Žanr koji volimo da mrzimo: Prljavi Jug (deo I)

 

DAAAAYUM SON, WHERE’D U FIND THIIIIIS ?

Za većinu slušalaca repa na Balkanu, ova fraza neće značiti ništa.

Iz kog razloga, saznaćemo.

Južnjački rep je na prepad osvojio svet početkom XXI veka i izazvao ogromne podele među rep slušateljstvom, čak mnogo veće i suštinskije od Istok-Zapad tenzije sredinom devedesetih godina. Kako i zašto i pod kojim uslovima tradicionalno zabačeni i zapostavljeni Jug preuzima hip hop industriju na prepad i počinje da diktira uslove ponude i potražnje, pokušaćemo da otkrijemo u ovom tekstu koji koincidira sa izlaskom novog Juice-ovog albuma, koji je najavljen kao prvi pravi 'Trap' album na Balkanu i koji će definitivno barem jedan deo rep publike naterati da poslušaju šta se već jednu deceniju sluša u zemlji koja diktira razvoj pop muzike na globalnom nivou.

Da bismo počeli priču o južnjačkom repu (koga još znamo i pod šifrom „Dirty South“, tako smo ga barem upoznali), moramo da počnemo jednu uvodnu priču koja je lepa priča – a to je priča o američkom Jugu. Tačnije, to je ružna priča o eksploataciji, segregaciji, poniženju, krvavom radu koja je rezultirala daleko, daleko najproduktivnijom, najnepredvidivijom, najšarenijom, najluđom kulturom na svetu, kulturom američkih crnaca. Njihova kultura je bilo ono što ih je održalo u nameri da istraju, da opstanu, da se izbore sa predrasudama i da nastave svoju priču i svoju borbu.

Američki Jug je bilo mesto iskrcavanja crnaca na obale Amerike, američki jug je mesto rađanja džeza, bluza, rok en rola, soula, funka, bass muzike, južnjačkog repa, Jug je mesto odakle su se crnci dalje raspoređivali po Americi, američki jug je mesto nastanka slenga crne Amerike (možda prve stvari na koju ljudi pomisle kada su crnci u pitanju), Jug je to mesto gde je to. Sve do danas, ta oblast od jedno 9 (minimum) saveznih američkih država (Florida, Luizijana, Džordžija, Kentaki, Teksas, Tenesi, Alabama itd.) važi za „nerazvijenu“ u odnosu na gornje  delove SAD, po broju onih sa visokoškolskom diplomom, kvalitetu stanovanja, kvalitetu života, visini prihoda itd. Kad bi Beograd bio SAD, Jug bi bio leva obala.

Svi mitovi hip-hopa, koji su od tad proputovali planetu, potekli su na američkom Jugu još prelaskom XIX u XX vek. „Pimp“ kultura, „gangsterska“ kultura, kultura verbalnog nadmetanja koja se kasnije transformisala u „rapp“, kultura uličarenja, kulture životnog snalaženja i ilegalne trgovine, kultura budženja kola, zarađivanje novca od muzike; uopšte ideja Leba bez Motike, tog ideala donjih društvenih slojeva koji nas već ceo vek zabavlja. Takođe, američki Jug nam je podario ideal ženske figure sa jakim, masivnim dupetom, tu sad već mitsku tačku hip hopa koju nam je Sir-Mix-A-Lot do detalja objasnio 1992. u „Baby Got Back“. Ponekad se pitamo na šta bi ličio savremeni svet da ljude iz zapadne Afrike nisu dovukli u Ameriku... biti CRN, to je južnjačka stvar.

Kada je hip-hop fenomen kao virus krenuo da se širi po Americi iz Njujorka, američki Jug naravno nije bio izuzet od toga. Jug je imao vrlo žive muzičke scene i pre dolaska hip hopa, a prva savremena i jako važna za celu priču je priča vezana za Freestyle pravac, gde su Majami i Florida prvi put stavljeni na muzičku mapu savremene Amerike. Freestyle je direktan preteča hip hopu, pravac koji je nastao mešanjem Baambatinog electrofunk zvuka tada dominantnog i drugih pop formi, sa ljubavnom i party tematikom. Sve od tada, na Jugu se insistiralo na jakom ritmu, jakom kiku (bas bubnju), jakom basu i parti atmosferi, to je ono što od tada do danas drži južnjački izraz. Freestyle je buknuo skoro u svim većim američkim gradovima i stvorio svoj ples, svoje oblačenje i dao osnovne forme nečega što će uskoro biti globalno nazvano Dance muzikom. 

