Читаоци

среда, 20. април 2011.

Analiza Nasove "NY State of Mind"


Teško mi je oduvek bilo da svarim sve hvalospeve na račun Illmatica, iako je nesumnjivo da je mladi Nas u to vreme bio neopevan talenat. Ipak sva ta jagma o “najboljem albumu repa”, “najvećem reperu” itd. svakako mi nije približila Illmatic, na stranu to što album ima neke sasvim očigledne ustupke tadašnjim pop-senzibilitetima - što naravno prosečan bekpeker nikad neće priznati, no nebitno to. Njujork je tri godine čekao Drugi Rakimov Dolazak u vidu mladog geto-sveštenika, Nazira Džounsa, i on se konačno odigrao leta gospodnjeg 1994-og.

Kvins ima neku posebnu priču o kojoj treba svakako više biti reči (a i biće), no sada bih se više zabavio najboljom trakom koju je Nas ikada snimio i verovatno najboljom trakom koju je Premier ikada producirao. Ili ovo, ili Come Clean, nema druge zaista.
"NY State of Mind" je esencija Illmatica i esencija Njujorka '91-'95. Esencija Nasove poetike, esencija Kvinsboro mentaliteta, esencija života u njujorškim projektima - suština geto pogleda na svet. Detalji pod lupom, uvećani po 10 puta.


Njujorški rep oko 1991. ulazi u svoju gengsta fazu i nije teško videti zašto, jer ako pogledamo statistike kriminalnih prestupa u tom gradu, videćemo da su godine od 1990-1994 donele primetan skok u broju ubistava, koji se još od 1972. drži oko dve hiljade, što je popriličan broj nasilnih smrti. Tek 1995. on pada ispod dve hiljade, a tri godine kasnije ispod hiljadu i to su činjenice koje se neosporno mogu osetiti u zvuku njujorškog repa.


Godine kada je Nas snimao “NY State of Mind”, 1993, broj ubistava je iznosio ludih 2420, teških fizičkih napada preko 85 hiljada, ukupan broj nasilnih prestupa je bio preko 195 hiljada. To je vrhunac jedne epohe najluđeg grada na planeti kada su mere represije gradskih vlasti protiv ljudi iz getoa dostizale vrhunac i kada je ručno naoružanje bilo stvar svakodnevne navike, kao što je Premier rekao skoro u jednom intervjuu u vezi stvari “Tonz O Gunz”. Istovremeno, nijedan grad, nijedna scena u rep muzici do sad nije dala takva dugotrajna remek-dela, nalazeći inspiraciju upravo u takvoj atmosferi maskirnih uniformi, vojnih podela grada, rata sa specijalnom policijom, rata sa suparničkim ekipama, super-specifično kodiranog slenga, obilatog korišćenja opijata, ogromne presije sa svih strana i konstantnom pretnjom dugogodišnjeg zatvora. Danas, dok ovo pišemo, Njujork više nije takav grad – daleko od toga da je čist od prestupa, ali ne može da se poredi sa situacijom od pre 16, 17 godina. Danas te titule preuzimaju gradovi kao oduvek problematični Detroit ili Nju Orleans. Stopa kriminala u Njujorku je 2007. bila izjednačena sa onom iz 1963, pre nego što je Njujork sredinom šezdesetih skrenuo u kompletno socijalno ludilo koje je trajalo 4 decenije.







Početkom devedesetih, Njujork nije ličio ni na šta, čak i oko samog jezgra Menhetna postojali su napušteni džepovi gde su vreme provodili ljudi sa margine, a možemo samo da zamislimo kakva je situacija bila u poslovično tragičnom Bronksu, Harlemu, Kvinsu i velikom delu Bruklina koji su okruživali malu belačku oazu donjeg Menhetna. Na Stetenu, grupa momaka koju će svet godinu dana kasnije znati kao Wu Tang Clan je pričala svoju priču o Njujorku devedesetih, koja se prelamala kroz nasleđe kung-fu i blaxploitation filmova, inspiraciju italijanskom mafijom, šahovske metafore, Five Percent filozofiju sa malo crnog nacionalizma sa strane.






