroz pesme „Alal vera“ i njima se odaje počast kao nekim „poslednjim beogradskim boemima“ - iako sama dizel kultura ne može biti dalje od bilo kakve priče o boemiji itd (i ovo kažem pohvalno, ne kritikujuće). U suštini, u stavovima BS-a ima toliko nelogičnosti i nestalnosti jednog stava sa drugim, da bi jedan poseban tekst mogao samo o tome da se napiše, ali ovde smo ipak radi ovog čeonog i temeljnog, a to je – nacionalizam. To, i da li „ni desno“ znači otići u Rusiju, biti gost ultradesničarske grupe i na koncertu (u nečemu što je nekakav protofašistički, kafanski patos omamljen mirisom kanabisa), urlati „Ubij Šiptara“ i svemu tome pridati viši smisao ? Njegovo visočanstvo Haile Selasije se okrenulo u grobu.

Onaj deo teksta gore koji se odnosio na neku vezu srpskog emigrantskog podzemlja i nacionalističkih sentimenata je imao za cilj da pokaže da taj kontekst spoja ulične kulture sa religioznim podlogama postoji, pa postoji. Italijanska mafija je do guše u katolicizmu, kao što je i poveći broj crnih gangstera u Americi u nekoj od protestantskih tradicija ili u islamu, u krajnjoj liniji. Veza između prestupništva, kriminala sa jedne strane i religioznosti, sa druge – stari je paradoks, ali objašnjiv. Ljudi sa ulice su se odrekli bilo kakvog morala, bilo kakve moralnosti i načela – usvojili su načelo sopstvenog zadovoljstva i moći. To je nespojivo sa idejom bilo kakve religioznosti, života u vrlini, služenja bogu itd. Ipak, takav životni izbor vrši u nekim ljudima jak pritisak na savest koja pošto-poto želi da nađe nekakav okvir, smisao, poentu; neki sistem u kojem će postupci imati viši smisao. A šta je bolje za tu svrhu nego vera u najapstraktnije nešto, vera u boga ? A kada stvari dovedemo na lokalni, balkanski nivo – istorija je uglavnom pisala scenarije u kome su balkanski narodi trebili jedni druge upravo na osnovu toga kojem se bogu mole.


Tu dolazimo do one luđe i brže gengsta-pravoslavne priče oličene kroz likove Miloša Bobića Monogamije i Vukašina Jasnića poznatijeg kao Marlon Brutal. Iako se po definiciji protivim etničkom nacionalizmu bilo koje vrste, moram priznati da su mi ova dva emsija jako draža od Beogradskog Sindikata. Između BS-a i druga dva emsija postoji sličnost, a to je to da svi rade rep koji je snažno inspirisan određenim nacionalističkim nabojem. Međutim, BS nikad nije izneo tu pomalo šizofreničnu poziciju Gangsterskog Dizel-Pravoslavlja koje je obučeno u Armani i ima kokainski pogon - do kraja. Načeo ju je malkice u „Alal veri“, ali to je bio izuzetak koji je potvrdio pravilo da je BS ipak jedna skupina ljudi na čijem čelu su advokat i diplomirani ekonomista. Dakle, građani više ne tako mladi koji ipak imaju aspiraciju ka prodoru u srednju klasu, ka poziciji konzervativnog intelektualca koji u Moskvi može da dozvoli sebi da se malo „odvrne“, ali u Beogradu šalje poruke „samokontrole“ omladincima itd itd. Kod Monogamije i Marlona to, pak, ne postoji – sve te količine ludila koje se talože na srpskoj ulici još od dana prvih pljački po Milanu se ovde istovaruju pravo na glavu. Monogamija je spreman da to dizel-pravoslavlje izvede do sabijajuće suštine kroz tako jake stihove kao što su „Srbija do Tokija, po nosu se udri“ (što je jedna od najjačih stvari koje sam u životu čuo, i u svom i u vašem), kao i „put moj ne mogu da shvate, samo bog me shvata brate, sudbina mi takva da problemi mene prate“. U suštini, svako ko se iole bavio principima hrišćanstva, shvata koliko ovde nema ni „h“ od hrišćanstva, jer imate emsija koji u potezu, od boga kojem treba da služi, dolazi do pozicije u kojem bog njega treba da shvati (!) u svim njegovim grešnim akcijanjima – „svaka rava zove, svaka rava želi da pogine na kari pravog srpskog četniksa“. Koliko je smrt prostitutke na kurcu „pravog srpskog četniksa“ u duhu hrišćanstva, ostaviću na savest čitaocu da sudi. A ovo je samo jedan primer u diskografiji čoveka koji ima 2 albuma koji su puni ovog balkanskog amfetamin-derta koji onoliko koliko uživa u ženama „niskog morala“ – toliko ih i prezire. Ovde sistem patrijarhalnog odgoja u hrišćanskoj tradiciji puca po svim šavovima pred katarzičnim naletom brzine u nosu, brzine ulice, uživanja u napetosti i želje da se svaki sekund života živi kao poslednji i dosledno – kada se puca, puca se do kraja, kada se drogira - drogira se do nesvesti, kada se šara - šara se čitavo telo. „U nosu lajna bela, u kosi kilo gela, ispod majice pancir, na ruci tet mi seva – svakoj ravi lajna žuta meni lajna bela, bolje imaš ćerku kurvu nego sina kera“ – u ovoj brilijantnoj liniji se čak kao manje zlo tretira imati prostitutku u kući, nego policajca, čuvara javnog reda – što je još jedan šut u vrata bogougodnog poretka. Šta reći tu sem koristiti se Monogamijinim rečima „oprosti mi bože – pakao me čeka“.

