Ideje i stavovi srpskog hip-hopa vol. 1

Uraditi faktičku sumaciju srpskog repa nije naročito zahtevan posao.

Pobrojite grupe, pobrojite uticajne grupe, pobrojite albume, pobrojite uticajne albume, hitove po godinama i to je to.

Zato to nećemo raditi. Prva hip-hop grupa i projekat kod nas je ploča „Dégout” Master Scratch Banda iz 1984-e, ali ko to ne zna, neće ništa nikad ni znati.

Uradićemo nešto jače, a to je pregled ideja i fazona koje su hujale kroz zadnjih 20-ak godina kroz srpski rep; dakle kako se način na koji rep scena gleda sebe, svoje mesto i sve oko sebe transformisano kroz vreme, ovde u Srbiji.

To je dosta jače, jer otkriva i detektuje sva „bolna mesta“ rep ideologije kod nas i formiranje nekih, reći ćemo, autističnih, nekomunikativnih tripova koji se doslovno vuku od početka devedesetih do danas. 

Ovo možemo da gledamo i kao presek glave prosečnog rep slušaoca danas u Srbiji, njegovih strahova, zabluda, očekivanja, oduševljenja itd.

Stavka 1: rap ili rock'n'roll ?

U Americi, dileme oko ovoga nije bilo u smislu – rock je bio muzika koju su svirali i promovisali belci, rap je izašao sa jedne totalno druge strane i grada i rase. Rock nije želeo da batali kult gitare, kult romantizma, kult „poruke“, kult „umetnosti“, rap je uveo gramofone i semplere, nije želeo da bude romantičan, apstraktan, težak – bio je najkonkretnija pop muzika ikad, sad i ovde, žurka, dens i zezanje. Tu, tad i tu, se stvorio jaz između te dve kulture koji nikad nije mogao da bude pomiren. 

Pritom, rock je krenuo da na globalnom nivou biva potiskivan kao dominantan pop izraz mladih ljudi i da biva zamenjivan kulturom široke odeće, kačketa, slenga i lanaca. 95% rokera nije znalo kako da se snađe sa ovim, pa su krenula kompleksašenja tipa „to nije muzika, tu niko ne svira, nema instrumenata“, „to nisu tekstovi, to su samo psovke i gluposti“, „tu samo mlataraju rukama“, „samo se nešto prave i kurče, jesu oni uopšte bili u zatvoru ?“ – naravno, belčine su postavljale sva pogrešna pitanja koja su mogli. 

Ali znali su jedno sigurno – sat je kucnuo i gurnuo ih po strani. Kraj. Gitarica više nema pijedestal i nikog ne boli kurac za to što su zamalo 1969-e na Vudstoku promenili svet. A nisu, inače, ni bili blizu.

U Srbiji, pak – ova podela, ova distinkcija je izazvala višestruke traume. Prvo tu što je većina ljudi koja je u Srbiji krajem osamdesetih i početkom devedesetih počela da sluša rep – izašla iz domaće rok kulture. Tako je bilo jer je, pod raznim uticajima, rok doživljavan kao jedina muzika „dostojna grada“. Suštinski, bilo je ovako – sve što dolazi sa zapada je „gradsko“, sve što zvuči folk je „seosko“ i te stvari su se delile oštro i nespojivo.  Takođe, oštro i nespojivo su se delile i sve stvari koje u svom muzičkom aranžmanu imaju neke elemente orijentalnog (islamskog) nasleđa – a s obzirom da je Južni Vetar bio produkcija sa najviše “udela” u folk ponudi osamdesetih, možete sami da odradite matematiku, što se kaže.

Jednim delom, rok časopis „Ritam“ je pokrivao nešto od repa – i jedan deo „rok intelektualaca“ se zanimao za fenomen repa kao „next big thing“, ali sve je to bilo, manje ili više, površno.  Površno, jer se niko od njih nije STVARNO zainteresovao za to šta je hip-hop kultura zapravo, nego je to tada bilo toliko novo i nedorečeno da je svako mogao tu da dopiše šta je hteo, kao Koja iz grupe Disciplina Kičme – koji je tu video nastavak Punk tradicije, a Punk tradiciju kao deo Rock tradicije neke „autentične pobune protiv sistema“. Ova tačka, tačka "Pobune" je jako bitna od kraja osamdesetih za sve priče koje pričamo o hip-hop kulturi.