U ovom okruženju, Nas je, pod patronatom MC Sercha iz sveže rasformirane bele supergrupe 3rd Bass, ušao u poznu jesen 1993. sa Premierom u D&D studio na Menhetnu da bi zapalio Njujork, samim tim i svet.



Premier je otkrio dosta detalja o snimanju ove numere, ako se ne varam ovo je prva stvar koju su uradili i prema Premierovim rečima, bilo je jedan, dva ujutru kad je dovršio bit, dok je Nas pisao tekst. Sam bit koji je Premier odradio je remek delo rep muzike, otada pa zanavek, bit kome ću svakom ko me pita “a šta je tebi hardkor bit ?” pustiti. Premier je, tada kao nikad, bio na vrhuncu igre i u tom momentu jedino su mu Dre i RZA bili uz rame. Bitovi koje je uradio u periodu ’93-’95 za Nasa, KRSa, Jerua, Group Home i svoj GangStarr itd su dovoljni bili da se čovek 15 plus godina kasnije vuče sa najnekreativnijim plastikanerima dostupnim, a da ga se i dalje smatra vrhunskim bitmejkerom.

Primo je za ovu priliku iskoristio sjajan sempl Joe Chambersa iz numere “Mind Rain” sa albuma Double Exposure iz 1977. godine, a ispod toga je stavio čuveni NT brejk grupe Kool and the Gang, koji je usporio da bi ga slepio sa klavirom, što je (svedoci smo) leglo savršeno, plus je brejk dobio na toj težini da može da ga prikuca do kraja. Plus gitarica na uvodu koja zvoni odozdo, naznačavajući da će uskoro nešto specijalno da se dogodi i tu je cela stvar kada se stavi Rakimov cut na refren, što je bio Primov potpis u to vreme.

Prema, opet, Premierovim rečima – kad je krenuo bit, Nas je bio pomalo zbunjen u gluvoj sobi, pa mu je Premier kucao da ga obavesti da je krenulo, otuda onaj dijalog “yo black, it’s time” itd. Dakle, Nas nije imao jasnu flow šemu za stvar, ali si je kupio malo vremena sa “straight outta fuckin dungeons of rap” i onda se istorija napisala sama.




“Rappers I monkey flip em with the funky rhythm I be kickin
Musician, inflictin composition
of pain I'm like Scarface sniffin cocaine
Holdin a M-16, see with the pen I'm extreme, now”
Ovaj uvodni deo je u principu brza skica celog gengsta rep tripa: okrećeš repere fanki ritmom, u širem smislu si muzičar, autor koji nanosi kompozicije koje bole i to je taj metaforički odnos između lika na ulici koji puca u ljude i tebe kao repera koji tekstualno, lirički treba da radi to isto. Onako kako gangster skida mecima one koji su ispali iz računice, ti radiš isto to sa reperima koji ispadaju iz računice. Taj potez se direktno nastavlja na Scarface metaforu - kao što on namrkan koksom sa svog balkona cepa m16-icom one koji žele da ga skinu, ti si isti taj ekstremista samo sa olovkom i imate isti zadatak. 

U principu, ovde se najbolje vidi u čemu je srž gengsta repa, repa kao muzike ulice, repa kao muzike uopšte i to Nas lepo objašnjava za one koji su spremni da čitaju: nije poenta gengsta repa da repuješ o tome da li si ubio ili ne, poenta je da repuješ kao da: pod a) si spreman to da uradiš, pod b) imaš isti stav i trip kao i lik koji ubija. U ovom tripu rep simbolike, utoka i olovka su isto ako pokažes taj nivo surovosti.


“Bulletholes left in my peepholes
I'm suited up in street clothes
Hand me a nine and I'll defeat foes
Y'all know my steelo with or without the airplay
I keep some E&J, sittin bent up in the stairway”
Onda nastupa prelom koji je zaštitni znak Illmatica kao albuma: to stalno menjanje perspektive iz koje Nas repuje, on je i kvinsbriški gangster iz prvog lica i nevini posmatrač, i neko ko pokušava da ceo taj mozaik gradskog raspada uklopi u smisaonu celinu, i neko ko je ponosan na celo to ludilo jer je deo njega, i neko ko pokušava u svemu tome da nađe bilo kakav zrak optimizma, kada je u pitanju Queens Nation.
Sa pitanja odnosa gangster-reper idemo odmah u zgrade Queensbridge Housing Projecta gde su rupe od metaka ostavljene po špijunkama, a u sledećem stihu odmah napolje, gde je Nas gangster obučen u uličnu odeću i čim mu dodaš devetku, poraziće sve svoje neprijatelje. Opet nagli prelomi naracije i pozicije iz koje se priča i da je ova pesma film (što bi lako mogla biti), to bi bio jedan lud režiserski poduhvat. Nas nam odmah potom kaže koji je “njegov stil”, bez obzira da li ga se pušta na radiju ili ne, on uvek pri sebi ima E&J brendi i sedi iskrivljen na stepeništu.  