Ako ovako postavimo perspektivu, ne čudi zašto BS ne sluša nijedan Hrvat, a skroz carski je momenat bio upad nekog Hrvata na klip za „Koji kurac barbike“ gde je post bio tipa „rispekt za Monogamiju, i mi cro people ga volimo, ali mnogo brije na četništvo xD“. Taj komentar je imao oko 90 lajkova, očigledno i samih „cro people“ u čije ime je govorio taj lik, a i domaće bagre koja je ispoštovala što su „rivali“ prepoznali to sirovo ludilo Monogamije. A o tome pričamo, i slična je stvar sa Marlonom. Marlon Brutal i Monogamija dele to što je kulturna pozadina obojice formirana kroz bleju sa dizel ekipama Severa, činjenicom koja je više puta naglašena od obojice u svojim pesmama. Dok je ekipa u kojoj je bio BS blejala na Trgu tokom devedesetih, izigravala repere i hejtovala dizel fazon i dens, Marlon kaže „da blok smrdi na nasilje od 96-e“ i da je on „nije rastao s reperima, nego s dizelašima“. Ova linija je mnogo bitnija nego što deluje na prvi pogled, jer i dan danas je svakom ko je iole slobodan od predrasuda prema dizel kulturi jasno da je jači Rep provod na nekom splavu uz dens i narodnjake, nego mahom sterilna atmosfera rep žurki gde ljudi uglavnom ni ne igraju, već poziraju u New Era kačketima, Adidas trenerkama i pričaju gde su nabavili svoje nove retro džordanke. Čast izuzecima. Činjenica jeste ta da je ulična kultura u totalu u Beogradu vrlo malo vezana za sam rep u strogom smislu – odavno je već u Beogradu uspostavljen kontinuitet rejva, gde je trens preživeo kao glavna struja cepanja amfetamina i rokanja do rane zore. Tu su i svakako huliganska kultura koja je u ofanzivi posebno od kasnih devedesetih, kao i koncerti Ace Lukasa, Džeja Ramadanovskog i Sinana Sakića koji su fešte same po sebi. Marlon Brutal je glas ove generacije likova koji su deca Beograda, navijanja, splavovskih i stadionskih incidenata, loženja na rep, dens, narodnjake i trens paralelno i čija svakodnevnica se svodi na pakovanje i prepakivanje, štekovanje, blejanje, fascinaciju patikama i šuškavcima, telefonima i konstantnim jurenjem adrenalina. Ili možda da i ovde upotrebim reči Monogamije koji je u maksimi „duvanje šmrkanje šetnja piće smaranje Porsche BMW 357 karanje“ sumirao čitavu suštinu gradske delikvencije, od one najniže, do one krupnije i ostvarenije.

Marlon Brutal je takođe slušan u Hrvatskoj i skoro me je ortak podsetio na temu koja je pokrenuta na (sada ugašenom)  hrvatskom rep portalu, Hip Hop Unity, i ticala se ovog emsija. Zanimljivo je bilo da su reakcije bile od onih uvređenih, građanskih „ma kako to da slušam, ma šta je ovo, četnička seljačina“ do likova koji su kapirali tvrdoću ovog srpskog izvoza. Neki manje, neki više, ali nisu dovodili u pitanje da je stav realan i da je Marlon kidač, što sve stoji.

E tu dolazimo do ključnog pitanja – kada emsi sme da vas uvredi, kada dozvolite emsiju da vas uvredi na osnovi prema kojoj se identifikujete: nacionalnoj, političkoj, seksualnoj ? Jedna od prvih dilema hip-hopa, velikih dilema je, šta to belci, posebno bele žene traže u mačo muzici crnih grubijana ? Šta to čini da belac peva tekstove uperene protiv svoje rase, ili da bela žena skakuće uz tekstove u kojima se navodi da jednom ako polude crna braća razne belkinje mogu da budu jebane ? Pa – realnost, prosto. Da biste to dozvolili, potrebno je da se toliko ložite na rep, na tu uličnu direktnost, drčnost, kurčevitost – da biste dozvolili emsiju koga slušate da vas, figurativno, pljune gde vas najviše boli. A to mesto „gde vas boli“, upravo su to ta mesta na kojima se rep puni snagom i na osnovu kojih greje srca. Ako vi kod te „bolne tačke“ prepoznate da neki emsi ima neki dosledan i jasan stav, vi ste spremni da ga čujete, pa makar išlo i protiv vaših ubeđenja o tome kako život treba da izgleda. To je kao kada Q Tip u kultnoj „Sucka Nigga“ poručuje crnačkim inetelektualcima koji se bune protiv toga da se getoizirani crnci međusobno oslovljavaju sa „nigger“ da on ne može drugačije, da je probao, ali da mu se usta krive kad to suzdržava i da „kreće da puca kao uzi“ (što je bila i povratna za zamerke oko čestog hvaljenja mlataranja oružjem). Iako po definiciji neko ko se ne deklariše kao pripadnik „genksta nacije“, Q Tip ne može da ono što je živeo tu i tada 1993. batali samo zato što mu je neko ko ne bleji na ulici rekao da na taj način "sjebava crnačko rasno dostojanstvo i daje loš primer omladini“. Na sličan način, Marlon Brutal kaže da su ga „stariji učili da mrzi Hrvate, i da svakom ko nije odavde jebe mater“. Možda to nekoga boli, možda boli mene, možda boli neke Hrvate, možda boli Borisa Tadića, ali ako pričamo o dominantnom stavu ulice, ovo je to. Ovo je sve ono čega ja mogu da se setim kada se razgovara o politici na ulici sa tim profilom ljudi. Ja ne odobravam taj stav, ali ga shvatam i verujem u to da, uz određene dodatke, iz tog stava može da izađe jak rep. Marčelo možda može da poziva na „nacionalnu toleranciju“, ali to je prazan vapaj za koji se jebe i ljudima na ulici u Beogradu i ljudima na ulici u Zagrebu. Taj vapaj je prazna priča, jednako kao i ona da će tenzije na Balkanu nestati ulaskom u Evropsku Uniju. Stoga više treba ceniti bolnu istinu jer je istina, nego pitku laž – jer je laž, Juice je još pre 5 godina konstatovao da „ništa se ovde promeniti neće“. Sa jednim drugim ortakom sam ne tako skoro baš pričao o tome kako sa takvim ljudima vi možete racionalno da diskutujete i da ih dovedete do situacije kad se i oni slože sa tim da ta konstantna, mahom iracionalna etnička mržnja nikad na Balkanu neće dovesti do mira koji uglavnom svi očekujemo, tipa „A znam matori, jasno je meni sve to, oko za oko i svi oslepe“. Uz obavezan dodatak „al’ matori znaš šta, jebem im bre mater malo“. Bojim se da neko ko nije sposoban da svari oba ova iskaza, neće moći da svari ulicu u celosti, a setimo se početka i teze o repu kao muzici ulice.