U tom vakuumu između ta dva polariteta, deo ekipe ljudi rođenih oko sredine sedamdesetih i potkraj, kreće da biva više izložen MTV sadržajima – a oni su tada bili puni Beastie Boysa, Public Enemy-a, NWA, LL Cool J-a... Treći kanal Radio Televizije Srbije je tu igrao odsudnu ulogu, ne samo tu, već u formiranju mnogih podkultura Beograda i Srbije – 3K je imitirao MTV što je više mogao, imajući emisije u kojima se forsirala „nijansizacija“ alternativnog roka od metala od repa od elektronike od popa itd. Dakle, rock ekipa je prema repu imala samo dva parametra: ili „sklanjaj to, to nije muzika“ ili „daj da vidimo hoće li crnci uspeti da nas oslobode sve zajedno, vidiš da je u toku pobuna“. A u toku je bila „samo“ borba da se izboriš za pravo na žurku. Njima je to bilo, eto, premalo. Kad ne znaju.

Stavka 2: a čija je to zapravo muzika ?

Rep je muzika ulice, hip-hop je kultura ulice, tu nema sumnje, niti diskusije. 

Rep bez ulice je kao kriminal bez pištolja, dakle moguć ali nezanimljiv. To ne znači da, recimo, rock kultura nije imala svoj „ulični“ deo, ali je ona mahom bila nošena od strane belih studenata srednje klase, a potom skoro celog društva - od Amerike do SFRJ. Stvar je u tome što nijedna pop kultura do tada, kao hip-hop, nije uzimala u obzir kulturu, stremljenja i svakodnevnicu onih slojeva društva na margini koji su do tada bili nevidljivi za „javnost“. Odjednom, prateći američke crnce – od Londona do Beograda masa klinaca kreće da ritmički recituje preko semplova i mlatara rukama u širokoj odeći. 

Čija je to muzika ?

To je kompleksno pitanje, kao što je kompleksno pitanje šta znači „Cosa Nostra“ i o kojoj „stvari“ se tu priča. Rap – skraćenica reči „rapp“, znači pričati u slengu, imati jaku priču, reći nešto novo, važno, imati dobru verbalnu sposobnost. 

Ipak, svedeno na ono što znamo o muzici ulice, to ipak znači pričati o nekom ne baš širokom dijapazonu tema, ograničenim rečnikom (egzotičnim, ali ograničenim), ograničenim sredstvima i to je ono što rep čini tako jako dobrim, tako moćnim. Rep muzika je umetnost govorenja o istim stvarima na različite načine, na neke individualne načine kojima vi kao reper, pripovedač dajete pečat – ali te stvari su konstanta. I ta konstanta se kreće na liniji života u oskudnim uslovima – aspiracije za boljim – aspiracije za najboljim – aspiracije za prepoznatošću (unikatnošću) – aspiracije za zezanjem.

„Zezanje“ ovde nije naivna stvar, već je kompleksan skup nekih praksi i običaja koje „Javnost“ smatra štetnim, nepoželjnim i devijantnim i tu tek rep dobija svoju pravu političku dimenziju, svoje mesto u društvenom organizmu. Dakle, ne dobija je tamo gde neki autor ubaci neke kao „radikalne-underground“ linije, ne – dobija je tamo gde se način na koji se omladina „zeza“ od strane „Javnosti“ tumači i označava kao štetan i opasan. Znači, ne radi se o nekim „tajnim, neizrečenim istinama“ koje kao neki zajebani, lirički potkovani emsi treba da IZBACI pred nas i establišment i zadivi nas svojom dubokoumnošću i saznanjima – ne radi se o tome. Radi se o stvarima i fenomenima koje su tu, svaki dan pored nas i žive i razvijaju se pored nas kao što su nemaština, seksualno siromaštvo (nejebica), želja za samopotvrđivanjem, pritisak vršnjaka, pritisak okoline, želja za ekonomskom samostalnošću, agresivnost, želja za dominacijom itd. U tim vrlo očiglednim i poznatim parametrima, negde među njima leži suština repa. I ta suština je za 5, 6 godina pipnula svaki stambeni radnički blok ove planete u kojem roditelji nisu imali posao, a klinci previše slobodnog vremena.

