A kada se nastavim, mogu reći da je Juice svojim promišljenjim menjanjima fazona doveo do veće šizme nego one kada se nekog X veka hrišćanstvo podelilo na katolicizam i pravoslavlje. I, za one sa jeftinijim ulaznicama, ovo nije bilo tako naglo kao što se svima čini da je “Juice odjednom odlučio da se pošabani i ode u City Records”. "Real hip-hop pravovernici", njih često možete videti po raznim Juice-ovim novim spotovima na Tjubu kako samouvereno sude “ma ovo je sranje, e koliko je pre bio bolji, sad je postao seljak”. Pak na starijim “e, ovo je bio pravi Juice, sad mu trebaju pare, pa se tako šabaniše xD”. To su očigledno maloumnici koji se prave da na tom prvom Hiphopiumu ne čuju početak onoga što će ih od 2006. do sad prestravljivati noćima – Juice se otvoreno okrenuo dizelaštvu (!). Na Hiphopiumu 1 je skica celog fazona koji će Juice dodatno pumpati i isfurati kasnije: Muharem Serbezovski, Tapiri, devedesete, dens muzika, kriminalne priče itd. Naravno, to je bila tranziciona faza od klinačkih dana Full Moon-a do zrelih, oštrih, promišljenih rima uličnih bengera kao što su “Pucaj sad” ili naravno “Keš kolica”. Iako, činjenica stoji da je Hiphopium 1, dobrim delom, Juice-ov dug ekipi sa kojom je proveo te godine u kojima se formirao: Shorty, Sky Wikluh, Timbe, Suid, X3M, Coyote, VIP – ovde se na prvi pogled vidi koliki je opseg ljudi koje je Juice poznavao i sa kojima je sarađivao, plus one-time grupa sa Strukom i Sevenom. Tako da, sa ove distance na tom albumu možete da vidite razne strane Juice-ove emsi ličnosti: i righteous emsija koji je platio dugove brejku i grafitima i koga čujemo na numerama kao “Navika”, “Muzej”, “Pobednik”…, ali i tu ličnost superiornog uličnog, streetwise disera (koja se najbolje čuje u “Gde ste pošli”) - koji je shvatio važnost Sergio Tacchini opreme, air max kulture (novi Pa-ći-ni) i lokalnih priča sa one strane zakona. Ta druga ličnost je bila prejaka da bi se držala u granicama koje je propisao Full Moon ili neki Bassivity okvir i upravo je to ta ličnost koja je nastojala da poveže “mangupski” Beograd Bobana Petrovića (“Đuskaj”), preko “minli” šifre sa TDI-evima i GTI-evima našeg doba (vuf vuf). Sdju je imao priču luđu i ona je sadržana u ideji 93FU.
Do momenta kad smo stigli do 2006., Juice je odlučio da se pozdravi sa tim naivnim postavkama o “keep it real underground” fazonu i odlučio da unovči talenat. Tad se desio omraženi čin potpisivanja za “City”, što je u to vreme bio sigurno najozbiljniji ugovor, plus sponzorstvo “Delta Sporta” i to dobar deo spore publike nije nikad oprostio, ali u principu, takvi nam ni ne trebaju.
Stilski, u tom periodu Juice se skoro potpuno otarasio te neke ukalupljene patetike “real hip-hopa” i sa velikih, prenatrpanih tekstova koje su bili puni motiva “sam sam u ovom gradu, usamljen, samo olovka, gramofon i ja, tražim sebe” – prešao je u mod super-samouverenog kidača koji sada baca samo apstraktne linije koje čak nisu ni konkretizovane, već samo upućuju na nešto. Sama numera “Brate minli” je sačinjena od niza tih primećivanja koje se gomilaju na taj način da bi dovele do suštine i zaključka da “I kad sretneš ‘rata minlog, ‘rate minli, setićeš se da smo svi mi brate bili… najntitri”. A ta linija nas vraća na 1991. i činjenicu da smo svi mi, bez obzira da li smo bili metalci, rokeri, reperi, guslari – morali da se odredimo prema tim stvarima: densu, upasanim trenerkama, patikama sa providnim đonovima i da, mrzeli to, voleli to – bili smo deo tih previranja i potresa, vremena koje je zauvek okrenulo dinamiku ovog društva. Ta linija komotno može da se prevede sa “I kad sretneš u XXI veku dizelaša, obični čoveče, setićeš se da si i ti nekad muvao ribe uz Džejeve balade/hteo da imaš air max/zgutavao se na rejvu sa navijačima/đuskao uz dens na žurkicama”. Čak i da si bio van toga kao luzer, da si bio sin/ćerka intelektualaca koji su prezirali tu “seljanu”, ti si bio deo toga i upravo zato si “sestra minla i brat minli”.
