Marlon Brutal: ima li Beograd boljeg ?

Vukašina Jasnića, beogradskog blejača dosta bolje poznatijeg pod pseudonimom Marlon Brutal (!) sam tek ovlaš pomenuo u tekstu http://dizelgorivo.blogspot.com/2011/06/sta-znaci-srpski-nacionalizam-u-domacoj.html.

Već tada sam ga imao na umu kao drugog ili trećeg po redu najrelevantnijeg srpskog emsija, ali je pitanje koje sebi već nekih 20 dana postavljam jeste to zašto se ovaj lik ne bi proglasio momentalno najrelevantnijim, najznačajnijim, najkoncentrisanijim emsijem u Srbiji pored Lu Benija ?

 Da, autorstvo ovog bloga je bez sumnje Juice-ova vojska i sve to stoji, ali dok Juice poslednjih 6 ili 7 meseci pokušava da ubedi fanove HipHopiuma 1 da trebaju da mu se vrate i da ga vole, vreme prolazi, grad ide dalje i neko drugi će koristiti to vreme da mu bolje pipa puls. To ćemo videti, ustvari, nakon tog dugo čekanog albuma.

Ali Marlon, jebote… 

Problem je veliki kad nešto tako dugo bleji pored tebe i ti ili ne kapiraš, ili kapiraš površno, ne posvećuješ se i samo odjednom dinge! – skapiraš kakvo blago imaš tu u lokalu. 

Još pre 3 godine kad mi je ortak ovde u Borči pustio stvar ("Sajmište"), svi smo bili u šoku. I inicijalna reakcija na nešto tako obimno, tako bačeno bez blama, to najvrhunskije, najstilizovanije šabanisanje – je odmah dignut gard: “Hahaha, šta je ovo, ko je ovo, slušaj ovo…” – nešto slično što se desilo nakon Brata Minlog. I kao ostalo je jedno zanimljivo “hahahaha”. Šatro. Šatro jer znaš da si napipao tvrdo i da ga odbijaš ne jer ne valja, već zato što je previše Na Poenti. Da je ludo, bezobrazno i direktno, tačno onako kako volimo da mrzimo.

Onda prođe malo vremena, malo daš sebi vremena da još malo nabudžiš svoja poimanja realnosti: recimo da je dizel pauzirao samo u periodu 1999-2005 da bi se vratio još jače (a da prave glave nikad nisu ni napuštale taj okvir), značaj navijačkih priča, značaj nacionalizma kao dominantnog okvira samodoživljavanja dizel omladinaca u Srbiji, ogroman porast ljudi koji uživaju neke supstance, kulturu nasilja, i uopšte verovanje u to da samo nasilje rešava neka pitanja trajno.

U suštini, samo naivna faca je mogla da veruje da će ovo društvo ići nekim drugim putem nakon 5. oktobra 2000-e i da će neke “evrointegracije” i neke “evropske vrednosti” učiniti nešto u ovom društvu. U društvu koje je raslojeno duboko na bogate i siromašne, u društvu u kome se ogroman deo stanovništva od strane “elita” naziva raznim terminima od “kočioca reformi”, “mračnih ostataka prošlosti” do “necivilizovane bagre”, u društvu koje izdvaja desetine miliona evra godišnje na opremanje policijskih jedinica, u društvu u kojem organizovan rat protiv omladine traje od 1968., u društvu u kome se sve što voli “običan narod” naziva kičom, šundom, nedopustivim, dokazom da mi i jesmo “stoka” i da ćemo “uvek to i ostati” itd. Neće biti “civilizovanog rešenja” do daljeg, to je barem jasno u zadnjih 5 godina. I ne treba da ga bude, jer MI moramo da pobedimo.

Zašto ovaj uvod ?

Pa zato što kad pustite ovo , onda vam bude jasno na kakav kulturno-istorijski reset nailazi generacija koja je rođena nakon 1989. ili 1990. Sva ta neka navodna građanska “renesansa” grada koja je kao postojala od 1999-2005 (okvirno), gde se verovalo da će srpska omladina masovno preći na:

ovo, 

onda ovo,  

ovo  

ili ovo – 

je zauvek pala u vodu odlukom Nike-a da vrati modele patika iz devedesetih sredinom sad već prošle decenije, siromaštvom koje nikad nije ni obustavljeno i tim revitalizovanim osećajem lokalnog ponosa, ljubavi prema intoksikaciji i prema izazivanju problema.

I onda opet – OVO.

Ovaj krunski dokument Beograda koji nikad nije mrdnuo pedalj od društvenih zapovesti devedesetih: sredi se nečim - obuci se lepo - izađi sa ekipom - prvi kreći, nikad ne beži.

