Читаоци

субота, 16. април 2011.

Brejkologija 1

Hip hop, jungle/drum’n’bass, breakbeat, trip hop, big beat, nu breaks…

Prosečni slušalac popularne muzike verovatno se ne pita puno o tome odakle dolaze neki žanrovi, koje ideje su ih začele, koje su ideje inspirisale određenu muzičku estetiku koja nam i omogućava da uparimo naprimer Public Enemy sa Cypress Hill, DJ Hype-a sa Goldie-m, Prodigy sa recimo Chemical Brothers, Herbaliser sa DJ Krushom, Portishead sa Red Snapper itd. No, ono što je važno za ovaj tekst jeste da svi gore navedeni izvođači, uz sve varijacije i opredeljenja, imaju isto izvorište i ono je smešteno na delti Misisipija – Nju Orleansu, mestu gde je afrička dijaspora došla u svoj prvi definitivni i neraskidivi kontakt sa zapadnim svetom i kulturom.

Nju Orleans je mesto koje je iznedrilo sve što danas slušamo na tv-u, radiju i kompjuterima: jazz, blues, rock'n'roll, rhythm'n' blues, soul, funk – i sve te pravce pustio na sever i dalje preko okeana i Meksičkog zaliva da se razvijaju. Ti ljudi, dovedeni iz zapadne i centralne Afrike da bi radili na poljima pirinča, pamuka i u rudnicima - i njihovi potomci su osmislili principe funkcionisanja današnje pop muzike. Bez funka ne bismo imali ni disco, ni electro, ni techno, ni house, ni dance - niti drum'n'bass. Bez soula i tadašnjeg rhythm'n'bluesa koji je otišao južno na Jamajku ne bismo imali reggae, niti dub. Samo bog zna na šta bi ličila moderna klupska muzika bez nasleđa funk breakova, discoa i techna. Verovatno je ne bi ni bilo.

Verujem da se neke od ovih teza nekima mogu učiniti napetim, kakve veze muzika Nju Orleansa sa današnjom klupskom muzikom, semplerima, sintisajzerima, laserima itd. Radi se o jednoj vrlo jednostavnoj stvari, o principu dominacije ritma, zapovesti ritma.

To je možda najvažnija stvar koju je crna dijaspora donela sa sobom na obale Novog sveta.

Evropska muzička tradicija do pojave rhythm’n’bluesa nije znala ništa o ritmu kao dominantnom muzičkom faktoru. Stvari su do tad bile bazirane na odnosu melodijskih i harmonskih promena, ritam je tu bio samo neprimetna osnova. Sve do evolucije tadašnjeg r’n’b-a u rock’n’roll, do momenta kada je Little Richard izbacio “Tutti Frutti”, gde popularna muzika prvi put ima prilike da čuje šta znači jak, podcrtan, frenetičan ritam koji insistira. Na bubnjevima je u toj sesiji bio Earl Palmer, jedna od jačih faca kada je u pitanju institucija funky drummera. To je bilo 1955. Naravno, snimljena je u Nju Orleansu.

Punih 10 godina krčkalo se sve to po kuhinjama Luizijane, Alabame, Tenesija, Džordžije, Severne Karoline, funk je bio proizvod down south, home niggers-a, muzički i filozofski. Funk je muziku učinio kompleksnom i jednostavnom u isto vreme: doveo naglasak na prvi takt (što je bila muzička revolucija),stavio harmoniju i melodiju u službu ritmičkog vampa, doneo brejkove – pa šta se više traži ?

Ono što je činjenica muzičke istorije jeste da je James Brown sve te razbacane faktore funka (od Nju Orleansa, preko Memfisa, Atlante do severa) povezao u jednu veliku celinu i postao neka vrsta fank patrijarha, ličnost kroz čiji rad se svet upoznavao sa ovom tada novim i revolucionarnim korakom u crnoj muzici. Njegovi bubnjari kao što su Melvin Parker, Clyde Stubblefield i Jabo Starks su postali svetske zvezde jednom kada je kultura semplovanja brejkova druge polovine '80-ih postala svetska disciplina. Imena koja su u toj oblasti stekla ogromno poštovanje su i pomenuti Earl Palmer, Al Jackson, Bernard Purdy, Greg Errico, Idris Muhammad itd.




Ali da dam konačno odgovor na to šta je brejk i zašto su te kratke deonice izmenile tokove razvoja pop muzike.

Brejk je nasleđe, dakle, soula i funka i momenat u pesmi kada se svi ostali instrumenti povlače da bi bubanj i/ili ostale perkusije ostale same, radeći svoju stvar - to su fank bendovi ostavljali da bi nas udario ritam. Zašto - zato što je to glavni zavet fank muzike: suvi, ogoljeni ritam. Ako je cela evolucija crnačke muzike, od ranog r'n'b-a, preko rock'n'rolla i soula, dobrim delom bila motivisana sve jačim naglašavanjem i podcrtavanjem ritma kao suštinske stvari u muzici, onda je fank i cela stvar oko brejkova otelotvorenje, konačna tačka razvoja politike gruva, pobeda zapadnoafričkih korena nad pravilima zapadnoevropske muzike. Brownove stvari kao što su Cold Sweat, Funky Drummer, Get up, get into it, get involved ili Give it up or turn it a loose - su bili pop hitovi koji su planetu upoznavali sa crnim radikalizmom, socijalnim i pre svega muzičkim. Brejkovi iz ovih numera su obišli svet kroz semplovanja u najrazličitijim žanrovima, brejkdens takmičenja, džinglove itd. Funk bendovi koji su nicali tada po Americi ostavili su na stotine brejkova rasutih od Sijetla i Ouklenda, preko Detroita i Sent Luisa do Floride da bi se decenijama kasnije njima bavili bitmejkeri od Amerike do Japana i sekli ih i lepili na bezbroj načina.