Ti širi hrvatski slušaoci će dopustiti da ih Monogamija i Marlon cepaju po nacionalnim osećanjima, jer znaju da zauzvrat dobijaju to čisto, nesečeno, nefilterovano beogradsko, dizel ludilo koje je spremno da ide do samouništenja, koje i sebe uračunava u tu adrenalinsko-hedonističku jednačinu ludila. Jednako kao što su srpski slušaoci nedugo nakon kraja rata u ex-YU intenzivno preslušavali hrvatski rep i grupe kao Tram 11, Nereda i Stoku, Bolesnu Braću, El Bahatija itd. Ja sam od svega toga samo preslušavao „Spremni za rat“ Nereda i Stoke (što mi je jedan od najjačih albuma na srpskohrvatskom jeziku) i nailazio na povremene prozivke za Srbe, ali bože moj, realno treba da prepozna realno.

Pošto se polako približavamo kraju, možda će se mnogi zapitati „pa čekaj, šta onda da radimo ?“. Pa ništa, do daljeg. Ako vam smeta da vas neko proziva na nacionalnom nivou, ne slušajte ga. Ako vam ne smeta, ustanovite kriterijume po kojem biste to dozvolili. Ja bi, recimo, ovom baji dozvolio to – molim ? Ovaj lik, ovakva mentalna struktura, ovaj stav može to sebi da dozvoli i da ja kažem „poštovanje bajo, ti si hc glava“. Ali neki hrvatski Boško Ćirković ili Feđa Dimović, teško.

To je pitanje ukusa i stila.

Za one naivnije koje bi postavili pitanje: „Ehej, a čekaj – zar nije hip-hop kultura univerzalna, zar ona ne poziva na međusobnu zabavu, ljubav i poštovanje ?“, rekao bih „da, ali ne nužno“.  U suštini, držao bih se toga da je „univerzalna“ – što se vidi iz toga što se određeni rep slušaoci iz Hrvatske mogu pronaći i izložiti na tekstove koje bi većina njihovih sugrađana označila kao „četnička govna“, što važi i za nas Srbe i hrvatski rep. Uostalom, život na Balkanu je dovoljno kompleksan da je sasvim moguće da imate klinca koji u nekim demonstracijama u Beogradu pali hrvatsku ambasadu, a u telefonu ima neku pesmu Tram 11 ili Nereda i Stoke. Kao što je i dovoljno kompleksan da imate masu likova na Fejsu danas koji okače sliku Ratka Mladića na profil sliku, izbace neku nacionalističku parolu, a već narednog minuta okače "No woman, no cry" od Bob Marleya i dogovaraju se sa ortacima kad i gde vare. Jebiga, izborite se s tim.
Takođe, držao bih se i „poštovanja“, poštovanja u smislu da možete da prepoznate nečiji tvrd stav, čak i ako vam kontrira, što se opet vidi iz primera datih gore. Naravno, samo ukoliko je tvrd i dosledan. Sve ostalo je nekvalifikovana, niska, nacionalistička provokacija.
A oni koji od repa očekuju ljubav, neka se vrate na Lord Finesse-a koji nam je odavno rekao „I'm ruthless, I'm not on that goody-goody tip - that shit played out with that Beat Street/Electric Boogie shit“. A jebiga, tačno je to.

Za one koje zanima kako bi se ove dve strane mogle izmiriti, podsetio bih na izmirenje Bloodsa i Cripsa 1992., kao i na našu domaću 1941. U proučavanju ovih okolnosti, leži i ključ toga kako bi mogli da dođemo do toga da ne želimo jedni drugima da jebemo mater, ali do tad – vidimo se u nekom boljem životu.

Oprosti mi bože, pakao me čeka.







p.s. 08. jun - Još jedna mala napomena, kada je već ovolika tema u pitanju, zanimljivo je primetiti kako većina srpskih kriminalaca rezonuje kada je u pitanju "nacionalna razlika". Naime, oni su odavno primetili da ako se budu odvajali od ostatka kriminalnih grupa na Balkanu na osnovu puke razlike u tome kojoj se rukom krste ili da li se krste - neće postići ništa. Kriminalne grupe na Balkanu su možda najbolji pokazatelj kako se etničke razlike prevazilaze zarad krupnijeg interesa, interesa novca. Tako srpska i hrvatska mafija sasvim dobro sarađuju i između sebe, i sa bosanskom. Primer ove saradnje je možda najbolje vidljiv u ubistvu Ive Pukanića, ali i u sakrivanju 'zemunskog klana'. Sa druge strane, cela balkanska trgovina heroinom bi stala da nema dobrih odnosa između srpske i albanske mafije, koje su dve ključne organizacije za Evropu u ovom biznisu. Kod kuće svi mogu da budu veliki nacionalisti i bogopoštujući građani, ali na delu zajedničkog interesa se sve te razlike ostavljaju po strani kao ometajuće.

Da li bi i ostatak balkanskih nacija mogao da nađe "zajednički interes" na osnovu kog bi faktički prevazišao etničko deljenje kroz jedan zajednički posao, ostaje da se vidi. Pre svega, to zavisi od prirode tog "zajedničkog posla" i da li bi njegov centar bio u Briselu ili ovde, u ovoj hedovima naparfemisanoj kasabi.

p.p.s. 8. jun, još jedan sjajan dodatak komentatora za koji smo procenili da se može dodati ovde:

"Kod Sindikata se (kako je lou benny primetio) radi o baš određenom vidu nacionalizma koji svoj identitet formira ne toliko prema drugim narodima uopšte, koliko kroz islamofobiju (što je prilično konkretno); a islamofobija je nekako šovinizam-of-choice srpske građanštine (i njenih političkih predstavnika: Đinđić, Protić, Čeda...); ta islamofobija, takođe, jasno markira ideološku liniju BS (Druga Srbija). Sa druge strane, Mono i Marlon, ma koliko neke njihove parole vuku poreklo iz šovinizma, nemaju tu vrstu refleksije u odnosu na input "sa ulice". Njihovi problemi su takođe drugačiji - dok BS brine korupcija, nezavisnost sudstva, pokvareni političari, i sl, Marlon Brutal ima mnogo neposrednije probleme (koje pre nego BS deli sa drugim "ljudima ulice"): policija, kombinacije, štekovi...
Sa jedne strane, BS pokušava da kontradikcije ulične ideologije reši kroz matricu druge Srbije, a u korist "normalne države", dok kod Monogamije i Marlona ne postoji takav pokušaj. Oni prosto te kontradikcije sprovode do slušalaca uz minimalna poetska doterivanja.
I možda je baš zbog te naivnosti i bezazlenosti (pa čak i subverzivnosti njihovog "nacionalizma" prema nacionalizmu druge Srbije [navedeno 'Srbija do Tokija po nosu se udri']) njihova linija prihvatjlivija emancipovanom slušaocu..."

23 коментара:

son of man је рекао...

Svaka čast tebra, pokido si ga !

Meni je Mono bio full još u startu kad su ga svi (ALI SVI) prozivali da samo krešti (posle disa sa Đusom) i da tu nema nikakvog pravog kvaliteta, posle sam ga malo napustio zbog nekih nemuzičkih akcija, ali je i dalje kralj tih najprljavijih rima, pa može se sigurno reći DALEKO prljavijih čak i od rahmetli Moskrija.

Što se tiče Marlona, tu zaista nema šta da se kaže, dakle to je TO, iskreno do bola, bez kurtona, i ko to ne ume da prepozna taj ili nije živeo u Srbiji ili tako nešto...

Samo cepaj, odlično pišeš i kontaš stvari !

lou benny је рекао...

"To je pitanje ukusa i stila."

kao i manje-više sve u životu i rapu. dobar tekst NOD

inače bs rap nije proistekao iz blejanja na trgu. za bs odnos prema dizelaštvu, ulici i rapu bih mogao da kažem da je proistekao iz odnosa većeg dela domaće rap scene 90ih prema tim stvarima, ali rap ekipa koja se skupljala na trgu u to vreme je bila dosta avangardnija i bila bliža srpskoj ulici i svim njenim fenomenima nego veći deo tada etabliranih rap imena.
druga je stvar što ti mnogi ljudi koji su tamo blejali - osim đusa recimo - deluju danas kao najradikalniji srpski rap bekpekeri, ali to prosto nije tako.

Napucavanje Pajsera 24/7 је рекао...

pa da, jedino što bi moje i tvoje poimanje kako se "ukus i stil" pune bilo znatno drugačije.
ja eto svoje poimanje te genealogije ne bi obesmišljavao dok svi ne budu mogli da stanu u autobus da bi mi se peli na jaja. no o tome posle.

u svakom slučaju, odnos tadašnje TRG ekipe minus Djus prema ostatku uličnog Beograda je jedna od najvećih trauma koje nam je taj drugi talas ostavio, pored toga što je Vikler našao svoje mesto u tim redovima.

i šta znači ovo "to deluje, ali nije tako". gde nas vara to utisak ?

lou benny је рекао...

vara u smislu da su oni koji su bili 90ih još mnogo više udaljeni od razumevanja ulice.

lou benny је рекао...

