Najaći konceptualni albumi 90s rapa vol. 3

Cypress Hill – Temples of Boom (1995)

Cypress je, i pored razni gitarskih eksperimenata, jedna od najjačih ekipa repa ikad.

Stihovno, muzički, stavski, staroslavno, zabavljački, Cypress je jedna od onih pojava koje su sinonimi repa. Čak i ljudi koji po svojim FB profilima kače Šaka Polumentu, s vremena na vreme se podsete na „Insane In The Brain“ ili „Hits From The Bong“ ili „Dr. Greenthumb“ i to je tako, Cypress je (uz Wu Tang i Prodigy) jedna od najpopularnijih domaćih grupa, praktično srpskih grupa uz koje su rasle generacije sve od sredine devedesetih, kao i u slučaju Wu-a ili Prodigy-a.

Tokom prve polovine '90-ih, Cypress Hill su bili potpuno unikatan fenomen: latino-ekipa koja je odskakala od dominantne klime G-Funka, sporih, rolajućih ritmova sa fensi basevima i tog karakterističnog usporenog, oduženog deliverija koji je prenešen sa juga Amerike na zapad. Cypress kao da je bio neki mali istok na zapadu: sa bitovima koje je DJ Muggs pravio totalno po bum-bep principima i slengom koji je bio Latino iliti Spanglish. Vrlo brzo ta kombinacija harizme B-Reala, Muggsovi bitovi, sleng i generalna svežina te grupe, donela im je 2 multi-platinijumska albuma i ogroman međunarodni uspeh.

Međutim, dolaskom 1995-e, stvari nisu bile više tako proste. Rep okruženje, otkad je postalo deo svetskog pop-kulturnog miljea, brzo se menjalo, novac je brzo ulazio, trendovi su se menjali, ljudi su se proslavljali, neki su nestajali itd. To se poklopilo sa, čini se, nekim sjebanim stanjem u glavi članova grupe tako da Temples of Boom ispada jednim od najsjebanijih i najmračnijih mejnstrim albuma repa (album je inače prodat u milion i po primeraka).

Takođe, stanje na zapadnoj obali već odavno nije bilo onakvim kakvim ga predstavlja Ice Cube u „Today It Was A Good Day“, a ni stanje među članovima Cypressa i samog Ice Cube-a nisu bili više dobri. Jedan od najeminentnijih rep bifova je počeo tako što Cube nije platio bitove koje je Muggs radio za Predator, zatim su krenuli raspadi, pa optuživanja itd. Cube je tako zaradio svoj diss na albumu pod nazivom „No Rest For The Wicked“. Takođe, odnosi između dva emsija, B Reala i Sen Doga, nisu bili na najvišem nivou, jer je Sen Dog osećao da je previše zapostavljen u odnosu na B Reala (koji je tad bio planetarna zvezda). Sen Dog će posle ovog albuma privremeno napustiti bend.

Jedini gosti na albumu su bili, zanimljivo, U-God i RZA (treba li reći odakle?) i to je odražavalo tu narastajuću tenziju u svetu hip-hopa sredinom decenije: da li će kultura ostati „čvrsta i dosledna sebi“ ili će prosto biti žrtva bele muzičke industrije i biti pripojena svetu pop muzike itd. Naravno, ovo nije jednostavno pitanje na koje može da se da jednostavan odgovor, ali postojao je otpor prema onim pop ustupcima koje je radio Biggie, prema pop ustupcima Dr. Drea i Snoopa – rep je zapravo vrlo kratko, vremenski gledano, držao taj nivo da se albumi rade sa što je moguće manje ustupaka industriji i radiju. TOB album je album koji je rađen 200% bez ikakvih ustupaka radiju.

I ne samo to. 