Ipak, za južni pojas mnogo važnija su dva fenomena: pojava Miami Bass žanra i pojava krek kokaina. Miami Bass je bio „geto“ odgovor na Freestyle – intenzivniji, eksplicitniji, siroviji. U principu, masa žanrova koja je od sredine osamdesetih nama stigla sa juga: Baltimore club, crunk, snap, bounce, trap – sve je to ležalo na Roland 808 ritam-mašini, jakom basu i dosta opijata. Miami Bass je ortodoksno prihvatio Baambaatin „Planet Rock“ elektro-zvuk da bi ga gurao u dalja party-seksualna područja, hitove spremne za celonoćno udaranje endorfina. U Majamiju se pojavila ekipa koja je sebe nazivala 2 Live Crew – i od njihovog prvenca iz 1986. The 2 Live Crew Is What We Are, muzika crnog juga (a i crna muzika uopšte) više nikad neće biti ista. Vrlo vulgarni i geto-slengom nabijeni tekstovi, kao i matrice koje su odzvanjale od pojačanog basa postavili su kulturni standard koji je od tada pažljivo gajen i razvijan. „We Want Some Pussy“ i „Throw The Dick“ nisu previše mesta ostavljale za sumnju oko tematike. 

Takođe, trgovina krek kokainom je negde u tom periodu postala skoro najvažniji način preživljavanja i dolaženja do novca i ugleda za dobar deo crne zajednice. Krek kokain, kao odgovor na nagli pad cene čistog kokaina, je ulazio u luke Majamija i Hjustona sa karipskih ostrva i išao dalje, prema gradovima istočno i zapadno. U jednoj solidnoj meri, krek epidemija je stvorila rep, posebno gengsta rep – krek kokain je stvorio situaciju gde su siromašni hteli da se obogate, a bogati da budu još bogatiji, krek je doneo skupu evropsku odeću i kola u getoe, nakit i prestiž. Jedne je gurao u grob i siromaštvo, druge na vrh krajevske lestvice, iako društvene ne. Slično kao sa heroinom na Balkanu. Kokainski bum i čitav fenomen vezan za tu drogu se može i posmatrati kroz sjajan dokumentarac Cocaine Cowboys koji se upravo bavi uticajem trgovine kokainom na infrastrukturu celog Majamija tokom  osamdesetih i neverovatan raspon ljudi i institucija koji su u tome učestvovali.

U tim okolnostima, na američki jug počinju da dolaze ploče iz drugih delova Amerike, pre svega Njujorka i Los Anđelesa. Tu treba posebno obratiti pažnju, jer jug nije imao toliko urbano tržište za ovu muziku, sem Miami Bass scene, koja se uglavnom finansirala prodajom traka iz gepeka i nastupa u klubovima. Velike izdavačke kuće nisu previše pažnje obraćale na američki jug, upravo iz razloga delimične nerazvijenosti i slabe platežne moći populacije. Tako je i mixtape scena počela da se razvija i ta tradicija je na jugu očuvana do dan-danas, mikstejpovima se posvećuje ogromna pažnja i nije retko da su određeni mikstejpovi, kojih ima na stotine, bolji od samih albuma.