dakle, stvari moraju biti kontekstualizovane - trg ekipa je u svom vremenu bila najbliža ulici ovde i sada u odnosu na čitavu ostalu rap ekipu. pored toga, od ljudi iz bs samo je šef sale pripadao ekipi s trga. istina je da svi manje-više vučemo iste osnove - geto/yu radio/b92(pomalo)/neki muzički magazini - ali drugačije su se razvijale te ekipe.

inače, uz đusa, kao nekog ko je bio deo trga, a ima realan odnos prema ovoj ulicu ovde, dodaj i mene lepi :*

lou benny је рекао...

aj da razvijemo neku konstruktivniju diskusiju evo par pitanja

1.) zašto nema kranga u analizi? možda ne deluje dovoljno relevantno iz perspektive 2011, ali on je prvi koji je zaoštrio nacionalističku priču u srpskom rapu posle bs. još jedan bitan momenat je što krang predstavlja centralnu srbiju, dakle postoji izvesni otklon u odnosu na bg ulični nacionalizam...

2.) zanima me različit tretman u tumačenju nedoslednosti i protivrečnosti u rapu sindikata i u monogamijinom rapu. kod bs je to poentirano kao problem, "papazjanija" koja zbunjuje ionako zbunjenu srpsku uličnu omladinu, dok je kod monogamije škripanje između tradicionalizma i isticanja nacionalističkih i verskih vrednosti s jedne, odnosno radikalnog hedonizma i individualističkog gangsta tripa s druge strane, ispostavljeno kao gotivna šizofrenija.
ja se slažem s tim da je na nivou rapa, a i života, svakako veći trip/egzotičnije/zabavnije iskomunicirati s likom koji je ložana i koji se istovremeno prži do kraja i na nacionalističku/pravoslavnu priču i na gudre, prangije i kurve, nego s likom koji je "umereni nacionalista", ali mislim da je trebalo dosledno kroz ovaj tekst izanalizirati i iskritikovati i tu gangsta/nacionalističku šizofreniju i na nivou rapa, a zatim i na nivou srpske ulice. (s tim što sam za kritiku tog nacionalističkog momenta jer nije hardcore hip-hop, jer nije individualistički)

postoji tematizacija u okviru bloga: "Ljudi sa ulice su se odrekli bilo kakvog morala, bilo kakve moralnosti i načela – usvojili su načelo sopstvenog zadovoljstva i moći. To je nespojivo sa idejom bilo kakve religioznosti, života u vrlini, služenja bogu itd. Ipak, takav životni izbor vrši u nekim ljudima jak pritisak na savest koja pošto-poto želi da nađe nekakav okvir, smisao, poentu; neki sistem u kojem će postupci imati viši smisao. A šta je bolje za tu svrhu nego vera u najapstraktnije nešto, vera u boga?"

i kao pokušaj objašnjenja "jak pritisak na savest", ali nema kritičkog stava autora bloga u odnosu na tu šizofreniju, ni na nivou rapa, ni na nivou ulice.

lou benny је рекао...

3.) postoji jedan momenat koji u pričama o bs nikad nije tematizovan, pao mi je na pamet danas popodne i čini mi se bitnim u kontekstu najtemeljnije priče o rapu.
naime, bs se u smislu reprezenta, gledano iz perspektive hardcore rapa, može tumačiti skoro potpuno kao ne-rap jer, čak ni škabo ni šef sale koji imaju paralelni lični reprezent, na trakama bs uopšte ne bacaju ni svoja imena, kao ni drugi ljudi iz ekipe, odriču se bilo kakvog ličnog reprezenta na trakama i pričaju kao "članovi bs", kao jedan od ljudi koji su "svi zajedno".

međutim, takva postavka omogućava i drugo tumačenje. često se ponavljala priča kako su bs pokupili temelj od wu-tanga (što se tiče ekipnog tripa) i public enemyja (što se tiče društveno-političkih rima), ali bs, za razliku od wu-tanga, nije grupa repera koji su paralelno razvili svoje lične reprezente, nego se može posmatrati kao grupa (opažajno) različitih glasova koji - što se tiče identiteta - ispostavljaju reprezent jednog većeg, združenog tela koje se zove "bs". ako se uzme u obzir kako je bs nastao - od 2 ekipe i 2 pojedinačna mcja koji su svi imali svoj lični reprezent pre bs, koji su počeli da grade svoje likove na traci - onda naročito jako odzvanja ona linija "SEBE SMO SE ODREKLI - TAKO SMO SE SPREMALI" iz "mi smo ta ekipa".

moje razmišljanje ide u smeru kako tretirati fenomen bs iz perspektive hardcore rapa - da li kao svežu stvar u istoriji rapa gde više ljudi baca na traci jedan isti reprezent kolektivnog tela ili kao grupu ljudi koji su odstupili od hardcore rapa, tj. izgradnje sopstvenih ličnosti/brendova/imena na trakama?