Ako tako gledamo rep, rep je muzika bilo koga ko je osetio ovo što sam pomenuo gore, a to je osetila svaka mlada osoba u modernom kapitalizmu, čak i ako ne živi u gradu. Rep ne bi postojao bez kapitalizma, bez privatnog vlasništva, bez slobodnog vremena koje nezaposlenost stvara („blejanje“), bez siromaštva koje kapitalizam stvara, bez policije, sudova, advokata i zatvorskog sistema u koje kapitalizam trpa one koji se drznu da krenu „protiv pravila“. U tom smislu, svaka rima koju napišemo je od 25 godina do doživotne.

E, ali kako je to bilo u Srbiji početkom devedesetih ? 

Dosta haotično. Haotično jer se raspadao jedan politički i ekonomski sistem i uspostavljao drugi, dakle to prvo.

Drugo - kulturni jaz između „sela“ i „grada“ (aka Folk-Rok sukob) je suludo rifljao po svim šavovima omladinskih ekipa.

Treće - navijačka podkultura je počela da bude sve radikalnija i zajebanija i šira.

  

Četvro – uskoro je nezaposlenost krenula da cveta, što je u vezi sa tačkom 6.

Peto - ogroman priliv izbeglica iz Bosne i Hrvatske.

Šesto - kriminal je bio u ekspanziji (u vezi sa tačkom 4), i u sebe uvlačio dosta omladine koja je vremenom označena terminom „Dizel“.

 Tako je kasnije označen svako ko se tako oblačio i podržavao te stavove.

Srbija je oko te famozne 1991-e bila apsolutno dizbalansiran sistem, sistem koji je bio potpuno izbačen iz orbite i koji je, skoro, trebao celu društvenu strukturu opet da gradi. Konfuzija je možda jedina reč kojom se to tada može opisati – jer dok pričamo o ovome, te iste godine na protestima neo-četničke partije kao što je Srpski Pokret Obnove, vi imate ljude obučene kao hipije, u starkama i lenonkama koji intoniraju „Give Peace A Chance“, dok odmah posle ide „Spremte se, spremte četnici“. Vođa te iste partije je u talu sa četničkom emigracijom koja je već decenijama u raznim kriminalnim pričama na zapadu i šalje pare u Srbiji za obaranje „poslednjeg komunističkog režima u Evropi“. To koliko je Slobodan Milošević nekakav „poslednji komunista Evrope“, to je valjda svima jasno koliko je to luda ideja. Zatim, tajna policija šuruje od vrha države, preko opozicije, do kriminalaca – i sve to zajedno čini jedan veliki sistem u kome neko treba da sjebe nekoga, a niko ne zna koga tačno. Kriminalci su, naravno, uvek tu dežurni krivci, ali da dobije stvar na ludilu – određeni deo kriminalaca se pronalazi u novonastaloj „pravoslavnoj Srbiji“, iako se sa druge strane živi ludo i brzo. Svi optužuju sve da su „strani špijuni“ i „ustaški saveznici“ i da ne žele dobro Srbiji.

Gomila navijača odlazi na ratišta širom Hrvatske, verujući da je tamo jače zezanje nego u heroinom izmučenom Beogradu. Pankeri masovno postaju skinsi, intelektualci za celo stanje u državi krive „neuk i nenačitan narod koji uživa u manipulaciji“. Stiže zapadna ekskluzivna roba, a niko nema para za to, svi optužuju Slobu komunjaru, „Šiptare“ i „ustaše“.

Ljude je sve iritiralo: od izbeglica i kriminalaca, preko Cigana koji smrde, policije, „međunarodnog jevrejstva“, do kurvetina što se skidaju, narkomana, sekti itd.

Opšte rasulo.

Stavka 3. Dizel i dens: kriminal, rasa i ples – a gde smo tu mi ?

U svetu pop muzike, rep muzika nije bila jedini novitet tada. Dance muzika, kao spoj više žanrova, takođe je žarila MTV mrežom i svetom. I žarila je sa pravom, bila je inventivna mešavina stilova spremna za klub i pumpanje.

Za repere danas u Srbiji i za belce po Evropi generalno, ideja plesa je posebna bolna tačka. Ljude je prosto blam da igraju, da mu ga daju. Idite na bilo koju rep žurku po Srbiji i vidite i sami – svi po ćoškovima, sa pivcima razblaženim vodom se klackaju pod kačketima, kao da nema života. A rep je, pre svega i nakon svega, plesni žanr – kao i svaka crnačka muzika do sad i od sad. Rep je muzika žurke, a na žurke se dolazi da se igra. Delimično, ovaj resentiman prema “djuskanju” je od tog “pokupljenog” hejta prema onome što se tad zvalo pop-rap, ali da li bi danas iko normalan ovu pesmu nazvao lošom ?