“Or either on the corner bettin Grants with the celo champs
Laughin at baseheads, tryin to sell some broken amps
G-Packs get off quick, forever niggaz talk shit
Reminescing about the last time the Task Force flipped”
Sa stepeništa na ugao, gde se bacaju opklade od 50 dolara sa ce-lo (http://en.wikipedia.org/wiki/Cee-lo) šampionima i gde se smeje krek ovisnicima koji se trude da zavaljaju pokvarena pojačala. Ovaj scenario nije nikako nepoznat i u evropskim okruženjima. Tu odmah pakovan krek za uličnu prodaju (g-pack) ide brzo, a crnci seru o poslednjem putu kad je interventna pravila racije po kraju. Načelno, ovaj deo mi je jedan od omiljenih u ovoj pesmi, jer je ta hood rutina tako brzo nacrtana i tako detaljno u 4 stiha da te bude sramota kad slušaš. Posebno deo oko “g packs get off quick, forever niggaz talk shit”, gde se te dve situacije, prodavanje dopa i lovačke priče oko racija stavljaju na centralno mesto te krajevske svakodnevnice.


“Niggaz be runnin through the block shootin
Time to start the revolution, catch a body, head for Houston”

Sledeća stanica je dosta kompleksna, jer sa blejanja dolazimo na pitanje pucnjave i konfuzije, jer celu tu rutinu prekida neka nepoznata ekipa koja ide i puca i na to mora da se odgovori. Kada kaže “time to start the revolution”, Nas možda misli da je vreme da se toliko pripuca da ljudi pomisle da je revolucija u pitanju, skineš nekog (catch a body), zapališ za Hjuston. Jednako moguće da se ovaj deo može odnositi i na policijsku raciju pomenutu gore i da se ovo “time to start the revolution” momenat odnosi na rat sa policijom.


“Once they caught us off guard, the Mac-10 was in the grass and
I ran like a cheetah with thoughts of an assassin”
Ali u celom tom metežu, Nas i ekipa su bili nepripremljeni, “uzi” se našao u travi, a Nas je morao da zapali kao gepard, morajući da misli kao ubica, dakle brzo i surovo. Ceo ovaj momenat i metafore o travi, gepardu, brzini i surovosti kao da su isprepletane među sobom. Nas celu priču ubacuje u prvo lice.


“Pick the Mac up, told brothers, "Back up," the Mac spit
Lead was hittin niggaz one ran, I made him backflip
Heard a few chicks scream my arm shook, couldn't look
Gave another squeeze heard it click yo, my shit is stuck
Try to cock it, it wouldn't shoot now I'm in danger
Finally pulled it back and saw three bullets caught up in the chamber
So now I'm jetting to the building lobby
and it was filled with children probably couldn't see as high as I be”
I onda kreće cela havarija: Nas dolazi do uzija, kaže ekipi da se povuče, mac10 kreće da cepa, olovo kreće da kida kroz ljude, jedan je pobegao i meci su ga prevrnuli. Sa strane se čuju ribe koje vrište i tu je prvi prekid tog nasilnog niza, Nasu ruka drhti, ali ne može da gleda zašto one tačno vrište, sasvim moguće da je neko nevin pogođen. Steže još jednom, uzi se zaglavio, repetiranje ne pomaže i Nas shvata da je možda najebao. U jednom trenutku se otkočio, 3 metka su se zaglavila u cevi – i morao je da se povuče u hodnik zgrade koji je bio prepun dece - još jedno podsećanje da u gradskim ratovima nevinih ima svuda, ali je on bio toliko stondiran da ih nije konstatovao.


