Читаоци

понедељак, 21. октобар 2013.

Jungle je masivan: omaž jednoj ideji koja je pokazala budućnost







Bolji je od seksa, bolji i od predigre 
da je ljubavnik on imo bi visoki pedigre
devojke sad znate da je jungle jedini
koji brže od muškarca može da vas napali
Kristina Kovač, 1996.










Neke tri godine, od 1993. do 1996.,  Jungle (džangl) je zvučao kao mračna, ali bučna i energična budućnost koja dolazi. U tom periodu, džangl muzika je ušla u proces skoro neograničene reinvencije, razdvajala se i spajala i dovodila u pitanje šta podrazumevamo pod muzikom i još važnije – uz šta to možemo da igramo. Moguće je bez preterivanja tvrditi da je džangl najkompleksnija pop-muzička forma ikad, sastavljena od svih mogućih delova elektronske plesne muzike koja je postojala od početka osamdesetih do početka devedesetih: hausa, tehna, hip-hopa, brejkbita, denshola, daba, elektra; kao da su svi ti žanrovi dali nelogično skladnu mešavinu džangl muzike, zvuk potpuno bez prethodnika. Džangl je bio i eksperimentalan i futurističan i opasan i agresivan i ipak – pravljen da bi se klubovi punili i da bi sve gorelo od 11 do 5 ujutru. Možda mu je u tom smislu najbliži rođak esid haus, podvarijanta hausa koja je duboko naklonjena eksperimentisanju u muzici, a opet neoprostivo drnda kukove i tera ljude da se epileptično drmaju.

Kada su haus i njegov luđi rođak esid haus prešli okean i izazvali požare u Britaniji krajem osamdesetih, trebalo je neko vreme da lokalna, mlada engleska populacija usvoji nove žanrove i oplemeni ih svojim doprinosima kulturi. Ono što je već 1991. bilo po mejnstrim medijima itd. bilo zvano „rave“ muzikom, zapravo su bile mutacije hausa, elektra, tehna ali i jako važnog nasleđa jamajčanske dijaspore u Engleskoj – daba i denshola. Klupska kultura u Engleskoj naišla je na veliko odobravanje jamajčanske omladine (kao i drugih omladina ostalih karipskih nacija kao što su Trinidad i Tobago, Barbados, Grenada itd.) koje su u Engleskoj tražile priliku za boljim životom, a našli su nezaposlenost, bande, ekstazi i fudbalske utakmice. Engleska elektronska klupska muzika vrlo brzo je poprimala uticaje jamajčanskih žanrova, budući da se dosta ljudi tog porekla uključilo u novi pokret, u novu kulturu. Britanski rejv pokret početkom devedesetih baziran oko elektronske muzike je bio fascinantan fenomen popularne kulture, sa ukupnom procenom od jedno 500 hiljada (!) ljudi koji su aktivno učestvovali u kupovini i razmeni ploča, slušanju radio stanica (ilegalnih ili ne), posećivanju rejvova, od 56 miliona stanovnika koliko su tada imali Engleska, Vels, Škotska i Severna Irska. Dakle, pola miliona ljudi je grubo bilo u jezgru pokreta (pored sigurno milion koji su bili van jezgra) koji je vrlo brzo dospeo na zub zvanične britanske politike koja čak u maju 1992. godine donosi zakon koji dozvoljava policiji da raspušta rejvove, zabranjuje ih i hapsi organizatore. „Rave“ pokret je naravno tad bio omiljena babaroga britanske javnosti, dežurni krivac za ekonomske i društvene nedaće, opšteraširenu potrošnju narkotika, omladinsko nasilje, kriminal, pad proizvodnje itd. – sve što znamo i iz lokalnih balkanskih primera.

