Читаоци

недеља, 24. јул 2011.

Otišla si Ejmi, nikog ne boli kurac


Dok spremam taj drugi deo o dizel pokretu, valja mi da se samo malo osvrnemo na smrt Ejmi Vajnhaus i neke priče oko te smrti i tih smrti.

Lično nije me briga previše za Ejmi Vajnhaus i za njenu muziku. Njenu muziku, naime, video sam u sklopu celog britanskog „bring the old back“-neo-soul talasa, a to me je oduvek nerviralo do maksimuma, taj trip da se pored ogromne ponude savremene crnačke muzike od Brazila do Engleske uzimaju i traže ti najšlagerskiji, najsalonskiji, „najrafiniraniji“ elementi, sa svim tim citatima o naklonosti prema Sari Von, Širli Besi, Eli Ficdžerald bla bla – pa nisu ovo tridesete, jebemu sve. Ljudi su zaista mislili da su specijalni kad slušaju Ejmi Vajnhaus, a verujem da će se sad osećati još specijalnije.

Nevezano za to, svi znamo da je ona skoro došla u Beograd, bila luda od droge i da se na taj koncert sjatila cela gradska elita, posebno vrhovi DS-a itd. Građanski Beograd voli Ejmi Vajnhaus, nema sumnje. Voli da sluša te nežne aranžmane i da se oseća onako kako se ljudi osećaju kad slušaju Eriku Badu, „iskusno“, „povlašćeno“, „nežno“, „paperjasto“, „luksuzno“ . rečju, građanski. Muzika u kojoj nema rizika, nema preterivanja, nema ekscesa – samo proverene stvari, to je oslonac svih dosadnih ljudi. Slušati Ejmi u Srbiji danas znači osećati se Evropljaninom, znači slušati zapadnu pop produkciju, ali ipak ne nasedati na klišee američkog hip-hopa koji servira „NEINTELIGENTNOST“ i „NEOSEĆAJNOST“. Ejmi je sve ono što jedan građanin zahteva od muzike, a to je da se ne oseća neprijatno dok je sluša. Da samo kliza, čak i sa tim „Rehab“ hitom koji je eto, navodno, dokaz koliko je ona luda.

Biljana Srbljanović je posle koncerta u Beogradu optužila „nas seljake“, tačnije podsetila na to da Ejmi nije Ceca Ražnatović, pa da očekujemo „za sve pare“, već da je neka vrsta palog anđela koji zaslužuje 40 eura da bi pred nama, u drugom i po svetu, izvodila svoje psiho-socijalne drame. Jebemu mater, Ejmi svakako nije Ceca jer Ceca koliko god koke da unese pre nastupa, ima tu kočnicu profesionalca i odnos prema publici koji zna da živi od tih para i za njih će dati očekivanih 2 sata muzike. Ne bih ni da nabrajam koliko je muzičara samo sa balkanskih prostora u poprilično drogiranim stanjima odradilo svojih sat i po, dva čak i više – jer su znali zašto su tu. Odjednom je nefunkcionalnost Ejmi Vajnhaus znak koliko je ta osoba mnogo više osećajnija od nas ostalih, da ona preživljava mnogo veći bol nego Sinan Sakić naprimer, da joj je baš mnogo teško i da je, u krajnjoj liniji, neukusno zahtevati od tako velikog, senzibilnog umetnika, umotanog u sve probleme ovog sveta - neukusno je zahtevati jednu tako prizemnu stvar kao što je koncert. Bedak. A to koliki je bol izdvajati za koncert u Srbiji 40 eura, o tome nema reči.