Da, i meni je ovo bilo skandalozno. Skandalozno do te mere da sam se jako zentao tih ekipa, osećao prezir, nisam ih voleo zbog obesti, zbog “nacionalizma”, zbog nasilnosti, zbog bučnosti, nema šta mi nije smetalo. A sve to jer sam (kao i 90% nas) odgajan da budem “pristojan građanin” i da “neka pravila moraju da se znaju”. A ovi momci eto, oni su te priče opušteno odbacili i uspostavili ne samo “zakon jačeg”, nego “zakon LUĐEG”. 

Identično kao i 1991-e. 

I tu postaje gadno i teško opredeliti se.

I šta mi čujemo kad pustimo “Sajmište i 21.” ? 

Izliv realnosti u mozak. Pišanje po glavi stanovnika, jednom rečju. Čujemo najluđi debi nekog u domaćem repu sve od ove pesme . I tu nema nikakve sumnje, jedina razlika je ta što 2008-e u Beogradu nije bilo SKC Radija koji bi pravio “underground buzz” i gurao ovu numeru na različite gradske strane. “Sajmište” je imalo samo YouTube i mobilne telefone po kojima je cirkulisala. To, u neku ruku, čini uspeh te pesme još većim jer ona nikad nije puštana nigde javno, imala je samo te ljude kojima je bila namenjena i okačena na YT. I, iskreno govoreći, sa “Sajmištem” nije bilo zezanja, nije bila otvorena za različita tumačenja i “čitanja” – bila je direktna kao metak u čelo. Tu niste mogli da se “ubacite” ako nekim delom sebe, bar, niste bili u gasu da kapirate i budete fascinirani prizorima kafansko-splavskih turbo-folk histerija potpomognutim raznim brzanjima, pirotehnikom po stadionima, navijačkim sukobima, prezirom prema policiji, dilovanjem na sitno ili dilovanjem na krupno. A sve ovo što sam sad pomenuo je predmet najcrnje, najgore stigme državnog i intelektualnog establišmenta u ovoj zemlji bez obzira da li smo pričali o SFRJ, SRJ ili Republici Srbiji. 

Prosto, nije bilo šanse da se ubacite u stihove koji, bez ikakve autocenzure, ulaze sa “klošari što piju pivo ispred dragstora – dileri što stignu do para ili do zatvora – kolko gudre sam bog zna – svaki drugi narkoman – druga strana reke, brate, druga strana zakona” – ako nekad barem nekim delom sebe niste imali ljubav i razumevanje prema kulturi margine, kulturi ulice, kulturi “neobrazovanih”, “nevaspitanih”, ali i kulturi bahatih. Uopšte, sam taj predeo, ta lokacija Sajmišta koje je zapravo stecište susreta belaca i Cigana u kućicama u koje smo svi mi bili trpani od strane okupatora zajedno, mesto sa jednom kafanom u koju ne sme da se uđe bez akreditacije gde svi valjaju nešto; i 21. blok - šest crvenih zgrada zvane "kaplari" napravljene u vreme socijalističke ekspanzije "preko Save", a između svega toga bleji hotel jednog od najcenjenijih i najluksuznijih hotelskih lanaca sveta. 

Dobrodošao u Srbiju, baki.

Ljubav prema kulturi ulice može jedino biti ljubav prema kulturi i navikama ljudi koji su žrtvovani svesno od strane sistema u kome živimo, od strane građanskog morala koji ih prezire kao “ološ”, “šljam” i “degenerike” samo zato što su odlučili da ne prate put kojim se češće ide i da nemaju previše kajanja prema svojim životnim izborima. Kad se na to doda taj otpor policiji, želja da se započne nasilan obračun - (“kada popijemo sve, onda pobijemo se, kad izdrogiramo se hapšenju opiremo se”), kad se vidi ta želja da se situacijom vlada uvek i na svim nivoima, onda kreće problem, povlačenje, osuda, gađenje. Sve zbog te droge (!!!!!!!!!!!!!!!!!).