Već te pomenute 1992. dolazi i do prvog velikog odvajanja ove ogromne publike, jedan deo rejvera ostaje veran jezgru hausa, tehna i elektra, dok drugi deo publike počinje da se centrira oko prvog pravog engleskog doprinosa elektronskoj plesnoj muzici, a to je podžanr nazvan „hardcore breakbeat“ ili prosto „hardcore“ (mi ćemo se u tekstu držati odrednice hardkor, prema pravilima Vuka Karadžića). Hardkor je bio eksplozija nacionalnih razmera, sa gomilom radnih naziva za žanr gde su bili i „hardcore techno“ i „jungle techno“ i uopšte se može smatrati da negde oko 1992. i počinje ludilo oko žanrova u elektronskoj muzici, njihovo nenormalno grananje i želja rejvera (ali i medija i muzičke štampe) da što preciznije i originalnije nazovu i označe žanr.

Hardkor je bio eksplozija jer je, pre svega, uveo hip-hop u priču, stupio sa njim u otvorenu komunikaciju, što i nije čudno budući da je hip-hop tada bio sveža senzacija svetske gradske omladine, dovoljno fleksibilan i neobavezan da bilo koga sa malo dobre volje i osnovnom opremom pusti u svet stvaranja muzike. Hardkor je, takođe, uveo i elemente denshola i daba u elektronsku plesnu muziku i samim tim privukao i crnu omladinu Engleske u pokret koja je možda, do tada, velikim delom bila isključena. Na kraju krajeva, hardkor brejkbit je bio klasni fenomen koji je sa sobom nosio 'zadah' omladinske delikvencije i kriminalnog ponašanja, uplivom hip-hop semplova, uplivom obojene rudebwoy omladine iz gradskih jezgara Londona, Birmingema, Mančestera, Koventrija, Lidsa itd.  I naravno krunski, najvažniji muzički doprinos hardkora (koji on unosi preko flerta sa hip-hopom), a to je korišćenje sečenih bubnjarskih brejkova kao osnove traka, pre svega naravno kolosalnog Amen brejka bez koga džangl ne bi postojao, barem ne u ovom smislu u kome ga danas znamo. Kako god bilo, period od 1989. do 1991. je bio period međusobnih opipavanja pulseva sa svih strana, gde su jamajčanski delikventi počeli da slušaju malo haus, malo tehno, gde su beli klinci iz haus-tehno priče počeli da slušaju malo denshol i hip-hop i da dolaze u kontakt sa zlatnim lancima i „air max“ patikama (ali i funk semplovima) i gde ih je ekstazi, ljubav prema muzici, ljubav prema fudbalu (ili barem huliganizmu) povezivao kao vrlo stabilno vezivno sredstvo. Dobar primer kako je taj miks izgledao je možda traka kultnog Rebel MC-a „I Cant Get No Sleep“ iz 1992. Rebel MC je i ovako paradigmatski zanimljiva figura jer je čovek koji je bio skup i presek tog nerealnog broja muzičkih i kulturnih uticaja koje je pokušavao da artikuliše kroz svoj rad u toj eksplozivnoj eri od 1989. do 1993. Ovde negde doduše treba spomenuti i Prodigy, kao još jedan tipičan izdanak tog vremena – muzička genijalnost Liama Howletta ne bi postojala bez muzičke i kulturne klime Londona ranih devedesetih što se možda najbolje vidi u traci “Ruff In the Jungle Bizness

Džangl se kao samostalan žanr javlja negde 1993. kao poseban podpravac hardkora, koji su rejveri tada zvali „darkside hardcore“ ili „darkside“. Hardkor (koji je već do tada bio sinonim za britanski rejv) se tokom 1993. deli na „happy hardcore“ i očigledno „darkside hardcore“, oko koga se opet mota šifra „Jungle“. Naravno, potpuno je nejasno sada već odakle ova reč tu prodire i pojavljuje se, ali nema sumnje da ima veze sa dve stvari: „jungle music“ oznakom koja je univerzalna uvreda anglo-američkih belaca za crne muzičke žanrove još od džeza naovamo, ali i sa semplovima iz denshol pesama koji su često sadržali reč „junglist“, koji se odnosio na stanovnike jednog kraja u Kingstonu na Jamajci. Kada je jednom Amen break zapalio svet engelskih producenata klupske muzike (što je i dalje jedan od najfascinantnijih momenata muzičke kulture ikada), više nije bilo nazad.