Svejedno, ovde dolazimo do suštine mog obraćanja, a to je da ne smete nasesti na rokersko poimanje drogiranog muzičara. Korišćenje droge nije i ne sme biti nikakva misterija. Ljudi se cepaju, prežive, ne prežive, uzimaju rekreativno, skinu se, prodaju iz kuće, tuku ukućane, podvode ćerke – ali to nije nikakva misterija. Ne postoji „Veliki Bol“ iza svega toga, kao što je beogradska građanska elita navikla da interpretira intervenozne navike svojih idola. Nema „neizdržive senzibilnosti“, „dionizijske neukrotivosti“, „ludila jedne duše“, „nezadrživog, divljeg, razornog hedonizma“, „umetničkog poroka“ – Ejmi Vajnhaus i njena ovisnost o RADU je onoliko dobra koliko i ovisnost vašeg lokalnog pajdomana koji će vas koliko sutra startovati na ulici da vam traži sitno. Ejmi Vajnhaus i njena ovisnost o RADU je jednako dobra koliko i zavisnosti svih domaćih folk, rep zvezda i onih koji nisu zvezde, koji će umreti negde i niko neće ni znati da su umrli. Beogradska građanština može, ako to želi, da fiksanje i odvaljivanje prevodi romantičarskim kodovima znanim još od vremena simbolizma i absinta, na fore o „neizdrživoj senzibilnosti umetnika čija uzburkana duša prosto traži dalju inspiraciju“, ali strašna istina je da je svaki ovisnik, znan ili ne znan – još jedna žrtva neizdrživog tereta života, bez obzira da li je neko pisao pesme ili drkao u parku pred klincima ili valjao benzin devedesetih. Igla tu ne pravi razliku.

Razliku pravi ono šta mi očekujemo od ljudi koji su sticajem okolnosti javne ličnosti navučene na neku supstancu. Oni ljudi koji svoja očekivanja grade u tradicionalnom rok ključu, uglavnom tu vide, od tih osoba, posebne, uzvišene, od nas drugačije, bolje ljude kojima može da se progleda kroz prste. „Da, droga je loša, ali ipak, oni su veliki ljudi. Ne mogu oni da podnesu sve to što mi smrtnici podnosimo, jer oni su mnogo drugačiji od nas. Pogledaj jednog Morisona, naprimer“. Jebeš to. Ako si ti navučen i dolaziš pred ljude koji su te obogatili i prodaješ im svoj raspad, svoje probleme, svoju nemogućnost da funkcionišeš, idi ubi se. Ako se radiš, radi se da ti bude bolje i brže, a ne da izlaziš pred ljude kao ranjena srna koja zahteva saosećanje radi sopstvenih odluka. Pruži šou, živi, komuniciraj – nisi ti nikakvo povlašćeno govno.

Ne treba žaliti ljude koji su umrli radi droge. Ne u tom smislu „ko ih jebe, pičke narkomanske“, nema niko normalan ništa protiv rađenja. Nego sa tim da ljudi koji su ozbiljni zavisnici, oni su prelomili, preselo im je nešto i nisu hteli nazad, da su hteli skinuli bi se odavno. Žal ima smisla kad neko umre u saobraćajci ili padne u kadi i slomi glavu, taj nije presekao ništa u svom životu, umro je van svoje volje. „Čovek pukne kao neko dugme“. Ljudi koji su ovisnici su samo odlučili da je život predugačak ako se živi dosadno i odlučili da povećaju ulog i to je za rispekt, ali nije za nikakvu romantizaciju ili neka padanja u nesvest od žaljenja „bio je mlad i talentovan“. Ali ako si ovisnik i zabavljač, ne teraj ljude da saosećaju sa tobom. Ako nisi spreman za show, ne izlazi na scenu. Uzmi pare ako je već tako, ali ne izlazi da bauljaš, jer nikog ne boli kurac za to.


Ovako se nastupa par meseci pred smrt, ako je već reč o tome.

недеља, 3. јул 2011.

DIZEL za XXI vek - pitanje od presudnog značaja (vol. 1)



Ne znam ko se seća, ali svojevremeno smo u hemiji pominjali lakmus hartiju. To je vrsta hartije koja se koristi u laboratorijama za raspoznavanje kiselina i baza, u kiselinama pocrveni, a u bazama ostane plava. Pojam „dizel“ takođe možete u društvenim prilikama da koristite kao nekakav lakmus. Najčešće, vrlo uspešan – ja to već godinama unazad rabim sa dosta velikim procentom uspešnosti i na osnovu toga uglavnom razvrstavam svoje društvene kontakte.

Mržnja prema dizel kulturi kao jednom zvaničnom izrazu devedesetih godina (ne samo ovde) je ključna tačka kulturnog rata u Srbiji i samim tim, relevantno političko pitanje. No, neću previše mrsomuditi, trudiću se da lakim jezikom i primerima skiciramo šta i zašto ljude tako uspaniči i izbaci iz takta kada im pomenete „dizel“ ili „devedesete“. A kao ljubitelj hip-hop kulture, poseban naglasak baciću na mržnju koju jedan deo srpskih repera gaji prema dizel kulturi i pokušajima da se ona uklopi u telo srpskog repa - što se, u suštini, već i odigralo, možda čak i pre „Brata minlog“.

Ovu temu prvo je načeo uvaženi mislilac Predrag V. svojim lepim dvodelnim člankom na „Popboksu“ koji se ticao srpskog repa i motiva koji u njemu preovladavaju. Ako ih nekako niste pročitali, prelažem da sada odmah pročitate barem prvi deo koji se nalazi ovde.
Ako nekog mrzi, prepričaću malo duže, sa jednim malo istorijskim osvrtom.

Postojao je jednom jedan muzički časopis u kome su gazdovali beogradski rokeri, zvao se „Ritam“. Ruku na srce, bilo je tu ljudi koji nisu bili nerealni fosili i bili spremni da se otvore i za neke, što se kaže, „nove pristupe“. Ipak, većina njih je prezirala sve što nema električnu gitaru i uživo odsvirane instrumente, ali obzirom da je rep tokom osamdesetih počeo da uzima celu planetu pod svoje, nijedan ozbiljan muzički kritičar nije mogao sebi da dopusti da tako velik fenomen izignoriše. Tako su stidljivo najnapredniji od njih (pre svih najveći reper među rok pećinarima, Dragan Ambrozić) dilovali među sobom neke najpoznatije primerke istoka sa kraja osamdesetih: Public Enemy, poneki De La Soul, Tribe, Run DMC, NWA itd. Takođe, bitna je uloga i jednog od najboljih bas gitarista sveta, Dušana Kojića Koje, koji je kroz rad svoje grupe (Disciplina Kičme) na velika vrata uvodio celo crnačko muzičko nasleđe, od Hendriksa do rep brejkova u „Kako je propao rokenrol“. Dakle, određeni deo, mali deo, rok ekipe je uspevao da barem deo sebe nađe u crnom muzičkom korpusu.

Ljudi koji su slušali rok muziku su, manje-više, i dan danas dominantni tumači muzičke kulture i kulture u Srbiji. Rejv elektronika, folk muzika, rep... nisu dale skoro nikoga ko bi pričao u ime nas, likova i likinja iz kraja. Velikim delom, to ima smisla, jer ovi žanrovi koje pominjem živeli su svoju svakodnevnicu na ulici, pre svega – živeli su sada. Rok kultura, rok muzika – to su izrazi prošlosti, bez obzira što će od danas pa do ko zna kad da se formira još osam miliona rok bendova. Ne želim ovom prilikom da tvrdim da u rok kulturi nema ničeg vrednog, na kraju krajeva, i to su izmislili crnci, potomci robova sa juga Amerike. Belci su od toga napravili uglavnom sterilno prdenje. Ako ne to, onda ili kukumavku za davno prošlim vremenima ili neka prepotentna, intelektualistička laprdanja u kojima prosečan čovek niti može da zaigra, niti da se snađe, niti da mu ga da, niti da olomi.

Sa druge strane, muzika Južnog Vetra prvo, zatim rep i dens, zatim rejv elektronika kod nas su izvačile desetine hiljada ljudi od kraja osamdesetih naovamo. Sa prve strane, srpski rok je davao jednu dobru pesmu na svakih 95 izdatih albuma.

Ipak, čak i pored svega toga – rok kritičari su imali tu privilegiju da budu dežurna kulturna savest našeg društva sve do danas. Mračnjački idioti kao što su Petar Luković, Petar Popović, Petar Janjatović (klasična sekta), Momčilo Rajin, Nebojša Pajkić, Aleksandar Žikić, … decenijama unazad truju slušalačku populaciju Srbije (i šire) šta treba slušati, šta ne treba, šta je “gradski”, šta je “seljački”, šta je “moderno”… Pritom pričamo o ljudima koji i dan danas drkaju na izbelele Stonse (?!). To su ljudi koji dobijaju pare i rispekt samo zato što spavaju ispod svog kamena gde je još uvek 1982, kad su oni bili mladi. Još jednom, jedini koji je tu vredan pozitivnog pomena je Dragan Ambrozič, čovek koji je svojim odmerenim, skromnim i strpljivim pristupom barem pokušao da sagleda fenomene koji su išli dalje od Stonsa, Dilana, Bouvija i Gans n Rouzisa. I naravno, svete krave beogradskog građanstva, „novog talasa“.

