Kratak pregled istorije Crne muzike vol. 2

Pre nego što nastavimo o funku i James Brownu, dobio sam primedbu da uvrstim ovo pod obavezno, što ću sada i da uradim.

„Na prvom mestu treba istaći prelaz sa "backbeat" ritmike (akcenata na parnim udarcima u 4/4 taktu) na "downbeat" ritmiku (akcente na 1. i 3. udarcu) što je i otvorilo mogućnost za kompleksniji, a sažet groove - odnosno za sinkopiranje oko 2. i 4. udarca. (jednostavno - loop trajanja 4/4 u downbeat ritmici ima više potencijala za doup ritmičku frazu, nego loop istog trajanja u backbeat ritmici, zbog samog potentnijeg rasporeda akcenata).
Što se tiče filozofije funka, ljudi često naglašavaju one odnose sa afričkim filozofijama/mitologijama prema kojima se čovek sagledava kao celina koja je nedeljiva na telo/dušu (što je klasična evropejska/hrišćanska podela). Otklon od te hrišćanske podele je najtemeljnija stvar i odatle ide zauzimanje te "ništa ljudsko nije mi strano" linije. Odatle ono stalno insistiranje u mnogim crnim muzikama "this is for your mind, your body, and your soul". (s tim što je to pokušaj da se evropejskim pojmovima približi ideja celovitosti ljudskog odnosa sa svetom)”.

Onog momenta kad je James Brown svojim muzičarima oko sredine šezdesetih naredio da naglašavaju prvi udarac u taktu, videlo se koja je namera – da se ritam potcrta onoliko jako koliko treba. Za mnoge ljude, i bele i crne, koji su navili na klasičnu “2-4” akcentaciju – to je bio obrt koji su teško mogli da shvate. Kao i pumpajuću, podrhtavajuću muzičku kompoziciju koja se ne razvija, koja se ne bazira na bridžu, na refrenima, na uvodima, na glavnoj melodiji. Nama na Balkanu takva stvar može da bude bliža, budući da orijentalni uticaj kome smo izloženi (pre svega zbog trubača sa juga) za slušaoca koji je odrastao na zapadnoevropskoj muzičkoj tradiciji takođe ima tu tendenciju da bude “dosadan”, “repetativan” – s tim što su orijentalni ritmovi neparni i više su namenjeni “mešanju” nego “lomljenju”.  Neki na zapadu su stekli i ime pokušavajući da sjedine ove dve tradicije Funka.

Ako nas dubinski zanima funk muzički, treba raseći “Cold Sweat”, numeru iz 1967. za koju mnogi smatraju da je prva PRAVA funk traka. “Cold Sweat” je prvi pravi funk manifest, muzički i tekstualno, nabijen takvom energijom da puca. Tema teksta: bez obzira šta neka žena pre radila i kakva joj je bila prošlost – kad se približi James Brownu i pokaže mu bliskost, njega obliva hladan znoj. Pesma obiluje sada patentiranim Brownovim “UNGH” stenjanjima, “Good gawwd” konstatacijama, “Gid it-HA!” itd. Kolko god da je “tatina nova torba” otišla daleko 1965-e, “Cold Sweat” je šokirao svet muzike, slično kao Prodigy 1992-e ili Public Enemy 1988. Za razliku od “Out of Sight” i “Brand New Bag” koje su se razvijale u klasičnoj bluz formi od 12 taktova, “Cold Sweat” ima samo jednu stabilnu promenu, naravno pre odlaska na bridž. Održao se, naravno, trend akcentiranja prvog udarca u taktu, kao i to da su svi instrumenti radili po principu bubnja, bez ikakve harmonsko-melodijske funkcije. Bubanj je, sa svoje strane, išao u klasičnoj pop 4/4 strukturi (naglasak na 2 i  4) i ovo je prva stvar gde Brown objavljuje Clyde Stubblefieldu da je spreman da “mu da malo prostora” – prva stvar gde je JB instalirao brejk kao regularan deo numere. “Cold Sweat” brejk je dosta korišćen i u repu, brejkbitu i jungle/d’n’b muzici. Takođe, Clyde Stubblefield je ove patentirao potez koji će dosta funk bubnjara praktikovati nadalje, a to je da zadnji udarac u taktu pri prvoj meri “pomeri” za osminu, što doprinosi čitavom ugođaju.

Evolucija je bila još oštrija na “Sex Machine” – ultimativnoj heavy funk himni iz 1970. koja je čak skoro potpuno izbacila duvačku sekciju. Cela suština još jednog JB sleng ludila je bila na liniji bubanj-bas-gitara, gde su duvači samo upotpunjavali bridž i naglasili povratak u strofu posle bridža. Ceo tekst se svodi praktično na dovik-odvik između Brown i Bobby Byrda.

U tadašnjoj pop muzici, ništa nije prišlo tako blizu po svojoj energičnosti i eksplicitnosti numeri “Sex Machine”. Sex Machine je bila čitava stogodišnja filozofija života spakovana u 5 minuta jednog od najbeskompromisnijih gruvova svih vremena i ticala se groznice, vrištanja, hladnog znoja, ne brinjenja o veličini tuđeg kurca jer ste sigurni u vrednost svog. Niko nije bio siguran na šta se odnose stvari o kojima JB peva i odakle one dolaze, ali je ta poruka “da se ostane na sceni i bude seks mašina”, stavljena na onaj gruv, bila više nego jasna.

Nakon svega ovoga mora se navesti da je funk revolucija zapravo počela u dubinama juga, oko New Orleansa i legendarnih autora Allen Toussainta i Eddie Boa. James Brown je nesumnjivo formulisao to sve što se događalo po jugu od 1964. do 1967. i s pravom tvrdio titulu Ministra Fanka, ali čitav razvoj do „Sex Machine“ je više nego zahvalno i zanimljivo muzičko i kulturno putovanje koje je sačinjeno od broja sitnih muzičkih mutacija koje su dale neslućeno krupne rezultate. Praksa kopanja brejkova i traženja starih funk 45-ica je dovela do otkrića mnogo one-hit wondera koji nisu uspeli da se probiju u surovoj showbiz trci, a koji su imali itekako veliki lokalni značaj tada. To se dosta dobro vidi na kompilaciji koju je Soul Jazz sastavio, „Saturday Night Fish Fry“ koja se bavi tim bitnim godinama od 1965. do 1970. kad je crna muzika prolazila kroz ključnu transformaciju. Takođe, zanimljivo je i da je 1966. Hendrix pod Curtis Knightom izbacio „Get That Feeling“, numeru koja je bila dosta ispred svog vremena i koja je bila neverovatno tvrda. 

U sv. sl., do 1970. je funk bio jedan od glavnih žanrova svetskog popa i neizostavan faktor u kreiranju pesama i velikog broja rock bandova tada. Hendrix je imao veliku ulogu u njegovom pogurivanju, kao i pojava Sly and the Family Stone, banda iz San Franciska koji je hipi belcima predstavio funk.
Pojavilo se pred kraj šezdesetih dosta bendova koji su svirali heavy funk i tako se proslavili, kao što su The Meters i Kool and the Gang. George Clinton i njegova cela Parliament-Funkadelic (P-Funk) imperija je tada krenula da krči svoj put ka slavi, Isaac Hayes takođe i u jednom periodu - funk je stojao prilično dobro: eksperimentisao, ulazio u filmsku industriju tog doba, na reklame itd... No, taj zamajac je vrlo brzo potrošen – to je stara dobra priča o inventivnosti, originalnosti i masovnoj produkciji. James Brown je već do 1973. potrošio ideje i krenuo da radi „na gurku“, Hendrix je umro odavno, Sly Stone je raspustio bend već lud od droge, Isaac Hayes nije želeo da preuzme na sebe tu ulogu da bude Novi Funk Mesija, tako da je glavno svetlo palo na George Clintona. I pored sveg poštovanja za gdina Clintona i veliko interesovanje za rad Funkadelica pre svega, nisam siguran da naročito cenim muzičko nasleđe tog kolektiva. Za mene, Clinton je pre svega bio govornik i mislilac funka, nego što je naročito muzički doprineo toj muzici. Muzika kao muzika je bila 4 veličine iza onoga što je radio James Brown u periodu '67-'71.

Poslednji veliki događaj funka, labudova pesma praktično, bio je festival Wattstax koji se održau u Wattsu, u Los Anđelesu 1973-e. To je bio festival kuće Stax iz Memfisa koja je tu okupila tadašnji crnački kulturni krem, u jednoj fazi kada je funk krenuo da mekša, da se stereotipizira – sa jedne strane je ulazio u disko, sa jedne strane ga je rock besomučno eksploatisao i stvarao mahom kič stvari, a sa treće strane se mešao sa jazzom, davajući „fusion“ (o tome nešto kasnije). Najsiroviji period, od 1966. do recimo 1972. je bio odavno završen i počeo je da ustupa mesto onome što je bio svakako zanimljiv naslednik – to je bio disco.

Ska-Rocksteady-Reggae

Preći ćemo za to vreme do Jamajke, mesta koje je neviđeno bitno za savremenu muziku. Jamajka je britanska kolonija koja je takođe punjena afričkim robovima iz zapadne Afrike i u tom smislu nije bila ništa drugačija od američkog juga. Ipak, na Jamajci su postojale malo drugačije kulturne okolnosti, u tom smislu da su bili izloženi raznim lokalnim, karipskim stilovima muzike koji su takođe bili inspirisani afričkim nasleđem, kao što su kalipso, mento i samba. Mento je neka vrsta jamajčanskog bluza, neke prve muzike koju su crni robovi svirali koristeći instrumente koji su našli kod belih kolonista, sa sličnim temama teškog života i siromaštva.

Ska nastaje tokom kraja pedesetih kada mnogi Jamajčani putem svojih radija uspevaju da uhvate stanice sa juga Amerike koje su puštale tadašnji jazz, jump blues i r'n'b. Jako je bitno sada naglasiti kulturu i koncept „sound systema“ koji je postojao na Jamajci. Jedan od prvih i najuticajnijih bio je saundsistem Coxsone Dodda, koji je prvo puštao američke ploče u radnji svojih roditelja. Vremenom, nabavio je jako pojačalo, gramofone i razglas, kao i više ploča iz Majamija i Nju Orleansa i pravio žurke relativno ograničenog kapaciteta gde su ljudi dolazili da čuju nove američke ploče. Kao operatere ovog sistema, imenovao je ljude koji će zauvek zadužiti svetsku muziku, a to su bili Lee „Scratch“ Perry i U-Roy. Treći čovek je bio Prince Buster. Sound system kultura je izrodila 4 velika žanra čiji je uticaj daleko nadmašio ostrvo Jamajke. Konkurent Doddu je bio Duke Reid, a vremenom su ovi saundsistemi postali i studiji: Dodd je oformio legendarni Studio One, a Reid Treasure Isle. Ska nastaje kao potreba sve šire publike crne Jamajke da slušaju „svoju“ muziku i svoje izvođače.