Marlon je kao umetnik, kao pripovedač, vrlo planski odradio pripemu svog upada na domaću rep scenu. Ideloški i stilski, što je jebeno veliki uspeh u moru domaćih emsijeva kojima fali sve, a posebno spika i stil. Stoga, ne treba da čudi da se bez albuma lansirao u prvih 5 emsijeva na ovom području, koji je dobacio i do drugih etničkih zajednica na Balkanu sa kojima smo “mi Srbi” u tradicionalnom sukobu. Realno je prepoznalo realno, i pored Marlonovog insistiranja na srpsko-ćiriličnom identitetu.  Bez albuma, bez “ljubavi prema komšijama”, bez organizovanih nastupa, bez rotacija pesama bilo gde sem na YT-u – sirovost (ali pažljiva određenost) njegovih rima i pretvrd beogradski, krajevski deliveri ga je provozala kroz celu Srbiju, ali i Novi Pazar, Bosnu, Hrvatsku i Makedoniju. To je to, ja ne znam šta više ako to nije to. 

Takođe, Marlon i Sale Tru su uveli pravu malu revoluciju u pristupu rimama i pisanju rima, time što su odbacili pritisak toga da zadnje reči stiha moraju da se rimuju. Oni su ostavili kao orijentaciju samo poklapanje samoglasnika reči na krajevima stihova (umesto do tada standardnih šema rimovanja po kojima i suglasnik u poslednjem slogu u stihu mora biti isti, što je dosta onemogućavalo inovativnost rima jer srpski jezik nije toliko pogodan za eksperimentisanje kao crnački engleski) i na taj način otvorili celo neistraženo polje. To i ne treba da čudi, budući da je za pristup u kome su deliveri i ono što je rečeno - sve, pritisak tehnike i ta obaveza da se sve najpreciznije rimuje može da bude samo grobnica.

Ako pažljivo izrotirate tih 6 ili 7 Marlonovih ubica (sada kultno “Sajmište”, “HCZ KCZ”, “Favelu”, “Brate mnogo variš”, himnu “U bloku” sa Saletom Truom, strofa iz “MUPa” poznatija kao “In spek tooo re”, “Beli rep”, “Diploma sa betona”), vi vidite jasno čoveka koji je rimama pobrojao i pokrio svako kritično i neuralgično pitanje srpskog društva u XXI veku, a posebno one suptilne, najskrivenije krajevske spike o kojima neće pričati u “Beogradskoj hronici” ili slično. I baš zbog te nenormalne direktnosti i jačine cele priče, dobar deo neke šatro “rep publike” nije mogao da veruje šta čuje: semplove narodnjaka, linije kao “u kraju ništa se ne menja - sve je isto k'o nekada, 300 ludih kenjara - nisam rast'o s' pičkicama nego s' navijačima - i nisam rast'o s' reperima, nego s' dizelašima”, otvoreno slavljenje navijačkog nasilja, ulične brutalnosti, i opšte svireposti (“uzmi ciglu, uzmi štanglu brate – nećemo na fer”) koja poslovično prati ulična dešavanja i borbu za prevlast. Kod njega se čak i taj naivan i isprazan poziv na neku “fer tuču”, neki “viteški kodeks” razbija kao licemerno ogledalo onoga ko je slabiji i onoga ko se naslušao priča starijih o tome “kako su nekad oni na Kalemegdanu jedan na jedan, pa ko padne pao je, posle idu na piće”. A sada ovde šta – “zbog grobarskog šala otvorena glava”. Brutalno, ali domaće i priznato svuda po svetu. Jer realno, šta je kulturi bandi u Americi ovde bliže od navijačke kulture ? Ništa, ovo je “domestic product” i ti vidi kako se osećaš.

I upravo je tu ta snaga Marlona Brutala, tu gde niko ne govori stvari koje on sme da kaže i niko ne sme da ih kaže tako direktno kao ovaj momak iz 21-og. To je jedna bitna rep definicija, bitna stavka u važnosti jezika ulice i spremnosti da govoriš onako kako jeste, ne obazirući se da zamerke i sitna prikenjavanja sa strane. Znači, izveštaj sa ulice, direktan prenos bez osvrta na to šta je "poželjno i lepo", a šta je "nepoželjno i ružno". Ili prezri i skloni se, ili se pokloni i priđi.

Na Marlonovom primeru se tačno videlo ko je “mislio da jeste, ali nije” jer ovaj lik nam nije dao santimetar prostora da kalkulišemo oko toga kako i pod kojim uslovima da mu priđemo. Ne, jer ako vam neko ovako savršeno nacrtano izbaci i predstavi proizvode hroničnog siromaštva, sankcija, međunacionalnih sukoba i tenzija, društvenog omalovažavanja, ali želje za napredovanjem i samoodržanjem i pre svega mržnje prema “organima reda” – onda tu nema pregovora. Ili si tu, ili sa strane kenjaš o tome kako “su upravo ovakvi problem”.
Jer problem su samo ukoliko ne vidiš Glavni Problem, a to su uslovi u kojima je ogroman deo ljudi prepušten sebi samima, suprotstavljen i sistemu i sebi i sličnima sebi - i možes da staviš pare na to da ti ljudi neće sedeti kući i gledati “Slagalicu”.