4.) e ovde mi treba pojašnjenje - "Sindikat zapravo sve sem prezira prema okolnim narodima i prema domaćoj kulturi devedesetih – maskira u neke apstraktne nejasne fraze koje mogu da znače bilo šta." znam za ono pominjanje "arnauta", ali u kojim pesmama bs iskazuje prezir prema okolnim narodima?

i ovo - "Beogradski Sindikat, neosporno popularna grupa, je požnjela, u suštini, sve ono što je krenulo da se seje srpskoj omladini sve od sredine osamdesetih, čak i za vreme SFRJ: osećaj nacionalne ugroženosti, pretnje nestankom, pretnje ponovnim okupacijama, dok je tokom devedesetih i ratova na toj teritoriji cela ta paranoja počela da biva sve jača. U celom tom bunilu, kao krajnja alternativa se neminovno nametalo to da "mi", Srbi, moramo naći sabornost kroz vraćanje pravoslavnoj tradiciji (!?) i da tu tražimo nekakav način za prevazilaženje ogromnih društvenih problema u kojima se nalazimo. Naravno, nije to bio slučaj samo u Srbiji, sve to se dešavalo i u Hrvatskoj, kao i u Bosni. I u sve tri države smo u nekom momentu imali taj mali paradoks da se na rep kulturu kaleme sadržaji koji su, suštinski, ideje nekih vremena za koje se verovalo da su davno iza nas"
da li se između redova sugeriše da bs poziva srbe na "sabornost vraćanjem pravoslavnoj tradiciji"?

vrhunskireppoznavalac је рекао...

blooooooooooooooooooooooooog

it means shit if you can't bring it on tha street/ and if you can bring it on tha street than it's gonna get nicked ;)

Napucavanje Pajsera 24/7 је рекао...

"1.) zašto nema kranga u analizi? možda ne deluje dovoljno relevantno iz perspektive 2011, ali on je prvi koji je zaoštrio nacionalističku priču u srpskom rapu posle bs. još jedan bitan momenat je što krang predstavlja centralnu srbiju, dakle postoji izvesni otklon u odnosu na bg ulični nacionalizam..."

jer je covek koji nikad nije ostvario bitan uticaj ni na koga, taj spoj Imortal Tehnika i Draze Mihajlovica prosto je previse kich da bi ozbiljno razmatran.

"2.) zanima me različit tretman u tumačenju nedoslednosti i protivrečnosti u rapu sindikata i u monogamijinom rapu."

kod Sindikata, ta nedoslednost ostaje nedoslednost, jer Sindikat pravi zadrsku zbog koje nikad ne dolazi do samoukidanja te tradicionalisticko.gradjanske zatucanosti. sa druge strane, zbog nedostatka te samonametnute kocnice, Monogamija i Marlon (u vecini slucajeva) nadilaze barikade koje je Sindikat jasno sebi zacrtao da ih ne sme preci, jer su pre svega sta ? Odgovorni Gradjani. takva uloga ovu dvojicu ne zanima. u tom pravcu ako izvodimo do kraja, ta pozicija "pojacavanja ekstrema" moze da se tumaci kao prelazak kvantiteta u kvalitet - novi kvalitet koji nije odgovoran srpski domacin, vec nesto sasvim drugo. a to "sasvim drugo", iako nije naprimer proleterski internacionalizam, je ovde sasvim sasvim dovoljno, za sada.

ne vidim kakav kriticki stav "na nivou repa i ulice" jos treba da dam, koji nisam dao.

Napucavanje Pajsera 24/7 је рекао...

pod 3. ne znam sta bih rekao, a pod 4. - da, ja iskreno mislim da je krajnji drustveno-politicki nivo Sindikata, sustinski, neka pravoslavna vojna diktatura.
za Marlona i Monogamiju i celu tu ekipu koja ide od mitinga do mitinga i bije se sa murijom - mislim da je krajnji nivo neki potpuni anarhicni "all guns blazing" stadijum.

Napucavanje Pajsera 24/7 је рекао...

"znam za ono pominjanje "arnauta", ali u kojim pesmama bs iskazuje prezir prema okolnim narodima?"

opa, i ovoga ima, hm ?

plemena sa juga, digidi carlama, onda "sindikalne falange" momenat, a grad mirise na cevape i kobasice.da, sad kad obrnem malo vidi se da imaju najveci pik na taj islamski deo naseg neprijateljstva, ispada da prema Hrvatima imaju rispekt u tom teorija-zavere smislu otkad je jos Skabo rekao "postovanje za narod koji je znao sta hoce". auh, glava me zaboli od tog samog stiha.

u svakom slucaju, dosta manje prezira ti imas u Marlonovom "da svakom ko nije odavde jebem mater" nego u licemernom, carsijskom "vidis kako se Hrvati sloze kad treba nesto za njih, a mi Srbi nikad".

lou benny је рекао...

1.) domet kranga iz neke 2005. recimo, znači broj ljudi do kojih je dopro - a, zabavno je primetiti, i na hrvate npr. - može da se meri sa monogamijom iz neke 2007/2008.
ali on u razvoju nacionalističkog stava u srpskom rapu ima tu važnost primera koji nije sa bg ulice i primera koji radikalnošću nacionalističkog stava pada, grubo rečeno, između bs s jedne i marlona, pa monogamije na drugoj strani.
bitan je za iscrpnost prikaza istorijskog razvoja tog stava, a i kao lakmus papir za to koliko je drugačiji srpski nacionalizam bg rapa od srpskog nacionalizma rapa iz unutrašnjosti.

2.) kritički stav koji bi se založio za hardcore gangsta individualistički hedonistički pristup stvarima - i u rapu i u životu. stav koji bi i monogamiji i nekom novom giški npr. rekao "mnogo si emo i pičkast sa tim traženjem opravdanja u pravoslavlju i nacionalizmu, ajde samo pucaj, otimaj, gudriraj se i ubijaj kurve kurcem"

3.) ništa onda, razmišljaće se o tome pa ćemo izaći s nekim preliminarnim rešenjem. u svakom slučaju, siguran sam da iscrpna hardcore rap kritika bs izraza mora da se pozabavi tim momentom.