Kako su brejkovi uopšte postali osnove i hip-hop kulture ? Kroz blok partije u Bronksu (širom Nju Jorka, uopšte) gde je dj jamajčanskog porekla pod imenom Kool DJ Herc puštao muziku za igranje za obojenu omladinu njujorških getoa. On je puštao crnu muziku uz koju su ljudi djuskali i primetio je da se opšti nivo ludila pojačava na tim izolovanim deonicama, gde se ekipe najvieš gube i gde su podstaknuti na najluđe pokrete. Ti ljudi su nazvani "b-boys" i "b-girls", skraćeno od "break boys" i "break girls". Ti ljudi su uskoro dolazili na žurke čekajući samo brejkove, da bi tu na licu mesta pred zajednicom pokazali najluđe pokrete i Kool Herc i njegovi sledbenici su to osluškivali i pratili. Tu je nastao uzajamni odnos koji je forsirao geto ekskluzivnost: ekipe igrača su smišljale najbolesnije poteze, a dj-evi su kopali još brejkova, nepoznatijih, egzotičnijih i tako se paleta originalnosti i jedinstvenosti širila, asfaltirala put budućnosti. Ovde je reč o sredini sedamdesetih. Breakdance je bio zbirni naziv rutina, pokreta i uopšte čitav scenski nastup koje neko izvodi uz brejkove. To je bio hip hop pre hip hopa. Ritam i gruv su pobedili zauvek, a ako si kopirao tuđi stil ispadao si ovca. Kultura kopanja brejkova je počela u Njujorku sredinom sedamdesetih, danas ceo svet učestvuje u svakodnevnoj potrazi za novim i neotkrivenim brejkovima i u sebe uvukla i rock, salsu, dub, bossu, blues, jazz i disco.

Povratna sprega koja se uspostavila sa Evropom početkom '70-ih je bila posebno interesantna. Naime, u to vreme u Nemačkoj je bila izuzetno razvijena art-rock scena, muzičari koji su jedinu vezu sa crnom muzikom imali kroz blues skale koje su svirali u svojim solažama. No, u jednom momentu basista i bubnjar poznate grupe Can, Jaki Leibzeit i Holger Czukay, dolaze u kontakt sa Brownovim pločama i cela funk filozofija im se učinila vrlo zanimljivom. Rezultate spajanja tako prizemne muzike kao što je funk sa psihodeličnim rokom kod ljudi koji su uglavnom studirali savremenu klasičnu muziku i cepali LSD možete čuti na albumima kao što su Tago Mago ili Ege Bamyasi. Tvrdim da su ovde položeni temelji za trip-hop, no bitniji je kontakt četiri sterilna momka iz Dizeldorfa pod imenom Kraftwerk sa funk nasleđem insistirajuće, nepopustljive repetitivnosti koji su ostvarivali kroz najnoviju muzičku opremu koja je u to vreme bila poslednja reč tehnologije. Njihove ploče iz sredine sedamdesetih, Trans-Europe Express (1976) i Man-Machine (1978), uticali su i nazad na Bronks i Afriku Baambaatu i celu priču oko Planet Rocka, koja je formativna za celu savremenu hip hop priču, a posebno na trojku crnih ljudi iz Detroita - Juan Atkinsa, Kevina Saundersona i Derricka Maya, ljudi koji su praktično izmislili techno i stavili dodatne količine funka u nemačke semplere, ritam-mašine i sintisajzere.

Ako sa kraja '70-ih premotamo jedno deceniju unapred videćemo da je ovaj sintetizovani, mašinski fank vladao svetom crne plesne muzike. Od electro hip-hopa, preko electrofunka ("latin freestyle"-a), techna do housea koji je početkom '80-ih krenuo da se razvija po getima Čikaga. Tek sredinom osamdesetih beatmaker iz opštine Queens u Nju Jork pod imenom Marley Marl počinje da vraća stare funk brejkove nazad u hip-hop kulturu, koji su ovaj put bile osnove pesama. To je bila druga hip-hop revolucija jer se od tada ključni faktor rep matrice, bubnjarska osnova, dobijala semplovanjem originalnog brejka kroz sempler, što je otvorilo razne muzičke mogućnosti koje nisu postojale u doba dok su live bandovi svirali ritamsku osnovu ili dok su bubjevi bili sintetički programirani kroz ritam-mašine. Sampling kultura nastaje negde u ovom periodu, kada su ljudi u Njujorku čuli radove Marley Marla i radove ljudi iz Bronksa, Paul C-a, Ced Gee-a i Scott La Rocka. Uskoro su krenule da se sempluju i deonice koje nisu striktno brejkovi, već i bas linije, kratki gruvovi, rifovi duvačkih instrumenata sa starih soul, funk i rock ploča. "Kopanje po gajbama" (cratediggin) je još jednom postalo osnovno zanimanje ljudi vezanih oko hip-hop kulture. Tražio se ređi, noviji brejk, bolesniji loop - bilo šta što bi numeri obezbedilo noviji zvuk po kome bi bila prepoznatljiva. James Brown i njegov band JBs su tada doživljavali renesansu, zajedno sa njima i izvođači za koje se nikad ne bi čulo da nije bilo stotina mladih ljudi iz geta širom Amerike koji su iskopavali muziku izdatu nekoliko decenija ranije, često samo u par stotina primeraka.


http://www.youtube.com/watch?v=ILj6gE5kSpM

...da se nastavi

Нема коментара: