Читаоци

среда, 25. мај 2011.

Djogani Fantastiko iz svog fanki ugla

http://soundcloud.com/djapee/djole-shampion

deo intervjua iz januara 2009.

Đoganijeva skraćena priča o diskotekama u Beogradu krajem 70ih i njegovom učešću na Prvom svetskom prvenstvu u plesu u organizaciji International Dance Organization (IDO) u Londonu decembra 1980.

Goran Musić i Predrag Vukčević







уторак, 17. мај 2011.

Queens Nation: Mobb Deep - The Infamous

Muzičko i društveno stablo albuma Infamous grupe Mobb Deep je jedna od najzanimljivijih priča njujorškog repa, može se reći i repa uopšte. Ceo kontekst iz koga taj album proizilazi je priča važna i široka koliko sam album, stoga ću u narednom periodu od jednog ili dva sata to staviti na papir.

Ako pogledamo album koji je izbacio najčvršće opštinu Kvinsbridž na mapu, Nasov Illmatic, videćemo da dosta sličnosti između stilova koje forsiraju Nas, Prodigy, Havoc i Big Noyd. Na kraju krajeva, bili su ekipa iz kraja, odrasli u istim uslovima i pričama.
Raekwon, Ghostface i Nas su najveći stilisti nedodirnutog njujorškog tipa gengsta repa koji je svoju inspiraciju tražio u „Godfather“ trilogiji, „Scarface“-u, „Goodfellaz“-ima, iskustvima ekipa iz kraja, italijanskoj mafiji u Njujorku, ali i u učenjima 5% Nation (Nation of Gods and Earths), učenjima crnih političara i bogatoj istoriji borbe crnog čoveka za političko i društveno oslobođenje. Mešavina koju su oni stvarali u svojoj glavi (kao i Brand Nubian i Boot Camp Click) bila je unikatan spoj različitih tripova koja su na njujorškoj ulici tada živela u praksi, na dnevnoj bazi. Crni kriminalac optočen zlatom, u „Najk“ patikama koji citira Malcolm X-a i Don Corleone-a naizmenično. Ime igre je – steći novac i osloboditi se surovih uslova života u siromaštvu. Nakon konačnog poraza političkog talasa koji je dao politički i kulturno angažovan rep (koji je izgoreo u Los Anđelesu 1992. godine) izvođača kao što su Public Enemy, Lakim Shabbaz, X Clan, Native Tongues ekipu, a dobar deo izvođača sa zapadne obale okrenuo ka istoriji crnog nacionalizma (Ice Cube, MC Ren, Paris, Kam itd.) – ostala je stara poznata situacija gde je svaka ekipa ostala za sebe (ili čovek, bolje reći). Afrocentrizam se vratio na svoje matično mesto – getocentrizam, ali ostavio je značajne uticaje i reference za narednu generaciju emsijeva koji su više koristili 5% učenja da bi objasnili „drug game“ nego li oslobođenje svoje rase. Emsijevi kao što su Raekwon i Buckshot Shorty imali su u vidu ideje zajedničkog prevazilaženja problema u crnoj zajednici, ali su ih i razbijali kao staklo. Vratilo se sve na 1988. i NWA postulate o dominaciji lokalnih ekipa nad totalitetom, o kriminalu koji je jako zamislivija varijanta oslobođenja negoli političko organizovanje širih razmera. I plus – zanimljivija, što je jako važno. Mada, okvir „Nacije“, tj. okvir kolektiva (ekipnog, krajevskog, rasnog), okvir društvene istorije koja te je napravila igračem bezmalo je nastavila da igra važnu ulogu u kreiranju uloga koje su ovi emsijevi nakon 1992. godine ispisivali.

Često puta, Prodigy i Havoc bivaju uskraćeni toga da budu stavljeni rame uz rame sa Nasom kao jednako uviđajni i univerzalni emsijevi. Kao i u slučaju sa svim emsijevima koji dobiju etiketu „gengsta repera“, njihova muzika je ili interpretirana u odnosu na to da li su Prodigy i Havoc stvarno doživeli to o čemu repuju (što je klasična glupost), ili je odbacivana od strane bele i crne inteligencije kao nepromišljena, nezrela, klasično muška glorifikacija kriminalnih aktivnosti koje desetinama hiljada ljudi daju loš primer. No, i Nas i Mobb Deep koriste poetsku stilizaciju da bi naslikali stvarnost koja je tako uska, puna haosa a opet jednolična - da je taj hrabar miks prenaglašenog nasilja koje je napumpano do tačke pucanja, reportaža sa ulice, distancirane lamentacije nad stanjem stvari, ponekim humorističnim momentom i ponekim zrelim zaključkom – možda najlogičniji i najproduktivniji poetski trip koji može da izraste u blokovima Njujorka tada.



Ravni sa kojih se priča su tu ocrtane od najlokalnijih (napijanje sa ekipom na 41-voj aveniji u Kvinsu), do najširih, najtripoznijih (toga da se gledaju Gandijevi govori dok se napušavaš i ne osetiš se inspirisanim). Nivoi na kojima se kreću njujorški reperi tog doba variraju od lokalnih uglova na kome se stvari rutinirano odvijaju svaki dan, do vanvremenskih, poetski stvorenih mesta nabijenih simbolikom koja prevazilaze okvire života u potpunoj materijalnoj bedi i neizvesnosti i odgajaju nova pokoljenja, pripremaju ih za život u mestu koje zovemo dom.



Kritičari „gengsta repa“ često previđaju mesto koje Infamous ima u Kvins genealogiji koja se nastavlja na Main Source-ov Breakin Atoms, Tribe-ov Midnight Marauders i Nasov Illmatic. U tom porodičnom stablu, Q Tip i Large Professor (LP), senatori Njujorka, igraju važnu edukativnu ulogu. Large Pro, kao stari učenik velikog Paul C-a, izbacio je Nasa u rep atmosferu na svom Breakin Atoms i posse-cutom koji je deo rep kanona „Live at the BBQ“ gde je Nas rekao da će kidnapovati predsednikovu ženu bez plana i da besi crnce kao Ku Klux Klan, što je bilo nezamislivo u dobu „repa sa porukom“. Nasa, kao mladog, ludog čamugu iz kraja nije zanimala nikakva konstruktivna akcija – on je kivan na predsednika i neće tražiti smenu, već će mu kidnapovati ženu. Pritom, on besi crnce konkurente kao Ku Klux Klan, što mi je dovoljno lud stih čak i danas,  kamoli u vremenu „crnog nacionalnog preporoda“ 1988-1992. Toliko o nacionalnom jedinstvu. Njegova strofa odatle skicira novo poglavlje njujorške ulične lirike. Na tom albumu, u toj numeri debituje i Akinyele, još jedan „Queens disciple“ čiji je album Vagina Diner LP producirao u potpunosti. Takođe, LP i Q Tip su imali ključne uloge u radu na albumima Illmatic i Infamous koje kvinsbriške blokove stavljaju u red notornih rep blokova sveta. Veze su mnogobrojne i protežu se na saradnju Q Tipovog ATCQ sa LP-em na samom Midnight Marauders, zatim remiks „Funk Mode“ (sa Havocom) koji je LP radio za još jednog crnog militanta sa ulica Njujorka, Thragedy Khadafija (Nasovog uzora) - koji je nastavio lanac i preneo ga na ekipu iz Lefraka, Capone-N-Noreagu koji zatvaraju stablo sa War Report albumom 1997-e. Taj album na neki način okončava njujorški hardkor pokret i označava početak sledeće faze koja je umnogome razblaživala sve ono što je rađeno prethodnih 7 godina dok se ta tvrđava nije potpuno demontirala.

Ceo razvoj imena albuma je isto zanimljiv – „Deljeni Atomi“ (1991) koji ukazuju na 5% ideju o „bacanju nauke“, verbalne prakse geta; „Ponoćne Lutalice“, što ukazuje da je 1993. u kući, „Illmatic“ (1994), što je Nasov termin za nešto „iza bolesnog“ (beyond ill), superiorno jako; „Neslavni“, (1995) igra reči Mobb Deepa oko statusa u hudu i van njega; „Ratni izveštaj“ (1997) Capone-N-Noreaga. Dva još jako bitna igrača su Nasovi ortaci AZ i Cormega – AZ je imao pristojan, ali ni izbliza očekivan album koji je u globalu mlak, dok je Cormega u to vreme gulio 5 do 15 za oružanju pljačku i straćio karijeru, praktično.

No, ta trojna linija Breaking AtomsMidnight Marauders – The Infamous je nekako najbitnija, najsuštinskija i poverzuje vrlo puno fazona u samo 4 godine.



Pođimo naprimer od meni vrlo drage i posebne trake na Marauders albumu, stvari „Midnight“ gde Q Tip ide na nivo na kome bi ga bilo teško zamisliti bilo koje druge godine od 1993. U jednoj sjajnoj matrici gde neka filterovana gitara '70-ih leži na pretvrdom brejku (a ispod svega toga neki niskopojasni, nejasni zvuci), Q Tip se šeta Njujorkom prve polovine ’90-ih, prethodeći Nasovom Illmatic tripu. Preko ove nervozne, uznemirujuće matrice, Q Tip baca dva istorijska versa u dva moda: prvi je vers iz prvog lica, posmatrača na ulici, drugi je „ptičija perspektiva“, širok kadar na getoe Njujorka i gorku lepotu noći u getu. Nas je, nesumnjivo, dosta lekcija prikupio slušajući ovu stvar.

Takođe, sirov ulični nivo „Midnight“ numere pokazuje drugu stranu medalje na kojoj je A Tribe Called Quest predstavljan kao prost dodatak De La Soul i Jungle Brothersima u toj afrocentričnoj boemiji crne srednje klase sa Long Ajlenda. Ta druga strana je ljubav Q Tipa prema ljudima sa margine iz gradskih jezgara Njujorka, koja se vidi kroz saradnju sa Mobb Deepom, Nasom, kao i klipom gde je Q Tip u bleji sa notornom ekipom Cutthroats, lokalnim nasilnicima iz Bruklina čiji album nikad nije izašao.

U ovom svetlu, Q Tip ima daleko širu priču od one koju forsiraju ljubitelji „prosvećenog repa“, u kojoj je Q Tip rodonačelnik „jazz-repa“ ili „alternativnog repa“, nečega što je izmislila bela muzička štampa tražeći opsesivno nešto u repu što nije nasilno i spremno na sukob, a u isto vreme "drugačije" (Premier lepo ovo objašnjava u intervjuu - linkčina).

ATCQ-ov rani opus zajedno sa Breakin Atoms albumom čine jasnu prethodnicu Mobb-ovoj stilskoj i zvučnoj transformaciji.

Uzmimo za primer kako Large Pro predstavlja život u Kvinsu, kao partiju cee-loa sa ulogom većim od samog života u stvari „Snake Eyes“ (Nas i Kool G Rap (koji je takođe iz Kvinsa) će cee-lo partije takođe koristiti kao metafore u svojim tekstovima). U antimurkanskoj šifrovanoj metafori „Just a Friendly Game of Baseball“, LP izbacuje ratni izveštaj sa ulice sa velikim besom i preciznošću. Svi ovi delići mozaika se u interpretaciji Mobb Deepa pojavljuju kao ludi, podeljeni subjekti, spremi na sve da dođu do novca.

Q Tip kroz „Midnight“ nastavlja gde je LP stao sa Breakin Atoms – sve te ličnosti haslera, drukara, sitnih pljačkaša (smalltimera), sumnjivih riba, nasilnih policajaca i običnih krajevskih blejača – se pojavljuju kao mreža koja ne bi bila to ukoliko bi nešto nedostajalo. Q Tip je zagnjurio ruke i glavu u ono u šta dobar deo njegove Native Tongues ekipe ne bi smeo (i/ili ne bi želeo) i završava stvar sa „Mir Naciji, ostani sirova i gruba“ (Peace out to tha Nation, stay rugged and rough). U tom stihu, Q Tip pozdravlja nekoliko "nacija": svoju Zulu Nation, zatim Five Percent Nation, i na kraju, širok totalitet crne "nacije" Njujorka - "ulične nacije" koju poziva da se održi i da ostane dosledna.
U tom stihu, povezuju se i LP i Q Tip i Nasova „Foundation – The Queens Nation“ i Mobb Deepova „Queens Nation“ iz numere „Q.U. Hectic“ gde Prodigy kaze da „ovih dana ne možeš uspeti ako nisi povezan sa kriminalom“. Šta je to onda – Kvins Nacija ? Za šta se ona zalaže, šta nju čini ? Na ta pitanja ćemo tek dati odgovore.

U glavama Prodigy-a i Havoca je sve podložno preispitivanju sem dve stvari: da siromaštvo stvara navučenost na keš i da sredstva za sticanje keša nisu podložna preispitivanju. Sve ostalo je u teškom haosu, kao i u „Uvertiri Lektiri“ kod Juice-a. I ovde sledi to da je odlučivanje i etika u svetu podzemlja vrlo kompleksan sistem koji je pre svega kontradiktoran i nestalan. Želja da se dostigne i adrenalinski udar, i da se bude poštovan i da se bude plaćen, ali i da se „ostane na zemlji“, da se ima neka vrsta okvira – sve je to u konstantnom sudaru samog sa sobom iz koga izlaze dva rezultata – opšta konfuzija i nastavak ludila još jače i intenzivnije. Moram opet da se pozovem na primer domaćeg remek-dela „Vidimo se u čitulji“, ali i klasičnih „mob flicks“ kao što su „Godfather“, „Scarface“ i „Goodfellaz“.

Pritisak i paranoja Infamousa ne dozvoljavaju da se ima jedan, stabilan sistem moralnosti i odlučivanja. Tačnije, on itekako postoji (mora postojati), ali se lomi iz odluke u odluku i iz zabeleške u zabelešku i nije ga možda teško uhvatiti na prvu loptu, ali je jasna želja da se „ne stane dok se ne bude jelo iz platinastog tanjira“.

Zvučno okruženje Infamousa je, takođe, nešto na čemu su Havoc i Q Tip naporno radili i rezultat je album koji je uz Cypress-ov Temples of Boom verovatno najteži, najmračniji ostatak devedesetih. Havocovi prepojačani doboši, debeli basevi, semplovi dignuti iz manje-više ljigavih r’n’b stvari sedamdesetih (ali zamućenih do neprepoznatljivosti), uz asistenciju Q Tipa na 2 instrumentala – čine idealnu podlogu za ove „ratne priče žednih, mladih mešetara“.

Infamous je jedan od tih 6-7 albuma koji su otelotvorenje njujorškog bum-bepa koji je usisan u „Zver“: represivni sistem američke države, nasilnu policiju, siromaštvo, surovo strog pravni sistem, oskudicu, ogroman gradski pritisak - sve ono što je te iste godine kad je izašao Infamous, Mathieu Kassovitz stavio u kultni „La Haine“. Mobb Deep se opiru, ali i istražuju patologiju, dosadu, mogućnost dugog zatvaranja, prezir okoline, mogućnost ubistva drugog čoveka – što dovodi do konstantnog liričkog sukoba. Da, ovo stanje uma jeste šokirajuće, tupo, ponekad i paralizirajuće, Havoc kaže da je „zarobljen između dva sveta“ – oba ta sveta su domen očekivanja. Uličar u njemu mu kaže da zajebe sve, da prati osećaj, da ne bira sredstva, da po svaku cenu stigne do novca, a odgoj i duh odgovornosti prema tradiciji i zajednici mu sugeriše da mora da prikoči, da stane, da sagleda, da da primer mlađima, jer šta ako svi budu poludeli kao Mobb Deep ? Ova dilema je samo prividna, ona se razrešava u praksi i rutini uličnog života gde pucaš sada, a razmišljaš posle dok te to razmišljanje ne uvede u lavirint koji rešavaš novim pucanjem i/ili unošenjem supstanci. U tom smislu, Mobb ide od slavljenja tih uslova života, dok u isto vreme žale nad tim što takvi uslovi života gutaju sve pred sobom i oni su vrlo dobro svesni toga da oni sami mogu bilo kad biti progutani i to dodadtno pojačava tenziju. To su teme koje se obrađuju još od „Can it Be All So Simple“ – gde Raekwon uvodi NY u novu fazu, gde stariji ljudi žele da zaustave nasilje, a mlađi se pitaju „koji bi onda smisao imao naš život?“. U tim uslovima, nasilje je vrlo često jedini način da probijete sivilo, dosadu i anonimnost kraja u kome ste zatvoreni 15, 20, 25 godina. I da, obest koja se javlja na društvenim marginama odstranjenih iz društvenih tokova stvara (samo)uništavajuće porive koji prestravljuju na momente i one koji su uključeni u njih, ali ako je to neka okosnica vašeg života, šta drugo raditi nego ga staviti u hvalospev ? Ta obest je i izvor mogućeg oslobođenja kroz izdignuće iznad nivoa te slomljene zajednice, ali je i izvor onoga što zajednicu od krhke čini još krhkijom i nahuškanijom.




U „Give Up the Goods“, jednoj sjajnoj stvari sa još jačim spotom, Prodigy se upušta u tu vrstu klasične izvitoperene gengsta pedagogije koja ima dosta lica. On počinje stvar sa uvidom da „Kvins uzima pare, dugo vreme smo bez keša“, ali u isto vreme pokušava da utiče na mlade da ne krenu stazama kriminala, da se „kriminal ne isplati“ - dok u isto vreme ispeva jednu odu kriminalnom životu. Tokovi ovih misli i stavova mnoge ostavljaju zbunjene ili izvan igre, ali predstava uličnog života nije tako jednosmerna i jasna, kao što nisu ni završeci „Scarface“-a ili „Goodfellaz“’-a. Uostalom, sama tradicija srpskog kriminala je puna dvostrukih poruka: gde su na jednoj strani bog, crvkva, porodica, a sa druge strane novac, adrenalin, snaga, osećaj u stomaku i obavezni slava i prestiž koji uz to idu.

Predstave o „ratu spolja“ koje se spominju u „Survival of the Fittest“ u skladu su sa onim što je, u tim godinama, izbacivao Boot Camp Click. Pričamo o posmatranju grada kao bojnog polja, prepunim neprijateljskih vojnika, špijuna, oružja svih namena i vrsta, opijata i vojnih trofeja. Sve od 1990-1997 kamuflažna odela bila su obavezan dekor Njujorka, ali i ne samo Njujorka. To stanje rata se videlo još u pobunama u Los Anđelesu aprila 1992. Iz kojih je izašao jedan sjajan album, a to je Predator Ice Cube-a. Rat se dešavao sa organima reda, sa suparnicima, sa zajednicom koja je na sve načine pokušavala da ocrni i prokaže gangsterizam. Bio je sveobuhvatan i težak, ali ugled, moć i novac kao dokaz samostalnosti i slobode nisu imali cenu. Išlo se „all out“ i „nijedan čovek nije bio pošteđen toga“.

Tu dolazimo do pokušaja Prodigy-a, Havoca i Big Noyda da pokušaju da utvrde šta se to u njima dešava, pa se oni i svi oko njih ponašaju na destruktivan način i tu se najbolje vidi nemoć da se da jasno, racionalno objašnjenje. Oni sebe i one oko njih vide kao „prosto takve“, zadate i nepromenjive, trajno iskvarene ljude koji su talog društva, čija je psiha pod teretom otišla u kurac – i baš zato oni nikome neće pravdati svoje postupanje. Sebe če preispitivati kući uz brendi, buksne i Gandija, ali kad se jednom upašu pantalone u timberlenke, kad se repetira pištolj i kad se stupi na bojno polje – svako premišlajnje staje jer „crnčev najgori neprijatelj je strah“. Big Noyd sebe opisuje kao „prirodno rođenog mešetara“, Prodigy kaže da je „đavo ušao u njega i ukrao mu dušu“, što su motivi koji se provlače u crnačkim pričama još od dana bluesa na delti Misisipija, istoj onoj gde je Robert Johnson na raskršću takođe prodao dušu đavolu. Ta „slepa sila“ je možda najjače predstavljena, sa najviše snage u AZ-ovoj strofi na Illmaticu, gde u „Life’s a Bitch“ AZ navodi da su „oni bili početnici u kraju kao petoprocentaši, ali nešto mora da je ušlo u njih jer su svi postali grešnici“. Ideja „pravednosti“ (požrtvovanosti, odgovornosti i suzdržanosti) i „greha“ (raspojasanog jurenja zemaljskih zadovoljstava) je možda centralna tema Afroamerikanaca, ogromnog broja ljudi koji je u hrišćanstvu i islamu tražio odgovor na to šta je problem sa njihovim društvom: zašto su oteti iz Afrike, dovedeni tamo gde su ih tretirali gore od stvari, zašto je njihova zajednica posrnula pod iskušenjima kapitalizma i okrenula se ka hedonizmu, jurenju zadovoljstva, kockanju, pištoljima, prostituciji, supstancama, lagodnom životu ? Odakle svi ti ljudi koji biraju put greha, umesto pravednog puta ? Šta je njihov problem ? Ova dilema je stara još od mita o Stagger Lee-ju i svim badman pričama koje su plavile američki ruralni jug još daleko, daleko pre no što je hip hop oživeo te mitove i predstavio ih svetu.

Mobb Deep (kao i ostatak gangsterskog Njujorka u to vreme) koristi Five Percent mitologiju kao centralni okvir kroz koji se posmatra svet i taj okvir je do te mere udaljen od bilo kakve ideje religioznosti, da se oni suzdržavaju od bilo kog pokušaja da objasne svoje uslove života kroz neku veću društveno-ekonomsku šemu, ili čak bilo kakav božiji plan za njih. Oni vide samo rizik i neizvesnost, što je jedino sigurno u svetu kriminala, ali upravo je to onaj „osećaj u stomaku“ na koji je Prodigy navučen i koji ga vozi. Upravo tu su vaš omiljeni gangsterski duet Raekwon i Ghostface (uz Nasa) jedini logičan dodatak ovoj celoj mešavini. I jedini pozvan.



Pitanje „Nacije“ koje je postavljeno gore je jedno od temeljnih pitanja ne samo ovog albuma. I ovde je taj odnos dvostran do tačke pucanja i potrebno je razmišljati na dva nivoa da bi se shvatio odnos koju Mobb Deep i njujorški klinci druge polovine devedesetih imaju prema ideji „Nacije“. Klasične postavke afrocentričnih teorija na kome su zasnovane i Zulu Nation i Five Percent Nation pozivaju se na – univerzalnost. Ovaj stav je najbolje oslikan u Rakimoj čuvenoj „nije stvar odakle si, već gde si“, što je bio poziv belcima (ljudima van geta uopšte) da oni mogu da sudeluju u kulturi, ukoliko ispunjavaju uslove i poznaju istoriju. Ovu idelju daje razvija Phiffe Dawg iz A Tribe Called Quest u numeri „God Lives Through“ gde kaže „ako moji partneri nisu dobri, ja neću biti dobar, ako ja ne budem dobar, Quest neće biti dobar, ako Quest ne bude dobar, Queens neće biti dobar, a pošto je naš zvuk univerzalan – Njujork neće izgledati dobro“. To je najbolja skica mozaika u kome ogromna populacija ljudi iz geta u Njujorku (a i van Njujorka) može da se sažme u jednog lika, da on predstavlja sebe, grupu, time ceo kraj – do nivoa celog sveta koji sluša tu grupu. Ideja predstavljanja ovde nadilazi ogromnom snagom pojam Individue, i uliva se u kolektiv kraja, grada, rase, sveta...

Havoc ovu „poruku“ vraća na surovi lokalizam svog kraja „nije o tome gde si, već odakle si – ulice su realne, dečko“. Iako neminovno dresirani u duhu Five Percent filozofije, Havoc i Prodigy „Naciju“ svode na svoju ekipu, na ekipu sa 41e avenije u Kvinsu, na svoju malu klupicu u kraju gde se vošte i koja je njihov svet. U numeri „Trife Life“ se bave ratom između Kvinsa i Bruklina, gde njihova ekipa ide na žurku. Iako je ceo album u duhu surovog i sebičnog individualizma kome te ulica najbolje istrenira, pitanja kolektiva se važno naglašavaju. Havoc u svojoj čuvenoj liniji kaže „kada postane najgore, moji ljudi dolaze na prvo mesto“, što je još jedan teško shvatljiv potez; kako jedan sebični, osioni, bahati gangster u teškoj situaciji svoju ekipu stavlja na prvo mesto ? Takođe, u „Q.U. Hectic“, borbenom manifestu Mobb Deepa i slavljenju uličnog ludila, Prodigy kroz ad-lib na kraju uliva svoj lokal u sve ostale opštine Njujorka, baš kao i Nas u „World is Yours“. Istini za volju, to kod Nasa ne treba da čudi jer, ma koliko Nas imao i surove gengsta priče, njegov opseg sagledavanja je znatno širi od najsuženijeg mogućeg koji forsira Mobb Deep. Nas, u nekim segmentima, nema problem da traži rešenje problema svog naroda u nekoj (doduše nejasnoj) kolektivnoj političkoj akciji. Opreznije od A Tribe Called Quest, ali svakako više od Mobb Deep. Za „neslavnu bandu“, takva mogućnost je apsolutno nezamisliva, budući da je paranoja tako jaka da se sumnja na svaku osobu, posebno onu iz geta. Nema koalicije sa ljudima koje poznaju tako dobro i sa kojima su odrastali u tako haotičnoj, nasilnoj klimi. Novac prvo, ekipa drugo, Nacija gde i ako može – iako se lista ovih prioriteta može promeniti bezbroj puta, a da Prodigy i Havoc pri tome zadrže pravo izmene programa.


U stavovima Mobb Deepa, imperativ je taj da se prihvate nužne životne okolnosti, a to su one koje se odnose na tenziju i rizik. Sve ostalo je bonus i luksuz koji kratko traje, često se kraj tog bonusa nalazi na dnu brendija ili na početku flopa. I pored svega, čini se da Mobb pokušava u celom tom ludilo sastavljenom od mnogo malih ludila na jednom mestu - da nađe neko održivo rešenje. Možeš da se zabodeš u sve vrste problema, da te vode poroci, da se izgubiš usput, da se zatekneš kako ne možeš artikulisano da se objasniš, da ne znaš da li su te tvoja „priroda“ ili tvoj odgoj stavili tu gde jesi – ali sve dok mrdaš, živiš. „Divan ishod“ koji se pominje u „Eye For an Eye“ jeste to čemu se stremi, radi čega se sve stavlja na kocku, ali realnost je takva da retko ko uspe da dođe do tog ishoda i još važnije, uspe da bere njegove plodove. Ali – tako je kako je, izbor je ili taj ili neki drugi koji za Mobb Deep nije opcija. Odustati od tih kredoa znači umreti na mnogo gori način od fizičke smrti – a to je simbolička smrt, gubljenje poštovanja, izdaja principa.

Lekcije Infamousa nisu nikad uprošćene, zaslađene, ulepšane – iako pričamo o visoko stilizovanoj, preuveličanoj do ludila uličnoj priči. Mobb Deep nisu želeli da popuju ili da igraju na kartu koju će kasnije mnogi sumanuto rabiti – a to je karta „repa kao pozitivne poruke šireg crnog iskustva“. Za njih to bi bilo previše bezbedno i inertno. Mobb je odlučio da priča kako jeste, a da rezultate borbe u kojoj, manje više, učestvuje ogroman broj ljudi na svetu ostavi otvorenim za bilo koji ishod – baš kao što je slučaj i u životu. Postoji osećaj jakog nagona za samoodržanjem koji prožima Infamous, poziva na nalaženje neke skrivene snage volje koja će dati snage za nadilaženje represivnih uslova, ali i dovoljno dokaza sa strane da ti uslovi nezadrživo gutaju na hiljade života koji ne mogu da odu van dometa tih uslova iz bilo kog razloga.

Šta će biti dalje, ostaje da se vidi, ali se jedno zna - budućnost pripada nama.





понедељак, 16. мај 2011.