“(So whatchu sayin?) It's like the game ain't the same
Got younger niggaz pullin the triggers bringing fame to they name
and claim some corners, crews without guns are goners
In broad daylight, stickup kids, they run up on us”
Tu dolazimo na suštinu cele fabule, opet napakovane u 4 reda. 
Nas od prvog lica koje učestvuje u uličnom ratu postaje posmatrač ulice koji se seća “starijih dana” (jako bitna referenca ulične ideologije) i “konstatuje da igra više nije ista”, nešto što ste mogli da čujete i zilion puta u Beogradu kako su “nekad mangupi sa kaldrme išli na fer na Kalemegdanu, pa ko prvi padne -posle se svi zagrle i idu na piće, a klinci danas odmah vade nož ili pištolj”. Ovo je opšte mesto ideologije ulice, svaka generacija će se neminovno pozivati na “bolje i poštenije vreme” pre svojeg i truditi se da oblati nadolazeće klince koji traže svoje mesto pod suncem i poštovanje koje ide sa tim. 
Prava istina je da se svaka generacija sa prethodnom obračunavala nasilno onda kad nije bilo drugog načina da se stekne pozicija i ugled, a jednom kada se do toga dođe, onda naravno da tom nekom nije u interesu da tu poziciju uzdrmava nekim divljanjem ili sl. Tako divlji momci postaju “iskusni momci” koje uvek jure neki “indijanci” koji će eventualno postati “iskusni momci” i tako u krug. Ova tema je dovoljno obrađena i u “Vidimo se u čitulji” i Nas, sledeći reči velikog Bate Trlaje, konstatuje kako mlađe crnje vade utoke čisto radi slave (dakle ne iz potrebe, već iz obesti) i preuzimaju tuđe uglove. Zatim odmah sledi konstatacija da ekipe bez oružja više ne vrede ništa (u skladu sa tim da se “nekad sve rešavalo na ruke, viteški”) i da “indijanci” napadaju čak i starije ekipe u po bela dana. Najntitri.


“Fo'-fives and gauges, Macs in fact
Same niggaz'll catch a back to back, snatchin yo' cracks in black
There was a snitch on the block gettin niggaz knocked
So hold your stash until the coke price drop”
Zatim se ova pozicija posmatrača ulice pretvara u reportera sa ulice koji nam izlistava šta sve “indijanci” koriste za prepad, pištolje .45 kalibra, sačmare, čak i uzije. No, Nas (ili neko iz ekipe) će dobiti dva brza, uzastopna pucnja (back to back) i njihov krek će biti uzet od strane nekog u crnoj odeći, dakle Nasa ili lika koji puca. Onda sledi još jedan nagao prelom priče, fokus se prebacuje na drukaru u kraju zbog koga padaju likovi, tako da je Nasov savet da se suzdržiš od prodaje dok cena koke ne ode dole. E sad, tu sam uvek bio malo zbunjen jer ako dosta dilera padne, znači da nema toliko gudre na ulici, znači da je cena automatski viša. Možda se Nas zajebao, a možda misli na to da bi ljudi koji dostavljaju čist kokain spustili cenu za čist, jer se ni njima ne isplati da im koks previše stoji, a ljudi koji u projektima prave krek ga prave od kokaina i oni kupuju najveće količine. Ne znam, ne znam, ne znam, ali to su mali saveti ulične ekonomije, znanje imanje.


“I know this crackhead, who said she gotta smoke nice rock
And if it's good she'll bring ya customers in measuring pots, but yo
You gotta slide on a vacation
Inside information keeps large niggaz erasin and they wives basin”
Eto, Nas zna tu jednu krek ovisnicu koja voli dobru robu i ako je Nas bude snabdevao, dovešće mu još likova kojima će prodavati ne na paketić, već na celu mericu. Zatim prelom, savet: moraš malo i na odmor, i da bi malo iskulirao i da pripaziš jer iz sopstvenih redova mogu da idu informacije muriji koje su i veće od tebe bacile na robiju ili ubile, a mjihove žene navukle na krek u celoj kompleksnosti situacije.