Elektronska plesna muzika se naravno do tada oslanjala na 4-4 ritam, dok u priču nisu ušli brejkbitovi uzeti iz tradicije hip-hopa. Odjednom, negde oko 1992. nastaju te male muzičke revolucije i uplivi amaterske brilijancije gde je sempler Akai S950 ponudio opciju „time-stretchinga“. Ta opcija vam je dozvolila da, ako proizvodite muziku, možete da podignete tempo sempla (brejkbita isečenog najčešće) dok pitch sempla ostaje isti. Ovako tretirani brejkbitovi, koji su funk ljudskih bubnjara rekonstruisali kroz mašinske procesore zadnje dekade XX veka, dali su džanglu taj nenormalni robotski osećaj, iako je dosta elemenata semplovano iz ne-kompjuterski odsvirane muzike. Brejkbit(ovi) ne samo da su semplovani, bili su čišćeni, sečeni, lepljeni, štelovani – dotle da su se sekli doboši i činele iz Amena da bi se izova i iznova rekonstruisali. Tu dolazimo do suštine muzičke i filozofske džangla i onoga po čemu je on poseban – i pored velike ljubavi izmedju hip-hopa i džangla (mnogi džangl producenti bili su veliki ljubitelji rep muzike), džangl brejkbit je bio dosta više od „bubnja koji ide ispod trake“. Sva suluda ambicioznost džangla kao muzičkog projekta jeste bila sadržana u tome da se uzme uglavnom Amen brejkbit i da se tih 6 sekundi odsviranog bubnja okreće, savija, mrda, pulsira, mrvi, seče, zalama i da upravo to probija i nosi tih 4, 5, 6 minuta koliko traje prosečna traka. Poenta je bila u obrađenom brejku; snaga, neposrednost i sirovost njegove obrade i njegovog odnosa sa bas linijama nosili su traku i razlikovale dobre od prosečnih od loših. Džangl je za većinu slušalaca tada (a i sada) predstavljao nepoznanicu u orijentaciji zbog svog muzičkog radikalizma, gde se duplo sporije bas linije iz dab tradicije (najčešće svirane) stavljaju na sumanuto brze i agresivne brejkove na preko 165 bpm. Ta suluda vremenska pomeranja brejkova, basa, tempa, odnosa među njima... stvaraju neku vrstu temporalnog, višeritamskog delirijuma gde imate posla sa najradikalnijim oblikom crne muzičke ideje, a to je podređivanje muzike suvom ritmičkom intenzitetu.

Kao deo rejv pokreta, džangl je brzo počeo da puni klubove, da osvaja prostor na piratskim i legalnim radio stanicama i dosta izdavačkih kuća se fokusiralo skoro samo na džangl izdanja. Taj žanr je bio vrlo eksplozivna društvena mešavina, nastajući u vreme potpune tehnološke ekspanzije sa jedne strane i sa druge strane, velikim udarima na standard stanovništva u zapadnoj Evropi, posebno stanovništva sa donjeg dela društvene lestvice koji zovemo „radnička klasa“. Džangl je, u tom smislu, potpuno fenomen engleske radničke klase (ili onoga što je od nje ostalo) i njenih podslojeva koji su kroz rejv kulturu pokušavali da nađu svoje mesto na kulturnoj mapi. Sa jedne strane, džangl je bio jedini pod-pravac rejv pokreta gde je broj crnih producenata skoro bio jednak belim (recimo da je odnos bio 6:4 za belce), sa druge strane – džangl je svet plesne elektronike odneo sa poljana i otvorenih prostora gde ga je vodio recimo trance, dovevši ga nazad u gradsko okruženje jamajčanskih i nigerijskih bandi, navijača, narkotika, ilegalnih žurki po haustorima i fabrikama, u prostore urbane distopije kasnog kapitalizma. Filmovi i filmska kultura bili su, čini se, nepresušan izvor inspiracije za džangl producente i vrlo su zanimljive filmske tradicije iz kojih su se semplovi crpeli. Sa jedne strane, to su bili horor ili filmovi naučne fantastike kao što su Alien, Predator, Terminator ili Blade Runner, sa druge strane to su bili američki gangsterski filmovi, i sa mafija-tematikom i sa hud-tematikom, kao i semplovi iz jamajčanske produkcije. Na taj način i muzički i kroz verbalne isečke, džangl je stvarao svoj zvučni svet koji je savršeno opisivao stanje svesti gradske omladine zapada devedesetih: kroz snažno prisustvo kriminalnih i ilegalnih sadržaja i ulične tematike kojoj su bili izloženi, sa druge strane izloženost tehnološkoj ekspanziji kompjutera, semplera, ritam-mašina, digitalizacije i automatizacije života itd. a na sve to dodajmo ekscesivne potrošnje skanka i ekstazija. Džangl je stvarao jednu pomalo nekoherentnu, ali savršeno kreativnu prizmu budućeg kolapsa ultra-razvijenog kapitalizma u kome omladinac željan svog mesta i prepoznavanja mora da se izbori kao u Pobesnelom Maksu, svim sredstvima i pod krovom svoje ekipe, koristeći sva raspoloživa sredstva.
Konačno, kroz 1994. i 1995. džangl je postao enormno popularan u Engleskoj i Britaniji, da je počeo da zahvata i Evropu. Odjednom su svi ubrzavali brejkove, usporavali baseve – do te mere da je džangl ušao i u TV serije, u reklame, u džinglove; sredinom devedesetih je ubrzani, procesirani Amen bio jedan od saundtraka života na Zapadu. 