Pored ove naslovne pesme, svojevrsne himne, i gomila drugih bengera (“De su pubovi”, “Petak”, “Kako je u Švici”, “U vožnji kroz blok”) ima potpuno apstraktne tokove misli, sa gomilom linija koje su celine po sebi, sa gomilom neobaveznih prekida koji se svode na najinternije prijave, a koje opet zvuče vrhunski (“Tacchini-takni, polako se primakni, nežno dodirni, ‘rate minli – srećo, kako se to ponašaš prema mojoj jakni, polako se primakni, novi Paćini”). A opet, ako pogledamo pažljivije, ceo stil koji se razvija u zadnjih 5 godina od strane Juice-a je skoro skroz skiciran u “Keš kolicima”: taj klasični gangsta rap potez gde se naizmenično emsi transformiše od pucača na ulici preko posmatrača do repera, zatim prelaženje sa neke kriminalne gradske priče na prozivanje raspalih emsijeva, hajpovanje trendi garderobe, naglasak na tome kako se juri keš kroz koji dolazi poštovanje itd. Na ovu decenijama staru formulu, Juice dodaje i ludilo našeg podzemlja (radi lokalizacije, povezivanja sa našim uslovima), koje ako želite da shvatite -“Vidimo se u čitulji” biva obavezno štivo. Tu stvari postaju još za stepen zajebanije za snalaženje, jer Juice često kontrira sam sebi, upada u interne kontradikcije u maniru najvećih kriminalaca koji žele i mir, ali žele i dominaciju po svaku cenu. U tom sistemu, sve ima dvostruku stranu – religija, kurve, upotreba droge, nasilje, kršenje zakona; sve je podložno fleksibilnoj primeni, tako da tom stanju verovatno najbolje i odgovaraju rime koje baš i nemaju neko čvrsto stanje jasnosti i pouzdano određen pravac, već misli i zaključci izleću sporadično (“privedi me za silovanje, tucanje – bolje i to nego za dilovanje, pucanje”).
Da mi sad ne bi ulazili u taksativno navođenje Juice-ovih genijalnih stihova, nego lepo skinite si album, tekst ispred sebe i vidite i sami o čemu se ovde ra-di.
Vredi pomenuti i to da je ova tekstualno-stilska promena bila propraćena adekvatno i bitovima gdina iz 93FU korporacije, Saliera del Floresa – koji je celu stvar adekvatno napumpao savremenim, elektronskim bitovima koji odgovaraju promeni nastupa, tako da sada ispred sebe možemo da imamo taj Ceo Fazon, jedan zaokružen projekat "Brate minli".
Što se Moskrija tiče, Moskri nije imao taj problem da mu se rime kontriraju jedna sa drugom. Jedna mala napomena: ako neko na osnovu ove linije zaključi da je samim tim Juice manje vredan emsi, onda treba da se vrati u školu. Kontradikcija koju Juice pokazuje u rimama oslikava kontradikcije u kojima se naše društvo danas nalazi, kao što konzistencija koju Moskrijeve rime pokazuju – oslikavaju koliko su pajdomani dosledni ljudi. Juice je svoj reprezent gradio na neverovatnoj snazi volje, superiornom betl stilu, nadrkanom deliveriju koji se sukobljava sa svime što mu se nađe na putu i generalno velikim brojem stilova kojim barata. Tu je ključna razlika sa Moskrijem: Juice je emsi koji promišlja o fazonima koje forsira i trudi se da se menja, da se unapređuje, da flipuje spike itd. Kod Moskrija varijacije nema, Moskri je uvek bio taj jedan jedini Moskri loko pajdoman. Opet, onaj ko mu prebaci to da “mu sve zvuči isto”, nije ušao u životnu odluku tog čoveka da sve stavi na liniju, da se kocka sa životom i da od tog ogromnog uloga očekuje ono što svi mi tražimo u ovom mrtvom životu, a to je – malo zabave, malo adrenalina, malo rizika koji nas čini da se osetimo živim. Linija “želja za strejtovanjem mi je sve manja, zato ko Ol Dirty Bastard cepam sva moguća sranja” jasno pokazuje Moskrijevo odbijanje ideje o dosadnom