Ska je prosto bila jamajčanska verzija onoga što su čuli na tim radijima, prema rečima jednog od prvih ska muzičara Prince Bustera. On je posebno naveo i neke od tadašnjih američkih hitova koje su bile direktan uzor ska muzičarima. Prince Buster je sa svojom grupom Folkes Brothers uradio obradu pesme „Oh Carolina“, ali je u muzički personal ubacio rastafari bubnjara Count Ossie-a i celu pesmu pretvorio u jedan multi-kulturni eksperiment koji je na Jamajci bio hit.

Ska je imao osobenu inovaciju, a to je da je naglašavanje udaraca isto bilo pomereno van sistema 2-4; doboš i bas bubanj su naglašavali treći udarac u taktu, a gitara je često bila u off-beatu. Takvo akcentiranje na gitari je i nazvano “skank”, odakle ska vuče svoje ime. Još jedan jako bitan muzičar ska ere bio je Baba Brooks, u čijoj muzici se najbolje može čuti koliko je ska dugovao jazz muzici, kao i legendarni bend Skatalites koji je svirao obrade američkih i britanskih pop hitova i bio najvažnija studijska podrška gomili izvođača.

Ovaj period u jamajčanskoj muzici je možda dao prvi javni beef dvojice muzičara. Naime, sukob se desio između dve velike figure tog doba, producenta Prince Bustera i pevača Derricka Morgana oko toga što je Morgan napustio Bustera da bi snimao za još jednu jako bitnu figuru ovog perioda, Leslie Konga (koji je bio Jamajčanin kineskog porekla, što je samo dolilo ulje na vatru napetih odnosa crnačke i kineske zajednice na Jamajci).

Rocksteady je bio sledeći žanr koji je istorijski nasledio ska, jer se na Jamajci muzika menjala onako kako su se menjali trendovi u crnoj muzici koja je dolazila iz Amerike. Rocksteady je usporio i smirio muziku po ugledu na Motown soul koji je oko 1965. počeo da biva dominantan crni zvuk, ali i dodao jednu jako bitnu stavku: ulogu i izražajnost basa, koji u sporijem rocksteady-u počinje da igra jako bitnu ulogu, čekajući da je dub stavi na prvo mesto. U ovom periodu bas počinje da se odaljava od “walkin” sviranja koje je ska preuzeo iz jazz nasleđa i bas linije kreću da bivaju mnogo sinkopiranije i dominantnije. Čovek ključan za dosta takvih modifikacija bio je trinidadski gitarista Lynn Taitt, koji je svirao na mnogim legendarnim albumima toga doba i smatra se da je on bio inicijator usporavanja i naglašavanja bas linija tokom sesija sa Hopeton Lewisom, možda prvih rocksteady snimaka.

Socijalno, negde u ovom periodu oko 1965. i 1966. (oko prelaza ska muzike u rocksteady), lokalni autori počinju da se bave Rudebwoi kulturom – kulturom lokalnih kingstonskih delikvenata i uličara. Samim tim je jamajčanska muzika počela najkonkretnije da se bavi lokalnim okolnostima na ostrvu, pre svega u Kingstonu. Interesantna činjenica je bila ta da je na globanom nivou rocksteady zvuk probio američki crnac iz Teksasa, Johnny Nash sa numerom “Hold Me Tight”, i to 1968. Te 1968. rocksteady je bio zamenjen najpoznatijim žanrom koja je Jamajka dala u ovom periodu – reggaeom.

Reggae je bio zadnja faza ovog primarnog perioda razvoja pop muzike na Jamajci, od kraja pedesetih do kraja šezdesetih. Tih deset godina je bilo obeleženo neprestanim muzičkim modifikacijama, podešavanjima i praćeno je ogromnim porastom interesovanja jamajčanske populacije za muziku. Već krajem šezdesetih, jamajčanska muzika. bila ona ska, rocksteady ili reggae – bila je širom sveta poznata. Putem etikete Island, jamajčanska muzika bila je jako popularna među belim podkulturama Engleske, kao što su bili modovi i skinhedi, koji su takođe pratili pomno i američki soul.

Kao zadnja stanica svojevrsna, reggae je zaokružio ideale jamajčanskog shvatanja muzike: srednji tempo, dubok bas, nesvakidašnje taktiranje i offbeatovi. Do kraja šezdesetih, bas figure na Jamajci su mahom bile dvotaktni rifovi sa naglaskom na tvdjoj noti. Duvačka sekcija je ustupila mesto sve čujnijim gitarama i pre svega, električnim klavijaturama. Imena kao što su The Wailers (grupa iz koje će Bob Marley napraviti svetsku karijeru), Upsetters Lee Perry-a, Desmond Dekker, Jimmy Cliff i mnogi drugi.

Reggae je nastavio tradiciju invencija u ritmičkim akcentima, tako da je samo u reggae-u postojalo 3 načina sviranja bubnjeva i gitare: “one drop“, steppa reggae, rockers reggae. 

„One drop“ je naglasak na trećem udarcu u taktu, gde obično bas bubanj i udarac o ivicu doboša. Bubnjar Upsettersa i Wailersa, Carlton Barrett je osmislio ovaj ritam. Stepper (steppa) reggae je pravac u kome bas bubanj udara na svaku četvrtinu takta i time praktično ubrzava oštri tempo, dajući znatno snažniji ritam. Ova forica je dosta prisutna u modernom dubstepu. Rockers reggae je reggae u kome su bubnjarski naglasci na 1 i 3 i to je reggae koji je najdinamičniji u rock smislu.

Sve ovo jako je važno radi sledeće instance jamajčanskog muzičkog tripa koje će biti nazvano dub i koje je jedno od najvažnijih poglavlja savremene popularne muzike.

Dub

Dub se razlikuje od ska/rocksteady/reggae linije po tome što dub uvodi ozbiljnu tehničko-studijsku manipulaciju u proces stvaranja muzike. Dok je reggae samo malo flertovao sa post-produkcijom, dub je naglasak stavio na žestoku naknadnu razradu snimljene muzike. Dub je nastao tako što su grupe počele da na svoje 45 singlove dodaju i „B stranu“ – na kojoj je bila instrumentalna verzija numere sa A strane. Do toga je došlo tako što je prilikom produciranja jedne pesme, prisutni producent zaboravio da smiksuje vokalni deo i ploča je odštampana bez vokala. Na nekoj od soundsystem žurki, publika je odlično reagovala na to i tako je počela proizvodnja instrumentalnih traka na kojima je posevban naglasak bio na bas gitari i bubnju. Takođe, nova studijska oprema i novi mikseri su omogućili detaljnije podešavanje zvuka po kanalima i dodavanje raznih elektronskih efekata, uglavnom na bas gitaru i posebno na doboš. Ove numere, nazvane „dubplates“, su takođe bili pogodne za „toasting“. 

„Toasting“ je praksa koja je sa Jamajke uvežena u Ameriku i koja je direktni preteča repovanju - praksa pevanja ili pričanja uz muziku na Jamajci, na radiju ili žurkama. Ono što je zanimljivo jeste da je i „toasting“ uvezen iz Amerike, takođe uz AM frekvencije radio stanica sa juga Amerike. Tu su Jamajčani slušali crne američke radio dj-eve kako bacaju kratke rime uz pesme ili između pesama. Ovaj običaj na Jamajci postoji sve od pedesetih, ali se tek sa dubplate-ovima razvio u pravu umetnost deejayinga (na Jamajci je taj rani, primitivni MC ostao nazvan DeeJay, zbog toga što su tako čuli na američkim radijima). Dub muzika je označila novo poglavlje u istoriji borbe jamajčanskih sound-systema, a ljudi kao što su „Scratch“ Perry, King Tubby, Herman Chin Loy, Keith Hudson i Clive Chin su započeli posao trajnog menjanja naličja popularne muzike.

Fusion

Fusion je bio posebno poglavlje razvoja jazza tokom kraja šezdesetih kada je počeo da popušta komercijalno pred rockom. Fusion termin se odnosi na fuziju, spajanje rocka sa modernim tekovinama funk muzike pre svega, i nekih elemenata rocka. Iako je u pitanju jako obimn i kompleksno poglavlje muzike koje je dalo dosta sempl materijala tokom devedesetih (i dalje), ovde se posebno treba usredsrediti na dela Milesa Davisa koje nastaju u periodu od 1968. do 1975. U tom periodu, Miles Davis je počeo da duh jazz improvizacije obogaćuje elektronskim teksturama električnih klavira i gitara i funk sinkopacijama. Ova mešavina dala je mnoge fenomenalne albume, među kojima je svakako najveći „Bitches Brew“ iz 1970 (ujedno i najbolji album ovog žanra). Miles Davis je u međuvremenu stigao da u ovom polju uradi daleko najambiciozniji album, “On the Corner” (1972), gde je kombinovao jazz, funk, elektroniku, afričke poliritmove, latino muziku itd. “On the Corner“ je verovatno najambiciozniji muzički projekat popularne muzike koji nije ispao neko kičasto, neodrživo govno već celina koja je organski spajala različite muzičke uticaje i stvorila jedinstveno, zvučno logično, muzičko delo. Takođe, muzičko delo koje je uticalo na izvestan broj D'n'B producenata koji su krajem '90-ih razvijali nešto što se kasnije označilo kao "neurofunk".

Herbie Hancock je još jedan autor koji je u ovoj oblasti dao značajan doprinos, uostalom kao i dosta ljudi koji su imali neke veze sa Miles Davisovim bandom u periodu 1967-1973, kao što su Chick Correa, Joe Zawinul i Wayne Shorter, John McLaughlin, i mnogi drugi...

Disco

Disco je do jaja čudan fenomen. Možda prvi žanr pop muzike koji je u istoriji optužen za „neukus“ i na koji su se slivale salve moralističkog čuđenja i gađenja. U vreme ekspanzije disca, dakle oko sredine '70-ih, rock je bio suvereni vladalac pop sveta, ali je i on već tada gubio svoju kreativnost i mogućnost da ponudi nešto novo (kasnije je to punk pokušavao da obnovi). Fusion je instantno izgubio zamajac, blues je nestao kao iskonska forma posle Hendriksa koji ga je istražio i zadao mu poslednju reč i sredina sedamdesetih je prilično debalansirano vreme i pop muzike, kao i socio-kulturnih pokreta omladine. Hipiji su izumrli, skinhedi su krenuli da se lože na ekstremnu desnicu i neo-nacizam, bajkeri su nastavili bajkerstvo, pankeri su bili u embrionu svog prodora, crnci su polako napuštali ortodoksni funk, jer je ortodoksni funk napuštao sebe.

U tom vakuumu, muzičko-kulturnom pojavio se disco. Disco, koga je boleo kurac šta se od njega očekuje, da li da bude tvrd, da li da bude poučan, da li da bude „dubokouman“, da li da bude uravnotežen – disco je bio muzika sveopšteg preterivanja i nehajnosti za očekivanja okoline. To i ne treba da čudi, budući da je disco iznet na leđima pedersko-lezbijskih zajednica crnačkog ili Latino porekla Njujorka i Filadelfije.