Nakon 2 Live Crew-a, prva grupa koja probija “nacionalni prag” jesu Geto Boys iz Hjustona, Teksas. Uz NWA, Schooly D-a, Too Shorta, Ice T-a i Kool G Rapa, očevi gengsta repa. Geto Boys su sačinjavali 3 sjajna emsija, Willie D, Dr. Wolfgang Von Bushwickin the Barbarian Mother Funky Stay High Dollar Billstir (poznatiji kao Bushwick Bill) i Scarface, kultni Scarface, zaštitni znak Geto Boysa i hip hop kulture. Houston je 1990. sa trećim albumom Geto Boysa (no, praktično debijem) pod nazivom The Geto Boys – stavljen na rep mapu kao treći centar, uz Njujork i Los Anđeles. Za potrebe tog albuma, u Hjuston je došao čak i Rik Rubin, legendarni producent njujorške kuće Def Jam (koja je izdavala LL Cool J-a, Run DMC, Public Enemy itd.) Taj album je bio ambiciozan projekat koji je dopreo do američkog mejnstrima i pored svoje dostva tvrde i u nekim slučajevima ekstremne priče. Naravno, medijski podsticaj je dat dodatno debatama o nasilnoj i štetnoj prirodi njihovih tekstova, koja se vodila po američkim medijima i ubrzo pridodata kanonu “opasnih albuma”, uz NWA,  2 Live Crew, Kool G Rap-a itd. U Hjustonu su Scarface i producent J. Prince (bivši član Geto Boysa) osnovali Rap-A-Lot Records, prvu uspešnu južnjačku rep etiketu, koja je imala ugovor sa Priority Records, nad kojom je bio izdavački gigant EMI. Ako je 2 Live Crew bio eksces, južnjački rep je sada dobio zvanično sponzorstvo i ulične avanture su sad mogle da se snimaju i prodaju na jugu. Hjuston i njegova Peta Oblast (5^th Ward, kraj u Hjustonu) su zauzeli svoje mesto, a Rap-A-Lot je ubrzo počeo da izbacuje klasik albume. Geto Boys su godinu dana kasnije izdali We Can’t Be Stopped, album kojim su dodatno cementirali i svoju poziciju i duh juga unutar rep muzike.
Tajna preporuka sa Rap-A-Lot records: ovde

1992. u manjem gradu Port Artur, takođe u Teksasu, svoj debi izdaju Underground Kingz, UGK, koje čine dve, sada već legende, Bun B i Pimp C. Album Too Hard To Swallow je izašao za Jive Records i po tome koje izdavačke kuće su uletele tada na Jug se vidi koliko je ta oblast bila tipovana za proboj. Ugovor Rap-A-Lota sa Priority-em (koji je legendarna etiketa) i UGK-a sa Jive Records (takođe) pokazuje da je već početkom devedesetih Jug krenuo da razvija svoju rep industriju. 2 Live Crew, Geto Boys i UGK su udarili kamen temeljac nečega što će se uskoro nazvati “Dirty South”. Ako tu dodamo i dvojac iz Memfisa, 8-Ball i MJG, sa njihovim debi albumom “Comin Out Hard”, onda imamo u fokusu glavni deo priče. Priče koja je bila ulična, sirova, za mnoge “plitka”, klasična južnjačka da tako kažemo – gruba i neotesana naracija o kreku, kolima, lakim ženama, rasizmu i neprijateljima. UGK sa "Pocket Full Of Stones" ulaze na saundtrak za kultni film Menace II Society, i na taj način eksplodiraju na nacionalnom nivou.

Pistol grip pump in my lap at all times

Paralelno sa svim ovim, Florida je gajila kulturu Bass muzike, ostatka Miami Bass scene. Bass muzika je zapravo bila muzika pravljena za woofere u kolima i testiranje jačine signala dok se vozite 30 na sat kroz kraj. U principu, fenomen je tako širok i zanimljiv da prosto sad nema prostora da ga se dotičemo u celini. Ukratko, početkom devedesetih se pojavilo mini-tržište za muziku koja se puštala na sastancima likova koji su frizirali kola i testirali ozvučenja, ko ima jače, izdržljivije itd. Odatle se razvila mikro-scena ljudi koji su pravili najrudimentarnije bass zavarivačice preko kojih se ili nije repovalo, ili se repovalo minimalno, uglavnom o toj kulturi budženja kola. U svakom slučaju, u pitanju je sjajan fenomen koji samo govori o nivou ludila o kome ovde pričamo. Bass, how low can you go - je pitanje na koje smo tada dobijali odgovor, u praksi. Ova vrsta muzike je ostala jedan od ključnih uticaja na muzičku estetiku savremenog južnog zvuka.

Na tom istom tragu, Bass počinje i da se plasira kao prvoklasna parti muzika, iako je za parti potrebe morala da bude ubrzana. Primer ovoga jeste svetski hit "Whoomp!" grupe Tag Team iz Atlante, koja je bila bejs mrdalica tih dana uz "Baby Got Back".