Tačno, čak i hardcore reperi te ere u Americi su pljuvali sve ono što ima veze sa “prodajom”, “plesom”, “pitkošću” i likovi kao što su MC Hammer, Vannila Ice, Kid N Play, Fresh Prince & Jazzy Jeff, Wreck N Effect, K7 itd. Ja to razumem donekle, dosta faktora je doprinelo takvoj atmosferi i situaciji – ali je problem što je to van crnačke zajednice (koja najbolje razume suštinu i važnost plesa) tumačeno kao “Ej, dakle sve što služi igri i zabavi je protiv naših principa, smrt komercijali, živeo PRAVI HIP-HOP”. Taj pomalo šizofreni pristup ideji “pravog hip-hopa” je dosta ljudi iz ekipe sprečilo da podrži Cigane koji su od štajge do Kališa rokali uz Beat Street ili Breakin ploče, naprimer – što je jedna od prvih domaćih, autentičnih hip-hop tradicija jer šta oćeš više od tamnoputih, izolovanih omladinaca koji u siledžijkama na rupice i pod kačketima igraju uz electro ? Da, ta praksa i ta okupljanja su dali slavu braće Đogaj, i onog jednog belca uz njih koji se zvao Dača Duck. Takvo nešto je i poslalo W-Icea u Italiju da prati Bebi Dol na pesmi Evrovizije.

Zanimljiva činjenica je ta da, čak i na prvom albumu Funky G-a, Dača Duck ubacuje liniju “Opet ja da vam predložim da žvaćete žvake i P-P narodnjake, selo nije za vas, još kad si mlad, oni selo po svaku cenu donose u grad” – sve i po cenu toga da je Funky G prvenac izdat na Palminoj izdavačkoj kući “MAT”.  
Palma je, naravno, u to vreme žestoko rotirala narodnjake, porniće i domaći dens. Čak je mali deo u istoriji pop muzike, taj početak 1994e - bio malecni momenat dens samostalnosti u odnosu na folk nasleđe gde, u pomenutoj pesmi, Funky G nastavlja Daču “Fank i rep, rok en pop, što za tebe jeste kul, ni za mene nije blam” – što samo dokazuje ogroman teret “BLAMA” koje su osamdesete srušile na ljude koji su slušali “nezapadnu” muziku, tj. domaći folk. To koliko je teško bilo slušati folk u Beogradu i ostalim urbanim centrima bivše Jugoslavije najbolje svedoče intervjui sada raspalih “rok ikona” koje sa setom prizivaju vreme osamdesetih kada su ljudi koji su slušali folk muziku po školama “bili prokazani”, kao danas metalci, recimo.

Dakle, otklon prema dens muzici se gradio na nekoliko nivoa, kada su reperi bili u pitanju:

- to je muzika za igru, to je pederašenje, mi reperi ne igramo, to se zna odavno

- to slušaju sada svi, rep slušaju samo odabrane glave

- to se vrti na stanicama koje puštaju narodnjake, a mi reperi ne podnosimo narodnjake

- glavni protagonisti su tu ona braća, one ciganšture Đogaj, a mi reperi…. ne podnosimo Cigane (?!)

Svaki od ovih predrasuda je idiotizam sam po sebi, naravno. Nijedan od ovih stavova nema pokriće u realnosti, sem ako niste beli profesor nemačkog iz kruga dvojke koji ne podnosi Cigane jer prde, smrde i prose i tu kao nešto igraju.

Iako je rep, po svojoj prirodi, muzika najširih društvenih slojeva, početkom i sredinom ’90-ih u Beogradu se stvarala atmosfera da je to muzika “odabranih”, “posebnih” andergraund glava, “pravih ljudi” koji prepoznaju “pravi kvalitet u moru kiča” itd – što je priča koja je bez ikakve svesti nasleđena iz tripa rok slušalaca, koji samostalno sebe smatraju “posebnijim” i “senzibilnijim” od drugih slušalaca pop muzike.