Juice vs Moskri: predvodnici generacije vol. 2

A kada se nastavim, mogu reći da je Juice svojim promišljenjim menjanjima fazona doveo do veće šizme nego one kada se nekog X veka hrišćanstvo podelilo na katolicizam i pravoslavlje. I, za one sa jeftinijim ulaznicama, ovo nije bilo tako naglo kao što se svima čini da je “Juice odjednom odlučio da se pošabani i ode u City Records”. "Real hip-hop pravovernici", njih često možete videti po raznim Juice-ovim novim spotovima na Tjubu kako samouvereno sude “ma ovo je sranje, e koliko je pre bio bolji, sad je postao seljak”. Pak na starijim “e, ovo je bio pravi Juice, sad mu trebaju pare, pa se tako šabaniše xD”. To su očigledno maloumnici koji se prave da na tom prvom Hiphopiumu ne čuju početak onoga što će ih od 2006. do sad prestravljivati noćima – Juice se otvoreno okrenuo dizelaštvu (!). Na Hiphopiumu 1 je skica celog fazona koji će Juice dodatno pumpati i isfurati kasnije: Muharem Serbezovski, Tapiri, devedesete, dens muzika, kriminalne priče itd. Naravno, to je bila tranziciona faza od klinačkih dana Full Moon-a do zrelih, oštrih, promišljenih rima uličnih bengera kao što su “Pucaj sad” ili naravno “Keš kolica”. Iako, činjenica stoji da je Hiphopium 1, dobrim delom, Juice-ov dug ekipi sa kojom je proveo te godine u kojima se formirao: Shorty, Sky Wikluh, Timbe, Suid, X3M, Coyote, VIP – ovde se na prvi pogled vidi koliki je opseg ljudi koje je Juice poznavao i sa kojima je sarađivao, plus one-time grupa sa Strukom i Sevenom. Tako da, sa ove distance na tom albumu možete da vidite razne strane Juice-ove emsi ličnosti: i righteous emsija koji je platio dugove brejku i grafitima i koga čujemo na numerama kao “Navika”, “Muzej”, “Pobednik”…, ali i tu ličnost superiornog uličnog, streetwise disera (koja se najbolje čuje u “Gde ste pošli”) - koji je shvatio važnost Sergio Tacchini opreme, air max kulture (novi Pa-ći-ni) i lokalnih priča sa one strane zakona. Ta druga ličnost je bila prejaka da bi se držala u granicama koje je propisao Full Moon ili neki Bassivity okvir i upravo je to ta ličnost koja je nastojala da poveže “mangupski” Beograd Bobana Petrovića (“Đuskaj”), preko “minli” šifre sa TDI-evima i GTI-evima našeg doba (vuf vuf). Sdju je imao priču luđu i ona je sadržana u ideji 93FU.






Do momenta kad smo stigli do 2006., Juice je odlučio da se pozdravi sa tim naivnim postavkama o “keep it real underground” fazonu i odlučio da unovči talenat. Tad se desio omraženi čin potpisivanja za “City”, što je u to vreme bio sigurno najozbiljniji ugovor, plus sponzorstvo “Delta Sporta” i to dobar deo spore publike nije nikad oprostio, ali u principu, takvi nam ni ne trebaju.

Stilski, u tom periodu Juice se skoro potpuno otarasio te neke ukalupljene patetike “real hip-hopa” i sa velikih, prenatrpanih tekstova koje su bili puni motiva “sam sam u ovom gradu, usamljen, samo olovka, gramofon i ja, tražim sebe” – prešao je u mod super-samouverenog kidača koji sada baca samo apstraktne linije koje čak nisu ni konkretizovane, već samo upućuju na nešto. Sama numera “Brate minli” je sačinjena od niza tih primećivanja koje se gomilaju na taj način da bi dovele do suštine i zaključka da “I kad sretneš ‘rata minlog, ‘rate minli, setićeš se da smo svi mi brate bili… najntitri”. A ta linija nas vraća na 1991. i činjenicu da smo svi mi, bez obzira da li smo bili metalci, rokeri, reperi, guslari – morali da se odredimo prema tim stvarima: densu, upasanim trenerkama, patikama sa providnim đonovima i da, mrzeli to, voleli to – bili smo deo tih previranja i potresa, vremena koje je zauvek okrenulo dinamiku ovog društva. Ta linija komotno može da se prevede sa “I kad sretneš u XXI veku dizelaša, obični čoveče, setićeš se da si i ti nekad muvao ribe uz Džejeve balade/hteo da imaš air max/zgutavao se na rejvu sa navijačima/đuskao uz dens na žurkicama”. Čak i da si bio van toga kao luzer, da si bio sin/ćerka intelektualaca koji su prezirali tu “seljanu”, ti si bio deo toga i upravo zato si “sestra minla i brat minli”.



Pored ove naslovne pesme, svojevrsne himne, i gomila drugih bengera (“De su pubovi”, “Petak”, “Kako je u Švici”, “U vožnji kroz blok”) ima potpuno apstraktne tokove misli, sa gomilom linija koje su celine po sebi, sa gomilom neobaveznih prekida koji se svode na najinternije prijave, a koje opet zvuče vrhunski (“Tacchini-takni, polako se primakni, nežno dodirni, ‘rate minli – srećo, kako se to ponašaš prema mojoj jakni, polako se primakni, novi Paćini”). A opet, ako pogledamo pažljivije, ceo stil koji se razvija u zadnjih 5 godina od strane Juice-a je skoro skroz skiciran u “Keš kolicima”: taj klasični gangsta rap potez gde se naizmenično emsi transformiše od pucača na ulici preko posmatrača do repera, zatim prelaženje sa neke kriminalne gradske priče na prozivanje raspalih emsijeva, hajpovanje trendi garderobe, naglasak na tome kako se juri keš kroz koji dolazi poštovanje itd. Na ovu decenijama staru formulu, Juice dodaje i ludilo našeg podzemlja (radi lokalizacije, povezivanja sa našim uslovima), koje ako želite da shvatite -“Vidimo se u čitulji” biva obavezno štivo. Tu stvari postaju još za stepen zajebanije za snalaženje, jer Juice često kontrira sam sebi, upada u interne kontradikcije u maniru najvećih kriminalaca koji žele i mir, ali žele i dominaciju po svaku cenu. U tom sistemu, sve ima dvostruku stranu – religija, kurve, upotreba droge, nasilje, kršenje zakona; sve je podložno fleksibilnoj primeni, tako da tom stanju verovatno najbolje i odgovaraju rime koje baš i nemaju neko čvrsto stanje jasnosti i pouzdano određen pravac, već misli i zaključci izleću sporadično (“privedi me za silovanje, tucanje – bolje i to nego za dilovanje, pucanje”).



Da mi sad ne bi ulazili u taksativno navođenje Juice-ovih genijalnih stihova, nego lepo skinite si album, tekst ispred sebe i vidite i sami o čemu se ovde ra-di.

Vredi pomenuti i to da je ova tekstualno-stilska promena bila propraćena adekvatno i bitovima gdina iz 93FU korporacije, Saliera del Floresa – koji je celu stvar adekvatno napumpao savremenim, elektronskim bitovima koji odgovaraju promeni nastupa, tako da sada ispred sebe možemo da imamo taj Ceo Fazon, jedan zaokružen projekat "Brate minli".