Ipak, priča nije priča dok se ne ispriča cela, a drugi deo celine je ekipa oko kolektiva Dungeon Family. Dungeon Family je, u principu, bio južnjački odgovor na Native Tongues kolektiv. To je bila široka grupa saradnika okupljenih oko producentskog tima Organized Noize u Atlanti, koji su činili Rico Wade, Ray Murray i Sleepy Brown. Organized Noize je bio odgovoran za muziku i bitove na prvencu grupe OutKast i prvencu grupe Goodie Mob. Te dve grupe donekle predstavljaju iskorak i izuzetak u generalnoj mapi južnjačkog repa, budući da je njihov stil bio mešavina različitih uticaja crnog iskustva u Americi, u početku svakako pod uticajem repa istočne obale. OutKast je u međuvremenu postao svetski poznat proizvod, čak se može reći da su u hip-hop kulturi kategorija za sebe. Ipak, albumi Southernplayalisticadillacmuzik i Soul Food su jako važan deo kulture južnjačkog repa, uopšte promocije tog južnjačkog slenga, vajba, pogleda na život, svakodnevnicu itd. I ne samo to, ova dva albuma su pored Hjustona i Majamija na mapu stavila Atlantu, grad koji će početkom XXI veka biti verovatno grad sa najživljom, najrazgranatijom produkcijom u Americi. Uostalom, na albumu Soul Food je i numera “Dirty South”, po kojoj je i južnjački rep počeo da biva prepoznat na tržištu – Prljavi Jug.

Ipak, eksplozija Juga kakvog ga znamo danas je vezana za pet imena: 

ime Percy Robert Millera bolje znanog kao Master P, direktora No Limit Records, 

dvojac “Birdman-Slim” (Bryan Williams i Ronald Williams) koji su osnovali Cash Money Records,

Byrona Thomasa, poznatijeg kao Mannie Fresh, prvog bitmejkera Cash Money Recordsa i

Jonathana Smitha, poznatijeg kao Lil Jona, emsija, producenta, zabavljača i šta ne.

Između ovih imena, pisana je nova istorija rep muzike.

Već u drugoj polovini devedesetih, južnjački rep je počeo da biva uveliko korporacijski biznis, ali i žanr koji je pisao sam svoja pravila. Iako je prvi talas (1990-1995) već imao svoju veliku dozu originalnosti, muzičke podloge (bitovi) su uglavnom sledile trendove ili istočne estetike (jaki bubnjevi, energični fank semplovi, skrečevi) ili zapadne G-Funk estetike (sporije, opuštenije, napušenije, sa dosta zujalica i melodičnih klavijatura). Načelno, duh Juga je mnogo bio bliži duhu Kalifornije, nego duhu Njujorka, naprimer – što ne treba da čudi budući da je Kalifornija bila prepuna crnaca koji su posle 2. sv. rata masovno napuštali Jug u potrazi za boljim uslovima života. Dosta repera Zapada je imalo direktne korene na Jugu, izgovor i sleng su dosta ličili itd. Jug se tražio stilski dosta dugo, do momenta kada je Mannie Fresh oživeo na neki način tradiciju Juga koja je bila vezana za Freestyle i Miami Bass – a to je energični, masni, elektronski klupski zvuk koji se manje oslanja na soul-funk semplove, a više na Roland 808-icin debeli kik i bas. Mannie Fresh je igru vratio na dane electro estetike osamdesetih, što je još tad mnogima koji su svoje uši navikli na bitove bazirane na semplovima bila jeres i taj trend se do danas samo razvijao dalje i doslednije. Dok je Istok spuštao tempo, Jug je počeo, uglavnom, opet da ga ubrzava. Ukratko, ‘poenta’je počela da se pravi između odnosa basa, slojeva ubrzanih, namrljanih hetova i oštrih, sečećih snerova koji su rešetali, dok ovo što ide “preko” nije bilo tako važno, važan je bio ovaj “pumpački” momenat osnove. Na neki način, to i jeste direktna veza sa nasleđem elektro muzike još od dana Baambaate i veza sa hausom i tehnom uopšte – gde je to “pumpanje” gruva, pumpanje “dna” glavna stvar. To je bila par ekselans muzička revolucija koja se dešavala na Jugu počevši sa 1997-om. Primer toga je letnji hit 1998. "Playboy (Dont hate me)" koji je izašao na debiju Big Tymersa How U Luv That,  na kome gostuju tada 16-godišnji Lil Wayne i veteran UGK-a Bun B. Drugi primer je estetika koju je Lil Jon furao sa DJ Toomp-om, recimo ovde. Bas i jake perkusije i vokali koji se grupno urlaju su podgrevali mnoge žurke od Čikaga do Majamija.

Oružje revolucije: Roland 808 ritam-mašina

nastavak sledi...