4.) potrebni mi su mi primeri iz pesama bs o preziru prema drugim narodima - makar primeri koji nisu "apstraktne nejasne fraze" - a i primeri koji bi ukazivali na neku suštinsku težnju pravoslavnim idealima. slažem se da, bar gledano šire od rima i pesama, imaju rusofilski trip, ali nisam izvalio pravoslavni trip kod njih. pravoslavlje i srbovanje ili pravoslavlje i rusofilija uglavnom idu, ali i ne moraju ići ruku pod ruku. tu je bitno poentirati primere iz samih pesama da bismo bs mogli da odredimo ili kao sekularni ili kao klerikalni rap.

po onome koliko se sećam bs rima, u religijskom smislu više ima zen budizma i/ili šintoizma nego pravoslavlja. :D

lou benny је рекао...

e pa da, nisam video ovaj komentar sa primerima... pa to ti kažem - uglavnom su samo albanci prozivani od naroda iz okoline i to ne direktno, više "apstraktno/nejasno"

IRL је рекао...

povodom bs vs mono/marlon:

kod sindikata se (kako je lou benny primetio) radi o baš određenom vidu nacionalizma... koji svoj identitet formira ne toliko prema drugim narodima uopšte, koliko kroz islamofobiju (što je prilično konkretno); a islamofobija je nekako šovinizam-of-choice srpske građanštine (i njenih političkih predstavnika: đinđić, protić, čeda...); ta islamofobija, takođe, jasno markira ideološku liniju BS (druga srbija). sa druge strane, mono i marlon, ma koliko neke parole vuku poreklo iz šovinizma, nemaju tu vrstu refleksije u odnosu na input "sa ulice".

njihovi problemi su takođe drugačiji...dok bs brine korupcija, nezavisnost sudstva, pokvareni političari, isl, marlon brutal ima mnogo neposrednije probleme (koje pre nego bs deli sa drugim "ljudima ulice"): policija, kombinacije, štekovi...


sa jedne strane, bs pokušava da kontradikcije ulične ideologije reši kroz matricu druge srbije, a u korist "normalne države", dok kod monogamije i marlona ne postoji takav pokušaj. oni prosto te kontradikcije sprovode do slušalaca uz minimalna poetska doterivanja.

i možda je baš zbog te naivnosti i bezazlenosti (pa čak i subverzivnosti njihovog "nacionalizma" prema nacionalizmu druge srbije [navedeno 'srbija do tokija po nosu se udri']) njihova linija prihvatjlivija emancipovanom slušaocu...

prilog za post scriptum је рекао...

http://www.blic.rs/Vesti/Hronika/172763/Kristijan-preuzeo-heroin-u-crkvi

Анониман је рекао...

monogaminija prijava u pesmi trule kobile:

"kazu svaka tasta da je karas masta"

je jebeno najjaca prijava u istoriji srpskog repa.

mono je objasnio neke stvari... jedini mu je minus sto je napravio pesmu sa napoleonom i tu mu je pala reputacija opasno...

a kakav je ovako van scene, ne znam, pa i necu da komentarisem...

stil је рекао...

Odlično pišeš. Baš klizi dok se čita.

Tesha teshanovic је рекао...

Kao prvo da te pohvalim zato sto si napisao izuzetno zanimljiv tekst,jako malo ljudi se danas ozbiljno bavi tematikom razvoja popularne kulture u srbiji na nivou.1.prva stvar koju bi ti istakao da crnicki nacionalizam i srpski imaju dosta slicnosti.recimo kult gadfija,borba za socijalnu pravdu,mrznja prema americi i novom svetskom poretku.i crnacki nacionalizam u svom izvornom obliku je daleko od multikulti levog liberalizma,kakvim ga zanimljisljaju zapadni levicari.samo pogledaj zasta se zalaze nacija islama i luis farkan,njihove ideje o rasnom sepraciji i njhov antisemitizam
2.dalje sam rep je nastao kao geto crnacka muzika,ali koreni repa nisu gengsta vec politicka angazovani.zar nije prirodno da taj drustveni angazmant prilagodimo nasim uslovima.ili moramo kao idioti da se zalimo na iste probleme kao i crnci
3.jedna stvar koju jos trebas da znas da srpski nacionalizam danas nije ista stvar sto i srpski nacionalizam pocetkom 90tih i krajem 80tih.u srbiji smo imali vise talasa ponovnog javljanja nacionalizma,i onaj pocetni stadijum pocetkom 90tih je bio najprimitivniji.to je bio kic nacionalizam zaljubljen u ameriku,kapitalizam,zapad,antikoministicki do te tacke da voli sve sa zapada,mrznja prema slobi bez granica,bez ikakve napredne ideje,sav utopljen u sunt i sovinizam.medjutim sada 2012 stvari stoje drugacije,zato sto posle 2000te su krenule da stasaju nove generacije nacionalista antiglobalista,prodrle su neke napredne ideje sto sa zapada sto iz rusije (antidemokraticnost,evroazijstvo,antiimperijalizam,panslavizam,tradicionalizam...).neke srpske napredne domace ideje su ozivljene (ucenja ljotica,nikolaja velimorovica,ave justina popovica,svetozara miletica).te novije generacije nacionalista su daleko od starog ideala dilovanja,ratnih kriminalaca i kafanskog srbovanja.dalje to sto nam je vlast sada i po retorici antinacionalna (slobin rezim je bio antisrpski,ali koristio srpski retoriku ponekad da zavara ljude)je dovelo do toga da sve picke,slihtare,hipsteri odu u demokrate i liberale,i da zbog toga nacionalni korpus postane cistiji
4.takodje nacionalizam ne znaci dominaciju jedne nacije nad drugom,nacionalizam znaci voleti svoje a postovati tudje.neprijatelj pravog nacionalizma nisu ostale nacije,vec su kapitalizam,komunizam,zapad,prosvetiteljstvo,liberalne vrednosti... sta vise danasnji nacionalisti pokazuju veliku simpatiju prema nacionalistima drugih nacija,zajedno podrzavamo jedni druge.cak nacionalisti iz evropskih naroda podrzavaju nacionaliste drugih nacija,front nacionale,block identitare,partija velike rumunije,poljski nacionalisti i ostali su zvanicno izrazavali podrsku gadafiju tokom njegove pravdne borbe.takodje bi naveo za primer to sto nacionalisti sirom evrope podrzavaju iran i siriju u borbi protiv novog svetskog poretka.
5.kada analiziras tekstove beogradskog sindikata zameras im to sto neznas dali su im tekstovi levicarski ili desnicarski.problem je sto danas termini levica i desnica nemaju nikakvo znacenje.postoje samo oni koji su za globalizaciju i zapadne konzumeristicke vrednosti i oni koji su protiv.kao srpskom nacionalisti drazi su mi kastro,zapata,cavez od vuka draskovica i nikolica.sa time ce se sloziti i vecina srpskih nacionalista