Po mnogo čemu, disco je odigrao važnu ulogu u sputavanju barijera koje su bile propisane od strane organa vladajućeg morala, jer disco je obojene i homoseksualne ortake i ortakinje učinio vidjivim javnosti, disco je upotrebu droga učinio „svakodnevnijom stvari“ od one tokom '60-ih kada se to predstavljalo kao „sredstvo širenja čula, uma, iskustva“ i šta ti ja znam. Disco je u izlogu imao jedino ono što je držao u radnji i nikad se nije pravio da je bilo suprotno. Savete o životu, filozofske pesme, politički bunt, ispitivanja emocija ste mogli da potražite na drugom mestu, a po mnogim pitanjima svoje lirike disco je bio dosledniji čak i od funka, iako je funk muzički bio nekoliko dužina ispred disco-a (ne želeći time da uvredim muzičku vrednost disco muzike).

Ne želeći da previše pametujem, lik pod imenom Andrej Zarević je svojevremeno na Popboksu napravio sjajan pregled disco fenomena:

link 1

link 2

link 3

Da ja sada dajem svoje uvide nakon ovog sjajnog rada, bilo bi suludo. Još jednom MAXIMUM RISPEKTAH ovom liku, ovako treba da izgledaju tekstovi. Ja ću ovde onako kurvinski da vas samo stavim na svršen čin nekim linkovima za krucijalne disko-hitove te neke ere koja je uvod u modernu pop muziku, negde oko prelaska sedamdesetih u osamdesete.

Trampps – Disco Inferno, Lipps Inc - Funky Town, Bee Gees – Stayin Alive, Eddie Kendricks – Keep on Truckin, Barry White – Cant Get Enough of Your Love, Manu Dibango – Soul Makossa, Earth, Wind and Fire – September 

Post-disco

Post-disco period, dakle važan period pre velikog ulaska u House maniju, podelićemo na 3 celine.

Jedna je lik i delo Giorgio Morodera, našeg čoveka iz Italije i njegovih zasluga, druga je lik i delo Larry Levana, DJa kultnog kluba „Paradise Garage“ u Njujorku i treća je pojava Hi-NRG zvuka, čiji je predstavnik Patrick Cowley.

Pričamo o dobu između, recimo, 1976. i sredine osamdesetih, pričamo o raskalašnom seksualnom ponašanju, ritam-mašinama i sintisajzerima, gomili dizalica i psihodelika, jebanjima u bulju ko od šale i slično.

Dakle,  negde oko prelaska disco-manije u Evropu, Evropljani su imali svoju verziju disco-a, koji je kasnije uvožen u Ameriku pod imenom „eurodisco“ u periodu od recimo 1978. do sredine osamdesetih. Tu dolazimo do imena Giorgioa Morodera, Italijana nastanjenog u Nemačkoj koji je jedna od tih 4,5 ili 6 ključnih figura popa XX veka. Moroder je, ukratko, prevodio američki disco na pravila euro-popa, dodavajući tu gomile sintetizovanih zvukova sa relativno kičastim refrenima. Producirao je i aranžirao skoro svako relevantno ime tog perioda, uradio masu saundtraka za gomilu blokbastera i skoro samostalno izveo celu muzičku revoluciju. Moroder je spojio nasleđe Kraftwerka sa nasleđem američkog diska, što je sve poslato u Ameriku na  dalju obradu. Može se reći da elektronska plesna muzika počinje sa radom ovog čoveka, a sve nakon toga beleži istorija. Mašine su ovde ključni faktor i nakon ulaska sintisajzera, vokodera, sekvencera, ritam mašina bez stida na velika vrata kao legitimnih instrumenata za proizvodnju muzike – ništa više nije bilo isto. Takođe, vidim da se pomenuti članak na "Popboksu" malo bavi i ovim razdobljem, tako da mislim da je bolje da ako vas ovo zanima, još jednom se prebacite tamo.

Još jednom, treba u vidu držati tri imena: Giorgio Moroder, Larry Levan i Patrick Cowley. Pod uticajem Larry Levana, DJ Frankie Knuckles nastavlja tradiciju NY disco DJ-eva u klubu Warehouse u Čikagu, gde takva muzika dobija ime „house“.  


Hip-hop

Ovde ćemo sad ukratko baš, jer poenta nije sad u repu i hip-hopu, preletećemo na brzinu.

Hip-hop je kultura getoizirane omladine Njujorka, kultura koja rane obrise svoje počinje da dobija još ranih sedamdesetih. Gde ? U opštini Bronks, d saut saut Bronks. Kako ? Tako što razni dj-evi, mahom jamajčanskog porekla, vrte funk, soul, rock staritete koje imaju brejkove, znači deonice gde se stvar ogoljava do osnova. Ovi DJ-evi vade iz zaborava stare, tvrđe stvari James Browna i kompanije, ali njihova muzička interesovanja bivaju dosta široka. Na zabavama po blokovima se igralo, tuklo, ljudi su plesali na razne načine uz brejkove, pojavio se „breakdance“, ples uz brejkove. Pojavio se i „rapp“, praksa koja je postojala u crnačkoj zajednici decenijama unazad, a koja uz muziku počinje da se praktikuje tek na Jamajci uz soundsystem žurke. Kool DJ Herc i njegova ekipa bili su Jamajčani i oni su praksu „toastinga“ uz numere uveli preko hip-hop brejkova, tu nastaje rep muzika.

Rep je isprva dugo koristio pozajmljene ili presvirane disco-matrice kao svoju muzičku podlogu do momenta pojave electro muzike.

Electro

Electro je mašine uveo u fanki idiom. Kako ? Tako što su ljudi krenuli da kucaju fanki bitove i aranžmane na mašine. Odakle ta ideja ? Pa uglavnom, najverovatnije od Giorgio Morodera. Kraftwerk je bio revolucija muzike u smislu pravljenja numera kompletno sačinjenih od elektronskih instrumenata, ali je Moroder tim mašinama, imajući disco u vidu, dao funk, dao pokret, dao sinkopu. Na kraju, sve je to otišlo do Japana, do lika po imenu Ryuichi Sakamoto koji je 1980. napravio numeru "Riot in Lagos" koja je bila novi korak. Čuvši radove Morodera, Kraftwerk su izdali „Trans-Europe Express“, a koji je opet čuo Afrika Bambaataa. Afrika Bambaataa je skinuo naslovni rif hita Kraftwerka i napravio novi planetarni hit i ultimativnu rep himnu „Planet Rock“, dodajući rep svog SoulSonic Force-a preko toga. Electro je tim pravcem nastao, prvenstveno se oslovljavajući sa „electro-funk“ ili „electro-boogie“. Takođe, vredna pomena je i uloga dvojca Zapp & Roger, koji su svojom upotrebom vokodera i insistiranjem na težem, elektronskijem zvuku uneli krupne promene u nešto što se već tada zbirno nazivalo R'n'B, a označavalo je modernu crnačku muziku.

Electro je od tog početka osamdesetih bio ogroman hit među obojenom populacijom u Americi i postao čak i zaštitna muzička podloga hip-hopa, jednom kad je hip-hop ostavio presviravanje disco matrica iza sebe. Već u ovom momentu, muzika se jako teško mogla zamisliti bez Roland TR-808 ritam mašine i nekog od sintisajzera tada u ponudi.

Ovaj žanr je postao „standard“ tadašnje plesne muzike i uticao ili direktno izbacio masu mikro-žanrova širom Amerike, koji su kasnije obišli svet. Među njima je svakako i house, ali mnogo više Latin freestyle, detroitski tehno, ghetto-tech, Miami bass, breakbeat... O tome više kasnije.

Glavni plejeri bi bili svakako Afrika Baambaata, Mantronix, Hashim, Egyptian Lover, Arthur Baker, Whodini itd.

nastavićemo dalje

105. klasičnih T.E.C.H.N.O. kidalica

I to nisu samo techno.
Techno su u širem smislu, da je ogromna većina traka iz perioda '90-'98, perioda najjačeg udara elektronike na naša čula i shvatanja šta se sve razume pod muzikom. Period procvata "rave" kulture i svega što ide uz to, neki će se sporiti, a neki neće.

Ubacio sam ovde i neke stvari koje su šire od pojma "techno" muzike u strogom smislu, neke proto-tehno stvari, malo hausa, malo više, malo hardkor brejkbita, malo proto-džangla, tu su takođe sve vrste tadašnjih ludila: hardcore, Detroit, minimal, acid, Belgian techno... stvarno sve vrste nabadanja koje su pomogle ljudima da se opuste, da proigraju, da promrdaju i da nastavimo ponosnu tradiciju muzike koju prave fanki mašine.

Ne treba ni napomenuti da ovo nije nikakva definitivna lista bilo čega, ali 85% ove liste su stounkold klasici moderne elektronske muzike, muzike koju su nam poklonile naše drage mašine, slava im.

Kliknite si svaku stvar po 3 puta barem i imaćete najbolju predstavu o razvoju elektronske muzike koju možete dobiti. Nemojte biti pajserko i reći "ma mene to ne zanima, sve mi je to isto". Sve je razbacano, i po godinama i po stilovima, tek pri kraju je malo zaređano tvrđe tehno zakucavanje.

_______________________________________________

 
1. Juan Atkins - Techno City (1984)

2. Rhythim is Rhythim - Strings of Life (Original Mix) (1987)


3. Joey Beltram - Energy Flash (1990)

4. Plastikman – Plasticity (1993)

5. Jeff Mills – Bells (1997)

6. Edge of Motion - Set Up 707 (1992) 

7. Outlander – Vamp (1991)

8. Inner City – Big Fun (Extended Mix) (1988)

9. Slam – Positive Education (1993)

10. Cybersonik – Technarchy (1990)

11. Second Phase – Mentasm (1991)

12. The Witchdoctor - Sunday Afternoon (1991)

13. Josh Wink - Higher State of Consciousness *Tweekin Funk Remix* (1995)

14. The Martian – Stardancer (1993)

15. LFO - LFO *Leeds warehouse mix* (1990)

16. LFO vs F.U.S.E. - Loop *FUSE mix* (1995)

17. Paperclip People - Throw (1994)

18. Ron Trent - Altered States (1992)

19. Basic Channel – Phylyps Trak (1993)

20. D-Shake - Techno Trance (1990)

21. System 7 – Alphawave (Plastikman Acid House Mix) (1995)

22. Quazar – The Seven Stars (1990)

23. Cubic 22 – Night In Motion (Original Mix) (1991)

24. 808 State – Cubik (Original Mix) (1990)