strejt životu. Kao i Bane Grebenarević u “Vidimo se u čitulji” koji navodi da ono što oni prođu za par dana mnogi ne prođu ni za život, Moskri kaže da “ovim tempom brzo približava se kraju i čisto sumnja da će završiti u raju”. Kao što kaže Prodigy iz Mobb Deepa u ime svojih pucača iz Kvinsa "Im out for the gusto", znači ide se za čistim osećajem, za trenutkom, u ime igre. To je jasna odluka čoveka koji se pozdravio i sa licemerjem religije, porodičnog života, posla od 9 do 5; ideje o nekom životu u kome ti treba da doprineseš nešto bilo kome, ko god to bio – devojka, majka, crkva, država. U takvom sistemu, ostaješ samo ti i tvoja spremnost da gariš brzom stazom dok ima benzina i Moskriju je benzina nestalo 2005-e. Sama činjenica da se on izjasnio kao “pajdo warrior”, pokazuje neku daleku predstavu u njegovoj glavi o tome kako je ta njegova odluka da istera do kraja - čin radi kog on od nas zahteva poštovanje (svaki ratnik pre svega zahteva poštovanje), jer on neće završiti kao mete njegovih čestih prozivki, a to su protagonisti ex-YU “novog talasa” koji su mahom bili navučeni na hors, a niko to nije priznavao. I ne samo da nije priznavao, nego se neki deo njih kasnije prao kroz pravoslavlje itd.
Možemo li onda Moskrija zamisliti u kampanji “Podignimo stupove” ili kako ga neki mrtvi brđanin bije lopatom u nekoj Crnoj Reci ? Naravno, nikad – jer pajdo warrior otišao je dostojanstveno i sa stilom.
Što se tiče samog stila rimovanja, Moskri je izmislio celu novu školu slobodnih asocijacija u kojima se često gubi jasna razlika između istine, lične želje i ironije, iako mislim da je Moskri jako retko bio ironičan. On je jasno pokazivao koje stvari radi (dop, rejv, rep, basket), koje stvari ceni (kriminal, dens) i koje stvari mu se gade (nedosledni padavičari i provincijalci). Moskri nije bio storyteller, bio je lik koji je mogao da napakuje tonu u 14 stihova, ali je odbijao da priča bilo kakve priče, savete ili poruke. I njegov emsi stil se sastojao od gomilanja tema koje su se često smenjivale u dve ili tri linije, kao kod Kool Keitha ili Ghostface-a. Strofe pune gorko-komičnih narkomanskih doživljaja, začinjenih hvalospevima hemikalijama, pretrpanih gomilama fenomena domaće popularne kulture – to je postao PBG stil koji je Moskri smislio i postavio na noge.
Ostaje velika žal što Moskri i Djus nisu uspeli da snime više od jedne pesme. Uzajamno poštovanje je postojalo, Juice u svoj svojoj istoriji prozivanja repera nikad nije spomenuo loše Prti i ne samo to nego im je jasno odavao poštovanje i to je tako jer igra prepoznaje igru. “Gde god da krenem” jasno pokazuje dva superiorna domaća stila na delu gde, u sukobu sa zakonom Juice i Moskri rokaju iz teškog naoružanja - gde Juice kaže da je “ispekao sve patrole, smrt žandarima, do juče zidove bojili smo lakovima, sad ulice zasipamo čaurama”, a Moskri to podiže dalje sa “od Swatcha do Rolexa veliki je skok, svaki pravi džanki prvo ladio je džok”.
U tim rimama, iscrtana je moderna istorija Beograda, o transformacijama ličnosti i celih fazona – velik put ulične kulture od bojenja zidova do pucanja pištolja, od dečaka do ludaka, koji se vidi u prelasku od Swatcha na Rolex i shodno tome, prelazak sa vutre na ozbiljnije i jače stvari.
Kao i Juiceovo “uvučene su treše, kajle su na vratovima, ljubi te brat nad bratovima” koje Moskri nastavlja sa “Specijalni sud, furam - kakva scena komična, jer tarzanka je moja aerodinamična”- i u tom potezu se jasno vidi u kojim šiframa i fazonima ova dva emsija razmenjuju rime.