E, zašto je ovo sve važno – zato što su ideološki potomci tih ljudi, kao što su Uroš Stojanović i Miško Bilbija (ovo kao da je izmišljeno ime), početkom devedesetih sudili o kvalitetu rep izdanja, a da niti su imali pojma šta je to zapravo, niti ih je zanimalo šta je to zapravo. U njihovoj glavi, rep muzika trebala je da zvuči kao Public Enemy – ako tako ne zvuči, utoliko gore po nju.
Dotični Uroš Stojanović krajem 1994. je u tom zloglasnom časopisu za nadrkavanje kurca beogradske novotalasne elite „Ritam“ imao tu čast da daje svoje mišljenje o repu devedesetih. Ko i kako je to njemu dao, pitaj kurac. Šta on tu piše, možete videti ovde. Suštinski, Stojanović ne zna gde bije – zna samo da mu smeta svaki gengsta rep izdat nakon 1991. i da mu De La Soul smetaju jer su „oružje u rukama establišmenta“ (!). Stojanović ovde jasno od repa traži sledeće stvari: gitare (naravno), da tekstovu budu politički, da budu „inteligentni“ (šta god to značilo) i da bitovi budu tvrdi. Od svega toga, jedino ovo poslednje ima smisla. Sve pre toga navedeno je klasičan sindrom pogrešno skrenulog rokera u rep vode početkom '90-ih.

Pričao sam o tome kako ovde nije bilo glasova koji bi branili Ekipu (dakle socijalu), obične ljude sa ulice koji troše muziku. Jer, tradicija rok raspadača još od ex-YU bila je vezana za rok magazine, od „Džuboksa“ do „Ritma“. Svi ljudi koji su tu pisali bili su Građani, sa velikim G. Beograđani ili Zagrepčani, studenti fakulteta, dobri momci, intelektualci iz gradskog jezgra, ljubitelji kulture. Kada je rok kultura krajem osamdesetih krenula da biva žešče istiskivana pod naletom novih omladinskih kultura, ovi fosili su se popeli  u svoje kule od slonovače i krenuli da najlicemernije morališu o prošlim vremenima, starom Beogradu, kako je loše gutati ekstazi, želeti nove patike, kako je to sve plitko i prizemno, kako je loše oblačiti se provokativno i izazovno, kako je loše imati zlato na sebi, kako je loše imati brza kola i želeti da se živi brzo. Kao da je rok kultura puna sve samih skromnih poštenjaka, a ne ogromnog broja narkomana hedonista, koji su se skucavali u bandere najskupljim kolima i motorima, pucali po hotelima, jebali i čistačice u javnim veceima i obarali sopstvene helikoptere. Ključni narkoman srpskog roka, igrom slučaja, svoj poslednji fiks udario si je baš krajem te 1994. Drugi narkoman, pak, čitao mu je opelo koje je sricalo „Ja tebi čitam zadnje slovo. Ja tebi, a ti meni. Sada si otišao da bi se negde rodio“, a ono što se zapravo čulo bilo je „Brate, ne znam kako bi podneo ovo da nije zapala ovako jaka šemsija“. Časopis „Ritam“ i Radio B92 – skromni narkomani bez hedonizma, revolucionari za kapitalističku Evropsku Uniju, mladi bez mladosti. Najgore što je ikada moglo da se desi Beogradu.