25. Suburban Knight – The World’s (1990)

26. Public Energy – Three O’ Three (1992)

27. Secret Cinema – Timeless Altitude (Original Version) (1994)

28. F.U.S.E. – Substance Abuse (1991)

29. Robert Hood - Chase (1994)

30. Scan X - Process Cyan (1995)

31. Vainqueur – Lyot (Maurizo Mix) (1992)

31. M/A/R/R/S - Pump Up The Volume (1987)

32. CJ Bolland – Horsepower (1991)

33. Umek - Lanicor (1999)

34. Faithless - Insomnia (ORIGINAL mix) (1995)

35. Q Project - Champion Sound *Alliance rmx* (1993)

36. Human Resource - Dominator (Beltram rework) (1991)

37. Ecstasy Club - Jesus Loves The Acid (1989)

38. Commander Tom - Are Am Eye (1995)

39. Cloud 9 - Burning Up (Ray Keith & Nookie Remix) (1993)

40. EQ - So Damn Tuff (Ray Keith rmx) (1993)

41. E-Dancer - Pump The Move (1991)

42. Daft Punk - Rollin' & Scratchin' (1995)

43. Killer Loop - Someone (Juan Atkins mix) (1996)

44. Green Velvet - Destination Unknown (1997)

45. World Party II – Forget-It! (1992)

46. Bassheads - Back To The Old School (1992)

47. Criminal Minds - Baptised By Dub (1991)

48. 4 Hero - Mr Kirk's Nightmare (1991)

49. DJ Red Alert & Mike Slammer - Ganja Man (1992)

50. Mike Dunn – Magic Feet (Edge Of Motion Mixx) (1992)

51. LA Style - James Brown Is Dead (1991)

52. Channel X – Rave The Rhythm (1991)

53. Ramirez – La Musica Tremenda (La Tormenta Mix) (1992)

54. Speedy J – Evolution (1991)

55. The Nighttripper – Tone Exploitation (1992)

56. DJ Misjah & DJ Tim – Acces (1995)

57. Spectrum – Brazil (1990)

58. Fix – Flash (1992)

59. Exposure – Peak Experience (1992)

60. Grooveyard – Hard Groovin’ (1995)

61. The Hypnotist – The House Is Mine (1991)

62. Koenig Cylinders – 99.9 (1993)

63. Thomas Schumacher – When I Rock (1997)

64. Sonic Solution – On The Move (Mix 1) (1991)

65. The Prodigy – Android (1991)

66. Spiral Tribe - Ragga Boom (1990)

67. Code Red - Dreams Forever (1990)

68. Accelerator – Accelerator 1 (1994)

69. Ben Sims - Vertigo (Hardgroove Remix) (1999)

70. Christian Vogel - Drumfeed (1994)

71. Dave Clarke - Wisdom To The Wise (Robert Hood Remix) (1996)

72. Dave Clarke - The Storm (Surgeon Dub) (1995)

73. Robert Hood – Electric Nigger (1995)

74. Underground Resistance - Final Frontier (1991)

75. Suburban Knight – Nocturbulous (1991)

76. Joey Beltram - The Start It Up (1997)

77. Dave Clarke – Winter (1993)

78. Jeff Mills – D.N.A. (1992)

79. Chris Liebing - Time For Laura (1998)

80. Surgeon - Optic (1996)

81. Regis - Baptism (1999)

82. Kevin Saunderson - Bassline (1991)

83. Jonny L - This Time (Carl Craig Remix) (1996)

84. Dave Angel - Fever (1996)

85. Carl Cox - Anthemia (1995)

86. Bay B Kane - Quarter To Doom (1992)

87. Surgeon - Atol (1995)

88. Blake Baxter - Brothers Gonna Work It Out (Black Planet) (1992)

89. X-101 - Sonic Destroyer (1991)

90. Drexciya - Wavejumper (1994)

91. Cristian Vogel - Dreams But Little Sleep (1997)

92. D Force - Original Bad Boy (1993)

93. Andy C - Outer Limits (1992)

94. Two Dark Troopers - Darkcore (1993)

95. 2 Bad Mice - 2 Bad Mice (1992)

96. Krome & Time - This Sound Is For The Underground [E5 Remix] (1994)

97. Plastikman - Spastik (1993)

98. Blackman – Beat That Bitch With A Bat (1995)

99. DBX – Losing Conrol (1994)

100. Dave Clarke – Red 1 (1994)

101. Suburban Knight – Art Of Stalking (1994)

102. Armand van Helden – Funk Phenomena (Kenny Dope rework) (1996)

103. Prodigy – Out Of Space (1992)

104. Adam Beyer – Acid Code (1995)

105. Marco Carola – Andante (1997)

Kratak pregled istorije Crne muzike vol. 1

Evo pred nama još jedne stvari koje nema na srpskohrvatskom jeziku, a to je brzi, sažeti - a ipak pun činjenica i podataka pregled istorije razvoja crne muzike.

Crna muzika se odnosi na muziku crnaca dovedenih iz Afrike da rade na plantažama evropskih gazdi u Severnoj Americi i ostrvima Kariba. Oni su iz zapadne Afrike (odakle su većinski dovođeni) sa sobom u Novi Svet poneli i svoja shvatanja, običaje, svoju muziku i sopstvene ideje koje vezuju za muziku.

3 ključne ideje koje su oni doneli, a koje su bile strane evropskom poimanju muzike (koje je i danas dominantno) su bile:

a) - oslanjanje na improvizaciju

U Africi muzika nije bila pisana. Imala je neke druge društvene svrhe i uglavnom je bila proizvođena na licu mesta, uz obrede, proslave, rituale, razne socijalne prilike. Nisu imali potrebu da zapisuju muziku i radije su se oslanjali na impuls spontanosti proizvodnje muzike na licu mesta. Ovo je ključna tačka za kasniji razvoj jazz muzike, ali i načelnu ideju improvizacije u muzici. U evropskoj klasičnoj tradiciji, za vrhunski kvalitet se smatralo strogo i pedantno zapisivanje muzike i njena kasnije reprodukcija, po tim istim pravilima.

b) - prvenstvo Ritma

Ritam. Osnovna jedinica važnosti crne muzike. Nema crne muzike (sem jazza u nekim fazama) koja nije ritmu posvetila najveću pažnju i insistirala na ritmu. Funk, techno i drum n bass (naprimer) su, kao žanrovi, izgradili svoju bazu i ime na promociji isključivo ritmičnosti.

Važnost ritma je donešena iz muzike zapadne Afrike. Evropljani su vekovima razvijali melodiju i harmoniju, dok je ritam bio sveden na pratnju i podršku kompleksnim harmonskim strukturama. Afrička tradicija je skoro potpuno negirala melodiju i harmoniju u odnosu na ritam – na beat, na groove, na ponavljanje koje je u prvom planu i koje ima funkciju pomalo transičnog zavođenja, što je ostatak ritualne svrhe muzike. Stoga, današnja plesna muzika proističe iz crne muzičke tradicije, od jump bluesa i rock n rolla naovamo. Rap je takođe, prvo i osnovno - muzika zabave, muzika društvenosti i muzika plesa.

c) - teksturalnost

Ovo je došlo kasnije kroz jazz. Muzičari su se, oslobođeni tereta harmonija, trudili da istražuju teksturu, boju zvuka, tu „suvu opipljivost“ zvuka po kome danas razvrstavamo neke zvukove na prljave, sirove, grube, tupe, piskave, hrskave, duboke itd. Sve od jazza naovamo, dosta crnih muzičara jako vodi računa o zvučnoj paleti koju koristi pri svojim kompozicijama da bi dobili željeni efekat. Od free jazza, preko Milesove „fusion“ faze, preko acid housea, Detroita do Bomb Squada i Pharella – postoji taj momenat traženja „idealnog zvuka“: boje, kvaliteta, unikatnosti itd.

d) - snaga Reči

Zapadna Afrika je bila puna mitova i verovanja lokalnih naroda u magične sposobnosti reči. Afrička oralna tradicija, koncept Nommo, je odgovoran za suludi crnački sleng, fleksibilnost u pristupu verbalnom govoru – samim tim i za celu umetnost repa. Verovalo se da reči, baratanje rečima otelotvoruju i potvrđuju životnu snagu i da čoveku dozvoljavaju da vlada pojavama oko sebe. Verovanje u Nommo je bilo tako jako da su se sve društvene aktivnosti odvijale uz pratnju reči. Postojala je vera u to da sve žive stvari i pojave u svetu LEŽE na rečima, da zavise od reči. Ovo je suština shvatanje fenomena zvanog rap.

Sleng crnaca je našao svoje mesto u svakom žanru koje je imalo veze sa crncima. To je verovatno najširi, najkompleksniji i najbrže šireći sleng na svetu. Ali odakle on dolazi ?

Dolazi iz dana robovlasništva gde su crni ljudi razvijali svoj sopstveni STIL govora, koji se sastojao od gusto nabijenih šifri i metafora. Skoro striktno se pričalo u prenesenim značenjima, budući da su im robovlasnici zabranili komunikaciju, posebno komunikaciju o njima samima i na njihovom matičnom jeziku. Dakle, morali su da pričaju na engleskom i morali su da pričaju o stvarima koje se ne tiču njih direktno. Ovaj način komunikacije je posebno praktikovan na Kongo trgu u Nju Orleansu, gde su robovi blejali i prosto razmenjivali verbalne fazone i rutine. Uskoro su se gazde jako zabrinule oko toga i zabranile takva okupljanja. To je početak verbalnog flexinga, razvijanja stila i liričkih i oratorskih veština koje do dan danas razdvajaju loše repere od onih dobrih. To je bilo prvo bildovanje skila.

Gomila verbalnih društvenih igrica je nastala u tom periodu kada su robovi među sobom igrali igre nadjebavanja drugog verbalno, to su bili prvi betlovi. Prosto jer nisu imali šta da rade. Toasting, testifying, rapping – to su sve bile igre reči na kojima su proistekli čitavi mitovi juga gde se nije znalo šta je laž, a šta ne. To je prosto bila priča, fazon, spika koja se nadograđivala dok nije dala neke ključne mitove tadašnjeg američkog juga kao što je mit o Stagger Lee-ju (Stack O Lee). To je prva badman priča poznata u modernom svetu. Stagger Lee je bio makro/taksista u Nju Orleansu koji je ubio belca jer mu je ovaj navodno dirao šešir. Ono što čujemo u skitovima na 36 Chambers između Methoda i Raekwona je praksa stara među crncima preko 140 godina. Nadjebati onog drugog, nadvisiti ga, predstaviti sebe kao glavnog čoveka, glavnog baju, nedodirljivog, apsolutnog – to je sve uvežbavano skoro vek i po pre početka snimanja repa i izrokavanja žurki do osam ujutru.

Blues je bio prvi žanr u kome su ove verbalne i društvene prakse došle do izražaja. Ovde će ukratko biti reči o recimo 15-ak žanrova koje je izrodila crna muzička kultura i trudiću se da pokažem kontinuitete ideja, koncepata i međusobna preplitanja koja su dovela do onoga što imamo od devedesetih do sada.

Blues, Jazz, Rhythm n Blues-Jump blues, Rock n roll, Soul, Ska/Rocksteady/Reggae, Funk, Fusion, Dub, Disco, House, Dancehall, Electro, Techno, Breakbeat, Bass music, Rap, Jungle-Drum'n'Bass.







Blues

Blues nastaje kao prva forma muzike gde crnci uzimaju u ruke bele instrumente sa kojima se tada susreću u Americi. Termin blues potiče od „blue devils“ – još jedne verbalne šifre koja se odnosi na tugu, melanholiju i depresiju koja se taložila kod ljudi koji su crnčili po rudnicima, poljima, njivama, domaćinstvima itd.