Što se Moskrija tiče, Moskri nije imao taj problem da mu se rime kontriraju jedna sa drugom. Jedna mala napomena: ako neko na osnovu ove linije zaključi da je samim tim Juice manje vredan emsi, onda treba da se vrati u školu. Kontradikcija koju Juice pokazuje u rimama oslikava kontradikcije u kojima se naše društvo danas nalazi, kao što konzistencija koju Moskrijeve rime pokazuju – oslikavaju koliko su pajdomani dosledni ljudi. Juice je svoj reprezent gradio na neverovatnoj snazi volje, superiornom betl stilu, nadrkanom deliveriju koji se sukobljava sa svime što mu se nađe na putu i generalno velikim brojem stilova kojim barata. Tu je ključna razlika sa Moskrijem: Juice je emsi koji promišlja o fazonima koje forsira i trudi se da se menja, da se unapređuje, da flipuje spike itd. Kod Moskrija varijacije nema, Moskri je uvek bio taj jedan jedini Moskri loko pajdoman. Opet, onaj ko mu prebaci to da “mu sve zvuči isto”, nije ušao u životnu odluku tog čoveka da sve stavi na liniju, da se kocka sa životom i da od tog ogromnog uloga očekuje ono što svi mi tražimo u ovom mrtvom životu, a to je – malo zabave, malo adrenalina, malo rizika koji nas čini da se osetimo živim. Linija “želja za strejtovanjem mi je sve manja, zato ko Ol Dirty Bastard cepam sva moguća sranja” jasno pokazuje Moskrijevo odbijanje ideje o dosadnom strejt životu. Kao i Bane Grebenarević u “Vidimo se u čitulji” koji navodi da ono što oni prođu za par dana mnogi ne prođu ni za život, Moskri kaže da “ovim tempom brzo približava se kraju i čisto sumnja da će završiti u raju”. Kao što kaže Prodigy iz Mobb Deepa u ime svojih pucača iz Kvinsa "Im out for the gusto", znači ide se za čistim osećajem, za trenutkom, u ime igre. To je jasna odluka čoveka koji se pozdravio i sa licemerjem religije, porodičnog života, posla od 9 do 5; ideje o nekom životu u kome ti treba da doprineseš nešto bilo kome, ko god to bio – devojka, majka, crkva, država. U takvom sistemu, ostaješ samo ti i tvoja spremnost da gariš brzom stazom dok ima benzina i Moskriju je benzina nestalo 2005-e. Sama činjenica da se on izjasnio kao “pajdo warrior”, pokazuje neku daleku predstavu u njegovoj glavi o tome kako je ta njegova odluka da istera do kraja - čin radi kog on od nas zahteva poštovanje (svaki ratnik pre svega zahteva poštovanje), jer on neće završiti kao mete njegovih čestih prozivki, a to su protagonisti ex-YU “novog talasa” koji su mahom bili navučeni na hors, a niko to nije priznavao. I ne samo da nije priznavao, nego se neki deo njih kasnije prao kroz pravoslavlje itd.
Možemo li onda Moskrija zamisliti u kampanji “Podignimo stupove” ili kako ga neki mrtvi brđanin bije lopatom u nekoj Crnoj Reci ? Naravno, nikad – jer pajdo warrior otišao je dostojanstveno i sa stilom.



Što se tiče samog stila rimovanja, Moskri je izmislio celu novu školu slobodnih asocijacija u kojima se često gubi jasna razlika između istine, lične želje i ironije, iako mislim da je Moskri jako retko bio ironičan. On je jasno pokazivao koje stvari radi (dop, rejv, rep, basket), koje stvari ceni (kriminal, dens) i koje stvari mu se gade (nedosledni padavičari i provincijalci). Moskri nije bio storyteller, bio je lik koji je mogao da napakuje tonu u 14 stihova, ali je odbijao da priča bilo kakve priče, savete ili poruke. I njegov emsi stil se sastojao od gomilanja tema koje su se često smenjivale u dve ili tri linije, kao kod Kool Keitha ili Ghostface-a. Strofe pune gorko-komičnih narkomanskih doživljaja, začinjenih hvalospevima hemikalijama, pretrpanih gomilama fenomena domaće popularne kulture – to je postao PBG stil koji je Moskri smislio i postavio na noge.




Ostaje velika žal što Moskri i Djus nisu uspeli da snime više od jedne pesme. Uzajamno poštovanje je postojalo, Juice u svoj svojoj istoriji prozivanja repera nikad nije spomenuo loše Prti i ne samo to nego im je jasno odavao poštovanje i to je tako jer igra prepoznaje igru. “Gde god da krenem” jasno pokazuje dva superiorna domaća stila na delu gde, u sukobu sa zakonom Juice i Moskri rokaju iz teškog naoružanja - gde Juice kaže da je “ispekao sve patrole, smrt žandarima, do juče zidove bojili smo lakovima, sad ulice zasipamo čaurama”, a Moskri to podiže dalje sa “od Swatcha do Rolexa veliki je skok, svaki pravi džanki prvo ladio je džok”.

U tim rimama, iscrtana je moderna istorija Beograda, o transformacijama ličnosti i celih fazona – velik put ulične kulture od bojenja zidova do pucanja pištolja, od dečaka do ludaka, koji se vidi u prelasku od Swatcha na Rolex i shodno tome, prelazak sa vutre na ozbiljnije i jače stvari.
Kao i Juiceovo “uvučene su treše, kajle su na vratovima, ljubi te brat nad bratovima” koje Moskri nastavlja sa “Specijalni sud, furam - kakva scena komična, jer tarzanka je moja aerodinamična”- i u tom potezu se jasno vidi u kojim šiframa i fazonima ova dva emsija razmenjuju rime.



ČAK I INTERVENTNA ŠETA TARZANKE













Moskri - RIP

Juice – nastavi da ih pržiš

среда, 11. мај 2011.

Delo Predraga Vukčevića (malo podsećanje)

jer ako ne znaš, sada znaš beljo


KRATAK PRIKAZ RAZVOJA TVRDOKORNOG RAPA (1) - Od stare škole do kraja zlatnog doba (1970-1990)

Nemoj da ga izgubiš, jer je keva

KRATAK PRIKAZ RAZVOJA TVRDOKORNOG RAPA (2) - Od stare škole do kraja zlatnog doba (1970-1990)

I live it, I see it

KRATAK PRIKAZ RAZVOJA TVRDOKORNOG RAPA (3) - Od stare škole do kraja zlatnog doba (1970-1990)
 


Ako ovo ne pročitaš, ništa nisi ni čitao, buco.

 



















Juice vs Moskri: predvodnici generacije vol. 1


Većina ljudi će se složiti da su ovo 2 najbolja emsija na Balkanu. Neki bi rekli i šire, ali da ne ulazimo sad u to. Oni koji se ne bi složili za balkanski nivo, ili su fanovi Marčela, ili Škaba ili Relje Reksone ili Eda Majke – za čije kritike ja sad stvarno nemam vremena. Ljudi koji njih cene više od ove dvojice nisu ušli u suštinu ulice, suštinu repa, suštinu pakovanja istine u strofu.