ČAK I INTERVENTNA ŠETA TARZANKE
Moskri - RIP
Juice – nastavi da ih pržiš
Do momenta kad smo stigli do 2006., Juice je odlučio da se pozdravi sa tim naivnim postavkama o “keep it real underground” fazonu i odlučio da unovči talenat. Tad se desio omraženi čin potpisivanja za “City”, što je u to vreme bio sigurno najozbiljniji ugovor, plus sponzorstvo “Delta Sporta” i to dobar deo spore publike nije nikad oprostio, ali u principu, takvi nam ni ne trebaju.
Stilski, u tom periodu Juice se skoro potpuno otarasio te neke ukalupljene patetike “real hip-hopa” i sa velikih, prenatrpanih tekstova koje su bili puni motiva “sam sam u ovom gradu, usamljen, samo olovka, gramofon i ja, tražim sebe” – prešao je u mod super-samouverenog kidača koji sada baca samo apstraktne linije koje čak nisu ni konkretizovane, već samo upućuju na nešto. Sama numera “Brate minli” je sačinjena od niza tih primećivanja koje se gomilaju na taj način da bi dovele do suštine i zaključka da “I kad sretneš ‘rata minlog, ‘rate minli, setićeš se da smo svi mi brate bili… najntitri”. A ta linija nas vraća na 1991. i činjenicu da smo svi mi, bez obzira da li smo bili metalci, rokeri, reperi, guslari – morali da se odredimo prema tim stvarima: densu, upasanim trenerkama, patikama sa providnim đonovima i da, mrzeli to, voleli to – bili smo deo tih previranja i potresa, vremena koje je zauvek okrenulo dinamiku ovog društva. Ta linija komotno može da se prevede sa “I kad sretneš u XXI veku dizelaša, obični čoveče, setićeš se da si i ti nekad muvao ribe uz Džejeve balade/hteo da imaš air max/zgutavao se na rejvu sa navijačima/đuskao uz dens na žurkicama”. Čak i da si bio van toga kao luzer, da si bio sin/ćerka intelektualaca koji su prezirali tu “seljanu”, ti si bio deo toga i upravo zato si “sestra minla i brat minli”.
Pored ove naslovne pesme, svojevrsne himne, i gomila drugih bengera (“De su pubovi”, “Petak”, “Kako je u Švici”, “U vožnji kroz blok”) ima potpuno apstraktne tokove misli, sa gomilom linija koje su celine po sebi, sa gomilom neobaveznih prekida koji se svode na najinternije prijave, a koje opet zvuče vrhunski (“Tacchini-takni, polako se primakni, nežno dodirni, ‘rate minli – srećo, kako se to ponašaš prema mojoj jakni, polako se primakni, novi Paćini”). A opet, ako pogledamo pažljivije, ceo stil koji se razvija u zadnjih 5 godina od strane Juice-a je skoro skroz skiciran u “Keš kolicima”: taj klasični gangsta rap potez gde se naizmenično emsi transformiše od pucača na ulici preko posmatrača do repera, zatim prelaženje sa neke kriminalne gradske priče na prozivanje raspalih emsijeva, hajpovanje trendi garderobe, naglasak na tome kako se juri keš kroz koji dolazi poštovanje itd. Na ovu decenijama staru formulu, Juice dodaje i ludilo našeg podzemlja (radi lokalizacije, povezivanja sa našim uslovima), koje ako želite da shvatite -“Vidimo se u čitulji” biva obavezno štivo. Tu stvari postaju još za stepen zajebanije za snalaženje, jer Juice često kontrira sam sebi, upada u interne kontradikcije u maniru najvećih kriminalaca koji žele i mir, ali žele i dominaciju po svaku cenu. U tom sistemu, sve ima dvostruku stranu – religija, kurve, upotreba droge, nasilje, kršenje zakona; sve je podložno fleksibilnoj primeni, tako da tom stanju verovatno najbolje i odgovaraju rime koje baš i nemaju neko čvrsto stanje jasnosti i pouzdano određen pravac, već misli i zaključci izleću sporadično (“privedi me za silovanje, tucanje – bolje i to nego za dilovanje, pucanje”).
Da mi sad ne bi ulazili u taksativno navođenje Juice-ovih genijalnih stihova, nego lepo skinite si album, tekst ispred sebe i vidite i sami o čemu se ovde ra-di.
Vredi pomenuti i to da je ova tekstualno-stilska promena bila propraćena adekvatno i bitovima gdina iz 93FU korporacije, Saliera del Floresa – koji je celu stvar adekvatno napumpao savremenim, elektronskim bitovima koji odgovaraju promeni nastupa, tako da sada ispred sebe možemo da imamo taj Ceo Fazon, jedan zaokružen projekat "Brate minli".
Što se Moskrija tiče, Moskri nije imao taj problem da mu se rime kontriraju jedna sa drugom. Jedna mala napomena: ako neko na osnovu ove linije zaključi da je samim tim Juice manje vredan emsi, onda treba da se vrati u školu. Kontradikcija koju Juice pokazuje u rimama oslikava kontradikcije u kojima se naše društvo danas nalazi, kao što konzistencija koju Moskrijeve rime pokazuju – oslikavaju koliko su pajdomani dosledni ljudi. Juice je svoj reprezent gradio na neverovatnoj snazi volje, superiornom betl stilu, nadrkanom deliveriju koji se sukobljava sa svime što mu se nađe na putu i generalno velikim brojem stilova kojim barata. Tu je ključna razlika sa Moskrijem: Juice je emsi koji promišlja o fazonima koje forsira i trudi se da se menja, da se unapređuje, da flipuje spike itd. Kod Moskrija varijacije nema, Moskri je uvek bio taj jedan jedini Moskri loko pajdoman. Opet, onaj ko mu prebaci to da “mu sve zvuči isto”, nije ušao u životnu odluku tog čoveka da sve stavi na liniju, da se kocka sa životom i da od tog ogromnog uloga očekuje ono što svi mi tražimo u ovom mrtvom životu, a to je – malo zabave, malo adrenalina, malo rizika koji nas čini da se osetimo živim. Linija “želja za strejtovanjem mi je sve manja, zato ko Ol Dirty Bastard cepam sva moguća sranja” jasno pokazuje Moskrijevo odbijanje ideje o dosadnom strejt životu. Kao i Bane Grebenarević u “Vidimo se u čitulji” koji navodi da ono što oni prođu za par dana mnogi ne prođu ni za život, Moskri kaže da “ovim tempom brzo približava se kraju i čisto sumnja da će završiti u raju”. Kao što kaže Prodigy iz Mobb Deepa u ime svojih pucača iz Kvinsa "Im out for the gusto", znači ide se za čistim osećajem, za trenutkom, u ime igre. To je jasna odluka čoveka koji se pozdravio i sa licemerjem religije, porodičnog života, posla od 9 do 5; ideje o nekom životu u kome ti treba da doprineseš nešto bilo kome, ko god to bio – devojka, majka, crkva, država. U takvom sistemu, ostaješ samo ti i tvoja spremnost da gariš brzom stazom dok ima benzina i Moskriju je benzina nestalo 2005-e. Sama činjenica da se on izjasnio kao “pajdo warrior”, pokazuje neku daleku predstavu u njegovoj glavi o tome kako je ta njegova odluka da istera do kraja - čin radi kog on od nas zahteva poštovanje (svaki ratnik pre svega zahteva poštovanje), jer on neće završiti kao mete njegovih čestih prozivki, a to su protagonisti ex-YU “novog talasa” koji su mahom bili navučeni na hors, a niko to nije priznavao. I ne samo da nije priznavao, nego se neki deo njih kasnije prao kroz pravoslavlje itd.
Možemo li onda Moskrija zamisliti u kampanji “Podignimo stupove” ili kako ga neki mrtvi brđanin bije lopatom u nekoj Crnoj Reci ? Naravno, nikad – jer pajdo warrior otišao je dostojanstveno i sa stilom.
Što se tiče samog stila rimovanja, Moskri je izmislio celu novu školu slobodnih asocijacija u kojima se često gubi jasna razlika između istine, lične želje i ironije, iako mislim da je Moskri jako retko bio ironičan. On je jasno pokazivao koje stvari radi (dop, rejv, rep, basket), koje stvari ceni (kriminal, dens) i koje stvari mu se gade (nedosledni padavičari i provincijalci). Moskri nije bio storyteller, bio je lik koji je mogao da napakuje tonu u 14 stihova, ali je odbijao da priča bilo kakve priče, savete ili poruke. I njegov emsi stil se sastojao od gomilanja tema koje su se često smenjivale u dve ili tri linije, kao kod Kool Keitha ili Ghostface-a. Strofe pune gorko-komičnih narkomanskih doživljaja, začinjenih hvalospevima hemikalijama, pretrpanih gomilama fenomena domaće popularne kulture – to je postao PBG stil koji je Moskri smislio i postavio na noge.
Ostaje velika žal što Moskri i Djus nisu uspeli da snime više od jedne pesme. Uzajamno poštovanje je postojalo, Juice u svoj svojoj istoriji prozivanja repera nikad nije spomenuo loše Prti i ne samo to nego im je jasno odavao poštovanje i to je tako jer igra prepoznaje igru. “Gde god da krenem” jasno pokazuje dva superiorna domaća stila na delu gde, u sukobu sa zakonom Juice i Moskri rokaju iz teškog naoružanja - gde Juice kaže da je “ispekao sve patrole, smrt žandarima, do juče zidove bojili smo lakovima, sad ulice zasipamo čaurama”, a Moskri to podiže dalje sa “od Swatcha do Rolexa veliki je skok, svaki pravi džanki prvo ladio je džok”.
U tim rimama, iscrtana je moderna istorija Beograda, o transformacijama ličnosti i celih fazona – velik put ulične kulture od bojenja zidova do pucanja pištolja, od dečaka do ludaka, koji se vidi u prelasku od Swatcha na Rolex i shodno tome, prelazak sa vutre na ozbiljnije i jače stvari.
Kao i Juiceovo “uvučene su treše, kajle su na vratovima, ljubi te brat nad bratovima” koje Moskri nastavlja sa “Specijalni sud, furam - kakva scena komična, jer tarzanka je moja aerodinamična”- i u tom potezu se jasno vidi u kojim šiframa i fazonima ova dva emsija razmenjuju rime.
ČAK I INTERVENTNA ŠETA TARZANKE
Moskri - RIP
Juice – nastavi da ih pržiš
13 коментара:
Tebre verse, "heroj je Mladić" iz pesme Redaljka 1, nije nikakav planiran zeldi fazon i nije deo nasledstva beograda nego je db-ovska spika za njihove klince batinaše.
To nikako ne može da se meri sa moskrijevim funkom. Njegov funk nikada ne bih rekao ista vise o Mladicu, i drugim govnarima od onoga sto kaze u verse-u "Nisam ocekivao da se preda Ulemek"
Djus je brate zeldi dijabola, i verovatno je to uvek i bio, kakav god da mu je rep, koliko god da ga je furao i kristalisao, to je deo jedne zeldi klike gde je uvek negde ksenofobija (seti se samo onog bednog Monovog pokusaja da svira gusle "RIP brate Vorda" - "ustaske su krvi nasi pretci pili" ili tako neko sranje)
Takvu ksenofobiju i zadrtost "Heroj je Mladic" tipa nemoj nikada da povezujes sa Bg-om i njegovim pravim funky i mangupskim nasledjem.
Pa moze on 6000 puta tetovira Mladenovica i Vda i koga god - on veze ne moze da ima sa njihovim nasledjem dok Moskri naprimer moze itekako
juice kaze
MNOGI SU MRTVI JER HEROJ JE MLADIC
pa ti sad vidi o cemu se tu radi
bombashu
a ono sto je propusteno u ova 2 bloga, a mislim da je bitno za ovu pricu i odnos prema rapu to je analiza onog moskrijevog poziva u "sindikalni termin" kad je juice promovisao hiphopium. to je ipak bitan momenat jer je juice tada i pored 90% prejakih momenata jos uvek krivudao ("navika" i "talasi"), dok je moskri i tad kao i oduvek/zauvek imao taj momenat "ko me cuje da radim rnb moze odma kevu da jebe mi".
zanimljiva tema za razmisljanje je da li bi se moskri pojavio u nekom reality showu i da li je bio spreman da se otrese te "underground" ideologije i da samo fura 100% hardcore kakav je uvek bio i bice i da ga unese skroz u mejnstrim. da unese hardcore u mejnstrim pod uslovima hardcorea. ima i ona prica mikrijeva i fratova u jednom intervjuu da je moskri rekao kako ce prti da puknu prvi put kad ih zavrte na nekoj mejnstrim tv stanici... to su zanimljive stvari i bitna razlika juicea i moskrija. bar na osnovu ovoga sto znamo o moskrijevom tripu...