Stoga ne čudi što se kod nas dobar deo bendova formirao sa gitarskim nasleđem, ljudi koji su slušali intenzivno i neki gitarski žanr – Straight Jackin i Sunshine odmah dolaze na pomisao, kasnije i 357, čak. Ta tradicija ide skroz iza do grupe Budweiser i njihovih početaka sa kraja ’80-ih, s tim što ne bih odmah napadao bendove sa gitarama iz tog doba, to nema veze sa “nu metal” pomamom današnjice. Donekle ima, ali odnekle – te grupe su u sebi imale članove koji su sasvim dobro kontali poentu hip-hop priče, posebno Budweiser koji su jasno stali na stranu repa još pesmom “Čuješ li buku ?”. – koja je možda prva artikulisana muzička odbrana rep muzike od rok elitizma i samouverenosti bez pokrića.

Tu se onda postavljalo pitanje kriminala, koji je tih godina bio u procvatu u Srbiji: kakav stav zauzeti, koju poruku poslati ? Pritisak je bio ogroman, budući da se Beograd tada u 4 godine promenio toliko da je Dejan Cukić bio nesiguran da li ovde pripada, ili luta kao stranac u Beogradu. Te promene i novoformirana surova realnost otvorene vladavine jačeg je ljude užasavala i malo ko je mogao sa tim da izađe realno na kraj. 

Reperi su, naravno, bili među onim delom populacije koji je „izlazio“ sa tim na kraj, budući da je Beograd tad sve više ličio na gradove koje su crnci slavili u svojim pesmama preko okeana, tako da im to nije bila nepoznanica. Ipak, pritisak roditelja, institucija, „starijih“ – terao ih je da stvaraju prema tome izvesnu distancu, a posebno prema toj trijadi dizelaši - narodnjaci (dens) – kriminal.

70% dizelaša u to vreme nije imalo neke velike veze sa kriminalom, to su bili ljudi koji su ili bili navijači, ili sitni delikventi ili i jedno i drugo. Ono, klasični gradski momci koji su imitirali fenomene što su videli na televizijama (ili u kraju) i koji su se trudili da ne kukaju nego da „drže glavu iznad vode“ devedesetih. Slušali su svašta, čak ponegde i rok – tamo gde je rok komunicirao sa njihovim stavovima, ako je toga bilo. Ipak je naglasak bio na tom trojstvu Južni Vetar-strani dance i pop-i malo hip-hopa. Kasnije u tu mešavinu ulaze elektronski pravci (tehno i trance, pre svega), kao i Prodigy pod obavezno.

Ipak, reperi su pod „teretom javnosti“ izbegavali po svaku cenu da se povezuju sa dizelima iz njima znanih razloga. Konstruisana ideja o “dobrom ukusu“ ih je, u velikoj meri, sprečavala da se povežu sa dizel ludilom, koje je bilo praćeno kršenjem zakona, tučama, ispadima, pucanjima, ekstravagantnom odećom itd. Naravno, dolazilo je do preklapanja ekipa (ipak je „Thug Life“ jedna od najomiljenijih tattoo motiva '90-ih na kriminalcima) u nekoj meri, ali u dominantnoj meri  rep fanovi Beograda su nasledili taj mentalni sklop rokera i sebe doživljavali kao neku samoproglašenu društvenu avangardu koja će izbaviti Srbiju iz propasti. 

Ta emocija je bila miks svega i svačega. Miks nekih realnih elemenata kao što su inspiracije proto-revolucionarnim stihovima Public Enemy-a, KRS One-a, Ice Cube-a, Ice T-a itd i željom da nešto „učine“ povodom katastrofe u zemlji, ali opet, na konkretnom planu – taj „učinak“ se sveo na bes prema izbeglicama, „seljacima“, folk muzici, dens muzici, ideji mejnstrima, pa se sve to pakovalo u paket sa mržnjom prema režimu Miloševića i izuzetno napetim i opresivnim društvenim uslovima tog doba. Retki su bili primeri spremnosti da se opeva novonastalo stanje sa borbenog plana, plana koji neće sažaljevati sebe i prizivati u pomoć, već pokušati iz prvog lica da uhvati misli likova koji su tada pokušali da sebi skroje bolju realnost, kao „Straight Gangsterism“ ili „Kokane“. Čak i takvi pokušaji, u oba spota na kraju imaju završnu poruku „Stop drogi, stop nasilju“ – pod pritiskom medijskih kuća koje su terale ljude da, ako već pucaju po spotovima, stave malo upozorenje za gledateljstvo kako je to ipak loše.

nastaviti ćemo, najke mi bić