Moje lično mišljenje je da niko, na domaćem terenu, nije pokrenuo više ljudi da počnu da repuju, što možda nije dokaz kvaliteta samo po sebi, ali je tas na vagi. Takođe, ne znam da li su rime nekih drugih emsijeva izazvale među građanskim svetom Srbije više kontroverze, što ide kao plus u onoj staroj izreci „jebeš rep koji možeš da slušaš pred svojim roditeljima“. A tako je pa je tako - ako vam uđe majka u sobu, profesorka solfeđa, zatekne vas kako slušate Marčela i kaže: „Jao, pa ko ti je ovo, baš inteligentan momak“ ili ako vam u sobu uđe otac, povratnik iz eks-YU ratova i čuje Škaba kako nedvosmisleno cepa po „antisrpskim elementima“ - i kaže „Pa konačno i od tebe da čujem neku normalnu muziku“, spakujte komp, liniju, diskove – šibicu i sve to na gomilu. Rekao bih da se Marlon Brutal vrlo brzo gura u taj vrh „zabranjenog repa“, ali videćemo na koju će stranu on kao emsi da ode iz te dve ličnosti koje se bore u njemu – blokovskog cara skraćenih paketa i delikventske poezije ili navarenog brižnog rodoljuba koji se brine za zdravlje svoje nacije.

E, Juice i Moskri su ti prvaci onoga što bi „svako normalan“ (Moskrijevim rečnikom) nazvao „nenormalnom“ muzikom. Omiljene hejt figure „pristojnih repera“ koji žele „pravi rep“, a zapravo žele politički korektno, svileno mjaukanje gde se ne psuje i koriste se reči ne sa ulice, već iz rečnika. Interesantno, oba emsija od tih ljudi trpe slične primedbe – „non stop isto, samo se šabaniše/narkomaniše“, „šta on tu glumi“, „brate, što non stop to, slušaju ga klinci, istripovaće se da tako treba“, itd. Ironično, ono što Moskri i Juice glume jeste ona jedina uloga koju jedan reper treba da glumi – hardkor emsi.

Ispitajmo malo bliže trip i stilove ova dva emsija koja najbolje otelotvoruju Beograd nakon raspada bivše Jugoslavije, dva vojnika ulice u pravom smislu reči i pre svega, dva velika ljubitelja i poznavaoca hip-hop kulture.

Pokušaću da, koliko umem, prođem kroz neke bitne odrednice i faktore koje su ova dva čoveka načinila najbitnijim likovima balkanskog repa, i kroz to sagledamo neke sličnosti i razlike u stilu i stavu.


POREKLO I PRIPADNOST


Beograd je još od sredine osamdesetih počeo da štancuje velike količine omladinskih potkultura koji su na različite načine tumačile svakodnevnicu, višak vremena, pitanje važnosti novca, pogled na svet načelno. Dizelaši, navijači, heroinsko podzemlje, rok fosili, pankeri, šminkeri, obični ljudi, akademci, alkoholisani raspadi itd.

Početkom ’90-ih, dizelaši se nameću kao grupa u odnosu na koju svi određuju svoju poziciju: za ili protiv, budući da su se dizelaši ubrzano nametali kao dominantna podkultura koja je preuzimala ulice i medijski prostor. U takvoj situaciji, reperi i onaj deo gradske margine koji petlja sa drogom bi trebali da budu prirodni saveznici dizelaša, iako je ta linija dizelaši-reperi varničila u velikom broju slučajeva. Tih okolnosti se dobro dotiče gdin Vukčević u tekstu koji je na web magazinu Popboks izašao pod nazivom „Mlad (i zdrav) kao rap” (linkčina) i te okolnosti svakako zahtevaju zaseban tekst. No, postavljanje u odnosu na “dizel ideologiju” (jedinu autentičnu balkansku uličnu kulturu) je jedna od najvažnijih stavki u emsi ličnostima Juice-a i Moskrija. Za Juice-a, dizel nasleđe je kruna koju sa pravom uzima sebi u oživljavanju tog duha sve od albuma Brate Minli, a za Moskrija je, to isto nasleđe, jedna epoha kojoj se obraća za dobar deo inspiracije i prema kojem Moskri svakako nema osuđujući stav, iako se ne bi izjasnio kao dizelaš na prvu loptu ili možda nikako.



Druga tačka je to okupljalište repera na Trgu Republike tokom ‘90-ih, odakle se regrutovao dobar deo “drugog talasa” BG scene, dakle onaj deo emsijeva koji kreće da izdaje nakon bombardovanja Srbije. Juice, sa jedne strane, ima istorijat blejanja sa ekipom koja je tu visila, i više od toga. On je bio pravednički učenik tog klasičnog “backpack” drila; od grafita, preko brejka, preko emsiinga, skupljanja ploča do čoveka koji je ambiciozno odlučio da grad umetnički stavi pod svoju kontrolu i to mu je uspelo. Sa druge strane, Moskri je čovek koga je  grad upoznao tek neke 2002-e kad je “Pajp” krenuo da ide iz ruke u ruku i da pravi “underground buzz”. Njegovu strofu iz “Pajpa”, prepunu mržnje prema provinciji, znalo je svako dete od 12 do 32 ako se iole muvalo po gradu, a godinu dana kasnije ni taj uslov nije trebao da se ispuni. Ali dok je Juice regrutovao svoje prve saradnike sa Trga, Moskri je dotle imao prilike da trenira tenis (!). Tu sad kolaju razne spike: te bio u Americi, te trebao da uđe na ATP listu, ovo ono – u svakom slučaju, tragičan ali ispravan je ishod u kome imamo Davora Bobića Moskrija, a ne Davora Đokovića. Svoje saradnike, prema jednom Eufratovom intervjuu od pre recimo 5, 6 godina, Moskri je dobio na nekom hardkor tehno rejvu (!), gde su Eufrat i Mikri čuli Moskrija kako baca rime preko tehna. U mnogim delovima, priče ova dva čoveka pokazuju kojim sve stazama ide razvoj repa u Beogradu. Juice kao jedan blejač sa Trga i Moskri koji je bio predstavnik onog dela generacije 1973-1981 koji je skrenuo u “rejv kulturu”, koja je u drugoj polovini devedesetih na prepad uhvatila Beograd. Tako da je Moskri, što se po rimama jasno vidi, dete one generacije koja je dolazila u kontakt sa amfetaminima u kombinaciji sa brzim elektronskim ritmovima. To je jedan izbor koji je dosta rep glava (koji su bili u tom gasu da prate fazon kuda god da ide) napravilo oko polovine ’90-ih, kada je draž onoga što su kod nas zvali “minimal”, trensa, dramenbejsa itd. (u kombinaciji sa drogama i masovnim žurkama), prosto odnela prevagu nad poznatim i često sterilnim rep žurkama. Uopšte, reference na elektronske žurke, Barutanu, Mondo i Akademiju su česta mesta u PBG rimama; emisija “Geto” je za PBG uz rame sa tim “rejv” iskustvom koje je na kraju i njih trojicu vratilo na rep.