i da, ispravka na blog - moskri nije mrtav jer gangsteri ginu samo u starinskim filmovima
znamo to i sa kraja "mlad i zdrav kao ruza" i sa slicnog kraja "the harder they come" B-)
Brate, ovaj deo teksta ti je bar 3 puta jači od prvog, jer u prvom, prosečnom pojma-nemam čitaocu priča može da zaliči na neki amaterski-hajp tekst, dok si ovde pokazao da si skroz, što se kaže TRUE, dakle da znaš suštinu priče od početka pa do kraja, mada i onaj deo gde opisuješ Trg polovinom 90-ih mi je ukazao da znaš tačno o čemu pričaš, jer ono, i sam sam visio tamo tih godina samo sa jednom drugom ekipom, ali u biti svi smo se poznavali jer nas nije bilo više od 50-ak ako i toliko. I realno tih 50-ak ljudi je u datom momentu verovali ili ne predstavljao BGD andergraund scenu, ali andergraund u onom pravom smislu reči, jer tu su visili zajedno reperi, HCpunk ekipa i metalci, i od te ekipe je kasnije sve nastalo. I ko je bio tamo zna tačno o čemu pričam.
Dakle, odlično napisano sa sve primerima, i ABRAXAS režeći kukuriče : Hell, yeah...tako da opušteno preporučujem tekst svim mlađim naraštajima koji nisu imali tu čast da "stvarno" upoznaju na prvom mestu Moskrija pa onda i Đusa, jer ja sam još tamo 2006. postavio teoriju "MOSKRI NA NEBU, ĐUS NA ZEMLJI" i evo, ladno se u poslednjih godinu dana to pokazalo i te kako tačno.
Još jednom: bravo, bravo, bravo...
I da, ovaj Bombaš je skroz, ali skroz omašio značenje rime o Mladiću. Što je babi milo to joj se i snilo, mada nešto kontam da bi dečko dojaja voleo da je Đus zaista u tom lošem tripu, i to samo zato da bi imao još jedan izgovor da ga pljune. I da bre, na tetovaži je VD, jel tako ?! Ajme meni urbani Beograde, zakuni se...
legendo ne mozes da poredis djusa i moskrija !!! iako ne gotivim djusa ne mogu da kazem da je sranje jer jebe mame kida ,jeste malo ispao peder sto se prodao na pinku al jbg sta je tu je ...ali moskri je uvek bio i ostace broj jedan ...ali to znaju samo oni sto ga kapiraju i sto gledaju u njega kao hard-core repera a ne kao na ,,glupu narkomancinu''...jer realno sta nekog boli uvo sta je on radio dal se drogirao itd... ali uradio je veliku stvar time sto je osnovao prti koji su postali brend a on je ostao da zivi kroz pesme ...steta je samo sto nema malo vise takvih emsijeva poput moskrija uf kakva bi nam scena bila zajebali i amere ,ali takva legenda se radja samo jednom !!!! R.I.P. Bobic Davor Moskri (1977-2005) prti do smrti !!
ja na mom blogu mogu da poredim sta i god hocu. ne osecam da na Balkanu postoji jos neki emsi koji moze da kaze tako malo stvari na tako malo prostora i uopste da dira neke tacke nase istorije/zivota koje mogu da zapale toliko kontroverze. jedino kazem da tu, iza njih, stoji marlon brutal, mada je on i dalje nebruseni dijamant.
a ovo sto je Bombas postavio, na to nemam komentara. ko kapira Juice-a kao nacionalistu, taj ima ozbiljan psihicki problem.
ne svidja mi se zapostavljanje mikrija u blogu i komentarima
neko se bas intenzivno pipka uvece kad legne i pusti sdjua, a?
bas bedak kad klinacka zaljubljenost pojede i ono malo objektivnosti, moglo je kul bude ovo...
matori, ti slobodno iznesi te svoje komentare koji nadilaze zaljubljenost i prosvetli nas svojom objektivnoscu, care.
do tad odjebi
E, aj postavi ono za praćenje bloga, onaj widget sa avatarčićima.
Ako je neko procitao oba teksta,samo nek odlusa gore pomenutu pesmu gde god da krenem,sve ce mu biti jasno.Pozdra za LUBENICUUU...
prti do smrti !!!
Moskri je neuporediv , pogotovu s Juice [djubretom]
Moskri je bio legenda , bice i ostace zauvek !
Постави коментар