“It drops deep as it does in my breath
I never sleep, cause sleep is the cousin of death
Beyond the walls of intelligence, life is defined
I think of crime when I'm in a New York state of mind”
Evo linija koje reperi sa jeftinim ulaznicama najviše vole, ali dobro, Nas je tempirao taj panč, da dođe i kaže nam da je sve to “duboko” (zajebano, teško) kao i dah koji on hvata, da nikad ne spava, jer je spavanje rođak smrti. Spavanje i smrt su odavno još u lirici bili povezivani, jer san po mnogo čemu podseća na ne-život, čak i hebrejska sveta knjiga, talmud, kaže da je san jedna šezdesetina smrti, na šta je Nas mogao da nabasa tumačeći Five Percent ideje. Takođe, ne spavati znači nikad ne dopustiti rivalima, bilo da je to murija ili druge ekipe, da te uhvate nespremnog. Ovaj deo oko "život je definisan iza zidova inteligencije" je Nas objašnjavao u nekom intervjuu iz '97-e i rekao je da to znači da "trebamo ići dalje od toga što očekujemo od uma" - pripisaćemo to prosto Five Percent ezoteričnoj misli i doći do toga šta je suština njujorškog stanja uma - kriminal.


CUT


“Be havin dreams that I'ma gangster -- drinkin Moets, holdin Tecs
Makin sure the cash came correct then I stepped
Investments in stocks, sewein up the blocks
to sell rocks, winnin gunfights with mega cops”
Nas se opet vraća u poziciju male figure u projektima Kvinsbridža, koja sanja o tome da pije Moet šampanjce, barata uzijima, kulira kući i samo se stara o ciframa, a zatim da ode korak dalje – investira u deonice, no u isto vreme i da pravi plan kako da dalje stavi blokove pod svoju kontrolu, kao i da dobije sve borbe sa “megapolicajcima”. Ovo je prilično luda sekvenca, gde on želi i sa svom novcu da legalno poreklo, ali i da blokovi ostanu skroz pod njegovom kontrolom plus da krene na policiju svom snagom, koje će biti mnogo i biće jako opremljeni (megacops). Ne zna se šta je zapravo tu cilj, a šta sredstvo i da li je poenta u mirnom životu i sklanjanju sa radara ili želja da se napravi još jača organizacija koja bi vodila rat sa policijom. Cela ova deonica ide samo preko gitare i brejka i predstavlja malu digresiju od glavne teme, jedan mali san.


“But just a nigga, walking with his finger on the trigger
Make enough figures until my pockets get bigger
I ain't the type of brother made for you to start testin
Give me a Smith and Wessun I'll have niggaz undressin”
A onda, jedan akord na klaviru Joe Chambersa pušten kroz MPC vraća Nasa u realnost iz sanjarenja o dobijanju borbi sa megapolicajcima i podseća ga da je crnac koji ide sa prstom na obaraču (suštinska simbolika gengsta lika, “finga on da trigga”) koji samo nabada cifre i puni džepove i koji će te skinuti golog ukoliko želiš da iskušavaš.


“Thinkin of cash flow, buddah and shelter
Whenever frustrated I'ma hijack Delta
In the P.J.'s, my blend tape plays, bullets are strays
Young bitches is grazed each block is like a maze”
Nazad u Nasovu glavu, on samo razmišlja o suštini života - novcu, vutri i gajbi i kad god je iznerviran podseća na oteti avion, potpuno van kontrole. Onda se ide dalje, opet na projekte, gde idu remiksi, a zalutali meci okržnjavaju čak i ribe. U celoj toj situaciji, svaki blok je kao lavirint gde iza svakog ćoška možda sledi neka neprijatnost.


“full of black rats trapped, plus the Island is packed
From what I hear in all the stories when my peoples come back, black
I'm livin where the nights is jet black
The fiends fight to get crack I just max, I dream I can sit back”
I to lavirint pun “crnih pacova” (crnaca) koji su zarobljeni u prenatrpanim, opasnim, bednim projektima, sa druge strane – Rikers Island, njujorški zatvor je prenatrpan istim tim ljudima, koji Nasu pričaju o tome kad se vrate. Na taj način fenomenalno pravi paralelu između “života na slobodi” i zatvoreničkog života i možda objašnjava zašto dobar deo ljudi iz geta nema problem preveliki sa zatvaranjem – skoro je isto i napolju i tamo. U projektima je vrlo mračno, tu je i loše osvetljenje, a i generalno napeta atmosfera gde se zavisnici biju za krek, a Nas se trudi da samo iskulira i sanja o tome da se zavali