Sam nastanak bluza (još pre početka XX veka) je kompleksan jer je sastavljen od gomile pevačkih tradicija crnaca koje mu prethode, a to su: crkvene, duhovne pesme crnaca, pesama sa polja, radnih pesama, slavskih pesama i tako dalje. Takođe, bluz kao forma se primitivno razvijao još za vreme “minstrel” predstava tokom XIX veka i može se reći da je muzički miks koji se stvarao u “minstrel” ponudi u velikoj meri uticao na ono što će se oko početka XX veka i kraja minstrela zvati blues.

Pevanje u bluzu je više ritmičko izgovaranje, recitovanje reči nego što je to neko melodijsko razvijanje glasa, kao u evropskoj muzici. Dosta vokala u bluzu se sastoji od jauka, uzvika, šištanja, kreštanja i ostalih tonaliteta koji se i danas nalaze u ekspresivnoj vokalnoj tradiciji crnaca. Teme su se svodile na one najbliže i najmomentalnije: izgubljenu ljubav, težak život u siromaštvu, usamljenost, okrutnost policije i organa zakona, kao i na lutajući život, život na putu. Ali, postoje i one gengsta teme koje se tiču umeća sa ženama, seksualnu superiornost, zatim o sukobu sa zakonom i želji da se pobedi sve i svako itd. Ove potonje teme se posebno javljaju nakon velike sobe crnaca sa juga na industrijalizovani sever posle II Sv. rata. Nakon toga, veliki deo briga feudalnog života juga prosto nije mogao da bude u opticaju.

Nakon polovine šezdesetih, bluz prolazi kroz dosta mutacija, da bi negde pojavom Jimija Hendrixa bio potpuno zaključan i zapečaćen. Svirati bluz muziku posle Hendriksa je najklasičnija bastardizacija jednom carskog žanra i uglavnom posao belih i crnih boema širom sveta. Posebno ako je svirate u nekom proto-bajkerskom, hard rock izdanju, mislim da je onda sve jasno.

Izvođači:
Son House, Blind Lemon Jefferson, Charley Patton, Robert Johnson, Memphis Minnie, Big Bill Broonzy, Bukka White, John Lee Hooker, Skip James, Screamin Jay Hawkins, Muddy Waters, Elmore James, Buddy Guy, Etta James, Lightnin Hopkins, T-Bone Walker, Howlin Wolf...
Sve što nabodete u nekom 1930-1964 naprimer rasponu najverovatnije je suvo zlato. Izvinuću se sam sebi jer moram da proberem najpoznatije samo radi prostora - imam ogromnu ljubav prema bluesu, jer moja ljubav prema crnoj muzici je krenula ovde, pre nekih 11 godina.

Stilovi: delta blues, boogie, Chicago blues



Jazz

Jazz je jako teško objasniti.

Sama naziv je još jedna sleng šifra njuorleanških crnaca provučena kroz slojeve višeznačja. Reč JAZZ nastaje od reči Jism ili Gism – što je bila reč za recimo životnu energiju, naboj, osećaj životnog poleta. Mada, ubačena u „jizm“ modus ili još pre u „jizz“ varijantu – značila je ispucano muško seme, koje se povezivalo sa životnom radosti i tim osećajem od koga smo krenuli. Dakle, ima veze sa svršavanjem.

Mic po mic, godinu po godinu, ostalo je jazz. Muzika svečanih bendova Nju Orleansa sastavljenih od crnaca koji su svirali na sahranama, javnim kućama, proslavama, karnevalima nazvana je jazz. To je prva popularna američka muzika ikad, nastala skoro bez ikakvih uticaja evropske muzičke tradicije. Dosta dugo je u njemu bio primetan uticaj blues muzike, i jako je zanimljivo pratiti razvoj i međusoban uticaj koji su ova dva žanra imali jedan na drugi.

Jazz je još uvek najkompleksnija popularna muzika. Popularna u smislu da nije nastala na konzervatorijumima muzičke umetnosti, već na ulici, među narodom. Ali je i takva dostigla neverovatne stepene kompleksnosti i nepristupačnosti. Sa bezbroj podžanrova i pravaca, kad vam neko kaže da sluša jazz, to pre može da znači da pokušava da ostavi utisak uzdignute i obrazovane osobe nego da zaista sedne kući, pusti jazz i uživa.

Jazz je improvizaciju bluesa uzneo na drugi nivo; u nekih 25 godina (od recimo 1925. do 1950.)muzika je skoro skroz prečišćena od neke prepoznatljivosti koja nama slušaocima omogućava da nešto slušamo, a da nam ne bude dosadno. Jazz je neumorno grabio kao idealu skoro potpune improvizacije, idealu određenog divljeg impulsa koji sam ispisuje kompoziciju, koja se stvara tu na licu mesta dok muzičari sviraju. Negde u tu tačku dolazi oko kraja ’60-ih prošlog veka, kada se i drugi najpoznatiji jazz muzičar John Coltrane okrenuo nečemu što sad znamo kao free jazz. Free jazz je ostvario davno sanjani san tada pokojnog Charlie Parkera o muzici čiste teksture, o muzici čiste boje, čak lišene i strogog ritma. Dakle muzika tečnog pulsa, promenjivog pulsa koja za cilj ima samo istraživanje boja i tonaliteta.

Miles Davis, kao čovek koji je personifikacija jazza, je čovek koji je oko sredine sedamdesetih stavio ključ na jazz. Nakon toga, on je postao, manje-više, mrtvo slovo na papiru u kome su vizionari još poodavno sve probali i stigli na mnoga mesta o kojima nije sanjano. Svirati jazz danas, posebno u okviru festivala klasične muzike i sa takvim muzičarima, je ono što je jazzu dalo reputaciju elitističkog, nepristupačnog prdenja. To je svakako kompleksna, ali nipošto dosadna i nedostižna muzika ako znate šta i kako da slušate. Uz to, jazz je žanr koji je omogućio razvoj funka, a i ogromno polje inspiracije za techno i jungle.

Muzičari: Louis Armstrong, Duke Ellington, Fletcher Henderson, Charlie Parker, Thelonious Monk, Sun Ra, Miles Davis, John Coltrane, Archie Shepp, Art Blakey, Max Roach, Charles Mingus, Art Ensemble of Chicago, Ornette Coleman…

Stilovi: ragtime, dixie, swing, be bop, cool jazz, soul jazz (hot jazz), hard bop, free jazz, jazz rock (fusion)



Rhythm n Blues-Jump blues

R’n’B je eto, izraz star preko 60 godina, hteli vi to ili ne. Tada se odnosio na jedan spoj jazz instrumentacije i blues tema koji je sviran naročito ritmično, poletno i temperamentno. Služio je za ples, kratko i jasno. Dosta još nekih malih fenomena je bilo utkano u tu pojavu, ali u svakom slučaju kao ishod imamo poveće bendove čija duvačka sekcija svira skraćene i energične rifove i gde je sve podređeno ponavljanju i brzom tempu. Ovo je bio direktan uvod u rock’n’roll, a tadašnji R’n’B je bio prva crnačka muzika koju su belci masovno trošili. To je bio prvi žanr od koga su crni muzičari mogli da zarade dobar novac. Sve ovo je smešteno u četrdesete godine XX veka. Koncerti ove muzike su još tada znali da izazovu tuče i pobune i neretko su bili otkazivani.

1951. klivlendski radijski DJ Alan Freed je ovu muziku nazvao “rock and roll”, što je bio još jedan od alternativnih naziva za seks. Svet je tada ušao u prvu pravu pop groznicu na leđima muzike koju su stvorili crnci.

Prvenstveni predstavnici bi bili Louis Jordan i belac Paul Williams.



Rock n Roll

Rock n Roll je prvi “swaggerjackin” javno dokazan u istoriji pop muzike. Ono što su pre toga razvijali crni muzičari i što se alternativnim kanalima počelo upijati među belcima, bele muzičke kompanije su oduzele i montirale na bele izvođače. Tako su danas ipak prve asocijacije na rock n roll, izvornog tipa – Elvis Priesley, Jerry Lee Lewis i Bill Halley, a ne Chuck Berry, Bo Didley i Little Richard. Rock n Roll je posledica skoro poluvekovnih razvoja muzike na američkom jugu gde su se muzička shvatanja crnih robova mešale sa kulturama evropskih posednika. Taj melting pot je dao 5 ili 6 žanrova, od kojih je svaki bio duboko ukorenjen u crnu muzičku tradiciju. Na kraju, tokom pedesetih, sve to se kristalizovalo kroz rhythm n blues u ono što je Alan Freed puštao pod nazivom „rock n roll“.

Rock n roll je preuzeo trend ekonomizacije koja je dovela do toga da se rifovi iz boogie woogie muzike sviraju na električnoj gitari, instrumentu koji je tada tek bio u povoju. Električna gitara je dobila na značaju time što je jedan instrument svojim zvukom mogao da odmeni glomazni klavir ili pola duvačke sekcije. Gitara je mogla da svira i da dopunjuje ritam, a mogla je i da dobije svoje solo deonice. Troškovi izvođača i putovanja su samim tim bili nesumnjivo prekraćeni za pola ili više. Lektire svih rock n roll rifova su ispisane znatno ranije nego što su bele izdavačke kuće krenule da teraju bele muzičare da uvežbavaju decenijama stare forice teksaških bluzera, koje su sada svirane kroz primitivne električne gitare, što je bilo prvo otkidanje na novu vrstu zvuka. Punijeg i glasnijeg. Rock n roll je prva muzika koja je zvanično bila priznata kao glasna muzika, muzika koja mora da se svira glasno i koja zato postoji.

Rock n roll je, makar onaj deo koji je ostao u crnim rukama, nastavio svoj flert sa seksualnim temama i klasični blues repertoar tema sveo isključivo na teme devojaka, izlazaka, igranja, automobila i seksa. Mladalačke teme za mlade ljude u vremenu najvećeg svetskog ekonomskog poleta.

Od momenta kada je ušao najtvrđe i najbahatije u bele domove, rock n roll je postao Rock - belci su od njega napravili religiju, kulturu, politički pokret, zakletvu, sudbinu, ishod, obećanje... Ne bih da pljunem na nasleđe roka, ali belci su teranjem tog kera, kasnije prelazeći na punk i new wave- zauvek uništili mogućnost da se u nekoj muzici prosto uživa zbog onoga što ona jeste, a ne zbog nečega što neko smatra da treba da bude. Za belce, posebno nakon hipi pokreta i '68-e, muzika je uvek trebala da bude nešto više, nešto „dublje“, nešto umetničkije, političkije, šokantnije, nešto veliko - tako veliko da može da pruži sve odgovore i moralne putokaze na ovom svetu. Na žalost belaca, i muzika i život su prekompleksne pojave za tako nešto. Nisu shvatili nikad da što manje očekuješ od muzike, više dobijaš u svakom smislu. Don't believe the hype.