Vrlo brzo doduše taj kreativni zamajac i socijalna eksplozija je krenula da implodira i da traži druge načine za svoje rešenje. Džangl sam je kasnije divergirao u nekoliko smerova od kojih je svaki, na svoj način, tražio način da razvije ideju za koju je smatrao da može da se prenese dalje. Naravno, ovaj tekst neće biti vrednosno neutralan i reći „svaki od tih pokušaja je jednako vredan“, jer to nije stav teksta. Pre svega, koncept intelligent jungle-a (!) (kasnije nazvanim i „atmospheric jungle“ a zatim i „atmospheric drum n bass“) je bila prva struja koja je podrila i udarila na to radikalno jezgro džangl muzike. Taj podpravac je počeo da forsira one elemente koji su, uglavnom, bili za originalnu džangl ideju nebitni – ideje melodije, prijatnosti, harmonijskog postepenog razvoja, ujednačavanje bas linija; ukratko radilo se o temeljnom smekšavanju zvuka. Zatim se pojavio jump-up zvuk koji nije bio tako jeftin pokušaj kao „intelligent jungle“, ali je svejedno nepotrebno izburgijao žanr i lišio ga karakterističnih „opasnih“ odlika. Na kraju, onaj radikalni i ozbiljniji deo producenata koji su želeli da zadatu ideju šire i razvijaju otišli su u ono što je već 1996. od strane muzičke štampe Engleske nazvano opštepoznatim terminom – Drum n Bass. Uglavnom je pod tim imenom prepoznat rad ljudi koji su radili unutar techstep-hardstep teritorije, koja je od prvobitne džangl ideje spasila volju za eksperimentisanjem, za muzičkim rizikom, za daljim razvijanjem koncepta opasne ritmičke muzike – mada je taj zvuk u nekim slučajevima prilično bio daleko od zvuka koji je karakterisao vreme od 1993. do 1995.

Generalno, engleska klupska muzika je dalje od 1997. ušla u nove tranzicijske procese, ali i u veliki novac izdavačkih kuća koje su se direktno mešale u proces stvaranja muzike producenata i dj-eva. Zvukovi koji su zaista bili kreativni, rizični i opasni su manje ili više istisnuti na margine, ali je ideja jakog basa, višestrukih ritmova i njihovog preplitanja opstala kroz žanrove i pravce o kojima će kasnije možda biti više reči.