Sluđen od bola za Milanom Mladenovićem, Stojanović se okomio na rep. No, ljudi koji su tada već godinama slušali rep zbog repa (a ne rep zbog onoga što misle da je rep) su se pobunili. Kao što vidimo u Vukčevićevom tekstu, čovek sa izmišljenim imenom, Miško Bilbija, je pozvan da okaje Stojanovićeve grehe i da debatuje na radiju Politici u čuvenoj emisiji „Geto“. On je imao tu čast da brani ugled građanskog Beograda i da dokaže i pokaže svim posrnulim i obmanutim mladim ljudima da je rep dobar jedino ukoliko ne slavi kriminalni život, rušenje zakona, diskriminaciju žena, raspojasano ponašanje i raširenu bahatost. Eto jednog paradoksa, dakle ukoliko slavi okruženje iz koga je proistekao – onda nije to to. Rep je muzika onoliko koliko odstupi od ulice, prema uvidima naših cenjenih kritičara.
Možemo da pročitamo da je kulminacija rasprave bila onog momenta kada je Bilbija uporedio crne repere sa beogradskim dizelašima, na šta je određeni Aleksandar Prokić regaovao sa „Na šta bi ličilo to da sada dizelaši počnu da repuju ?“, što je pitanje stoleća. To zblanuto, začuđeno pitanje i od strane autora emisije „Geto“ pokazalo je da su tada čak i oni koji su slušali „crne dizelaše“ kao što su bili Eazy E ili Biggie bili nespremni da brane domaće dizelaše. Domaće dizele je jedino tada branilo njihovo ludilo, srce, pesnice i utoke. Naravno, to su uvek bili i ostali najuverljiviji argumenti rasprave. Možda ne baš najprihvaćeniji, ali svakako najefektivniji. Do 1994. dizel potkultura bila je dominantan i zvaničan izraz beogradske omladine, pred kojom su se povlačili i rokeri i pankeri i skinsi i onaj deo repera koji je prema njima osećao prezir. Razlog je bio prost, dizelaši su u ogromnom delu bili sačinjeni od slojeva društva koji nisu imali šta da izgubi i po pravilu regrutovao delinkvente koji nisu imali nikakve kulturne predrasude prema kojima bi delili Sinana i Džeja od 2 Unlimited ili Astral Projectiona ili Prodigy od Beat Streeta. „Slušam sve što mi se sviđa“ – ova izlizana rečenica kod dizelaša tada je imala itekako jakog smisla. No, krenimo sada opet sa vrha.

ŠTA JE „DIZEL“ ?

Dizel kultura je jedan od najzamršenijih savremenih kulturnih fenomena. Prvo što nastaje u periodu najveće promene kroz koju može da prođe jedno društvo, a to je promena kroz koju je prolazilo srpsko društvo tada – rasturanje jednog modela ekonomije i prelazak na drugi. Drugo po tome što nastaje u periodu kada je pop kultura potpuno eksplodirala i rasplamsavala se neograničenom brzinom u svim pravcima. Kraj osamdesetih i početak devedesetih je jedan od najuzbudljivijih perioda u svetskoj istoriji, posebno od kraja II sv. rata. Pre svega, crna kultura je nadirala sa svih strana – kroz pop muziku, kroz NBA, kroz potpunu afirmaciju repa, kroz filmove, kroz dizajne tog vremena koji su čak kod nas stigli i na dvosede i ležaje koje je radio Simpo Vranje. Takođe, filmovi sa temama kriminala su bili rađeni uglavnom kvalitetno i ta tematika je tih dana bila u najpunijem zamahu. Sva omladina radničke klase, ma gde god bila u svetu, bila je zabodena u krajeve sa rizlama, kasetama,  nekim jakim „najkama“, eventualno nekim oružjem i svi su mislili samo na jedno, uostalom kao i sada - „šta uraditi pa da ova siva dosada jednom prestane“. To večno filozofsko pitanje se tada svakodnevno rešavalo u praksi od Komptona do Vidikovca. 




Dizel kultura ima dosta svojih upliva i faktora koji su je oblikovali i oni su vrlo raznorodni. Iz te raznorodnosti se vidi koliko je taj ulaz u zadnju deceniju do sada najvećeg veka u ljudskoj istoriji bio suštinski za nju, dizel kulturu.
Dizel je kompleksna kombinacija tadašnjih globalnih trendova, lokalnih suprotnosti i napetosti u Srbiji, kulture društvene margine i klasičnih impulsa samostalnog, delikventskog omladinskog organizovanja sve od filma „Wild One“ Marlona Branda iz 1953.

Koji su to globalni trendovi i kako su oni došli ovde ?

Prvo, došli su kriminalnim kanalima ljudi koji su na zapadu bili već u kriminalnim akcijama i dolazili u Srbiji da započnu operacije ovde. Sa njima, u Srbiju je stiglo mnogo toga čega nije bilo pre: italijanskih dizajnerskih trenerki, skupih parfema, lepih i savremenih patika, zlata, kola... Ovo, naravno, nije ništa novo. Ali pred kraj osamdasetih, kao da te marke i taj stil dobijaju neki mnogo veći i ozbiljniji značaj, što je posledica stanja na svetskom nivou. Sergio Tacchini, Nike, Reebok, Fila, Kappa, Diesel sa jedne i Versace, Vuitton, Armani, Ferre, Gucci, sa druge – sve je to bilo još od sredine osamdesetih prihvaćeno u siromašnim gradskim sredinama Londona, Pariza, Los Anđelesa i Njujorka.   