Soul

Sa druge strane, dok je rock žario sa Beatlesima i Stonesima na čelu, crnci su videli da mora nešto novo da se smisli i to nešto novo je bio soul. Soul je bio povratak korenima, tradiciji vriskanja, poleta, „call and response“ sistemu, delimično povratak danima crkvenih pevanja na jugu. Rhythm n blues su belci odveli u rock n roll (ili rock), dok su crnci počeli da razvijaju nešto što će se nazvati „Soul muzikom“.

Naziv „soul“ očigledno opet ima tu neku težinu, „Duševne muzike“, „muzike za dušu“. Opet je u pitanju termin koji je napakovan, prekodiran i taj „Soul“ u tom konkretnom značenju bi značio sveobuhvatno crno iskustvo u Americi, crni stil, istoriju – pitanje „Do you got soul?“ znači „Da li imaš šanse da se zabaviš sa nama, da li nas razumeš, da li kapiraš, umeš li da igraš, umeš li da se otrgneš“. Soul je početak uvoda u Funk metafiziku telesno-emocionalne ekstaze kroz ples i kroz muzičko ponavljanje, povratak tradiciji svedočenja – prisustvu i potvrdi kroz aktivno učestvovanje. Zapadna Afrika se još jednom javila u popu i tražila od svih da učestvuju u zemlji hiljadu plesova.

Postojale su dve najvažnije struje u crnom soulu šezdesetih:
Jedna je bila Motown tradicija. Motown Records je izdavačka kuća koju je otvorio crnac Berry Gordy u legendarnom Detroitu i odmah ću reći da sam spreman da priznam značaj, ali da nisam preveliki ljubitelj ove produkcije. Zašto ?

Prosto jer mislim da je soul muzika dala znatno siroviju i snažniju stvar od onoga što može da se zaključi iz opusa i estetike koju je forsirao Motown. Naravno, ne celog opusa, ali Motown je često znao da pretera sa gudačkim sekcijama koje su znale da unište i da spuste čitavu stvar i generalno, cela aranžmanska i produkciona estetika se sastojala u tome da se ne pravi nikakva ekscesivna muzika. Mnogi se neće složiti sa ovom tvrdnjom da to automatski znači nešto loše, ali ja samo želim da potenciram da se južno od Detroita (oko Memfisa, Nešvila, Atlante i dole oko Nju Orleansa) snimala mnogo žešća i energičnija muzika. U mom vrednosnom sistemu, takav izraz ima mnogo više veze sa značenjem i idejom SOUL termina od muzike koju je forsirao Motown Records.

Sa druge strane, na još uvek ruralnom jugu su rokali tvrđe i doslednije. Taj potez je dao najlegendarnije izvođače poput Sam Cookea, Sam and Davea, Ottis Reddinga, Wilson Picketta, Eddie Floyda itd. Ovi izvođači su uglavnom izdavali sa legendarnu izdavačku kuću "Stax" iz Memfisa.

Soul je, prema mom mišljenju, koren žanr modernih vrednosti plesne muzike, pre svega tog naglaska na igri, pokretu, zabavi, socijalizaciji, učestvovanju. Soul muzika je otvorila vrata za poništenje melodije i harmonije (koju su belci vraćali kroz rock muziku), za uvođenje vriskova, uzdaha i urlika kao legitimnog sredstva izražavanja, otvorila vrata za carovanje čvrstog groove-a, tog ponavljanja koje ubacuje u vrtlog i mrvi i kome mora da se svedoči. Tekst i preterana aranžmanska kompleksnost tu nisu bile na prvom mestu, više groove, harizma izvođača i njegova mogućnost da uvuče slušaoce u Testifying.

Seksualna konotacija je naravno u soulu dobila najveću moguću dozvolu da se neometano javlja i u naslovima pesama, i na javnim izvedbama, što je svakako bilo u skladu sa muzikom koja je imala za nameru da slavi život, životno iskustvo i životnu snagu.

Soul muzika, kao i tradicija rhythm n bluesa, je takođe stvarala veličinu najvećeg muzičara ere šezdesetih, Jimija Hendrixa. Jimi je počeo kao session muzičar raznih r'n'b-soul sastava tokom šezdesetih i u ove dve numere gde učestvuje možemo čuti tu primalnu snagu soul muzike. Jedna je stvar "Testify" Isley Brothersa iz 1964-e, a jedna "Soul Food" Curtisa Knighta iz 1965-e. Iz ove dve pesme možete da shvatite suštine koje prenosi Soul muzika. Bear witness !


Druga ličnost, možda i važnija, je James Brown.

Ako muziku današnjice, normalnu muziku, (dakle rep plus plesnu elektroniku) uzmemo za 100% -očinstvo bi trebalo 70% da pripadne James Brownu, a ostalih 30% da izdele Kraftwerk i King Tubby.

James Brown je bio prašinar sa dubokog Juga, možda uz Lenjina najveća ličnost XX veka. Čovek koji je odrastao kod tetke u bordelu, koji je podvodio od malih nogu, glancao cipelice belim vojnicima, napustio osnovnu, učio da obija i vara i sa šesnaest zaglavio maloletnički popravni dom zbog oružane pljačke. U tom međuvremenu, sam je naučio da svira 4 instrumenta, slušajući stare blues majstore i trenirao boks. Prilično ciganski, neki bi rekli.

On je pekao zanat, muzički, u okviru nečega što se zvalo Chittlin Circuit, u sl. prevodu Staza Iznutrica. To je bila ruta mesta po istočnoj obali Amerike do juga na kojoj su crnci mogli da izvode u vreme segregacije, tj. rasizma u Americi. Ruta je počinjala u Njujorku i preko Detroita, Čikaga i Baltimora išla na jug, do Teksasa i Floride. Chittlin Circuit je rodno mesto crne muzike, slenga, soull food-a, prvih modernih makroa, sve od dana Count Basie-a i Elle Fitzgerald do dana bračnog para Turner i Temptationsa, dakle početka sedamdesetih. Richard Pryor, otac moderne crnačke stand-up komedije je počeo svoju show-biz karijeru upravo na Stazi Iznutrica.

Chittlin Circuit je prenosio muzičke trendove sa jednog kraja crne Amerike na drugi i unutar tih ruta su se pravci mešali jedni sa drugima i davali nove stvari. James Brown je bio prva figura koja je to pomno pratila, Jimi Hendrix druga, Miles Davis treća. Da su jamajčanski dub producenti bili bliže, cela jednačina onoga što sad slušamo bi bila spakovana tu. Ipak, nešto važno se dešavalo i izvan granica SAD.



Funk

Funk je bio Soulov zli brat blizanac. Gde je soul bio prljav, funk je bio prljaviji, gde je soul bio političan, funk je bio radikalan. Gde je soul imao go ritam, funk je imao ogoljeniji.

Funk je negde sredinom šezdesetih počeo da se uobličava kao Soul oteran do krajnjih granica. Termin „funky“ je još od pedesetih u potrebi u slengu jazz muzičara za muziku koja ima muda, ima dno, ima vrednost, a termin „funk“ se odnosi na jaku telesnu aromu, uglavnom na smrad. Reč „funk“ najverovatnije nastaje od kombinacije termina „lu-fuki“ (afričkog) i engleske reči „stank“. Postoji zabeležena jazz numera iz 1907. koja se zove „Funky Butt“. Vremenom, reč „funk“ u upotrebi crnih muzičara je označavala muziku jake ritmičke insistantnosti, sinkopiranu muziku koja je terala na pokret i ples.

U širem filozofskom smislu, „funk“ je bio prihvatanje sebe, ljudi oko sebe, destigmatizacija smrada dupeta i znoja, destigmatizacija prostog jezika, korak preko seksualno-moralnih tabua, samim tim i političkih tabua. „Funk“ je ideja iskrenosti, neposrednosti i neizveštačenosti, kao što je i želja za individualnim priznanjem i ostvarenja prava da se spustite dole sa svojim lošim sobom, da mu ga date, da preterate, da oterate stvari do krajnjih granica i nazad i da posle toga kažete „sho nuff was funky“. Funk je bio trijumf, konačan trijumf, superiornosti crne društvene zajednice nad belačkom zabrinutošću i pre svega blokiranošću i uštogljenošću ukorenjenim u idealima građanskog društva. Ovde je Kunta Kinte konačno ubio aristotelovsko načelo „zlatne mere“ i presudio u korist raspojasanosti i konkretnosti.

Muzički, funk je žestoko nastavio da menja pravila: duvačka sekcija je ionako kratke deonice skratila, svela ih na najtvrđe rif ubode, bas linije su postale militantnije, bubnjevi sve naglašeniji, gitare su se vratile starom delta principu „manje je više“ i krenule u školu „chicken scratcha“, koju je usavršio tadašnji gitarista James Browna – Jimmy Nolen. Nolen je gitaru tretirao ne kao sredstvo za melodiju i soliranje, već kao sredstvo naglašene perkusivne, udaračke pratnje. Sve je, u suštini, u funku svedeno na jednu veliku ritmičku mašinu gde sve pada na vampove; snažne ponavljane akorde koji preko insistirajućeg ritma stvaraju utisak nemanja kuda, sem toga da budete unutra ili spolja. Klasična funk struktrura je izrokavanje vampa bez uvoda dok pevač više skiči i pumpa atmosferu nego što nešto peva i onda ide bridž koji je stavljen umesto refrena u okviru koga ili nakon koga može ići bubnjarski brejk – najveći zalog funk muzike. Ne bih da sada ulazim u brejk i važnost brejkova, uostalom ovde negde ima ceo tekst posvećen tome. Nakon svega toga, idemo ispočetka ili ispočetka. Soliranja postoje (gitara ili saksofon), ali su tako rigidna i centrirana oko osnovnog ritmičkog rifa da vam se čini da ih nema.

Funk je konačno ishodište ideje dominacije jakog, centralnog gruva, „dna“ koji se stvorio još u ranom r'n'b-u, u prvim funky stvarima Little Richarda sa početka pedesetih.

James Brown je pratio pomno tendencije zaoštravanja soula na jugu i stvarima kao što su "Out of Sight" i "Papa's Gotta A Brand New Bag" (!) otvorio vrata za soul koji će biti tako rezak da će ga morati zvati Funk. Funk je zapadna Afrika pomešana sa iskustvom života u urbanoj Americi, društvu obilja koje pripada samo odabranima.




nastaviće se

La Haine: moj upad

1995. su se desile neke bitne stvari za hip-hop kulturu:
Wu Tang je ubedljivo zavladao svetom Rae-ovim, GZA-inim i ODB-evim prvencima,
Cypress je izdao neprevazidjeni "Temples of Boom",
Mobb je nastavio da predstavlja Queensbridge sa "Infamous",
Big L je konačno izdao debi *ako to nije bilo dinu dana ranije*,
Goodie Mob su izdali "Soul Food",
psi sa zapada su izbacili "Dog Food".
Proteći će još malo vremena do momenta kada će lice i naličje rep muzike skoro potpuno biti izmenjeno.