“and lamp like Capone, with drug scripts sewn
Or the legal luxury life, rings flooded with stones, homes
I got so many rhymes I don't think I'm too sane
Life is parallel to Hell but I must maintain”
I da kulira kao Al Capone, sa svim scenarijima prodaje odrađenim ili (ako ništa) legalan, luksuzni život, prstenje puno dragog kamenja. Reference i slike izgleda brzo idu kroz Nasov mozak, pa on zaključuje da ima toliko rima (hitova ?)  da će da poludi – taj život o kome se priča je vrlo blizu pakla (skoro je nerazdvojiv, ako imamo u vidu poređenje projekata i zatvora), ali taj duh uličnog preživljavanja nam nalaže da se moramo održati, da predaja nije opcija.


“and be prosperous, though we live dangerous
cops could just arrest me, blamin us, we're held like hostages
It's only right that I was born to use mics
and the stuff that I write, is even tougher than dykes
I'm takin rappers to a new plateau, through rap slow
My rhymin is a vitamin, held without a capsule”
Održanje i postizanje krajnjeg cilja, lagodnog života u kome neće biti briga ovog tipa - zato se živi opasno, uz sve rizike toga da murija može lako da te uhapsi, namesti te  i šikanira te. Onda naglo presecanje – opet prelazak na ravan pisca, čoveka od reči (ne pištolja) gde Nas zaključuje da je jedino normalno da je on rođen za mikrofon i da su stvari koje piše “tvrđe i od lezbejki”. On vodi repere na nove ravni, tako što repuje sporo i vidi svoje rime kao vitamine bez kapsule, vitamine u vidu sirovih stihova.


“The smooth criminal on beat breaks
Never put me in your box if your shit eats tapes”
Dakle, iskusan kriminalac preko brejkova – Nas se vraća na repera sa ulice, ostavlja pištolj i premešta se na traku, koju ne treba da stavljaš u radio ako ti dek jede trake.


“The city never sleeps, full of villians and creeps
That's where I learned to do my hustle had to scuffle with freaks
I'ma addict for sneakers, twenties of buddah and bitches with beepers
In the streets I can greet ya, about blunts I teach ya”
I nakon svega sledi zaključak. Laganim podizanjem nivoa kojima se barata: od stanova, ćoškova, parkova, preko blokova, preko zatvora, preko vila i prstenja dolazimo na finalnu tačku – Njujork. Njujork koji nikad ne spava, pun zločinaca i čudaka, tu je Nas pekao svoj zanat, petljajući se sa nakazama. Tu i dolazimo od gajbe, vutre i novca na lokalna, trenutna interesovanja: patike, male ketove vutre i ribe koje možeš da cimneš preko pejdžera. Nas te može pozdraviti na ulici, a uči te kako da lepo rolaš; sa nivoa lokalnog, bahatog, urađenog gangstera koji mašta da bude Don, Nas se spušta na ravan geto sveštenika, svakodnevnog prolaznika bloka koji je sa tobom na TI i koji će da svari buksnu sa tobom.


“Inhale deep like the words of my breath
I never sleep, cause sleep is the cousin of death
I lay puzzle as I backtrack to earlier times
Nothing's equivalent, to the new york state of mind”
Buksnu koju ti treba duboko da cimaš, zatim metafora o snu i smrti; Nas slaže slagalicu geto života od hiljadu delova dok se priseća “ranijih vremena” – tog apstraktnog pojma bez značenja i sa hiljadu značenja na ulici. Prazno mesto neke priče gde svako ko o tome priča ima pravo da upiše šta god želi i da odatle tumači ono što se sada dešava.
Konačno zaključuje da ništa ne može da se poredi sa njujorškim stanjem uma.



Nnnnnn nn nnn nn Nasty Nas…Nasty Nas….Nnnnasty Nas.








 




1 коментар:

faXcooL је рекао...

Raspičio si ovo. Čitao sam dok je u pozadini sve vreme furao instrumental. Čak me i prošla neka jeza u par navrata, verovao ili ne.
Thumbz up.