Pozdrav svima koji na ovim područjima istinski baštine tradiciju ovih usmerenja, a radi lepog života, ovde ćemo ljubazno pobrojati nekih 30 traka koje su obeležile ovu eru:






Ovo je ozbiljno, preozbiljno parče istorije. Tim Taylor je ovde ispucao traku koja je jedna od, ako ne i sama, prva prava himna nečega što će se uskoro nazvati Hardcore Breakbeat. I sine, kakva je ovo stvar – od sempla ovih azijskih oboa, preko istranžiranog Amena, preko “Egyptian Lover” sempla, preko bas linije koja pomera staklo, ovo je deo svetske kulturne baštine bez daljeg i numera koja je bila jedan od signala lavine opsesije britanskih muzičara basom i bubnjevima. Kada ga je izdavačka kuća pitala pod kojim imenom da objave stvar, samo je rekao “Horn Track”.


Žanr je ovde pod kraj 1991. dobio i zvanično nezvanično ime, Hardcore. Ovde još mogu da se čuju klaviri i vokali diva, što je svakako obeležje vremena, ali fokus i poenta numere su na sumanuto pojačanim brejkovima i na semplu koji proglašava da su “oni hardkor”.


2. Goldie - Terminator (1992) 
Proto-džangl klasik dok se još uvek brejkbit hardkor lomio u svojim daljim razvojima, period koji je, grubo, trajao negde sve do sredine 1993. dok ova tendencija nije prepoznata kao Jungle. Goldie je kasnije postao ikona drum n bassa, čovek koji je dnb album uspeo da proda u 400 000 primeraka u vrhuncu slave ove muzike. Ova numera je prototip savršen (jedan od) zvuka darkcore-a sa sve rejv sintisajzerima koji unose histeriju, bas linijama iz dab tradicije, Beltramovim “Mentasm” huverom koji je preuzet iz tehna i naravno semplom Linde Hamilton iz Terminatora 1 koji nam govori o dominantnoj atmosferi doba.

Traka nazvana po južnoafričkoj vrsti kanabisa, jednoj od najsnažnijih u toj kulturi. Ova maestralno konstruisana traka isto savršeno oslikava muzičku i kulturnu raznolikost prisutnu u getoima Engleske, gde semplovi iz srednje Azije komuniciraju sa rejv brejkbitovima, raga semplovima i dab basevima.
Darkside klasik, sa bas-linijom koja se ne zaboravlja kao Mantronix-ov Bassline ali nabijen ekstazijem do tačke pucanja. Naravno tu je i hardkor potpis, ubrzani vokali sempl iz repa, u ovom slučaju to su Eric B i Rakim.
Prema izveštajima očevidaca, ovo je na rejvovima bio poziv na problem, ova numera je bila taj starter skakanja iz koga su proizilazila guranja iz koga su proizilazile tuče iz kojih su proizilazili bokseri i noževi, bez obzira na sekvence numere sa ovim optimističnim happy hardcore klavirom. Očigledno da glavni “Original Badboy” sempl pojedini posetioci nisu mogli da iskontrolišu u saradnji sa ovim sumanutim ritmovima i sintisajzerima.
Još jedan hit 1992. iz svih skladišta i klubova – ova bas linija je nezaboravna, kao i način na koji doboš radi svoj posao.
Naravno, ne sme se ispustiti Liam Howlett, čovek koji je još uz par imena kao što je MBeat ili Shy FX, muziku ove orijentacije stavio u vrhove tadašnjih britanskih pop listi. Ova stvar je pokazala da numere mogu i trebaju da idu preko 155 bpma, 155 i naviše. Liam Howlett je kasnije kao producent grupe Prodigy postao svetska zvezda.
Bay B Kane je gospodar darkcore-a, nesumnjivo i ova traka najbolje svedoči o tome.
 Naslov i benda i numere govori sve. Darkcore himna u momentu kada se darkcore spremao da postane Jungle. Ameni, basevi, mentazmi – svuda, ovo grebe i kida, čak ima i ubačene skrečeve čisto da se ispoštuje hardcore.
“I felt that I was in this long dark tunnel” – naslovni sempl sve govori, numera znana i kao “31 seconds”. Andy C i Ant Miles su kao Origin Unknown uradili dosta kultnih remiksa, ali ovo je bio upis u zvezde celog muzičkog pokreta. Psihodelični hardkor za eru u kojima su večeri bile prepune tih dugačkih, mračnih tunela barem nekoliko puta za veče.
“Fukkin voodoo majikk, man” – sempl iz Predatora 2 i diva koja preklapa sa “There’s a void where there should be ecstasy”, zabrinjavajuće precizni susreti izjava koje svedoče o stanju uma koje smo imali u to vreme, a ne samo i u to vreme.
Ovde je već uveliko počela kovanica ‘darkside’ da se menja za ‘Jungle’. Ovo je dosta dobar primer gde može da se čuje kako žanr dobija sopstvene obrise, napuštajući čak i darkcore teritoriju i oslanjajući se sve više na pažljivu razradu sopstvene muzičke dinamike. Način na koji ovde Doc Scott tretira Amen je umetnost, bez ikakvog preterivanja. Doc Scott i Ray Keith su sigurno dva producenta koja su džanglu dala mogućnost da vide na koje sve načini Ameni mogu da se rasklapaju i sklapaju.
Origin Unknown remiks je najpopularniji, ali ja prosto moram da uzmem ovaj. Betonski brejk je uzidan ispod ovoga, histerični smehovi koji dopiru iz miksa i bas linija koja je jedna od najlegendarnijih. Obratiti na pažnju kako se brejkovi preklapaju jedan na drugi, ovde je semplovano sigurno četiri brejka jedan na drugi.
Hype je svakako jedan od likova koji je stigao da iz hardcore-jungle priče napravi svetsku karijeru i nesumnjivo je u periodu 1993-1996 među didžejevima bio božanstvo, nijedna žurka nije bila ozbiljna dok na njoj ne vrti DJ Hype. No, ne sme se potceniti ni njegov producentski rad, gde ovde možemo videti kako na 2:44 tera svet da se topi. “Hear Di Gunshot” – ovo je numera sa kojom su svi ruffneck massivi širom Engleske mogli da se povežu.
Iza ovog pseudonima se krije zapravo Bizzy B, čovek koji će nam počevši sa ovom 1993. dati dosta cepanja i vrtenja Amena na petoparcu, ovo je svakako jedan od uvodnih momenata darkside-a u punopravni Jungle modus. Sec sa ovim Mentasm huverima na 1:18 je prosto van diskusije.