Za to vreme u Evropi bukti "ultras" navijačka kultura, casual garderoba skupih dizajnera, ekstazi je superiorno vladao od Londona do Ibice, svako je posetio barem 3 rejva, a rat u bivšoj Jugoslaviji je pod okriljem "Međunarodne Zajednice" počeo da se gasi. Jedna od najvećih faca tadašnjeg beogradskog podzemlja, Mihajlo Divac, ubijen je te godine.

Dakle, svet je bio malo manji nego danas i zbog toga se čini, luđi.


Te godine na prestižni filmski festival u Kanu (na francuskoj Azurnoj obali) stiže gradska drama do tad skoro nepoznatog Matjua Kasovica, Film se zvao "Mržnja" (La Haine) i bavio se jednim radnim danom u pariskom getu Chanteloup-les-Vignes, time pokušavajući da dočara haotičnu situaciju koja vlada po blokovima pariskih predgrađa dominantno naseljenim radničkim porodicama i afričkim emigrantima. Hip-hop.

La Haine je "preveo" hip-hop kultruru američkog geta u evropske uslove. Da, i preko Atlantika smo imali brutalnu policiju, raširenu nezaposlenost, kriminalitet u porastu, uživanje opijata, džabalebarenje, nezadovoljstvo, ručno naoružanje, fanki bitove i pre svega - želju da te uslove života ostavimo za sobom.
A imali smo i neke stvari koje oni nisu imali tamo, ljubav prema "air max" modelu i prema Sergio Tacchini logou, nešto što nam je donela casual kultura.

To je priča o tri ortaka različitih nacija, Jevreju, Afrikancu i Arapinu koji u metropoli kakav je Pariz pokušavaju da skontaju na koga se odnosi bilbord "Monde est a vous" (Svet je vaš), priča o moći koju ti daje pištolj, priča o nemoći u odnosu na represivni sistem države, priča o ortačkoj solidarnosti. Takođe je jedan simpatično naivan filozofski traktat o večnim pitanjima: biti strpljiv ili brz, biti nasilan ili miran, odustati ili uvek vući napred. No, čini se da je centralno pitanje kako prevazići teške društvene uslove: nasiljem ili bez njega,

Sam naziv filma je deo krilatice “La haine attire la haine! - “mržnja rađa mržnju”. “Nasilje rađa nasilje”, poenta je jasna još od Gandija i Martin Luter Kinga, do reči Huberta koji je najmanje sklon tome da rešenje svog problema i društvenog statusa traži u nasilnoj akciji. Na više načina, Kasovic je bio inspirisan kultnim Spike Lee-jevim “Do The Right Thing” (1989), još jednim kultnim filmom hip-hop generacije. I tamo je goruće pitanje bilo šta da se radi u situaciji kada ispred sebe imate goruća i teška pitanja represije države, koja je to “prava stvar” za uraditi. Čini se da se Vins, Hubert i Said imaju vrlo različite stavove po ovom pitanju, ali oni ne uspevaju da se iskristališu u filmu. Ne samo zato što je njihov dan prepun prepreka koje treba savladati, već i u onim momentima kada bleje, kada zabadaju – stvar je prekomplikovana da se dođe do nekog saglasja, šta uraditi ? Mrzeti, praštati, upucati policajca, ostati ravnodušan, organizovati se ili udarati samostalno, bez plana ?

Film je inspirisan realnim događajem gde je 18-godišnji mladić zaista upucan od strane francuske policije tokom mnogobrojnih pobuna po pariskim predgrađima.

Francuska predgrađa, puna ljudi sklonjenih van Pariza i prepuštenih sebi, evropski su pandan američkim “inner city” sredinama. Ona su na meti francuske rasističke policije već 25 godina, otkad su počele prve gradske pobune nezadovoljne omladine iz predgrađa koja više nije mogla da istrpi činjenicu da je jedini dokaz postojanja države u predgrađu – policijska prismotra. U ovim uslovima, izopštena geta Pariza, Marseja, Liona, Strazbura, Tuluza itd. daju imena koja su u Srbiji oduvek bila poštovana – Supreme NTM, MC Solaar, Assassin, IAM, Ministère AMER itd. Treba li pomenuti da je najčuveniji francuski DJ napravio proboj upravo kroz ovaj film i čuvenu scenu scratch rutine na prozoru zgrade u bloku ? Njegovo ime je Anouar Hajoui, on je Marokanac koji je rođen u predgrađu Pariza, a mi ga znamo pod imenom Cut Killer.
Iako prvi evropski film “hip hop generacije” koji se dotakao savremenih gradskih tema, La Haine je film koji komotno može da uđe u klasičan kanon hip-hop filmova kao što su Warriors, Do The Right Thing, Menace II Society, Juice itd. Kasovic, kao režiser sa evropskom pozadinom, dosta verno i predano predstavlja tu praznu, ispranu svakodnevnicu krajevskog života i nekako pedantnije zalazi u glave svojih junaka koje je “kraj uzeo pod svoje”.

Za nas, ovaj film može biti značajan jer sasvim dobro može spojiti sredinu ’90-ih u Parizu i Beogradu, posebno kroz lik Vinsa (Vincent Cassel) koji je mnogim dizelašima i klincima na ulici sve do dan danas ostao jako bitan lik u njihovom shvatanju i oblikovanju kulture. Kao nervozan, nakurčen, labilan lik koji uvek forsira u svojoj Sergio trenerci i kožnoj jakni – on svrhu svog života vidi u kačenju sa policijom i tom toliko željenim momentom da konačno skine nekog policajca i dokaže svoju poentu, pribeleži nekakav krajevski status. Značaj i ljubav koju Beograd ima za lik Vinsa iz filma “La Haine” najbolje se možda vidi na tetovaži Shwarza, gde je čuven kadar ispred ogledala stavljen preko hrama Sv. Save.

Bez ikakve sumnje, ovo je film koji svakom iskrenom ljubitelju rep muzike i ulične kulture uopšte treba da bude lektira koja se prelazi jednom godišnje minimum, a scena u kojoj Hubert sedi ispred grafita „L'avenir c'est nous“ („Budućnost je naša“) je zalog za budućnost naše generacije.

Da li ćemo uspeti da unovčimo taj zalog, ostaje da se vidi -- a poslednji nastavak te naše borbe se do pre 20-ak dana odigravao u Engleskoj.

Priručnik: Gde se kao belac možete zajebati pri ulazu u hip-hop

Još jedna od stvari koju ljudi često previđaju je ta odakle oni ili drugi ljudi dolaze u rep, odakle prilaze repu, sa kojim očekivanjima, šta donose za sto itd.

Rep, kao globalni fenomen, je vrlo rano počeo da dodiruje i razne društvene grupe koje tokom osamdesetih mahom nije mogao da dodirne. Tu uglavnom pričam o belcima iz srednje klase koji su tek nakon glavnog udara oko 1990. do 1995. počeli da obraćaju pažnju na rep muziku, hip-hop kulturu generalno.
Od tada naovamo, rep demografija se ubrzano širi i u sebe neprestano uvlači hiljade ljudi koji se kulturi često obraćaju tako što na sam hip-hop stavljaju svoja očekivanja i oblikuju je na sebi prihvatljiv i poželjan način.

Ukratko, rep je u isto vreme i jednostavan i kompleksan. Zbog svoje jednostavnosti i direktnosti je jako dostupan, dopadljiv i prijemčiv, ali zbog slojeva istorijskih konteksta i priča koje su utkane u njega – ljudi često prekrajaju kulturu prema svojim potrebama i očekivanjima.

Za dobar deo slušalaca, ova kultura je preslojevita da bi bila gustirana u celini, dakle onakvom kakva jeste, svidelo nam se ili ne. Tako da sam odlučio da popišem i opišem neke od najčešćih belačkih ulaznih strategija u rep i u hip-hop kulturu i da tako slikovitije opišem do kakvih zanimljivih situacija i malih kulturnih paradoksa tu dolazi.


=============================================

Ulazna strategija br.1 – Modni šik

Rep nikada ne bi postigao ovaj nivo popularnosti da se početkom osamdesetih nije počeo premeštati na prestižni, belački Menhetn iz Bronksa i Kvinsa. Blok partiji su ustupili mesto prestižnim downtown klubovima, gde su crnci prvi put dolazili u susret sa čistim koksom, belim ribama koje nisu tražile brak – generalno keš klijentelom. Fab 5 Freddy, hasler i grafiter koji je studirao slikanje je čovek zaslužan za uspostavljanje te spone. Njima je to bila izlazna strategija iz bede geta, belcima je to bila ulazna strategija u nešto što je bilo novo i kul, nakon propasti New Wave-a i punka, generalno. Razni beli frikovi tog vremena bili su impresionirani ludim stilovima koji su dolazili iz getoa koji su bili tek nekoliko kilometara udaljeni od Menhetna, a kulturno nekoliko desetina godina ispred.
Raznolika modna elita tadašnjeg Njujorka je naučila tako da kapira grafite, fetiš na sportsku odeću i na novu odeću uopšte (pošto su do tad išli listom kao klošari), muziku koju prave gramofoni, eksplicitne tekstove, još uvek nepoznate plesove itd. Kultovi Afrike Bambaatee i Run DMC-a rasli su upravo u ovim uslovima, kroz saveze sa belačkom keš klijentelom koja je preprodavala fascinaciju zainteresovanim kupcima ovim novim, divljim trendom raspojasanih sugrađana.

Uglavnom ljudi iz sveta mode ne prave repu nikakvu štetu jer nikad ne očekuju od njega nešto što on ne može, tako da ga kasnije nikad ni ne optužuju za bilo šta. Oni u repu vide jedno stilsko jezgro, prodavanje i plasiranje na tržište jednog stava i pogleda na svet tako da je to otprilike to. To su ljudi koji rade u našu korist, ako imaju veze sa svetom visoke mode. Ako su samo beli klošari, bataljuj.









Ulazna strategija br.2 – „Politički pobunjenik“

Ovde stvari postaju komplikovanije u tom smislu u tom što je tokom osamdesetih masa ljudi počela da se okreće rep muzici tražeći od nje da reši određena politička pitanja koje rok i pank nisu uspeli. Ova grupa ljudi očekuje nekakvu političku promenu kroz muziku, i samim tim je spremna da žrtvuje čitavu muziku, stil, kulturu - radi određenog pravednog, visokomoralnog političkog cilja.
Rep na kraju osamdesetih je bio jako pogodan za to jer je tada Amerika prolazila kroz izuzetno buran politički i društveni period, što se posebno odrazilo na rep muziku. Dobar deo autora je tada u svoj REPRESENT uključilo poglede i repovanje o temama koje su bile društveno aktuelne, a Public Enemy je čitav svoj kult i slavu izgradio na tome i u tom periodu ('88-'91). Mnogo ljudi koji su bili spolja celoj priči je mislilo da je rep muzika zapravo samo Public Enemy i sve izvođače su upoređivali na osnovu toga da li i koliko liče na Public Enemy. Razni ex-punk belci su prilazili hip-hopu u to vreme da bi repu “objasnili” gde greši, a gde je u pravu. Taj proces se odvijao u primetnoj meri i u bivšoj Jugoslaviji, a matrice Rik Rubina su svakako još pomalo zagrejale tu “ljubav” belih ljubitelja gitarske muzike prema repu. Onog momenta kada je perspektiva promene (nasilne ili nenasilne) lagano nestajala u oblacima dima nad Los Anđelesom, a kada je Njujork krenuo da obuzima Wu Tang fenomen – većina ovih ljudi se israla na rep i bila jako besna što im je izneverio očekivanja. Manji deo i dan danas luta obroncima i ostacima žanra, tražeći iskru toga u tekstovima Immortal Technique-a, Jedi Mind Tricksa, Ill Billa i tako dalje, ima ih raznih.