Beograd nije uopšte kasnio za tim, jer je imao isti izvor kao i američki crnci – italijansku mafiju koja je furala svoje stvari, bez obzira da li je sportska garderoba ili skupi komad visoke mode. Svet mode, svet dizajnera takođe u ovom periodu postaje stvar svakog doma, svakog TV-a. To se najbolje vidi u spotu našeg srpskog brata, George Michaela u spotu za „Freedom“ iz 1990. koji je ustanovio upotrebu svetski poznatih manekenki u spotovima. Većina devojaka odatle bili su Versaće i Armani modeli. Mi u Srbiji, sa druge strane, nismo imali tu opciju, već se nama italijanska moda donosila direktno na telima ljudi koji su imali kontakata sa Italijom, a to su 70% bili kriminalci i trgovci na crno, ideološka prethodnica kasnije dizel omladine. Takođe, u ovom momentu dolazi i do, na modnom nivou, zanimljive fuzije visoke mode i sportskog dizajna, tako da u ponude visoke mode ulaze i trenerke i sve više komada odeće koji uključuju ramfle i lastiše, što je pre bilo nezamislivo. To je bio povratni uticaj crnačke mode ulice, i to se najbolje videlo u kreacijama Versaćija i Gučija iz tog perioda, čije modele su još proslavili Eric B i Rakim, Kool G Rap, ali i MC Hammer koji je ove komade proneo svetom u svojim spotovima. 









Druga bitna stvar bila je engleska casual moda, moda koja je do britanskog ostrva donela sportsku dizajnersku odeću. To je bio ostrvski model usvajanja italjanskih i francuskih firmiranih komada odeće od strane raspada iz radničke klase, koji su kako su se osamdesete približavale kraju, bivali sve hrabriji, primetniji, drečaviji. Stariji likovi ulice nikad nisu prešli korak strogog i smernog oblačenja u laku lanenu odeću i jednobojne polo majice Fred Perry, Ralph Lauren, Burberry ili Lacoste. Mlađi pak, otvoreno su prihvatili ono što su Gucci, Versace i Armani forsirali tih dana. 
Ovu priču potvrđuje i Kristijan Golubović, koji je negde potkraj '80-ih bio u Londonu i tamo u teretani sreo čoveka koga je on nazvao „Toljagom“. Naravno, Kristijan G. ima naviku da stvari i ljude naziva onako kako misli da je najlogičnije, isto kao što je „Goodfellaz“ preveo sa „Karteli droge“. „Toljaga“ je bio Mister T, možda i The Original Black Diesel, ako pratimo nesretni razgovor Miška Bilbije (?!) i Aleksandra Prokića. Kristijan i ko zna još koliko mladih kriminalaca u aspiraciji sa tla Evrope bili su zadivljeni imidžom gdina Laurence Tureauda. Casual svedeni stil takođe je odbačen u korist novog, drečavog - “šabanskog”. To je bila tranzicija sa “šminkeraja” dominantno "Lacoste mode" na ono što znamo do dan danas. No, nema sumnje da su marke kao Lacoste, Sergio Tacchini, Ellesse, Lotto, Diadora preživele "casual" 80-e i došle do "dizel" 90-ih.



Nike kao firma, kao brend, kao ideja, početkom devedesetih počela je da ostvaruje dominaciju na polju sporstke opreme. Nakon miliona i miliona dolara koje je kompanija sa zapadne obale Amerike slila u ruke Majkla Džordana, Spajk Lija, Boa Džeksona, Čarlsa Barklija – Nike se probijao preko crnih ljudi, crni ljudi su tada, možda još više nego sada, prodavali taj COOL. Ali nije samo “cool” bio taj koji se prodavao, bila je i upornost, istrajnost, želja da se ne samo pobedi - već da se nedvosmisleno, ubedljivo pobedi, da se od pobede napravi metafizika užitka. Nike je od sportske opreme napravio kultne modne detalje, nakon trenerki. “Air Max”, model izložen svekolikom podsmehu onih koji nikad nisu skapirali draž te patike (ili je možda mrzeli upravo zbog draži i značenja) je od modela za trčanje postao gradski model, neizbežni činilac britke, nedvosmislene, “brze” spoljašnje pojave. 2007-e britanska policija je proglasila model Max 95 omiljenom patikom pljačkaša. Nakon nje je sledio famozni Reebok Classic – lopovi znaju zašto.Tinker Hatfield, glavni dizajner većine kultnih Air Max modela nije verovatno imao pojma šta će njegovi dizajni doneti jugoistočnoj Evropi, Evropi generalno. Pre pola godine vidim jednog britanskog jungle dj-a, lik fura Max 90. Mora se priznati da je Air Max, iako neosporno popularna patika, dominantno ostala evropska stvar, od Njukasla u Engleskoj do Istanbula. Svaki mladi probisvet, svaki navijač, svaki normalni taksista, svaki diler, svaka ulična glava zna šta ovaj model znači i kako treba da se nosi. Zna se da su modeli iz devedesetih najcenjeniji i najtraženiji, tako da ne čudi zašto je Nike doslovno sve modele tog doba krenuo da izbacuje opet i da čak pravi nove modele fuzijama originalnih. Poštovanje svim modelima obuće tada u opticaju, posebno prespavanim gigantima kao što su Asics i Diadora, ali er maks je er maks i tu je početak i kraj diskusije.