Te zadate linije se vrlo dobro čuju u njihovim ranim radovima. Raspojasani, sveobuhvatni hedonizam PBG-a se na prvu loptu može razdvojiti od tadašnjih albuma koji su definisali moderni srpski rep: Bssst.. tišinčina, Ekipa stigla, Sve sami hedovi, Hiphopium 1. Svi ti albumi su na neki način značajni, jer su prilično precizno delili šta ko od emsijeva želi. Sindikat je želeo da postane desničarski, konzervativni Public Enemy (ma koliko to zvučalo ludo), VIP i cela Bassivity konekcija htela je da glumi Roc-A-Fella korporaciju u Beogradu (što se pokazalo kao potpuni promašaj), Bad Copy je doneo taj “blunted” humoristični fazon koji je nekad (uglavnom preko Timbeta) znao da baci i neki streetwise citat, dok je Juice imao umetnički najambiciozniju zamisao nakon napuštanja VIP-a. Poenta tog našeg “drugog talasa” je, suštinski, bila vezana za donošenje “lokalnosti” u naš rep – kao što je Kompton dao NWA, Steten Wu Tang, Hjuston UGK itd., tokom perioda 1991-1999 kod nas je samo C-YA imala i tu notu “zemunskih likova”, kod kojih je kraj bio važan i igrao ulogu. Osim toga, priče svih ovih diskova su postale znatno lokalnije i ljudi koji su ih slušali od 2001. su mogli da se prepoznaju u tim rimama i prijavama. Bad Copy je pričao u ime svih naduvanih glava širom Beograda (a taj fazon je i okupirao ex-YU teritoriju), Sindikat je forsirao nacionalistički sentiment omladine koja je rasla u tmurno vreme raspada Jugoslavije i mrzela Hrvate, Albance i zapad (iako je eto, igrom surovih okolnosti, nosila i nosi zapadnu odeću i sluša zapadnu muziku). VIP je dobio svoju rolu u “1 na 1”, preneo priču “He got game” na terene blokova, iako su ti ljudi koji su se muvali oko Vanje Ulepića (VIP, Shorty, Juice) uglavnom voleli njujorški rep koji je po pravilu malo uopšteniji i apstraktniji i tiče se skoro striktno uličnih priča. Doduše, stvari kao što su “Ko će to da plati” ili “Ko vas jebe” su neminovno himne generacije koje je početkom XXI veka počela da sluša domaći rep. Ipak, Juice nije mogao da ostane u VIP-u i vrlo brzo je sebi tražio novo mesto, novi ugovor i planirao solo karijeru.






Kada pričamo o doprinosu toj ideji “lokalizacije”, Moskri je neprevaziđen u tom poslu, iako lično mislim da je uloga Bad Copy priče u celoj postavci jako bitna. Mikro-sleng Koteža, ugovor koji su imali sa One Records, određeno ime koje je stečeno – sve je to igralo bitnu ulogu u promociji PBG stava i napredovanja Moskrija do statusa najprepoznatljivijeg glasa srpskog repa. Očigledan je uticaj ranog Bad Copy fazona (Nigrutinovog, pre svega), ali je sam Moskri kao emsi i izvođač celu stvar odneo tamo gde ide retko koji emsi, ako izuzmemo ODB-a, G Depa, Scientifika i Flavor Flava. Davor Bobić Moskri je predstavljao svoj medački sajfer, predstavljao lika koji je odrastao slušajući golden age, “Geto” na radio Politici,  lika koji je kupovao muziku na tezgama kod SKC-a, ali takođe i lika koji je bio ovisnik, rejver, hedonista, lik sa rispektom prema dilerima dizelašima, sa rispektom prema domaćoj muzici 90-ih, beogradski lokal-patriota, ljubitelj teških droga, lakih žena i fanki bitova. Ovaj miks nije mogao a da ne eksplodira još u demo stvarima sa stihovima kao što su: “Ne, stvarno bajo, zezanja su žestoka kada karaju se kurve i mrče se koka/kada šampanjac mi curi niz grudi, tu će svako običan odmah da poludi/izvadiće bubreg i zavaliti za lovu samo da bi kar’o, cirk’o i šmrk’o koka kolu” ili “Pušim, pijem, drogiram se i koristim sleng, slušam "Niggaz for life" i "Enter the Wu-Tang"/danas pre žurke, negde oko ručka karu mi je ispurnjala pomamljena kučka/spermu mi je pohasala, a ja ost'o gladan, posle moćne pirke otiš'o sam pod tuš 'ladan”. Interesantno je da su Sindikat i Škabo među prvima prepoznali talenat Prti Bee Gee-a i da su se kroz “Sindikalni termin” PBG demoi prvi put vrteli u etru. Moskri je imao česta uključenja kod Škaba u emisiji, ali ta veza je vrlo brzo prekinuta jer je Sindikat zaključio da “PBG ima loš uticaj na omladinu”, da sve to malo ide predaleko za njihov ukus nekog srpskog domaćina.



Istina, ludilo koje su Moskri i Prti iskrili na sve strane bilo je teško hvatati i razumeti. Tu su razne priče Beograda iz svih uglova bile napadane: čas se pričalo iz pozicije raspada koji nema za fiks, čas se pričalo iz pozicije bahatog kriminalca koji se skupo oblači i šeta skupe ribe. Pominjali su se i braća Đogani i naše rok pajdo podzemlje (Cane, Anton, Vd, Čavke, Banana, Švaba) i Ajverson, Garnet, Veber, Maldini i Tiram, i zatvorene apoteke u momentima kad su najpotrebnije otvorene, i pitanja odnosa sela i grada, i Suzana Mančić, Maja Nikolić, Olja Bećković, Legija, Bebi Dol i Madona, Brus Li i Džeki Čen, Drajzerova i klinika u Palmotićevoj, staniolski panjevi, i klasična šema mrkanja dopa u veceima Mekdonaldsa, i Kappa trenerke i Reebok patike – kao da je čitav krug gorućih pitanja od 1990-2003 zatvoren u Moskrijevom mozgu i telu – obučenom u vojnička odela i Adidas, a opet sa jasnom pretenzijom ka kulturi Gucci trenerki, air max-a, hromiranih pištolja, Bugattija, lanaca i satova; sve to začinjeno sa rejverskom pomamom za što više hemikalija u što manjem vremenskom roku i što većem zezanju u jedinici vremena, što je odlika manje-više svake normalne omladinske kulture.

Ivan Ivanović Juice, sa druge strane, je na sličnoj misiji. Za vreme uključenja u pomenuti “Sindikalni termin”, Juice iskreno peva hit Muharema Serbezovskog “Za venčanim stolom”, pesmu koju voli pevača koga poštuje. Vidi se jasno razlika između doživljaja njega i nekog ironičnog derta koji forsiraju Škabo i Flex kojima je sve to malo “seljački”,  ako ne i previše “balijski”. Juice je, takođe, čovek-radar izuzetnog osećaja prema tome šta je ulična kultura i kako se ona plasira. On nije zatupljena konzerva, “underground” elitista koji na srpskoj ulici ne vidi mesta za muziku Južnog Vetra, Tap 011 – ne samo to, on jasno prepoznaje koja je važnost takvih izvođača za naše vreme, našu generaciju, naše iskustvo – bez ironisanja i popovanja. Juice je imao najambiciozniji poduhvat i viziju, gde u Beogradu Kraftwerk, Grandmaster Flash, Ice T i Das EFX idu rame uz rame sa Muharemom, Džejom ili Tapirima, da je to sve jedna celina, generacijsko ključanje koja sva dosledna, tvrdokorna gradska iskustva stavlja u istu ravan – želja da se nadiđe i prevaziđe beda, besparica, anonimnost, želja da se promoviše svoj stav i pre svega, da se zabavi. Poruka Moskrija i Mikrija Fanki Džiju da sa džuskanjem ne prestane i Juice-ova revitalizacija domaće kulture ’90-ih ukazuju na, svesne ili nesvesne, pokušaje da se uspostavi kontinuitet sa tim prvim mejnstrim probojima crnačke muzike kod nas, kroz domaći dens.








nastaviće se