Ovaj rep najveća je prevara: GISTRO !

Ovaj rep najveća je prevara, sad imamo još sponzora i imamo još eura

Mi reklamiramo njih, oni nama daju pare

Preko muzike - marketing ih košta pet put manje

Ako je Dre pravi doktor, zašto ne fura klompe ?

Borba za interpretaciju rep muzike će se odvijati sve dok postoji rep muzika. U krajnjoj liniji, ovaj blog je još samo jedan od pokušaja. Do jaja precizan, ali opet - samo jedan od. Ne treba, ipak, žaliti nad tim jer sve je GISTRO. Lubenijeva numera nas je motivisala da ovim putem razmotrimo šta je to GISTRO što se zastupa i ako je ceo svet GISTRO, gde je poenta i da li je ima ?

 

 

Bezbroj je načina na koje rep može da se doživljava: kao političko-društveni bunt crnaca ili omladine, kao sredstvo „osvešćivanja“ masa od „Nekoga“ ili „Nečega“, kao Ritam i Poezija (!), kao neobavezno zezanje, kao stilska manipulacija, kao trend, kao pritupa muzika ljudi koji ne idu u školu i ne poznaju muziku itd. Neke od ovih interpretacija su smešne, neke više, a neke manje tačne. U svakom slučaju – svako ima jednako pravo da tvrdi da je rep ovo ili ono, sve dok ima iole proverljive argumente. Svaka rasprava počiva ili na fizičkoj snazi ili na snazi argumenata i proverljivosti tih argumenata.

Takođe, rep je tokom ove 3 decenije postojanja prošao kroz dovoljno transformacija i faza da svako pomisli „pa ja sigurno imam validne argumente da tvrdim ovo ili ono“. I istina, rep je u različitim svojim momentima svašta bio, svakojako je bio prisvajan, korišćen, stavljan u kontekste itd. Ali – šta je UVEK bio, bez obzira na faze ? Bio je GISTRO – ne prava laž, nego više ono kao.

Rep je priča o sebi – pre svega. Priča o sebi jer nastaje kao potreba individue (konkretno, crne) da se izdigne i razlikuje. Da ovlada sobom, drugima, tržištem, suprotnim polom itd. Tu nema spora, to je jasno sve od dana 1.

Rep je priča o stilu – pre svega. Definicija stila, pre svega, vezana je za to kako se TI predstavljaš Drugom, kako očekuješ da te Drugi doživi. Stil je praksa predstavljanja Drugom, način predstavljanja i namera predstavljanja. To je jasno od dana 1 i cele priče oko Afrike Baambaate i Soulsonic Forcea. Pre toga, vezana je za George Clintona. Pre toga, vezana je bila za James Browna. Pre toga, pitaj kurac još za koga. Stil, kao takav, je apstraktan i širok pojam  - ali za realan doživljaj repa nužan pojam. „Wild Style“, „Style Wars“ – to je ono što je sa nama od početka. Ples, crtež, reč, instrumental, način na koji hodaš, oblačiš se, način nošenja oružja, način na koji se slikaš, način nošenja nakita – sve je to način, oblik slanja poruke i sebi i okolini i protivnicima. 

Biti REAL – nije ništa drugo do biti dvesta posto unutar određenog stila.

Rep je priča o ambiciji koja te vodi do ostvarenja rima. Rep je muzika siromašnih slojeva, odbačenih, zaboravljenih slojeva – slojeva previše „istinitih“ za fabrike i slična mesta. Rep je taksista u trenerci koji te odradi dugmetom na volanu. Rep je priča o njihovom doživljaju sveta, o njihovom stilu, o njihovom načinu i o njihovoj nameri. Rep je zato KRUPNA priča, priča širokog kadra i zoom-a gde su male priče o roditeljima, ljubavima, pređašnjim vremenima, suzama, drugarima koji se ne javljaju, bankama koje te kradu itd – nepotrebna. Rep ima drugačiji način, nema nostalgije u repu. Postojiš ti, postoji cela priča oko tebe i postoji ambicija. Ti si u službi ambicije i dolazećeg vremena gde ćeš TI biti gazda.