Ekstravagantan i upadljiv stil, sa dosta zlata na sebi, efektno ošišani, odrađeni – to su bili ideali jednog dela ljudi koji su svoj društveni status gradili sredstvima van zakona građanskog društva, što je drevna pojava, samo je pre kraja osamdesetih nikad nije bilo tako upadljiva i agresivna. I tu je ključna problematična tačka prezira „zvaničnog društva“ prema ovim ljudima, to što oni „krše zakon“ i rade ono što “ne bi smelo”. Sve ostale naknadne, potpuno prazne optužbe o „nedostatku ukusa“, „neumerenosti“, “banalnosti”, “plitkosti” itd – to sve dolazi kasnije. Glavni problem je taj što su se neki ljudi odlučili da krenu putem kojim bi možda više nas krenulo, da smo imali muda za to.

Na kraju, ova cela linija Rim-Njujork-London-Beograd dao je taj carski izgled početka devedesetih u Beogradu gde je vaš prosečni šaban ispadao iz svoje “Frontere” u svojoj Gucci jakni, Versace šalvarama kao kod MC Hammera, sa nekim jakim “Nike” patikicama i verovatno gore sada čuvenom Versace Golden Elephant kapom, koja je direktan Đanijev omaž afrocentrizmu. Da li je na zvučnom sistemu Frontere bio Džej, Sinan, 2 Unlimited ili Ice T - bilo je svejedno. 










Sa druge strane, eurodance je jednako na prepad obuzimao planetu. Ovaj evropski miks housea, techna, HI NRG-a i repa bio je oficijalna tema početka 90-ih, baš kao Dee Monk u “Vidimo se u čitulji”. Eurodance je bio odgovor Evrope na bujicu muzičkih sadžaja koji su iz Amerike napali Evropu još od polovine osamdesetih. Stoga, onaj crnačko-emigrantski deo populacije Engleske, Francuske, Belgije, Holandije i Nemačke je odlučio da pokuša da kombinuje te elemente tražeći idealan spoj koji bi u isto vreme i bio pumpački, i bio spreman za top-liste i rođendane. I bili bismo svi ludi kad bismo rekli da nisu uspeli ili da NISMO uspeli. Projekti kao što su Adamski, Technotronic, Snap!, 2 Unlimited, Dr Alban, Reel 2 Real – su ostavili ozbiljan muzički trag, kako po samoj muzici, tako i po raznorodnim kulturnim uticajima koje su sklapali u logičnu celinu.





Eurodance je domaće klince dizelaše (a i stariju bragru) približavao duhu zapada i onime što je tada moglo da se vidi po spotovima ovih izvođača: egzotičnim šalvarama, lancima, pejdžerima, napumpanim kožnim jaknama, Air Max modelu koji je tad počeo da ispisuje svoj kult, čuvenoj Versace kapici koju je ovde proslavio Dino Dvornik, ali i Branka Katić u „Mi nismo anđeli“, kao i Dubravka Mijatović u „Boljem životu“. I tu se opet vraćamo na beogradsko leto 1992. gde naš šaban izlazi iz Opel Frontere obučen da impresionira i sa dozvolom da ubije.

Uskoro bismo nastavili sa prelaskom na pojam omraženog turbo-folka i sa daljim razvijanjem priče o najoriginalnijem domaćem kulturnom proizvodu.