Opasan i tvrdi ulazak u Jungle teritoriju. Graham Mew se ovde kandidovao za jednu od istorijskih numera zbog načina na koji je aranžirao ovu numeru i naravno načina kako je isekao fenomenalno ovaj Amen da može da nas natera na hiljadu sitnih plesova.
Rufige Kru su zapravo Goldie i Rob Playford. Već 8 ili 9 meseci nakon Terminatora koji je Goldie izbacio 1992. – dosta producenata se, kao što vidimo iz priloženog, ubacilo na posao sklanjanja optimistične euforije prethodnog hardkora sa dnevnog rada i razvijanja ozbiljnih, tvrdih dela. Ono što Goldie i Playford rade sa mentazmima ovde je stvar neke druge diskusije. Ova traka dosta dobro opisuje koliko se daleko doguralo u svim naporima da se plesna, klupska muzika gurne što dalje.
Johnny je kultna jungle stvar, stvar koju su izbacili Pascal i Sponge pod pseudonimom Johnny Jungle. Dilinjin remiks ovde pokazuje koliko je brzo napredovao Amen konceptualizam. Izvrsna traka, mada zaista treba overiri i Pascalov remix, kao i DJ Dextrousov.
“We’re all gonna die, stay away from the bridge…” – semplovi iz horor klasika Evil Dead takođe svedoče o dominantnom stanju svesti kada je engleska rave omladine u pitanju. Ovaj prilično jeziv klasik je remiks jednog od najvećih koji je ikada pipao opremu u ovom žanru, a to je Ray Keith, Englez jamajčanskog porekla iz Eseksa. Uz Doc Scotta, Remarca, Bizzy B-a i Dilinju, definitivno jedan od najvećih Amen esteta i umetnika.
Kod Remarca više nije bilo zezanja, 1994. je započela otvoreni Amen teror po kome je Jungle postao prepoznatljiv.
Himnetina svetskih razmera iza koje stoje Ray Keith i njegov dugogodišnji muzički saborac Nookie, sve od dana kada su radili sladunjave remikse happy hardcore-a. U mnogome, ovo je traka koja sumira kreativno ludilo geto Engleske tog doba, gde Ray Keith sempluje klavir iz benda novog talasa, Japan, zatim ulazi u višeminutno Amen ludilo gde se ne igra puno sa samim brejkom, koliko gazi i naglašava hoover bas koji je dobio igrajući se sa tehno trakom tehno rodonačelnika Kevina Saundersona, “Just Want Another Chance”. Nema šta puno da se dodaje, zaista.
Jungle revolucija, ovo je izašlo 1994. na etiketi Moving Shadow i sam naziv numere je govorio o čemu se radi, neko je uzeo i timestrechovao bass dron do te mere da je masa producenata od tada nadalje krenula da se zeza i sa tim i takav strečovani bas je opstao i dan danas u žanrovima koji se bave tematikama bubnja i basa. I sam original je naravno epohalan, ali ja mislim da su Origin Uknown uradili bolji posao i sa samim basom i sa vokalnim semplovima koji zvuče najzlije moguće. Teško se u savremenom popu nalaze tako sumanuti, tako snažni momenti kao drop u ovoj numeri na 1:25.
Još jedan starter problema na žurkama. DJ Dextrous i Rude Boy Keith su se potrudili da ovu ludnicu zakuvaju do tačke ključanja i uspeli su, himna svih džangl-rejv delikvenata onog vremena.