bloger је рекао...

Priča sindikata je definitivno hc priča(po mom mišljenju). Dakle priča o forsiranju ćirilice, o pravljenju najvećeg srpskog brenda u 21 veku, o vraćanju izgubljenog dostojanstva i dizanju iz blata. Priča o omasovljenju i pravljenju najmanjeg zajedničkog sadržaoca za što veći auditorijum a to je vezivno tkivo - nacija. Priča o zabrani emitovanja na tv stanicama i ignorisanja od strane mejnstrim medija. Priča o buđenju iz 50 godišnjeg sna o bratstvu i jedinstvu i davanje alternative ljudima u zemlji gde alternative nema. Znači nikakva pravoslavna diktatura!? i islamofobija?! pa ni revolucija već povratak sebi samom i unutarnjoj borbi čoveka da nadvlada ono lažno i nametnuto. Nikakvo bežanje od dizel kulture i 90tih, već pričanje O OVOME SADA I OVDE i guranje svoje priche.To je jedan diametralno suprotan stav od naprimer juice-a( koga takodje postujem), dakle ne egocentrican vec nacionalan. A za ulicu u njihovim pesmama preslusajte stotku i pravo kroz vetar.

bloger је рекао...

Bs je predstavio nacionalizam kao normalnu neposrednu stvar koja se podrazumeva a ne stvar šištanja na druge, i stvar nekog ekstrema ili otkačenosti. Dakle ne stvar bradatih cetnika koji bi da kolju hrvate(plasirana slika zapadnih medija tokom 90tih i svih onih koji bi da nas mire sa prosloscu, slika koja vise govori o njima samima), zato hrvati i ne slusaju bs, jer nisu stereotip srpskog patriote, stereotip koji je formiran u zapadnim radionicama lazi i prevare poznatijim kao bbc ili cnn, dakle nisu ono sto oni zele da budu, vec su malo ozbiljniji od toga, to jest nisu zagrizli mamac i proklizali tamo gde svi proklizaju.

I tu je poenta. Dakle trn u oku svima je upravo to sto odskacu od stereotipa, a stereotip je nametnut.

I vi to zovete kontradikcija.

U pitanju je malo ozbiljnija prica od dizel patriotizma koji predstavlja marlon, ozbiljnija jer zalazi na neka mesta do kojih marlonov patriotizam ipak nemoze da dosegne. A to je javni diskurs, tv emisije, dnevnik, kabineti političara i rubrike dobro plaćenih zagovarača američke politike kao teofil pančić. Naravno to sve neće doprineti niti je doprinelo ikakvom faktičkom pomeranju stvari ali je doprinelo do pomeranja SVESTI.

Najveci adut bs-a upravo jeste ta kultivisanost, imidz dobrih, obrazovanih momaka iz uzeg centra grada, koji su eto upili malo tog dizela iz devedesetih(jer su tada odrastali) taman dovoljno da ne budu dosadni elitisti kao marcelo ali ne previse da budu sirovi kao marlon brutal koji predstavlja čist ulični fazon bez finesa. Njegov patriotizam ne zalazi tamo gde zalazi bs ali ga ima na ulici, u štekovima, na navijačkim tribinama.

I u toj promeni svesti se marlon i bs stapaju u jednu tačku.

Inače marlonov nacionalizam je stvarno revolucionarna stvar u domaćem repu, to je tolika antiteza ovog ludog bezalternativno evropskog sistema u kome živimo da dodje ko budali šamar.

I da pravoslavlje je oduvek bilo prisutno u njihovim pesmama(bs-a),cak su neki likovi sa bogoslovije radili analizu njihovih tekstova u tom kontekstu. Ali je tu uvek bilo mesta i za malo istocnjacke teme kao deo proslosti ili arabeska sto samo govori o njihovoj svestranosti a ne islamofobiji sto je najveci promasaj ovog teksta u principu.

Анониман је рекао...

Јебем ли ти децу луду,матори кидаш! Могу да читам ове твоје спике по цео дан,знаш то? :)

Анониман је рекао...

Totalna glupost! Ovde je neko hteo kao sta da ispadne pametan pa je zdrobio ovaj text!!!

Анониман је рекао...

Dobar tekst.

Hrvat