Poverenje u atraktivne trenerke, patike, poverenje u “vanzakonske radnje”, delikvenciju, “zakon luđeg” (a ne “jačeg”), poverenje u opijate, u snagu ekipe, mržnja prema strancima i prema policiji očigledno nikad nije stojala bolje u Srbiji.

I čini se da dok je toga postoji određena šansa da, pod nekim uslovima, stvorimo društvene okolnosti u kojima život može da izgleda drugačije. 

Ali će do tada biti još mnogo otvorenih glava, provala, hapšenja, bodenja, međunacionalnih incidenata. Takva je priroda života u sistemu u kome ti se sve brani, a daje priznanje tek kada ostvariš za sebe sve, dok su sva polazna mesta u toj trci su već odavno zauzeta. Onda određeni ljudi kreću neku svoju trku na nekoj drugoj stazi, pa ko dokle dogura.

I dalje tu sam gde prohod'o sam kad sam bio klinja
Svaki stariji me pita "Sine, ko te dira"
Volim kad osetim da neko opet riva
Da osetim miris trave, miris mog detinjstva
Stariji su me učili da mrzim Hrvate
Da onome ko nije odavde jebem mater
Da volim svoj blok i slušam narodnjake
Da trebam kao braću da volim ortake
I samo za ortake, prave ludake, duvače, navijače
Što nigde ne idu bez baklje
Za moje delikvente što kvare svako dete
Jer vare pakete i prave incidente
Ćale napravio dete, nedužnoga klinca
21i. napravio naduvanog dripca
Nikom dužan, nema praštanja - na asfaltu vaspitan
Primer odrastanja u bulevaru nasilja
Mrzim dop kao lerdi pandura
Moj blok - beton i gudra i zeldi kultura
Miris spida i hibrida i prljavih novčanica
Adresa 21. - bulevar nasilja.

Odrast'o u Zvezdinom kraju,

pa problem rešavam nasiljem

Zajebi lepu reč - problem rešavaju batine
Rast'o na ćošku i sluš'o starije
U kraju gde je nasilje nesto najnormalnije
21, 25i - krećemo na sve
Uzmi štanglu, uzmi ciglu, brate - nećemo na fer
Znam da čuo si za njih, znaš da nisu zentare
Znam da čuo si za Hijene - čuo si za Kenjare
Lepa reč gvozdena vrata otvara
A od gvozdene štangle otvorena lobanja
Verujem u nasilje, jer iz takvog bloka sam
A moj je blok, brate, noćna mora Grobara
Točkovi drumom klize, ekipa puni rizle
I ako stranac pridje - ivičnjak zagrize
Dodaj štanglu, ako bane pandur pali baklju
Da žandar 'vata štraftu
K'o za pljačku - fantomke na glavu, cigla leti
Uzmi fon i zovi 94 - trebaće ti
Kad ekipa se zaleti bolje beži
Il' na intenzivnoj nezi leži

Čujem sirene, kruže interventne
Obračuni, pretnje, pa neko nekog zvekne
Kenjaj i Hijene - ludji od sve dece
Blok smrdi na nasilje od '96-te

KCZ - šta, HCZ - šta
21, 25i - NBG
Direktno sa tribine severne
Hijene i Kenjare – NBG - BBRS

U kraju ništa se ne menja
Sve je isto k'o nekada - 300 ludih kenjara
Nisam rast'o s' pičkicama nego s' navijačima
I nisam rast'o s' reperima, nego s' dizelašima
Kažu za naše starije da loš su primer deci
Učili nas kad je tuča prvi kreći - nikad ne beži
Čuo si za Kenjaj - gore od najgorih
Čuo za Hijene - jer su učili od najlošijih
Odrast'o u loše vreme u jos lošijem kraju
21. brate, po zlu nas znaju,

pa nam poštovanje daju
U svakom kraju, sve do blokova 60-ih
Hijene i Kenjaj, brate, deca '90-ih
U svakom kraju gde god podjem
Svi su čuli za Hijene, jer Hijene bodu nožem
Pravo iz kraja puno budala
Gde zbog crno-belog šala

brate - otvorena glava
Nove tuče, nove pljačke, nova hapšenja
Pa u bloku svako treće veče racija
Blok ceo crveno-beo još od sankcija
KCZ - to je ta generacija.

Direktno sa tribine Severne
Hijene i Kenjare - NBG, BBRS