Žanr koji volimo da mrzimo: Prljavi Jug (deo I)

 

DAAAAYUM SON, WHERE’D U FIND THIIIIIS ?

Za većinu slušalaca repa na Balkanu, ova fraza neće značiti ništa.

Iz kog razloga, saznaćemo.

Južnjački rep je na prepad osvojio svet početkom XXI veka i izazvao ogromne podele među rep slušateljstvom, čak mnogo veće i suštinskije od Istok-Zapad tenzije sredinom devedesetih godina. Kako i zašto i pod kojim uslovima tradicionalno zabačeni i zapostavljeni Jug preuzima hip hop industriju na prepad i počinje da diktira uslove ponude i potražnje, pokušaćemo da otkrijemo u ovom tekstu koji koincidira sa izlaskom novog Juice-ovog albuma, koji je najavljen kao prvi pravi 'Trap' album na Balkanu i koji će definitivno barem jedan deo rep publike naterati da poslušaju šta se već jednu deceniju sluša u zemlji koja diktira razvoj pop muzike na globalnom nivou.

Da bismo počeli priču o južnjačkom repu (koga još znamo i pod šifrom „Dirty South“, tako smo ga barem upoznali), moramo da počnemo jednu uvodnu priču koja je lepa priča – a to je priča o američkom Jugu. Tačnije, to je ružna priča o eksploataciji, segregaciji, poniženju, krvavom radu koja je rezultirala daleko, daleko najproduktivnijom, najnepredvidivijom, najšarenijom, najluđom kulturom na svetu, kulturom američkih crnaca. Njihova kultura je bilo ono što ih je održalo u nameri da istraju, da opstanu, da se izbore sa predrasudama i da nastave svoju priču i svoju borbu.

Američki Jug je bilo mesto iskrcavanja crnaca na obale Amerike, američki jug je mesto rađanja džeza, bluza, rok en rola, soula, funka, bass muzike, južnjačkog repa, Jug je mesto odakle su se crnci dalje raspoređivali po Americi, američki jug je mesto nastanka slenga crne Amerike (možda prve stvari na koju ljudi pomisle kada su crnci u pitanju), Jug je to mesto gde je to. Sve do danas, ta oblast od jedno 9 (minimum) saveznih američkih država (Florida, Luizijana, Džordžija, Kentaki, Teksas, Tenesi, Alabama itd.) važi za „nerazvijenu“ u odnosu na gornje  delove SAD, po broju onih sa visokoškolskom diplomom, kvalitetu stanovanja, kvalitetu života, visini prihoda itd. Kad bi Beograd bio SAD, Jug bi bio leva obala.

Svi mitovi hip-hopa, koji su od tad proputovali planetu, potekli su na američkom Jugu još prelaskom XIX u XX vek. „Pimp“ kultura, „gangsterska“ kultura, kultura verbalnog nadmetanja koja se kasnije transformisala u „rapp“, kultura uličarenja, kulture životnog snalaženja i ilegalne trgovine, kultura budženja kola, zarađivanje novca od muzike; uopšte ideja Leba bez Motike, tog ideala donjih društvenih slojeva koji nas već ceo vek zabavlja. Takođe, američki Jug nam je podario ideal ženske figure sa jakim, masivnim dupetom, tu sad već mitsku tačku hip hopa koju nam je Sir-Mix-A-Lot do detalja objasnio 1992. u „Baby Got Back“. Ponekad se pitamo na šta bi ličio savremeni svet da ljude iz zapadne Afrike nisu dovukli u Ameriku... biti CRN, to je južnjačka stvar.

Kada je hip-hop fenomen kao virus krenuo da se širi po Americi iz Njujorka, američki Jug naravno nije bio izuzet od toga. Jug je imao vrlo žive muzičke scene i pre dolaska hip hopa, a prva savremena i jako važna za celu priču je priča vezana za Freestyle pravac, gde su Majami i Florida prvi put stavljeni na muzičku mapu savremene Amerike. Freestyle je direktan preteča hip hopu, pravac koji je nastao mešanjem Baambatinog electrofunk zvuka tada dominantnog i drugih pop formi, sa ljubavnom i party tematikom. Sve od tada, na Jugu se insistiralo na jakom ritmu, jakom kiku (bas bubnju), jakom basu i parti atmosferi, to je ono što od tada do danas drži južnjački izraz. Freestyle je buknuo skoro u svim većim američkim gradovima i stvorio svoj ples, svoje oblačenje i dao osnovne forme nečega što će uskoro biti globalno nazvano Dance muzikom. 

Ipak, za južni pojas mnogo važnija su dva fenomena: pojava Miami Bass žanra i pojava krek kokaina. Miami Bass je bio „geto“ odgovor na Freestyle – intenzivniji, eksplicitniji, siroviji. U principu, masa žanrova koja je od sredine osamdesetih nama stigla sa juga: Baltimore club, crunk, snap, bounce, trap – sve je to ležalo na Roland 808 ritam-mašini, jakom basu i dosta opijata. Miami Bass je ortodoksno prihvatio Baambaatin „Planet Rock“ elektro-zvuk da bi ga gurao u dalja party-seksualna područja, hitove spremne za celonoćno udaranje endorfina. U Majamiju se pojavila ekipa koja je sebe nazivala 2 Live Crew – i od njihovog prvenca iz 1986. The 2 Live Crew Is What We Are, muzika crnog juga (a i crna muzika uopšte) više nikad neće biti ista. Vrlo vulgarni i geto-slengom nabijeni tekstovi, kao i matrice koje su odzvanjale od pojačanog basa postavili su kulturni standard koji je od tada pažljivo gajen i razvijan. „We Want Some Pussy“ i „Throw The Dick“ nisu previše mesta ostavljale za sumnju oko tematike. 

Takođe, trgovina krek kokainom je negde u tom periodu postala skoro najvažniji način preživljavanja i dolaženja do novca i ugleda za dobar deo crne zajednice. Krek kokain, kao odgovor na nagli pad cene čistog kokaina, je ulazio u luke Majamija i Hjustona sa karipskih ostrva i išao dalje, prema gradovima istočno i zapadno. U jednoj solidnoj meri, krek epidemija je stvorila rep, posebno gengsta rep – krek kokain je stvorio situaciju gde su siromašni hteli da se obogate, a bogati da budu još bogatiji, krek je doneo skupu evropsku odeću i kola u getoe, nakit i prestiž. Jedne je gurao u grob i siromaštvo, druge na vrh krajevske lestvice, iako društvene ne. Slično kao sa heroinom na Balkanu. Kokainski bum i čitav fenomen vezan za tu drogu se može i posmatrati kroz sjajan dokumentarac Cocaine Cowboys koji se upravo bavi uticajem trgovine kokainom na infrastrukturu celog Majamija tokom  osamdesetih i neverovatan raspon ljudi i institucija koji su u tome učestvovali.

U tim okolnostima, na američki jug počinju da dolaze ploče iz drugih delova Amerike, pre svega Njujorka i Los Anđelesa. Tu treba posebno obratiti pažnju, jer jug nije imao toliko urbano tržište za ovu muziku, sem Miami Bass scene, koja se uglavnom finansirala prodajom traka iz gepeka i nastupa u klubovima. Velike izdavačke kuće nisu previše pažnje obraćale na američki jug, upravo iz razloga delimične nerazvijenosti i slabe platežne moći populacije. Tako je i mixtape scena počela da se razvija i ta tradicija je na jugu očuvana do dan-danas, mikstejpovima se posvećuje ogromna pažnja i nije retko da su određeni mikstejpovi, kojih ima na stotine, bolji od samih albuma.

Nakon 2 Live Crew-a, prva grupa koja probija “nacionalni prag” jesu Geto Boys iz Hjustona, Teksas. Uz NWA, Schooly D-a, Too Shorta, Ice T-a i Kool G Rapa, očevi gengsta repa. Geto Boys su sačinjavali 3 sjajna emsija, Willie D, Dr. Wolfgang Von Bushwickin the Barbarian Mother Funky Stay High Dollar Billstir (poznatiji kao Bushwick Bill) i Scarface, kultni Scarface, zaštitni znak Geto Boysa i hip hop kulture. Houston je 1990. sa trećim albumom Geto Boysa (no, praktično debijem) pod nazivom The Geto Boys – stavljen na rep mapu kao treći centar, uz Njujork i Los Anđeles. Za potrebe tog albuma, u Hjuston je došao čak i Rik Rubin, legendarni producent njujorške kuće Def Jam (koja je izdavala LL Cool J-a, Run DMC, Public Enemy itd.) Taj album je bio ambiciozan projekat koji je dopreo do američkog mejnstrima i pored svoje dostva tvrde i u nekim slučajevima ekstremne priče. Naravno, medijski podsticaj je dat dodatno debatama o nasilnoj i štetnoj prirodi njihovih tekstova, koja se vodila po američkim medijima i ubrzo pridodata kanonu “opasnih albuma”, uz NWA,  2 Live Crew, Kool G Rap-a itd. U Hjustonu su Scarface i producent J. Prince (bivši član Geto Boysa) osnovali Rap-A-Lot Records, prvu uspešnu južnjačku rep etiketu, koja je imala ugovor sa Priority Records, nad kojom je bio izdavački gigant EMI. Ako je 2 Live Crew bio eksces, južnjački rep je sada dobio zvanično sponzorstvo i ulične avanture su sad mogle da se snimaju i prodaju na jugu. Hjuston i njegova Peta Oblast (5^th Ward, kraj u Hjustonu) su zauzeli svoje mesto, a Rap-A-Lot je ubrzo počeo da izbacuje klasik albume. Geto Boys su godinu dana kasnije izdali We Can’t Be Stopped, album kojim su dodatno cementirali i svoju poziciju i duh juga unutar rep muzike.
Tajna preporuka sa Rap-A-Lot records: ovde

1992. u manjem gradu Port Artur, takođe u Teksasu, svoj debi izdaju Underground Kingz, UGK, koje čine dve, sada već legende, Bun B i Pimp C. Album Too Hard To Swallow je izašao za Jive Records i po tome koje izdavačke kuće su uletele tada na Jug se vidi koliko je ta oblast bila tipovana za proboj. Ugovor Rap-A-Lota sa Priority-em (koji je legendarna etiketa) i UGK-a sa Jive Records (takođe) pokazuje da je već početkom devedesetih Jug krenuo da razvija svoju rep industriju. 2 Live Crew, Geto Boys i UGK su udarili kamen temeljac nečega što će se uskoro nazvati “Dirty South”. Ako tu dodamo i dvojac iz Memfisa, 8-Ball i MJG, sa njihovim debi albumom “Comin Out Hard”, onda imamo u fokusu glavni deo priče. Priče koja je bila ulična, sirova, za mnoge “plitka”, klasična južnjačka da tako kažemo – gruba i neotesana naracija o kreku, kolima, lakim ženama, rasizmu i neprijateljima. UGK sa "Pocket Full Of Stones" ulaze na saundtrak za kultni film Menace II Society, i na taj način eksplodiraju na nacionalnom nivou.

Pistol grip pump in my lap at all times

Paralelno sa svim ovim, Florida je gajila kulturu Bass muzike, ostatka Miami Bass scene. Bass muzika je zapravo bila muzika pravljena za woofere u kolima i testiranje jačine signala dok se vozite 30 na sat kroz kraj. U principu, fenomen je tako širok i zanimljiv da prosto sad nema prostora da ga se dotičemo u celini. Ukratko, početkom devedesetih se pojavilo mini-tržište za muziku koja se puštala na sastancima likova koji su frizirali kola i testirali ozvučenja, ko ima jače, izdržljivije itd. Odatle se razvila mikro-scena ljudi koji su pravili najrudimentarnije bass zavarivačice preko kojih se ili nije repovalo, ili se repovalo minimalno, uglavnom o toj kulturi budženja kola. U svakom slučaju, u pitanju je sjajan fenomen koji samo govori o nivou ludila o kome ovde pričamo. Bass, how low can you go - je pitanje na koje smo tada dobijali odgovor, u praksi. Ova vrsta muzike je ostala jedan od ključnih uticaja na muzičku estetiku savremenog južnog zvuka.

Na tom istom tragu, Bass počinje i da se plasira kao prvoklasna parti muzika, iako je za parti potrebe morala da bude ubrzana. Primer ovoga jeste svetski hit "Whoomp!" grupe Tag Team iz Atlante, koja je bila bejs mrdalica tih dana uz "Baby Got Back".

Ipak, priča nije priča dok se ne ispriča cela, a drugi deo celine je ekipa oko kolektiva Dungeon Family. Dungeon Family je, u principu, bio južnjački odgovor na Native Tongues kolektiv. To je bila široka grupa saradnika okupljenih oko producentskog tima Organized Noize u Atlanti, koji su činili Rico Wade, Ray Murray i Sleepy Brown. Organized Noize je bio odgovoran za muziku i bitove na prvencu grupe OutKast i prvencu grupe Goodie Mob. Te dve grupe donekle predstavljaju iskorak i izuzetak u generalnoj mapi južnjačkog repa, budući da je njihov stil bio mešavina različitih uticaja crnog iskustva u Americi, u početku svakako pod uticajem repa istočne obale. OutKast je u međuvremenu postao svetski poznat proizvod, čak se može reći da su u hip-hop kulturi kategorija za sebe. Ipak, albumi Southernplayalisticadillacmuzik i Soul Food su jako važan deo kulture južnjačkog repa, uopšte promocije tog južnjačkog slenga, vajba, pogleda na život, svakodnevnicu itd. I ne samo to, ova dva albuma su pored Hjustona i Majamija na mapu stavila Atlantu, grad koji će početkom XXI veka biti verovatno grad sa najživljom, najrazgranatijom produkcijom u Americi. Uostalom, na albumu Soul Food je i numera “Dirty South”, po kojoj je i južnjački rep počeo da biva prepoznat na tržištu – Prljavi Jug.

Ipak, eksplozija Juga kakvog ga znamo danas je vezana za pet imena: 

ime Percy Robert Millera bolje znanog kao Master P, direktora No Limit Records, 

dvojac “Birdman-Slim” (Bryan Williams i Ronald Williams) koji su osnovali Cash Money Records,

Byrona Thomasa, poznatijeg kao Mannie Fresh, prvog bitmejkera Cash Money Recordsa i

Jonathana Smitha, poznatijeg kao Lil Jona, emsija, producenta, zabavljača i šta ne.

Između ovih imena, pisana je nova istorija rep muzike.

Već u drugoj polovini devedesetih, južnjački rep je počeo da biva uveliko korporacijski biznis, ali i žanr koji je pisao sam svoja pravila. Iako je prvi talas (1990-1995) već imao svoju veliku dozu originalnosti, muzičke podloge (bitovi) su uglavnom sledile trendove ili istočne estetike (jaki bubnjevi, energični fank semplovi, skrečevi) ili zapadne G-Funk estetike (sporije, opuštenije, napušenije, sa dosta zujalica i melodičnih klavijatura). Načelno, duh Juga je mnogo bio bliži duhu Kalifornije, nego duhu Njujorka, naprimer – što ne treba da čudi budući da je Kalifornija bila prepuna crnaca koji su posle 2. sv. rata masovno napuštali Jug u potrazi za boljim uslovima života. Dosta repera Zapada je imalo direktne korene na Jugu, izgovor i sleng su dosta ličili itd. Jug se tražio stilski dosta dugo, do momenta kada je Mannie Fresh oživeo na neki način tradiciju Juga koja je bila vezana za Freestyle i Miami Bass – a to je energični, masni, elektronski klupski zvuk koji se manje oslanja na soul-funk semplove, a više na Roland 808-icin debeli kik i bas. Mannie Fresh je igru vratio na dane electro estetike osamdesetih, što je još tad mnogima koji su svoje uši navikli na bitove bazirane na semplovima bila jeres i taj trend se do danas samo razvijao dalje i doslednije. Dok je Istok spuštao tempo, Jug je počeo, uglavnom, opet da ga ubrzava. Ukratko, ‘poenta’je počela da se pravi između odnosa basa, slojeva ubrzanih, namrljanih hetova i oštrih, sečećih snerova koji su rešetali, dok ovo što ide “preko” nije bilo tako važno, važan je bio ovaj “pumpački” momenat osnove. Na neki način, to i jeste direktna veza sa nasleđem elektro muzike još od dana Baambaate i veza sa hausom i tehnom uopšte – gde je to “pumpanje” gruva, pumpanje “dna” glavna stvar. To je bila par ekselans muzička revolucija koja se dešavala na Jugu počevši sa 1997-om. Primer toga je letnji hit 1998. "Playboy (Dont hate me)" koji je izašao na debiju Big Tymersa How U Luv That,  na kome gostuju tada 16-godišnji Lil Wayne i veteran UGK-a Bun B. Drugi primer je estetika koju je Lil Jon furao sa DJ Toomp-om, recimo ovde. Bas i jake perkusije i vokali koji se grupno urlaju su podgrevali mnoge žurke od Čikaga do Majamija.

Oružje revolucije: Roland 808 ritam-mašina

nastavak sledi...

Ovaj rep najveća je prevara: GISTRO !

Ovaj rep najveća je prevara, sad imamo još sponzora i imamo još eura

Mi reklamiramo njih, oni nama daju pare

Preko muzike - marketing ih košta pet put manje

Ako je Dre pravi doktor, zašto ne fura klompe ?

Borba za interpretaciju rep muzike će se odvijati sve dok postoji rep muzika. U krajnjoj liniji, ovaj blog je još samo jedan od pokušaja. Do jaja precizan, ali opet - samo jedan od. Ne treba, ipak, žaliti nad tim jer sve je GISTRO. Lubenijeva numera nas je motivisala da ovim putem razmotrimo šta je to GISTRO što se zastupa i ako je ceo svet GISTRO, gde je poenta i da li je ima ?

 

 

Bezbroj je načina na koje rep može da se doživljava: kao političko-društveni bunt crnaca ili omladine, kao sredstvo „osvešćivanja“ masa od „Nekoga“ ili „Nečega“, kao Ritam i Poezija (!), kao neobavezno zezanje, kao stilska manipulacija, kao trend, kao pritupa muzika ljudi koji ne idu u školu i ne poznaju muziku itd. Neke od ovih interpretacija su smešne, neke više, a neke manje tačne. U svakom slučaju – svako ima jednako pravo da tvrdi da je rep ovo ili ono, sve dok ima iole proverljive argumente. Svaka rasprava počiva ili na fizičkoj snazi ili na snazi argumenata i proverljivosti tih argumenata.

Takođe, rep je tokom ove 3 decenije postojanja prošao kroz dovoljno transformacija i faza da svako pomisli „pa ja sigurno imam validne argumente da tvrdim ovo ili ono“. I istina, rep je u različitim svojim momentima svašta bio, svakojako je bio prisvajan, korišćen, stavljan u kontekste itd. Ali – šta je UVEK bio, bez obzira na faze ? Bio je GISTRO – ne prava laž, nego više ono kao.

Rep je priča o sebi – pre svega. Priča o sebi jer nastaje kao potreba individue (konkretno, crne) da se izdigne i razlikuje. Da ovlada sobom, drugima, tržištem, suprotnim polom itd. Tu nema spora, to je jasno sve od dana 1.

Rep je priča o stilu – pre svega. Definicija stila, pre svega, vezana je za to kako se TI predstavljaš Drugom, kako očekuješ da te Drugi doživi. Stil je praksa predstavljanja Drugom, način predstavljanja i namera predstavljanja. To je jasno od dana 1 i cele priče oko Afrike Baambaate i Soulsonic Forcea. Pre toga, vezana je za George Clintona. Pre toga, vezana je bila za James Browna. Pre toga, pitaj kurac još za koga. Stil, kao takav, je apstraktan i širok pojam  - ali za realan doživljaj repa nužan pojam. „Wild Style“, „Style Wars“ – to je ono što je sa nama od početka. Ples, crtež, reč, instrumental, način na koji hodaš, oblačiš se, način nošenja oružja, način na koji se slikaš, način nošenja nakita – sve je to način, oblik slanja poruke i sebi i okolini i protivnicima. 

Biti REAL – nije ništa drugo do biti dvesta posto unutar određenog stila.

Rep je priča o ambiciji koja te vodi do ostvarenja rima. Rep je muzika siromašnih slojeva, odbačenih, zaboravljenih slojeva – slojeva previše „istinitih“ za fabrike i slična mesta. Rep je taksista u trenerci koji te odradi dugmetom na volanu. Rep je priča o njihovom doživljaju sveta, o njihovom stilu, o njihovom načinu i o njihovoj nameri. Rep je zato KRUPNA priča, priča širokog kadra i zoom-a gde su male priče o roditeljima, ljubavima, pređašnjim vremenima, suzama, drugarima koji se ne javljaju, bankama koje te kradu itd – nepotrebna. Rep ima drugačiji način, nema nostalgije u repu. Postojiš ti, postoji cela priča oko tebe i postoji ambicija. Ti si u službi ambicije i dolazećeg vremena gde ćeš TI biti gazda.

Na kraju krajeva, rep je Priča. Koren reči Rap je glagol Rappin, što u slengu crnaca znači ne pričati istinitosti ili konkretnosti ili vremensku prognozu, nego imati jaku priču, žvaku koja UBEĐUJE. Ok, važna je faktografija, ali ubedljivost često leži i na prostoj snazi nastupa. Stilski upakovana, obrađena Priča gde si ti akter koji se pita, reper je akter koji se pita. Priča, da bi se dobro ispričala, mora da bude kvalitetno osmišljena. Rep je Priča koja priča istu priču na različite načine, rep je umetnost pričanja iste stvari na različite načine. Koje stvari ? Pa Istine. GISTRO.

To ne znači da rep ne treba shvatati ozbiljno. Ali tek kada uđete u neozbiljnost same stvari, vi imate posla sa onim ozbiljnim delom repa koji nam svima treba. Rečima ICE T-a „Rep je vrlo smešna stvar. Ali ako ne provalite to na vreme, zalediće vam se govno“. Ja bih dodao "ili ćeš ispasti glup u društvu".

Neko TO (ozbiljan deo) vidi u strašno poetičnim tekstovima preko emocionalno iskucanih matrica, neko to vidi u politizovanim tekstovima, neko to vidi u nadrealnim igrama reči itd. A pravo „TO“ repa leži u proleterskom naboju da se što više informacija izbaci na što realniji način, trijumfalniji način. Kao priča nekog matorog lovca ispred dragstora uz pivo gde se priča o šaranu od 30 kg koji je pobegao sa udice. To je rep. Dovoditi u pitanje dragstor, pivo, gde je taj šaran, kakvih 30 kila, kakva udica, kako može da pobegne sa udice – znači ništa drugo do promašiti celu draž te priče, faca, grimasa, pokreta, detalja koji tu priču čine zanimljivom i TVRDOM. Mašiš stil njegove izvedbe, od kog direktno zavisi kredibilnost njegove priče. On je ionako ne priča sa nadom da će mu neko VEROVATI, priča je sa nadom da će je ISPRIČATI što zanimljivije i originalnije.

Biti Tvrd znači pričati kako jeste, dakle biti Realan. To je trik pojam.

Uzmimo za primer iskaz „Street life is the only life I know“. Njega može da kaže i najokoreliji delikvent i neko ko apsolutno nije imao veze sa ilegalnim radnjama ili surovošću ulice. ALI – taj iskaz se bazično odnosi na to da je „ulični život jedini način koji priznaješ, jedino što odobravas i ono što si spreman da braniš“ – to je Realno. Biti Realan znači biti na strani onoga što vidiš da je fenomen vredan svačije pažnje i predstavljati taj fenomen DOSLEDNO, bez izuzetaka. Najčešće, najbolji reperi koje znamo su oni koji su bili blizu, ali nikada „unutar stvari“ o kojoj se priča. Postoje izuzeci koji potvrđuju pravilo, ali ulični život je jedan nivo – stilska priča o uličnom životu je drugi nivo. Kad za nekog kažemo „On je dobar glumac“ mislimo na to da je potvrđeno da u raznim ulogama on dosledno PREDSTAVLJA nekog lika, iz neke situacije, sa nekim stavovima. Reper mahom treba da odigra tu DOBRU ulogu lika koji prenosi i obrađuje ono što čuje oko sebe, recimo priče taksista ili likova koji ustaju u 4 ujutru da idu u Ečku na šarane, ali zarakijaju do 9 uveče. Čak i te priče taksista, robijaša iz Skele i rakijaša iz Ečke su priče koje nisu NJIHOVE lične, već su OPŠTE dobro. NAŠE priče, priče koje se dešavaju u našoj blizini, svima. I svakome mogu da se dogode i svakom su zamislive i to je tajna prijemčivosti repa, uličnih tema.

Reper je, tako gledano, prijemnik koji to hvata, obrađuje i izbacuje nazad, u publiku, na ulicu.

Tako priča ide sa ulice na ulicu, a tvoj stil je ocenjuje na osnovu toga koliko si Real, dakle Tvrd, dakle u PRIČI koja se priča. Mi se obraćamo sami sebi kroz rep prvenstveno, a zatim i NE-REP licima kojima kažemo: „hajmo, hajmo ovamo – dobro je“. Često ta lica prilaze ne prihvatajući neka od nepisanih pravila ove priče, ali to je već neka druga priča. 

Na kraju krajeva, NISU ONI KRIVI, kriv je rep.

Marlon Brutal: ima li Beograd boljeg ?

Vukašina Jasnića, beogradskog blejača dosta bolje poznatijeg pod pseudonimom Marlon Brutal (!) sam tek ovlaš pomenuo u tekstu http://dizelgorivo.blogspot.com/2011/06/sta-znaci-srpski-nacionalizam-u-domacoj.html.

Već tada sam ga imao na umu kao drugog ili trećeg po redu najrelevantnijeg srpskog emsija, ali je pitanje koje sebi već nekih 20 dana postavljam jeste to zašto se ovaj lik ne bi proglasio momentalno najrelevantnijim, najznačajnijim, najkoncentrisanijim emsijem u Srbiji pored Lu Benija ?

 Da, autorstvo ovog bloga je bez sumnje Juice-ova vojska i sve to stoji, ali dok Juice poslednjih 6 ili 7 meseci pokušava da ubedi fanove HipHopiuma 1 da trebaju da mu se vrate i da ga vole, vreme prolazi, grad ide dalje i neko drugi će koristiti to vreme da mu bolje pipa puls. To ćemo videti, ustvari, nakon tog dugo čekanog albuma.

Ali Marlon, jebote… 

Problem je veliki kad nešto tako dugo bleji pored tebe i ti ili ne kapiraš, ili kapiraš površno, ne posvećuješ se i samo odjednom dinge! – skapiraš kakvo blago imaš tu u lokalu. 

Još pre 3 godine kad mi je ortak ovde u Borči pustio stvar ("Sajmište"), svi smo bili u šoku. I inicijalna reakcija na nešto tako obimno, tako bačeno bez blama, to najvrhunskije, najstilizovanije šabanisanje – je odmah dignut gard: “Hahaha, šta je ovo, ko je ovo, slušaj ovo…” – nešto slično što se desilo nakon Brata Minlog. I kao ostalo je jedno zanimljivo “hahahaha”. Šatro. Šatro jer znaš da si napipao tvrdo i da ga odbijaš ne jer ne valja, već zato što je previše Na Poenti. Da je ludo, bezobrazno i direktno, tačno onako kako volimo da mrzimo.

Onda prođe malo vremena, malo daš sebi vremena da još malo nabudžiš svoja poimanja realnosti: recimo da je dizel pauzirao samo u periodu 1999-2005 da bi se vratio još jače (a da prave glave nikad nisu ni napuštale taj okvir), značaj navijačkih priča, značaj nacionalizma kao dominantnog okvira samodoživljavanja dizel omladinaca u Srbiji, ogroman porast ljudi koji uživaju neke supstance, kulturu nasilja, i uopšte verovanje u to da samo nasilje rešava neka pitanja trajno.

U suštini, samo naivna faca je mogla da veruje da će ovo društvo ići nekim drugim putem nakon 5. oktobra 2000-e i da će neke “evrointegracije” i neke “evropske vrednosti” učiniti nešto u ovom društvu. U društvu koje je raslojeno duboko na bogate i siromašne, u društvu u kome se ogroman deo stanovništva od strane “elita” naziva raznim terminima od “kočioca reformi”, “mračnih ostataka prošlosti” do “necivilizovane bagre”, u društvu koje izdvaja desetine miliona evra godišnje na opremanje policijskih jedinica, u društvu u kojem organizovan rat protiv omladine traje od 1968., u društvu u kome se sve što voli “običan narod” naziva kičom, šundom, nedopustivim, dokazom da mi i jesmo “stoka” i da ćemo “uvek to i ostati” itd. Neće biti “civilizovanog rešenja” do daljeg, to je barem jasno u zadnjih 5 godina. I ne treba da ga bude, jer MI moramo da pobedimo.

Zašto ovaj uvod ?

Pa zato što kad pustite ovo , onda vam bude jasno na kakav kulturno-istorijski reset nailazi generacija koja je rođena nakon 1989. ili 1990. Sva ta neka navodna građanska “renesansa” grada koja je kao postojala od 1999-2005 (okvirno), gde se verovalo da će srpska omladina masovno preći na:

ovo, 

onda ovo,  

ovo  

ili ovo – 

je zauvek pala u vodu odlukom Nike-a da vrati modele patika iz devedesetih sredinom sad već prošle decenije, siromaštvom koje nikad nije ni obustavljeno i tim revitalizovanim osećajem lokalnog ponosa, ljubavi prema intoksikaciji i prema izazivanju problema.

I onda opet – OVO.

Ovaj krunski dokument Beograda koji nikad nije mrdnuo pedalj od društvenih zapovesti devedesetih: sredi se nečim - obuci se lepo - izađi sa ekipom - prvi kreći, nikad ne beži.

Da, i meni je ovo bilo skandalozno. Skandalozno do te mere da sam se jako zentao tih ekipa, osećao prezir, nisam ih voleo zbog obesti, zbog “nacionalizma”, zbog nasilnosti, zbog bučnosti, nema šta mi nije smetalo. A sve to jer sam (kao i 90% nas) odgajan da budem “pristojan građanin” i da “neka pravila moraju da se znaju”. A ovi momci eto, oni su te priče opušteno odbacili i uspostavili ne samo “zakon jačeg”, nego “zakon LUĐEG”. 

Identično kao i 1991-e. 

I tu postaje gadno i teško opredeliti se.

I šta mi čujemo kad pustimo “Sajmište i 21.” ? 

Izliv realnosti u mozak. Pišanje po glavi stanovnika, jednom rečju. Čujemo najluđi debi nekog u domaćem repu sve od ove pesme . I tu nema nikakve sumnje, jedina razlika je ta što 2008-e u Beogradu nije bilo SKC Radija koji bi pravio “underground buzz” i gurao ovu numeru na različite gradske strane. “Sajmište” je imalo samo YouTube i mobilne telefone po kojima je cirkulisala. To, u neku ruku, čini uspeh te pesme još većim jer ona nikad nije puštana nigde javno, imala je samo te ljude kojima je bila namenjena i okačena na YT. I, iskreno govoreći, sa “Sajmištem” nije bilo zezanja, nije bila otvorena za različita tumačenja i “čitanja” – bila je direktna kao metak u čelo. Tu niste mogli da se “ubacite” ako nekim delom sebe, bar, niste bili u gasu da kapirate i budete fascinirani prizorima kafansko-splavskih turbo-folk histerija potpomognutim raznim brzanjima, pirotehnikom po stadionima, navijačkim sukobima, prezirom prema policiji, dilovanjem na sitno ili dilovanjem na krupno. A sve ovo što sam sad pomenuo je predmet najcrnje, najgore stigme državnog i intelektualnog establišmenta u ovoj zemlji bez obzira da li smo pričali o SFRJ, SRJ ili Republici Srbiji. 

Prosto, nije bilo šanse da se ubacite u stihove koji, bez ikakve autocenzure, ulaze sa “klošari što piju pivo ispred dragstora – dileri što stignu do para ili do zatvora – kolko gudre sam bog zna – svaki drugi narkoman – druga strana reke, brate, druga strana zakona” – ako nekad barem nekim delom sebe niste imali ljubav i razumevanje prema kulturi margine, kulturi ulice, kulturi “neobrazovanih”, “nevaspitanih”, ali i kulturi bahatih. Uopšte, sam taj predeo, ta lokacija Sajmišta koje je zapravo stecište susreta belaca i Cigana u kućicama u koje smo svi mi bili trpani od strane okupatora zajedno, mesto sa jednom kafanom u koju ne sme da se uđe bez akreditacije gde svi valjaju nešto; i 21. blok - šest crvenih zgrada zvane "kaplari" napravljene u vreme socijalističke ekspanzije "preko Save", a između svega toga bleji hotel jednog od najcenjenijih i najluksuznijih hotelskih lanaca sveta. 

Dobrodošao u Srbiju, baki.

Ljubav prema kulturi ulice može jedino biti ljubav prema kulturi i navikama ljudi koji su žrtvovani svesno od strane sistema u kome živimo, od strane građanskog morala koji ih prezire kao “ološ”, “šljam” i “degenerike” samo zato što su odlučili da ne prate put kojim se češće ide i da nemaju previše kajanja prema svojim životnim izborima. Kad se na to doda taj otpor policiji, želja da se započne nasilan obračun - (“kada popijemo sve, onda pobijemo se, kad izdrogiramo se hapšenju opiremo se”), kad se vidi ta želja da se situacijom vlada uvek i na svim nivoima, onda kreće problem, povlačenje, osuda, gađenje. Sve zbog te droge (!!!!!!!!!!!!!!!!!).

Marlon je kao umetnik, kao pripovedač, vrlo planski odradio pripemu svog upada na domaću rep scenu. Ideloški i stilski, što je jebeno veliki uspeh u moru domaćih emsijeva kojima fali sve, a posebno spika i stil. Stoga, ne treba da čudi da se bez albuma lansirao u prvih 5 emsijeva na ovom području, koji je dobacio i do drugih etničkih zajednica na Balkanu sa kojima smo “mi Srbi” u tradicionalnom sukobu. Realno je prepoznalo realno, i pored Marlonovog insistiranja na srpsko-ćiriličnom identitetu.  Bez albuma, bez “ljubavi prema komšijama”, bez organizovanih nastupa, bez rotacija pesama bilo gde sem na YT-u – sirovost (ali pažljiva određenost) njegovih rima i pretvrd beogradski, krajevski deliveri ga je provozala kroz celu Srbiju, ali i Novi Pazar, Bosnu, Hrvatsku i Makedoniju. To je to, ja ne znam šta više ako to nije to. 

Takođe, Marlon i Sale Tru su uveli pravu malu revoluciju u pristupu rimama i pisanju rima, time što su odbacili pritisak toga da zadnje reči stiha moraju da se rimuju. Oni su ostavili kao orijentaciju samo poklapanje samoglasnika reči na krajevima stihova (umesto do tada standardnih šema rimovanja po kojima i suglasnik u poslednjem slogu u stihu mora biti isti, što je dosta onemogućavalo inovativnost rima jer srpski jezik nije toliko pogodan za eksperimentisanje kao crnački engleski) i na taj način otvorili celo neistraženo polje. To i ne treba da čudi, budući da je za pristup u kome su deliveri i ono što je rečeno - sve, pritisak tehnike i ta obaveza da se sve najpreciznije rimuje može da bude samo grobnica.

Ako pažljivo izrotirate tih 6 ili 7 Marlonovih ubica (sada kultno “Sajmište”, “HCZ KCZ”, “Favelu”, “Brate mnogo variš”, himnu “U bloku” sa Saletom Truom, strofa iz “MUPa” poznatija kao “In spek tooo re”, “Beli rep”, “Diploma sa betona”), vi vidite jasno čoveka koji je rimama pobrojao i pokrio svako kritično i neuralgično pitanje srpskog društva u XXI veku, a posebno one suptilne, najskrivenije krajevske spike o kojima neće pričati u “Beogradskoj hronici” ili slično. I baš zbog te nenormalne direktnosti i jačine cele priče, dobar deo neke šatro “rep publike” nije mogao da veruje šta čuje: semplove narodnjaka, linije kao “u kraju ništa se ne menja - sve je isto k'o nekada, 300 ludih kenjara - nisam rast'o s' pičkicama nego s' navijačima - i nisam rast'o s' reperima, nego s' dizelašima”, otvoreno slavljenje navijačkog nasilja, ulične brutalnosti, i opšte svireposti (“uzmi ciglu, uzmi štanglu brate – nećemo na fer”) koja poslovično prati ulična dešavanja i borbu za prevlast. Kod njega se čak i taj naivan i isprazan poziv na neku “fer tuču”, neki “viteški kodeks” razbija kao licemerno ogledalo onoga ko je slabiji i onoga ko se naslušao priča starijih o tome “kako su nekad oni na Kalemegdanu jedan na jedan, pa ko padne pao je, posle idu na piće”. A sada ovde šta – “zbog grobarskog šala otvorena glava”. Brutalno, ali domaće i priznato svuda po svetu. Jer realno, šta je kulturi bandi u Americi ovde bliže od navijačke kulture ? Ništa, ovo je “domestic product” i ti vidi kako se osećaš.

I upravo je tu ta snaga Marlona Brutala, tu gde niko ne govori stvari koje on sme da kaže i niko ne sme da ih kaže tako direktno kao ovaj momak iz 21-og. To je jedna bitna rep definicija, bitna stavka u važnosti jezika ulice i spremnosti da govoriš onako kako jeste, ne obazirući se da zamerke i sitna prikenjavanja sa strane. Znači, izveštaj sa ulice, direktan prenos bez osvrta na to šta je "poželjno i lepo", a šta je "nepoželjno i ružno". Ili prezri i skloni se, ili se pokloni i priđi.

Na Marlonovom primeru se tačno videlo ko je “mislio da jeste, ali nije” jer ovaj lik nam nije dao santimetar prostora da kalkulišemo oko toga kako i pod kojim uslovima da mu priđemo. Ne, jer ako vam neko ovako savršeno nacrtano izbaci i predstavi proizvode hroničnog siromaštva, sankcija, međunacionalnih sukoba i tenzija, društvenog omalovažavanja, ali želje za napredovanjem i samoodržanjem i pre svega mržnje prema “organima reda” – onda tu nema pregovora. Ili si tu, ili sa strane kenjaš o tome kako “su upravo ovakvi problem”.
Jer problem su samo ukoliko ne vidiš Glavni Problem, a to su uslovi u kojima je ogroman deo ljudi prepušten sebi samima, suprotstavljen i sistemu i sebi i sličnima sebi - i možes da staviš pare na to da ti ljudi neće sedeti kući i gledati “Slagalicu”.

Poverenje u atraktivne trenerke, patike, poverenje u “vanzakonske radnje”, delikvenciju, “zakon luđeg” (a ne “jačeg”), poverenje u opijate, u snagu ekipe, mržnja prema strancima i prema policiji očigledno nikad nije stojala bolje u Srbiji.

I čini se da dok je toga postoji određena šansa da, pod nekim uslovima, stvorimo društvene okolnosti u kojima život može da izgleda drugačije. 

Ali će do tada biti još mnogo otvorenih glava, provala, hapšenja, bodenja, međunacionalnih incidenata. Takva je priroda života u sistemu u kome ti se sve brani, a daje priznanje tek kada ostvariš za sebe sve, dok su sva polazna mesta u toj trci su već odavno zauzeta. Onda određeni ljudi kreću neku svoju trku na nekoj drugoj stazi, pa ko dokle dogura.

I dalje tu sam gde prohod'o sam kad sam bio klinja
Svaki stariji me pita "Sine, ko te dira"
Volim kad osetim da neko opet riva
Da osetim miris trave, miris mog detinjstva
Stariji su me učili da mrzim Hrvate
Da onome ko nije odavde jebem mater
Da volim svoj blok i slušam narodnjake
Da trebam kao braću da volim ortake
I samo za ortake, prave ludake, duvače, navijače
Što nigde ne idu bez baklje
Za moje delikvente što kvare svako dete
Jer vare pakete i prave incidente
Ćale napravio dete, nedužnoga klinca
21i. napravio naduvanog dripca
Nikom dužan, nema praštanja - na asfaltu vaspitan
Primer odrastanja u bulevaru nasilja
Mrzim dop kao lerdi pandura
Moj blok - beton i gudra i zeldi kultura
Miris spida i hibrida i prljavih novčanica
Adresa 21. - bulevar nasilja.

Odrast'o u Zvezdinom kraju,

pa problem rešavam nasiljem

Zajebi lepu reč - problem rešavaju batine
Rast'o na ćošku i sluš'o starije
U kraju gde je nasilje nesto najnormalnije
21, 25i - krećemo na sve
Uzmi štanglu, uzmi ciglu, brate - nećemo na fer
Znam da čuo si za njih, znaš da nisu zentare
Znam da čuo si za Hijene - čuo si za Kenjare
Lepa reč gvozdena vrata otvara
A od gvozdene štangle otvorena lobanja
Verujem u nasilje, jer iz takvog bloka sam
A moj je blok, brate, noćna mora Grobara
Točkovi drumom klize, ekipa puni rizle
I ako stranac pridje - ivičnjak zagrize
Dodaj štanglu, ako bane pandur pali baklju
Da žandar 'vata štraftu
K'o za pljačku - fantomke na glavu, cigla leti
Uzmi fon i zovi 94 - trebaće ti
Kad ekipa se zaleti bolje beži
Il' na intenzivnoj nezi leži

Čujem sirene, kruže interventne
Obračuni, pretnje, pa neko nekog zvekne
Kenjaj i Hijene - ludji od sve dece
Blok smrdi na nasilje od '96-te

KCZ - šta, HCZ - šta
21, 25i - NBG
Direktno sa tribine severne
Hijene i Kenjare – NBG - BBRS

U kraju ništa se ne menja
Sve je isto k'o nekada - 300 ludih kenjara
Nisam rast'o s' pičkicama nego s' navijačima
I nisam rast'o s' reperima, nego s' dizelašima
Kažu za naše starije da loš su primer deci
Učili nas kad je tuča prvi kreći - nikad ne beži
Čuo si za Kenjaj - gore od najgorih
Čuo za Hijene - jer su učili od najlošijih
Odrast'o u loše vreme u jos lošijem kraju
21. brate, po zlu nas znaju,

pa nam poštovanje daju
U svakom kraju, sve do blokova 60-ih
Hijene i Kenjaj, brate, deca '90-ih
U svakom kraju gde god podjem
Svi su čuli za Hijene, jer Hijene bodu nožem
Pravo iz kraja puno budala
Gde zbog crno-belog šala

brate - otvorena glava
Nove tuče, nove pljačke, nova hapšenja
Pa u bloku svako treće veče racija
Blok ceo crveno-beo još od sankcija
KCZ - to je ta generacija.

Direktno sa tribine Severne
Hijene i Kenjare - NBG, BBRS

"Svi kao Jedan" - bez realnosti

26. novembra na Dorćolu u Beogradu se održao festival “Svi kao Jedan“ u organizaciji manje više Paje Skejtera aka Kopca aka Kobazza aka čoveka iza organizacije kripto-imena „Chetniks“.

Nebitno to.

Ja sam se blago šlogirao čuvši da na festivalu koji kao treba da okupi krem de la krem srpskog repa (suštinski, beogradskog) nema Sick Touch organizacije, kao ni Marlona Brutala. 

Tu nešto debelo nije u redu; nije u redu jer nema mi momentalnije asocijacije na BG rep scenu u mom generacijskom potezu ('85-'90) od muzike Marlona Brutala i Sick Toucha. Nije mi realno da se pravi rep festival u glavnom gradu zemlje i da se na njemu ne čuje ovo – naprosto nije realno.

Ali to nije za sad bitno.

Bitno je da se na nekoj samoproglašenoj „smotri“ repera našlo barem 10 imena za koje nisu čuli ni njihovi ortaci, ili ljudi koji odavno više ne predstavljaju ništa u trenutnoj podeli karata. Od relevancije tu su bili 93 FU, Prti, THC, Lou Benny i Džutim. Ne želim sad da ulazim u slušanost i popularnost ostalih izvođača, ali je na prvi pogled vidljivo da su se tu stvari opako pobrkale. Ako ni sa čim drugim, onda sa tim što je izostao najbolji mladi balkanski reper, Marlon Brutal, pod 1, i pod 2 – izostanak kolektiva Sick Touch koji je u ovom momentu kičma domaće scene u pomenutom generacijskom opsegu. Pomenuo bih i izostanak ekipe Black Ring Crew, na čelu sa Arafatom, koja dosta brzo ucrtava svoje mesto na rep mapi.

Kako i zašto je ovaj „previd“ učinjen, ja to ne znam – ali je jasno da tako nešto ne može da bude slučajno - jer u pitanju su ljudi čiji spotovi i klipovi na YT-u nabijaju ogroman broj pogleda i čiji stihovi, što je još važnije, žive na ulici.

Ovde samo želim kratko da pomenem o kom značaju ekipe Sick Touch pričamo.

Ja sam u početku imao mlako do umereno dobro mišlenje o toj ekipi. Bili su mi realni, imali su ok fazon, stav, ali falilo mi je tu nekog „završnog“ udarca, neke finese, nekog ludila koje će odskočiti i napraviti razliku. Ne mogu da kažem da i dan danas to nekad ne pomislim, ali mislim da je postojanje kolektiva sa tako jakim utemeljenjem jako bitno za našu priču, za uličnu priču. Pre svega to da likovi, uprkos činjenici da sve brže nabijaju gradsku reputaciju, ostaju čvrsto na zemlji, što je za svako poštovanje.

Pomenuto je u nekoj spici između mene i još jednog repera/aktiviste/didžeja/šoumena da je to svezivanje nekih hardkor uličarskih priča (dizel, da kažemo) sa „rep pričama“, pa svega toga zajedno sa grafitima, blejanjem (nekim praksama koje nisu nužno vezane sa drugim uličnim fazonima) – jako važno za scenu i da Sick Touch to jako dobro radi. Takođe, iscimavanje sa događajima u njihovoj organizaciji, kao što su „Unezverijade“ i „Prevale“ je jako bitno da se održi duh dolazaka na događaje, ali ne na bilo koje događaje – već na prave događaje. Prave događaje gde dolaze malo realnije glave od glava sa hip-hop večeri iz "Plastica"; iz različitih priča i gde možete da osetite iz prve ruke beogradsku težinu i brzinu. U prevodu, ljude sa ulice, sa ćoškova, sa klupica, sa tribina. itd. Ako se mene pita, pravu rep publiku.

Jer, čuo sam juče od ortaka isto da je u tu halu Beko zalutala masa nekih molekula, svi sa pričom da „znaju šta je pravi rep“. Tu, naravno, odmah pomislite na tone nekih ljudi koji možda izgledaju ovako i koje se gade ulice i svega uličnog i onda vam bude krajnje neprijatno u njihovom prisustvu. A onda, pomislite na Tatišine linije „stvarno mi je smešno šta je vama ludo, stvarno mi je smešno ko je vama mudo“ i jasno vam je na šta se misli.

Sa druge strane, u pratnji nekih prijatelja sam otišao dan ranije (dakle 25. novembra) na „Povetarac“, da podržim Black Ring Crew i Sick Touch. I mislim da ako ste ozbiljan slušalac repa na srpskohrvatskom govornom području, ako iole razumete poentu rep muzike, ako shvatate odnos muzike i ulice – da i vi morate da uradite isto.

Nacrti za ideju Getocentrizma

NAČELA GETOCENTRIZMA


Ovo su neki osnovni stavovi Getocentričnog pogleda na svet.

Getocentričan pogled na svet bi trebao da bude pogled na svet svake mlade osobe ili osobe koja je došla u ozbiljan kontakt sa bilo kojom varijacijom hip-hop kulture, ma gde na planeti.

For real, it's just slang rap democracy
Here's the policy, slide off the ring, plus the Wallabees

1. Getocentrizam je pogled na svet iz perspektive čoveka iz kraja.
Običnog čoveka koji ili radi i pomalo zarađuje, ili je u „sivoj zoni“ i zarađuje malo više. Uglavnom se odnosi na ljude koji potiču iz siromašnih, radničkih sredina  izolovanih na osnovu društveno-ekonomskog statusa.

2. Getocentrizam je pogled na svet koji prihvata kulturu ove sredine.
Ova kultura je uglavnom marginalizovana vrednosno, iako nužno ne mora da bude marginalizovana faktički. To znači da u medijima možete imati žestoku rotaciju „muzike običnih ljudi“ u odnosu na, recimo, klasiku - a da pritom „stručna javnost“ žestoko osporava ili ukida bilo kakav značaj kulturi i zabavi ovih slojeva društva.

3. Getocentrizam nema poverenja u državnu pravnu i političku strukturu, jer zna da je ona tu samo da bi se masa ljudi držala van dometa bitnih društvenih osovina.

4. Getocentrizam misli da bi ljudi trebali da život drže u svojim rukama.
Stoga, getocentrizam ne osuđuje kriminal i „ilegalne aktivnosti“ na način na koji to čine ljudi koji su van tog celog okruženja unutar kojeg dolazi do proizvodnje motiva za ilegalnu aktivnost.

5. Getocentrizam prepoznaje motiv individue da se izdigne iznad sivila i uniformnosti ovako nameštenog društva. Zato getocentrizam ne osuđuje drečavu odeću, ekstravaganciju, niti bilo kakav vid ekscesnog ponašanja. Getocentrizam želi da transformiše načela „poželjnog ukusa“.

6. Getocentrizam pokušava da preuzme „sistem“ prihvatajući doslovno pravila savremenog kapitalizma da vrediš onoliko koliko imaš. U tako postavljenom sistemu stvari, osuđivati kriminalitet kao sredstvo postizanja cilja je čisto licemerje. Takođe, getocentrizam ne pokušava da igra na kartu "davno izgubjenih vrednosti" u vremenu prestiža, moći, novca i džipova. Kome se ne đa, nek ide u planinu.

7. Getocentrizam ne osuđuje upotrebu droga jer veruje da je svaka individua sposobna da u svoje ime donese odluku, svesna svih posledica bilo kakve odluke. Getocentrizam ne popuje i ne morališe, iako svestan mogućih štetnih posledica. Svet u kome živimo je svet koji iziskuje neki oblik rizičnog ponašanja.

8. Getocentrizam ne bi trebao da operiše pojmom „nacije“.
To da smo svi mi Srbi, Hrvati, Amerikanci, Nemci, Kinezi – nije bitno u odnosu na to kako ko od nas živi, kako razmišlja, šta mu se sviđa. Getocentrizam ne diže zidove između krajeva, već ih spaja na osnovu sličnosti ciljeva i razmišljanja. To što sam ja Srbin, naprimer, me nimalo ne čini sličnim Miroslavu Miškoviću ili Aleksandru Vučiću. Naprotiv, dele nas ogromne provalije. Samim tim, naši pogledi na svet i razmišljanja se duboko razilaze u odnosu na nekog državljanina recimo Obale Slonovače koji živi i misli slično kao i ja, Srbin. Nije o tome odakle si, već gde si – a to gde si zavisi od visine mesečnih primanja, 90% vremena.

9. Getocentrizam ne barata sa religijom jer u raju je lepo, al u paklu je ekipa. Getocentrizam je za ovozemaljski život i ovozemaljska zadovoljstva, jer druga nisu potvrđena do sada.

10. Getocentrizam ne gaji strog seksualni moral. Ljudi trebaju da rade ono što ih loži sve dok dva ili više partnera dobrovoljno pristaju na to. Ukoliko nema prinude bilo kog tipa, nema nikakvog prava ni na osudu. Ne treba nikad zaboraviti da je i drkanje nekad bilo smrtni greh. A kamoli svršavanje po faci i rasipanje nečega što je moglo biti dete.

11. Getocentrizam je spreman da ženama koje ne glume gospođice iz mamine dnevne sobe pruži ravnopravan status sa ostatkom čopora. To se isto odnosi na gospodinčiće iz tatinih dnevnih soba.

12. Getocentrizam je suprotstavljen ideji plaćene profesionalne službe ljudi kojima je država dala mandat da nose oružje i zastrašivanjem održavaju „red“. Getocentrizam smatra da su ljudi u stanju da se samoorganizuju u slučaju narušavanja sopstvene bezbednosti ili svog vlasništva.

13. Getocentrizam je za to da se ima dosta novca i da se živi što je moguće kvalitetnije. Bez tenzije, bez suprotstavljenosti i bez nasilja. Opet, na nasilje se ne gleda kao na neku nužno negativnu društvenu pojavu nad kojom se diže moralna panika. Nasilja uvek ima gde ima društvenih napetosti, a društvenih napetosti ima svuda gde većina ljudi biva potiskivana i potkradana.

14. Getocentrizam je za to da cveta hiljadu cvetova i da svako ima priliku da se omasti, bez toga da bude žrtva tuđeg plana, uglavnom plana političara.

15. Getocentrizam je za ukidanje strogih zatvorskih kazni (posebno za imovinske delikte) i vampirskih uslova u zatvorskim jedinicama.

16. Getocentrizam je za punu zaposlenost i besplatno pravo na zdravstvenu zaštitu što je moguće bliže lokaciji stanovanja.
  
17. Getocentrizam je za decu.

18. Getocentrizam se zalaže za zlatne helikoptere, kvalitetnu odeću, brz internet i jak dizajn interijera.

19. Getocentrizam podržava Južni Vetar.

20. Getocentrizam smatra da je jezik samo jedan dijalekt, koji slučajem istorijskih okolnosti ima državu (vojsku) iza sebe. Getocentrizam na jezik gleda kao na živu formu koja se stalno menja. Pojmovi pismeno/nepismeno, kao i svako akademsko normativizovanje i usmeravanje jezika, getocentrizam vidi kao teznju da se ostvari i reprodukuje jedinstvo nacije, odnosno da se ostvari interes bogate manjine. Getocentrizam apsolutno podrzava svaki jezički eksperiment, grešku, omašku, namernu ili nenamernu, dok god je poruka jasno prenesena onom kome je poslata.
Speak with criminal slang, begin like a violin--End like Leviathan, it's deep well let me try again.

 

Ideje i stavovi srpskog hip-hopa vol. 1

Uraditi faktičku sumaciju srpskog repa nije naročito zahtevan posao.

Pobrojite grupe, pobrojite uticajne grupe, pobrojite albume, pobrojite uticajne albume, hitove po godinama i to je to.

Zato to nećemo raditi. Prva hip-hop grupa i projekat kod nas je ploča „Dégout” Master Scratch Banda iz 1984-e, ali ko to ne zna, neće ništa nikad ni znati.

Uradićemo nešto jače, a to je pregled ideja i fazona koje su hujale kroz zadnjih 20-ak godina kroz srpski rep; dakle kako se način na koji rep scena gleda sebe, svoje mesto i sve oko sebe transformisano kroz vreme, ovde u Srbiji.

To je dosta jače, jer otkriva i detektuje sva „bolna mesta“ rep ideologije kod nas i formiranje nekih, reći ćemo, autističnih, nekomunikativnih tripova koji se doslovno vuku od početka devedesetih do danas. 

Ovo možemo da gledamo i kao presek glave prosečnog rep slušaoca danas u Srbiji, njegovih strahova, zabluda, očekivanja, oduševljenja itd.

Stavka 1: rap ili rock'n'roll ?

U Americi, dileme oko ovoga nije bilo u smislu – rock je bio muzika koju su svirali i promovisali belci, rap je izašao sa jedne totalno druge strane i grada i rase. Rock nije želeo da batali kult gitare, kult romantizma, kult „poruke“, kult „umetnosti“, rap je uveo gramofone i semplere, nije želeo da bude romantičan, apstraktan, težak – bio je najkonkretnija pop muzika ikad, sad i ovde, žurka, dens i zezanje. Tu, tad i tu, se stvorio jaz između te dve kulture koji nikad nije mogao da bude pomiren. 

Pritom, rock je krenuo da na globalnom nivou biva potiskivan kao dominantan pop izraz mladih ljudi i da biva zamenjivan kulturom široke odeće, kačketa, slenga i lanaca. 95% rokera nije znalo kako da se snađe sa ovim, pa su krenula kompleksašenja tipa „to nije muzika, tu niko ne svira, nema instrumenata“, „to nisu tekstovi, to su samo psovke i gluposti“, „tu samo mlataraju rukama“, „samo se nešto prave i kurče, jesu oni uopšte bili u zatvoru ?“ – naravno, belčine su postavljale sva pogrešna pitanja koja su mogli. 

Ali znali su jedno sigurno – sat je kucnuo i gurnuo ih po strani. Kraj. Gitarica više nema pijedestal i nikog ne boli kurac za to što su zamalo 1969-e na Vudstoku promenili svet. A nisu, inače, ni bili blizu.

U Srbiji, pak – ova podela, ova distinkcija je izazvala višestruke traume. Prvo tu što je većina ljudi koja je u Srbiji krajem osamdesetih i početkom devedesetih počela da sluša rep – izašla iz domaće rok kulture. Tako je bilo jer je, pod raznim uticajima, rok doživljavan kao jedina muzika „dostojna grada“. Suštinski, bilo je ovako – sve što dolazi sa zapada je „gradsko“, sve što zvuči folk je „seosko“ i te stvari su se delile oštro i nespojivo.  Takođe, oštro i nespojivo su se delile i sve stvari koje u svom muzičkom aranžmanu imaju neke elemente orijentalnog (islamskog) nasleđa – a s obzirom da je Južni Vetar bio produkcija sa najviše “udela” u folk ponudi osamdesetih, možete sami da odradite matematiku, što se kaže.

Jednim delom, rok časopis „Ritam“ je pokrivao nešto od repa – i jedan deo „rok intelektualaca“ se zanimao za fenomen repa kao „next big thing“, ali sve je to bilo, manje ili više, površno.  Površno, jer se niko od njih nije STVARNO zainteresovao za to šta je hip-hop kultura zapravo, nego je to tada bilo toliko novo i nedorečeno da je svako mogao tu da dopiše šta je hteo, kao Koja iz grupe Disciplina Kičme – koji je tu video nastavak Punk tradicije, a Punk tradiciju kao deo Rock tradicije neke „autentične pobune protiv sistema“. Ova tačka, tačka "Pobune" je jako bitna od kraja osamdesetih za sve priče koje pričamo o hip-hop kulturi.

U tom vakuumu između ta dva polariteta, deo ekipe ljudi rođenih oko sredine sedamdesetih i potkraj, kreće da biva više izložen MTV sadržajima – a oni su tada bili puni Beastie Boysa, Public Enemy-a, NWA, LL Cool J-a... Treći kanal Radio Televizije Srbije je tu igrao odsudnu ulogu, ne samo tu, već u formiranju mnogih podkultura Beograda i Srbije – 3K je imitirao MTV što je više mogao, imajući emisije u kojima se forsirala „nijansizacija“ alternativnog roka od metala od repa od elektronike od popa itd. Dakle, rock ekipa je prema repu imala samo dva parametra: ili „sklanjaj to, to nije muzika“ ili „daj da vidimo hoće li crnci uspeti da nas oslobode sve zajedno, vidiš da je u toku pobuna“. A u toku je bila „samo“ borba da se izboriš za pravo na žurku. Njima je to bilo, eto, premalo. Kad ne znaju.

Stavka 2: a čija je to zapravo muzika ?

Rep je muzika ulice, hip-hop je kultura ulice, tu nema sumnje, niti diskusije. 

Rep bez ulice je kao kriminal bez pištolja, dakle moguć ali nezanimljiv. To ne znači da, recimo, rock kultura nije imala svoj „ulični“ deo, ali je ona mahom bila nošena od strane belih studenata srednje klase, a potom skoro celog društva - od Amerike do SFRJ. Stvar je u tome što nijedna pop kultura do tada, kao hip-hop, nije uzimala u obzir kulturu, stremljenja i svakodnevnicu onih slojeva društva na margini koji su do tada bili nevidljivi za „javnost“. Odjednom, prateći američke crnce – od Londona do Beograda masa klinaca kreće da ritmički recituje preko semplova i mlatara rukama u širokoj odeći. 

Čija je to muzika ?

To je kompleksno pitanje, kao što je kompleksno pitanje šta znači „Cosa Nostra“ i o kojoj „stvari“ se tu priča. Rap – skraćenica reči „rapp“, znači pričati u slengu, imati jaku priču, reći nešto novo, važno, imati dobru verbalnu sposobnost. 

Ipak, svedeno na ono što znamo o muzici ulice, to ipak znači pričati o nekom ne baš širokom dijapazonu tema, ograničenim rečnikom (egzotičnim, ali ograničenim), ograničenim sredstvima i to je ono što rep čini tako jako dobrim, tako moćnim. Rep muzika je umetnost govorenja o istim stvarima na različite načine, na neke individualne načine kojima vi kao reper, pripovedač dajete pečat – ali te stvari su konstanta. I ta konstanta se kreće na liniji života u oskudnim uslovima – aspiracije za boljim – aspiracije za najboljim – aspiracije za prepoznatošću (unikatnošću) – aspiracije za zezanjem.

„Zezanje“ ovde nije naivna stvar, već je kompleksan skup nekih praksi i običaja koje „Javnost“ smatra štetnim, nepoželjnim i devijantnim i tu tek rep dobija svoju pravu političku dimenziju, svoje mesto u društvenom organizmu. Dakle, ne dobija je tamo gde neki autor ubaci neke kao „radikalne-underground“ linije, ne – dobija je tamo gde se način na koji se omladina „zeza“ od strane „Javnosti“ tumači i označava kao štetan i opasan. Znači, ne radi se o nekim „tajnim, neizrečenim istinama“ koje kao neki zajebani, lirički potkovani emsi treba da IZBACI pred nas i establišment i zadivi nas svojom dubokoumnošću i saznanjima – ne radi se o tome. Radi se o stvarima i fenomenima koje su tu, svaki dan pored nas i žive i razvijaju se pored nas kao što su nemaština, seksualno siromaštvo (nejebica), želja za samopotvrđivanjem, pritisak vršnjaka, pritisak okoline, želja za ekonomskom samostalnošću, agresivnost, želja za dominacijom itd. U tim vrlo očiglednim i poznatim parametrima, negde među njima leži suština repa. I ta suština je za 5, 6 godina pipnula svaki stambeni radnički blok ove planete u kojem roditelji nisu imali posao, a klinci previše slobodnog vremena.

Ako tako gledamo rep, rep je muzika bilo koga ko je osetio ovo što sam pomenuo gore, a to je osetila svaka mlada osoba u modernom kapitalizmu, čak i ako ne živi u gradu. Rep ne bi postojao bez kapitalizma, bez privatnog vlasništva, bez slobodnog vremena koje nezaposlenost stvara („blejanje“), bez siromaštva koje kapitalizam stvara, bez policije, sudova, advokata i zatvorskog sistema u koje kapitalizam trpa one koji se drznu da krenu „protiv pravila“. U tom smislu, svaka rima koju napišemo je od 25 godina do doživotne.

E, ali kako je to bilo u Srbiji početkom devedesetih ? 

Dosta haotično. Haotično jer se raspadao jedan politički i ekonomski sistem i uspostavljao drugi, dakle to prvo.

Drugo - kulturni jaz između „sela“ i „grada“ (aka Folk-Rok sukob) je suludo rifljao po svim šavovima omladinskih ekipa.

Treće - navijačka podkultura je počela da bude sve radikalnija i zajebanija i šira.

  

Četvro – uskoro je nezaposlenost krenula da cveta, što je u vezi sa tačkom 6.

Peto - ogroman priliv izbeglica iz Bosne i Hrvatske.

Šesto - kriminal je bio u ekspanziji (u vezi sa tačkom 4), i u sebe uvlačio dosta omladine koja je vremenom označena terminom „Dizel“.

 Tako je kasnije označen svako ko se tako oblačio i podržavao te stavove.

Srbija je oko te famozne 1991-e bila apsolutno dizbalansiran sistem, sistem koji je bio potpuno izbačen iz orbite i koji je, skoro, trebao celu društvenu strukturu opet da gradi. Konfuzija je možda jedina reč kojom se to tada može opisati – jer dok pričamo o ovome, te iste godine na protestima neo-četničke partije kao što je Srpski Pokret Obnove, vi imate ljude obučene kao hipije, u starkama i lenonkama koji intoniraju „Give Peace A Chance“, dok odmah posle ide „Spremte se, spremte četnici“. Vođa te iste partije je u talu sa četničkom emigracijom koja je već decenijama u raznim kriminalnim pričama na zapadu i šalje pare u Srbiji za obaranje „poslednjeg komunističkog režima u Evropi“. To koliko je Slobodan Milošević nekakav „poslednji komunista Evrope“, to je valjda svima jasno koliko je to luda ideja. Zatim, tajna policija šuruje od vrha države, preko opozicije, do kriminalaca – i sve to zajedno čini jedan veliki sistem u kome neko treba da sjebe nekoga, a niko ne zna koga tačno. Kriminalci su, naravno, uvek tu dežurni krivci, ali da dobije stvar na ludilu – određeni deo kriminalaca se pronalazi u novonastaloj „pravoslavnoj Srbiji“, iako se sa druge strane živi ludo i brzo. Svi optužuju sve da su „strani špijuni“ i „ustaški saveznici“ i da ne žele dobro Srbiji.

Gomila navijača odlazi na ratišta širom Hrvatske, verujući da je tamo jače zezanje nego u heroinom izmučenom Beogradu. Pankeri masovno postaju skinsi, intelektualci za celo stanje u državi krive „neuk i nenačitan narod koji uživa u manipulaciji“. Stiže zapadna ekskluzivna roba, a niko nema para za to, svi optužuju Slobu komunjaru, „Šiptare“ i „ustaše“.

Ljude je sve iritiralo: od izbeglica i kriminalaca, preko Cigana koji smrde, policije, „međunarodnog jevrejstva“, do kurvetina što se skidaju, narkomana, sekti itd.