Na kraju krajeva, rep je Priča. Koren reči Rap je glagol Rappin, što u slengu crnaca znači ne pričati istinitosti ili konkretnosti ili vremensku prognozu, nego imati jaku priču, žvaku koja UBEĐUJE. Ok, važna je faktografija, ali ubedljivost često leži i na prostoj snazi nastupa. Stilski upakovana, obrađena Priča gde si ti akter koji se pita, reper je akter koji se pita. Priča, da bi se dobro ispričala, mora da bude kvalitetno osmišljena. Rep je Priča koja priča istu priču na različite načine, rep je umetnost pričanja iste stvari na različite načine. Koje stvari ? Pa Istine. GISTRO.

To ne znači da rep ne treba shvatati ozbiljno. Ali tek kada uđete u neozbiljnost same stvari, vi imate posla sa onim ozbiljnim delom repa koji nam svima treba. Rečima ICE T-a „Rep je vrlo smešna stvar. Ali ako ne provalite to na vreme, zalediće vam se govno“. Ja bih dodao "ili ćeš ispasti glup u društvu".

Neko TO (ozbiljan deo) vidi u strašno poetičnim tekstovima preko emocionalno iskucanih matrica, neko to vidi u politizovanim tekstovima, neko to vidi u nadrealnim igrama reči itd. A pravo „TO“ repa leži u proleterskom naboju da se što više informacija izbaci na što realniji način, trijumfalniji način. Kao priča nekog matorog lovca ispred dragstora uz pivo gde se priča o šaranu od 30 kg koji je pobegao sa udice. To je rep. Dovoditi u pitanje dragstor, pivo, gde je taj šaran, kakvih 30 kila, kakva udica, kako može da pobegne sa udice – znači ništa drugo do promašiti celu draž te priče, faca, grimasa, pokreta, detalja koji tu priču čine zanimljivom i TVRDOM. Mašiš stil njegove izvedbe, od kog direktno zavisi kredibilnost njegove priče. On je ionako ne priča sa nadom da će mu neko VEROVATI, priča je sa nadom da će je ISPRIČATI što zanimljivije i originalnije.

Biti Tvrd znači pričati kako jeste, dakle biti Realan. To je trik pojam.

Uzmimo za primer iskaz „Street life is the only life I know“. Njega može da kaže i najokoreliji delikvent i neko ko apsolutno nije imao veze sa ilegalnim radnjama ili surovošću ulice. ALI – taj iskaz se bazično odnosi na to da je „ulični život jedini način koji priznaješ, jedino što odobravas i ono što si spreman da braniš“ – to je Realno. Biti Realan znači biti na strani onoga što vidiš da je fenomen vredan svačije pažnje i predstavljati taj fenomen DOSLEDNO, bez izuzetaka. Najčešće, najbolji reperi koje znamo su oni koji su bili blizu, ali nikada „unutar stvari“ o kojoj se priča. Postoje izuzeci koji potvrđuju pravilo, ali ulični život je jedan nivo – stilska priča o uličnom životu je drugi nivo. Kad za nekog kažemo „On je dobar glumac“ mislimo na to da je potvrđeno da u raznim ulogama on dosledno PREDSTAVLJA nekog lika, iz neke situacije, sa nekim stavovima. Reper mahom treba da odigra tu DOBRU ulogu lika koji prenosi i obrađuje ono što čuje oko sebe, recimo priče taksista ili likova koji ustaju u 4 ujutru da idu u Ečku na šarane, ali zarakijaju do 9 uveče. Čak i te priče taksista, robijaša iz Skele i rakijaša iz Ečke su priče koje nisu NJIHOVE lične, već su OPŠTE dobro. NAŠE priče, priče koje se dešavaju u našoj blizini, svima. I svakome mogu da se dogode i svakom su zamislive i to je tajna prijemčivosti repa, uličnih tema.

Reper je, tako gledano, prijemnik koji to hvata, obrađuje i izbacuje nazad, u publiku, na ulicu.

Tako priča ide sa ulice na ulicu, a tvoj stil je ocenjuje na osnovu toga koliko si Real, dakle Tvrd, dakle u PRIČI koja se priča. Mi se obraćamo sami sebi kroz rep prvenstveno, a zatim i NE-REP licima kojima kažemo: „hajmo, hajmo ovamo – dobro je“. Često ta lica prilaze ne prihvatajući neka od nepisanih pravila ove priče, ali to je već neka druga priča. 

Na kraju krajeva, NISU ONI KRIVI, kriv je rep.