Ovaj fetiš je nastao iz pogrešnog doživljaja repa kao muzike potlačene crne etničke manjine koja postoji da bi crnce (i ostale zainteresovane) podigla na neku političku pobunu. Kap po kap, ideja o repu kao o muzici neke pobune i nezadovoljstva koje mora imati nekakav ishod se širila po svetu kao jedno od dominantnih tumačenja ove muzike. Treba kriviti britansku muzičku štampu.

Ova grupacija ljudi neretko ima izraženu tendenciju da tvrdi da zna i razume suštinu “Pravog Repa” i da to nikako nije ništa što ima veze sa pucnjavom, drogom, nasiljem i nekontrolisanim ponašanjem.







Ulazna strategija br.3 – Beli bitmejker, čovek koga privlače rep instrumentali

Pričali smo o širini i rasprostranjenosti hip-hop kulture.
U Evropi, naprimer, su negde početkom '90-ih počeli da se bave isključivo zvučnim utiscima i okruženjima rep muzike. Svidelo im se to semplovanje, pravljenje muzike na gramofonima, kopanje starih ploča, stari soul-funk brejkovi, zvuk itd – ali im je sve to bilo malo previše narodno, previše obično, previše nekako seljački. Pre svega jer su im jako smetali tekstovi koji bi bili previše nasilni, drski ili prosti. Obzirom da su im tekstovi mahom rušili ugođaj, izbacili su ih i na tim izvorima se napaja dosta trip-hop glava: “instrumental hip-hop” glava, “abstract hip-hop" glava itd. Od DJ Shadowa, preko DJ Krusha, do engleske linije koja je, manje-više, sve to uvezala i zapakovala sa etiketama kao što su Mo Wax i Ninja Tune.

Ovo je uglavnom hip hop za ljude koji se groze ulice, tako da se ovim stazama dalje brzo stiže do nekih stranputica kakve su glitch-hop, npr.


Ovaj fetiš nastaje uglavnom iz potpunog gađenja ljudi prema idejama opšte razuzdanosti, telesne i mentalne, koja se promoviše u repu. Dosta belaca nije mogla da svari taj paket, pa su secirali muzičku podlogu kao ono što je vredno njihove pažnje i pripažnjice. Bezbrojnim mutiranjima dalje, traženjem dalje eksperimentalnosti i “napredovanja” - “instrumentalni hip hop” se udaljio vrlo brzo od baze i postao muzika za pretenciozne ljude koji ljudima koji slušaju Fiftija nabijaju komplekse R2D2-om.

Ova grupacija ljudi neretko ima izraženu tendenciju da tvrdi da zna i razume suštinu “Pravog Repa” i da to nikako nije ništa što ima veze sa pucnjavom, drogom, nasiljem i nekontrolisanim ponašanjem.







Ulazna strategija br. 4 – Beli brejkdenser

Ova grupacija postaje sve brojnija i glasnija. Postoje svakako izuzeci, kod nas bih rekao da je to Recognize Crew, jer ne znam ni jednu jednako ozbiljnu organizaciju. Ali generalno uzevši, te ljude isključivo zanima tradicija plesanja u hip-hop kulturi jer to ribice vole i često - ništa više sem toga. Obzirom da su čuli da je brejkdens jedan od 4. Elementa Hip-Hopa veruju da imaju pravo da tvrde da su nosioci duha neke duboke i opasne misli neke stare škole nekog pravog hip-hopa, ma šta to značilo.

Često popuju drugim ljudima o njihovom rep ukusu, a kada se radi o njima samima i o njihovoj rep ličnosti - to znači nositi kefiju, Adidas gornji deo, New Era kačket, skejterke i neki dog-tag i prekrštati ruke i izbacivati kukove kad god se proceni da je pravo vreme. Jako je popularna disciplina u Skandinaviji, Nemačkoj i Češkoj.

Ova grupacija ljudi neretko ima izraženu tendenciju da tvrdi da zna i razume suštinu “Pravog Repa” i da to nikako nije ništa što ima veze sa pucnjavom, drogom, nasiljem i nekontrolisanim ponašanjem.










Ulazna strategija br. 5 – Beli liričar

Grupa ljudi fascinirana procesom slaganja reči u rime.
Veruju da je sve što se rimuje na nekom parnom bitu - rep i da je rep onoliko dobar koliko repovanje zvuči kompleksno, zamršeno itd. Poslovično, ova grupa ljudi se vezuje za skil nekog repera i zahteva da tekstovi budu zeznuti, da flou bude zajeban, da se tu pričaju razne priče koje kasnije nama slušaocima mogu da koriste dalje u životu pri teškim nekad životnim odlukama. Šta je ove ljude nateralo u rep, zašto nisu prosto ostali u školskim lektirama – ne znam, mada je primetna tendencija tih ljudi da pored svojih rep pesama pišu i svoje pesme i romane, a da se ne vidi nikakva razlika. Obzirom da je stavljen znak jednakosti između repa i literature, oni cene sve što je starmalo i što izgleda duboko i mudro. Ako je pritom ispričano kroz brzu tehniku multislogova i metafora koje su preuzete iz ruske literature – oni imaju novog idola.

Ovaj fetiš je nastao kao posledica jedne ideje koja jeste prisutna kao doista integralan deo rep tela, a to je ideja igre reči, kombinovanja reči, sastavljanja i rastavljanja reči. Rep kao praksa je neodvojiv od reči, baratanja rečima – ali je baratanje rečima u ime baratanja rečima po sebi definitivna stranputica i put u ljubav prema “reperima” kao što su Aesop Rock, Vinnie Paz ili RA The Rugged Man. Uz Eminema i Sluga, to su ljudi koji su svoju emo, izrazima pretrpanu hip-hop verziju doneli u sve bele domove. Everlast, 3rd Bass i Bistiji očigledno nisu bili dovoljno pametni za ove igrače. No, ovim ništa nije rečeno o crnim LIRIČARIMA, od grupe The Roots naovamo.

Ova grupacija ljudi najopuštenije ima izraženu tendenciju da tvrdi da zna i razume suštinu “Pravog Repa” i da to nikako nije ništa što ima veze sa pucnjavom, drogom, nasiljem i nekontrolisanim ponašanjem.






Ulazna strategija br. 6 – Hipster

Poslednji trend upada “spolja” u hip hop kulturu.
Hipsteri – večita dilema. Opisaćemo ih kao bele omladince iz srednje klase koji su se pre svega zanimali za alternativne umetnosti. Muzika, slike, film – jebe se njima sve dok malo ljudi zna za to. Zašto je bitno da malo ljudi zna za to ? Zato što je to dokaz da je ta neka priča neistražena od mase (ili čak od njihove neke grupe prijatelja) i zato što oni kasnije mogu da budu kul kad ih njihov prijatelj koji se gadi repa pita “Oooo, pa slušaš rep ? Nisam znao”, onda oni kažu “Da, pa ja sam svestran čovek”. Tako da ovi ljudi, sa dubokim korenjem u alternativnom roku, lutaju nasumično hip-hop predelima i traže sve ono što bi neka vršnjačka grupa mogla da odobri. Ukratko, klasični pozeri i lovci na trendove.

Šta hipsteri najviše vole od repa ? Svašta.
Postojale su dve uplivne linije: jedna je išla od alternativnog repa sa kraja devedesetih, preko izdavačkih kuća kao Def Jux i Anticon, ali taj talas "internet repa" je trajao previše kratko i mnogi od tih izvođača nisu uspeli da se naplate u realnosti. Jedan od gurua kakav je bio Sole, prema rečima ortaka, došao je u Beograd onomad sa laptopom, akustičnom gitarom, ogrnut u pončo i sa malo tofua.

Drugi, ovaj skorašnjiji i savremeniji upliv se sastojao od Gnarls Barkleya, Danger Mousea, MIA-e, The Cool Kids, Wale, The Knux, Jay Electronica, Lupe Fiasco, Kidz In The Hall – sada su poslednje ludilo Teophilus London, kao i naravno Tyler Creator i njegov Wolf Gang.

Na ruku im ide činjenica da glavni današnji crnci kao Farel, Lupe, Kanje i Niki Minaž definitivno koketiraju sa belim hipsterizmom, ironiji, fetišu prema osamdesetim, prema retru, prema uskim pantalonama, geek cvikerima, digitronskim satovima, espadrilicama klošara, šeširićima, prslučićima – svemu što pomaže da izgledaš kao degenčina. Iz nekog razloga, njihov glavni magazin Pitchfork je pre recimo 6 godina počeo intenzivno da se bavi modernim Dirty Southom, pa oni dobro obavešteni hipsteri kao svoju dužnost vide to da prate šta se dešava na Trap Rap sceni.

Kod nas, prvi fetiš je pao prema Prti Bee Gee-u i Bad Copy-u, ali se kasnije preorijentisao prvenstveno na VIP i lik i delo Relje Milankovića Reksone i na one izvođače koje je on promovisao. Još uvek su u procesu izlaženja na kraj sa Đusom i Marlon Brutalom.

Ova grupacija ljudi nema izraženu tendenciju da tvrdi da zna i razume suštinu “Pravog Repa”, zanimaju ih samo trendovi, uglavnom.











Ulazna strategija br.7 – Crne gospođice

To su naše sunarodnice mahom srednje klase koje su pale na neo-soul i r’n’b dive.
Oficijalno se njihov početak vezuje za rad sestara Kovač koje su kod nas uvezle tu fascinaciju bele žene crnom ženom, ali ne crnom ženom u maniru Lil Kim, Khie, Funky Gripste, Heather B. ili na kraju Vanessom Blue – već smernom ili bogobojažljivom crnom ženom anđeoskog glasa kakve su Chaka Khan, En Vogue, Toni Braxton… pa koga smo sve imali ovamo nadalje sve do Alicie Keys i Beyonce.
I naravno njihove predsednice – Eryke Badu. Eryka Badu je tu svja, prepametna žena za sva vremena koja se nikad ne dovodi u pitanje.

Ovo je crna muzika za uglavnom pripadnice lepšeg pola koje nemaju previše vremena za besno mlataranje rukama, prodaju droge, krađu kola i vređanja žena, ali imaju itekako vremena za fenomenalan raspon glasa, lagane aranžmane i zavodljive i pitke teme, pre svega utisak glamuroznosti i egzotičnosti koji se vezuje za žene crne boje.

Jer tiiiii, tako dobro stooojiiiš miiii, ČO VEK JEČA ROOOO BAAAAN.