Opšte rasulo.

Stavka 3. Dizel i dens: kriminal, rasa i ples – a gde smo tu mi ?

U svetu pop muzike, rep muzika nije bila jedini novitet tada. Dance muzika, kao spoj više žanrova, takođe je žarila MTV mrežom i svetom. I žarila je sa pravom, bila je inventivna mešavina stilova spremna za klub i pumpanje.

Za repere danas u Srbiji i za belce po Evropi generalno, ideja plesa je posebna bolna tačka. Ljude je prosto blam da igraju, da mu ga daju. Idite na bilo koju rep žurku po Srbiji i vidite i sami – svi po ćoškovima, sa pivcima razblaženim vodom se klackaju pod kačketima, kao da nema života. A rep je, pre svega i nakon svega, plesni žanr – kao i svaka crnačka muzika do sad i od sad. Rep je muzika žurke, a na žurke se dolazi da se igra. Delimično, ovaj resentiman prema “djuskanju” je od tog “pokupljenog” hejta prema onome što se tad zvalo pop-rap, ali da li bi danas iko normalan ovu pesmu nazvao lošom ?

Tačno, čak i hardcore reperi te ere u Americi su pljuvali sve ono što ima veze sa “prodajom”, “plesom”, “pitkošću” i likovi kao što su MC Hammer, Vannila Ice, Kid N Play, Fresh Prince & Jazzy Jeff, Wreck N Effect, K7 itd. Ja to razumem donekle, dosta faktora je doprinelo takvoj atmosferi i situaciji – ali je problem što je to van crnačke zajednice (koja najbolje razume suštinu i važnost plesa) tumačeno kao “Ej, dakle sve što služi igri i zabavi je protiv naših principa, smrt komercijali, živeo PRAVI HIP-HOP”. Taj pomalo šizofreni pristup ideji “pravog hip-hopa” je dosta ljudi iz ekipe sprečilo da podrži Cigane koji su od štajge do Kališa rokali uz Beat Street ili Breakin ploče, naprimer – što je jedna od prvih domaćih, autentičnih hip-hop tradicija jer šta oćeš više od tamnoputih, izolovanih omladinaca koji u siledžijkama na rupice i pod kačketima igraju uz electro ? Da, ta praksa i ta okupljanja su dali slavu braće Đogaj, i onog jednog belca uz njih koji se zvao Dača Duck. Takvo nešto je i poslalo W-Icea u Italiju da prati Bebi Dol na pesmi Evrovizije.

Zanimljiva činjenica je ta da, čak i na prvom albumu Funky G-a, Dača Duck ubacuje liniju “Opet ja da vam predložim da žvaćete žvake i P-P narodnjake, selo nije za vas, još kad si mlad, oni selo po svaku cenu donose u grad” – sve i po cenu toga da je Funky G prvenac izdat na Palminoj izdavačkoj kući “MAT”.  
Palma je, naravno, u to vreme žestoko rotirala narodnjake, porniće i domaći dens. Čak je mali deo u istoriji pop muzike, taj početak 1994e - bio malecni momenat dens samostalnosti u odnosu na folk nasleđe gde, u pomenutoj pesmi, Funky G nastavlja Daču “Fank i rep, rok en pop, što za tebe jeste kul, ni za mene nije blam” – što samo dokazuje ogroman teret “BLAMA” koje su osamdesete srušile na ljude koji su slušali “nezapadnu” muziku, tj. domaći folk. To koliko je teško bilo slušati folk u Beogradu i ostalim urbanim centrima bivše Jugoslavije najbolje svedoče intervjui sada raspalih “rok ikona” koje sa setom prizivaju vreme osamdesetih kada su ljudi koji su slušali folk muziku po školama “bili prokazani”, kao danas metalci, recimo.

Dakle, otklon prema dens muzici se gradio na nekoliko nivoa, kada su reperi bili u pitanju:

- to je muzika za igru, to je pederašenje, mi reperi ne igramo, to se zna odavno

- to slušaju sada svi, rep slušaju samo odabrane glave

- to se vrti na stanicama koje puštaju narodnjake, a mi reperi ne podnosimo narodnjake

- glavni protagonisti su tu ona braća, one ciganšture Đogaj, a mi reperi…. ne podnosimo Cigane (?!)

Svaki od ovih predrasuda je idiotizam sam po sebi, naravno. Nijedan od ovih stavova nema pokriće u realnosti, sem ako niste beli profesor nemačkog iz kruga dvojke koji ne podnosi Cigane jer prde, smrde i prose i tu kao nešto igraju.

Iako je rep, po svojoj prirodi, muzika najširih društvenih slojeva, početkom i sredinom ’90-ih u Beogradu se stvarala atmosfera da je to muzika “odabranih”, “posebnih” andergraund glava, “pravih ljudi” koji prepoznaju “pravi kvalitet u moru kiča” itd – što je priča koja je bez ikakve svesti nasleđena iz tripa rok slušalaca, koji samostalno sebe smatraju “posebnijim” i “senzibilnijim” od drugih slušalaca pop muzike.

Stoga ne čudi što se kod nas dobar deo bendova formirao sa gitarskim nasleđem, ljudi koji su slušali intenzivno i neki gitarski žanr – Straight Jackin i Sunshine odmah dolaze na pomisao, kasnije i 357, čak. Ta tradicija ide skroz iza do grupe Budweiser i njihovih početaka sa kraja ’80-ih, s tim što ne bih odmah napadao bendove sa gitarama iz tog doba, to nema veze sa “nu metal” pomamom današnjice. Donekle ima, ali odnekle – te grupe su u sebi imale članove koji su sasvim dobro kontali poentu hip-hop priče, posebno Budweiser koji su jasno stali na stranu repa još pesmom “Čuješ li buku ?”. – koja je možda prva artikulisana muzička odbrana rep muzike od rok elitizma i samouverenosti bez pokrića.

Tu se onda postavljalo pitanje kriminala, koji je tih godina bio u procvatu u Srbiji: kakav stav zauzeti, koju poruku poslati ? Pritisak je bio ogroman, budući da se Beograd tada u 4 godine promenio toliko da je Dejan Cukić bio nesiguran da li ovde pripada, ili luta kao stranac u Beogradu. Te promene i novoformirana surova realnost otvorene vladavine jačeg je ljude užasavala i malo ko je mogao sa tim da izađe realno na kraj. 

Reperi su, naravno, bili među onim delom populacije koji je „izlazio“ sa tim na kraj, budući da je Beograd tad sve više ličio na gradove koje su crnci slavili u svojim pesmama preko okeana, tako da im to nije bila nepoznanica. Ipak, pritisak roditelja, institucija, „starijih“ – terao ih je da stvaraju prema tome izvesnu distancu, a posebno prema toj trijadi dizelaši - narodnjaci (dens) – kriminal.

70% dizelaša u to vreme nije imalo neke velike veze sa kriminalom, to su bili ljudi koji su ili bili navijači, ili sitni delikventi ili i jedno i drugo. Ono, klasični gradski momci koji su imitirali fenomene što su videli na televizijama (ili u kraju) i koji su se trudili da ne kukaju nego da „drže glavu iznad vode“ devedesetih. Slušali su svašta, čak ponegde i rok – tamo gde je rok komunicirao sa njihovim stavovima, ako je toga bilo. Ipak je naglasak bio na tom trojstvu Južni Vetar-strani dance i pop-i malo hip-hopa. Kasnije u tu mešavinu ulaze elektronski pravci (tehno i trance, pre svega), kao i Prodigy pod obavezno.

Ipak, reperi su pod „teretom javnosti“ izbegavali po svaku cenu da se povezuju sa dizelima iz njima znanih razloga. Konstruisana ideja o “dobrom ukusu“ ih je, u velikoj meri, sprečavala da se povežu sa dizel ludilom, koje je bilo praćeno kršenjem zakona, tučama, ispadima, pucanjima, ekstravagantnom odećom itd. Naravno, dolazilo je do preklapanja ekipa (ipak je „Thug Life“ jedna od najomiljenijih tattoo motiva '90-ih na kriminalcima) u nekoj meri, ali u dominantnoj meri  rep fanovi Beograda su nasledili taj mentalni sklop rokera i sebe doživljavali kao neku samoproglašenu društvenu avangardu koja će izbaviti Srbiju iz propasti. 

Ta emocija je bila miks svega i svačega. Miks nekih realnih elemenata kao što su inspiracije proto-revolucionarnim stihovima Public Enemy-a, KRS One-a, Ice Cube-a, Ice T-a itd i željom da nešto „učine“ povodom katastrofe u zemlji, ali opet, na konkretnom planu – taj „učinak“ se sveo na bes prema izbeglicama, „seljacima“, folk muzici, dens muzici, ideji mejnstrima, pa se sve to pakovalo u paket sa mržnjom prema režimu Miloševića i izuzetno napetim i opresivnim društvenim uslovima tog doba. Retki su bili primeri spremnosti da se opeva novonastalo stanje sa borbenog plana, plana koji neće sažaljevati sebe i prizivati u pomoć, već pokušati iz prvog lica da uhvati misli likova koji su tada pokušali da sebi skroje bolju realnost, kao „Straight Gangsterism“ ili „Kokane“. Čak i takvi pokušaji, u oba spota na kraju imaju završnu poruku „Stop drogi, stop nasilju“ – pod pritiskom medijskih kuća koje su terale ljude da, ako već pucaju po spotovima, stave malo upozorenje za gledateljstvo kako je to ipak loše.

nastaviti ćemo, najke mi bić