La Haine: moj upad

1995. su se desile neke bitne stvari za hip-hop kulturu:
Wu Tang je ubedljivo zavladao svetom Rae-ovim, GZA-inim i ODB-evim prvencima,
Cypress je izdao neprevazidjeni "Temples of Boom",
Mobb je nastavio da predstavlja Queensbridge sa "Infamous",
Big L je konačno izdao debi *ako to nije bilo dinu dana ranije*,
Goodie Mob su izdali "Soul Food",
psi sa zapada su izbacili "Dog Food".
Proteći će još malo vremena do momenta kada će lice i naličje rep muzike skoro potpuno biti izmenjeno.

Za to vreme u Evropi bukti "ultras" navijačka kultura, casual garderoba skupih dizajnera, ekstazi je superiorno vladao od Londona do Ibice, svako je posetio barem 3 rejva, a rat u bivšoj Jugoslaviji je pod okriljem "Međunarodne Zajednice" počeo da se gasi. Jedna od najvećih faca tadašnjeg beogradskog podzemlja, Mihajlo Divac, ubijen je te godine.

Dakle, svet je bio malo manji nego danas i zbog toga se čini, luđi.


Te godine na prestižni filmski festival u Kanu (na francuskoj Azurnoj obali) stiže gradska drama do tad skoro nepoznatog Matjua Kasovica, Film se zvao "Mržnja" (La Haine) i bavio se jednim radnim danom u pariskom getu Chanteloup-les-Vignes, time pokušavajući da dočara haotičnu situaciju koja vlada po blokovima pariskih predgrađa dominantno naseljenim radničkim porodicama i afričkim emigrantima. Hip-hop.

La Haine je "preveo" hip-hop kultruru američkog geta u evropske uslove. Da, i preko Atlantika smo imali brutalnu policiju, raširenu nezaposlenost, kriminalitet u porastu, uživanje opijata, džabalebarenje, nezadovoljstvo, ručno naoružanje, fanki bitove i pre svega - želju da te uslove života ostavimo za sobom.
A imali smo i neke stvari koje oni nisu imali tamo, ljubav prema "air max" modelu i prema Sergio Tacchini logou, nešto što nam je donela casual kultura.

To je priča o tri ortaka različitih nacija, Jevreju, Afrikancu i Arapinu koji u metropoli kakav je Pariz pokušavaju da skontaju na koga se odnosi bilbord "Monde est a vous" (Svet je vaš), priča o moći koju ti daje pištolj, priča o nemoći u odnosu na represivni sistem države, priča o ortačkoj solidarnosti. Takođe je jedan simpatično naivan filozofski traktat o večnim pitanjima: biti strpljiv ili brz, biti nasilan ili miran, odustati ili uvek vući napred. No, čini se da je centralno pitanje kako prevazići teške društvene uslove: nasiljem ili bez njega,

Sam naziv filma je deo krilatice “La haine attire la haine! - “mržnja rađa mržnju”. “Nasilje rađa nasilje”, poenta je jasna još od Gandija i Martin Luter Kinga, do reči Huberta koji je najmanje sklon tome da rešenje svog problema i društvenog statusa traži u nasilnoj akciji. Na više načina, Kasovic je bio inspirisan kultnim Spike Lee-jevim “Do The Right Thing” (1989), još jednim kultnim filmom hip-hop generacije. I tamo je goruće pitanje bilo šta da se radi u situaciji kada ispred sebe imate goruća i teška pitanja represije države, koja je to “prava stvar” za uraditi. Čini se da se Vins, Hubert i Said imaju vrlo različite stavove po ovom pitanju, ali oni ne uspevaju da se iskristališu u filmu. Ne samo zato što je njihov dan prepun prepreka koje treba savladati, već i u onim momentima kada bleje, kada zabadaju – stvar je prekomplikovana da se dođe do nekog saglasja, šta uraditi ? Mrzeti, praštati, upucati policajca, ostati ravnodušan, organizovati se ili udarati samostalno, bez plana ?

Film je inspirisan realnim događajem gde je 18-godišnji mladić zaista upucan od strane francuske policije tokom mnogobrojnih pobuna po pariskim predgrađima.

Francuska predgrađa, puna ljudi sklonjenih van Pariza i prepuštenih sebi, evropski su pandan američkim “inner city” sredinama. Ona su na meti francuske rasističke policije već 25 godina, otkad su počele prve gradske pobune nezadovoljne omladine iz predgrađa koja više nije mogla da istrpi činjenicu da je jedini dokaz postojanja države u predgrađu – policijska prismotra. U ovim uslovima, izopštena geta Pariza, Marseja, Liona, Strazbura, Tuluza itd. daju imena koja su u Srbiji oduvek bila poštovana – Supreme NTM, MC Solaar, Assassin, IAM, Ministère AMER itd. Treba li pomenuti da je najčuveniji francuski DJ napravio proboj upravo kroz ovaj film i čuvenu scenu scratch rutine na prozoru zgrade u bloku ? Njegovo ime je Anouar Hajoui, on je Marokanac koji je rođen u predgrađu Pariza, a mi ga znamo pod imenom Cut Killer.
Iako prvi evropski film “hip hop generacije” koji se dotakao savremenih gradskih tema, La Haine je film koji komotno može da uđe u klasičan kanon hip-hop filmova kao što su Warriors, Do The Right Thing, Menace II Society, Juice itd. Kasovic, kao režiser sa evropskom pozadinom, dosta verno i predano predstavlja tu praznu, ispranu svakodnevnicu krajevskog života i nekako pedantnije zalazi u glave svojih junaka koje je “kraj uzeo pod svoje”.

Za nas, ovaj film može biti značajan jer sasvim dobro može spojiti sredinu ’90-ih u Parizu i Beogradu, posebno kroz lik Vinsa (Vincent Cassel) koji je mnogim dizelašima i klincima na ulici sve do dan danas ostao jako bitan lik u njihovom shvatanju i oblikovanju kulture. Kao nervozan, nakurčen, labilan lik koji uvek forsira u svojoj Sergio trenerci i kožnoj jakni – on svrhu svog života vidi u kačenju sa policijom i tom toliko željenim momentom da konačno skine nekog policajca i dokaže svoju poentu, pribeleži nekakav krajevski status. Značaj i ljubav koju Beograd ima za lik Vinsa iz filma “La Haine” najbolje se možda vidi na tetovaži Shwarza, gde je čuven kadar ispred ogledala stavljen preko hrama Sv. Save.

Bez ikakve sumnje, ovo je film koji svakom iskrenom ljubitelju rep muzike i ulične kulture uopšte treba da bude lektira koja se prelazi jednom godišnje minimum, a scena u kojoj Hubert sedi ispred grafita „L'avenir c'est nous“ („Budućnost je naša“) je zalog za budućnost naše generacije.

Da li ćemo uspeti da unovčimo taj zalog, ostaje da se vidi -- a poslednji nastavak te naše borbe se do pre 20-ak dana odigravao u Engleskoj.