24. Darkus – Screwface (mix 1) (1994) 
Naravno, neko je morao da sempluje i “Marked for Death” Stivena Sigala, kultnog heroja ranih devedesetih. Jeremy Sylvester pod imenom Darkus napravio je ovo podzemno remek delo gde mračni basevi koji udaraju Amene dolaze da vam unište sve kompase, a sve što čujete tih par minuta je sjajni sempl “Screwface’ll give me a t’ousand deaths worse than you… find him your fuckin’ self”
Ovde je već ušao Redman u sempl za svu braću koja su ušla i izašla kroz pokretna vrata engleskog kaznenog sistema, “Welcome to the system”. Jedna od najbezobraznijih Amen šibalica (prema svim relevantnim istraživanjima) ikada iseckanih, ovo je pravi primer gengsta džangla.
Ni ovde nema puno šale, ovo je prekid muzike na koju smo-na koju ste navikli. Huverovan bas, Amen isečen i pojačan do tačke šištanja, strečovan i robotizovan „Yaa maaan“ vokal koji je i huk istovremeno, ovo je vrlo dobar primer kako je džangl ostavljao Amenu da nosi numeru, da je probija i da je obrće.


27. DJ SS – Black (1995) 
Još jedan kultni sempl, a to je numera Whitney Houston „I Will Always Love You“, naslovne pesme za film „Bodyguard“ koji je svaka poštena majka volela. Elem, DJ SS je ovde uzeo samo jednu sekvencu iz Whitneyninog refrena i napravio ovo dark jungle remek delo, koristeći pomenuti „Renegade“ bas. Ko će tu koga uvek voleti u ovom haosu zvukova i energije, ostaje da se vidi.
VUF VUF kaže pas u ovoj numeri i ne kaže za džabe. DJ Trace je već uzeo zajeban original i napravio jedan od najbrutalnijih remixa u istoriji. Sempl je iz kultnog jamajčanskog filma Rockers.

Ed Rush (koji će uz DJ Trace-a i Nico-a) nastavljati neke džangl tradicije u godinama koje dolaze je 1995-e na svojoj U-Turn etiketi izbacio ovu malu ubicu gde se pojavljuje sempl Kool G Rap-a da onako zloslutno privuče atmosferu urbanog nasilja.




3 коментара:

Анониман је рекао...

https://www.facebook.com/events/246467085512572/

Анониман је рекао...

dokumentarac o Amen brejku: https://www.youtube.com/watch?v=5SaFTm2bcac

Dragan Djordjevic је рекао...

Još jedan! Odličan, odličan...