Naime, Muggs na ovom albumu briljira. Nema sumnje da je, u momentu izlaska ovog albuma (jesen 1995.), kreativno-umetnički gledano eminentna trojka bila RZA-Premier-Muggs, u te ljude je gledala igra i od njih su se krale fore. Muzički gledano, Muggs je prvi bitmejker koji je rep bitove (ili gengsta rep bitove) uveo u fazu semplovanja orkestara, klasike itd. Ja lično ne mislim da je to izašlo na dobro (naprotiv), ali mislim da je u tom periodu 1994-1995 dok se radio Temples – da je njegovo korišćenje gudačkih sekcija iz klasične muzike korišćeno itekako tvrdo i pedantno. Već godinu i malo jače odatle, gudački semplovi (violine i harfe, pre svega) poplavile su rep, jer su svu tražili tu dodatnu količinu drame, zajebanosti, „iskusnosti“ koje je donosilo semplovanje takvih stvari. Vrlo brzo (i u slučaju samog Muggsa), to je preraslo u kičastu naviku gde su se semplovi puštali po 5 ili 6 sekundi, bez ikakve kontrole šta se svira u semplu, šta se seče, šta je namena itd. Muggs je već prenapeo mogućnosti ovog fazona radeći matru za Call O Da Wild (ekipu iz Njujorka) i meni je lično ta matrica jedna od najjačih radova hip-hopa ikad. Sa druge strane, isti Muggs je za Psycho Realm debi album toliko natrpao klasikom da je to izgubilo svaku poentu (upropastivši moguće jedan sjajan album). RZA je kasnije ceo Wu Forever natrpao orkestracijama i ugušio tradicionalnu Wu sirovost, menjajući način na koji je konstruisao matrice. Prateći njegov trag, ceo kontigent repera i bitmejkera je nadalje, kad je želeo da ima “tvrdu” stvar, udarao po raznim klasičnim i melodičnim semplovima dok se nije uspostavio šablon nije izgledao recimo ovako ili ovako.

Svejedno – 1995-e, to semplovanje i izbor sempl-materijala bio je besprekoran i nije omekšavao, niti upeglavao ništa. Muzičko okruženje koje je Muggs osmislio za TOB bio je domaći zadatak mnogim bitmejkerima raznih profila koji su se trudili da bezuspešno izimitiraju zvuk „psihodeličnog repa“ – ali niti su imali odgovarajući ambijent (kao što je 1995-a), niti opremu, niti odabir semplova kao Muggs. Na albumu nema lošeg bita prosto i svaki zvuči tako da se pitate „jebote, odakle mu ideja za ovo“. Ovo je jedini album rep muzike za koji bih ja mogao da kažem da je muzički mogao da se meri sa RZA-inim najhrabrijim i najluđim idejama (kao što je recimo bit za „Raw Hide“). Iako se oseća i čuje da se sve radilo temeljno, brižno i pedantno – sačuvano je ludilo koje mora imati svaka rep matrica, to svojstvo da vas iznenadi, da vas raznese; Muggs je svaki od tih 14ak bitova uradio kao da radi nešto što treba da bude vrhunac albuma i to je dalo ove rezultate. I ne samo to, čak i interludovi i male muzičke skice nakon bitova (koje obiliuju indijskim melosom i iščupanim segmentima ako treba i Beatlesa) su rađene sa pažnjom koju većina bitmejkera danas ne posveti ni bitu. Instrumentali ovde bukvalno urlaju „SKAAAANK!“, a ko zna, možda i ne samo skank.

B Real kao B Real, nigde nije zvučao sjebanije i nadrkanije nego ovde. Tekstovi se tiču isključvio genksta reprezenta, skoro da nema humora nikakvog, baš se zaključao u psihu čoveka kome je bilo dosta tuđih pozerisanja i omekšavanja priče, pre svega kao jednom bivšem Blood-u. Tačno se oseća ta mentalna tenzija i potreba da se sa svakim uđe u klinč, stoga ne čudi da jedini gosti na albumu budu ova dva cara iz Wu-a, koji je tada bio simbol te iste potrebe da se sa svim i svakim uđe u klinč.

No, ta faza nije trajala dugo, B Real se brzo nakon ovoga i sam okrenuo širenju ciljne publike i počeo da eksperimentiše sa raznim rock-metal strukturama, što se Dakiju nije svidelo, ali božemoj. U dobu kad je izašao, ovaj album je predstavljao jedan od poslednjih mejnstrim poznatih rep albuma koji su bili kamen tvrdi, zabodeni u hud, u drogu, u nasilje-kriminal i ceo album je odrađen u nivou psihodeličnih latino blejača koji mogu da te zveknu, a mogu i da ne, jer im se jebe. 

Od svih pomenutih albuma ovde je koncept “najlabaviji”, ali ta zvučna atmosfera i ta B-Realova napetost čine ga jednom zaokruženom i sjebanom celinom zapadne obale leta 1995-e, kada je hip-hop počeo da prolazi kroz temeljnu transformaciju; ozbiljniju i od one u 1986-oj, i od one koja je nastala krajem Zlatnog Doba (1986-1992).

Najaća stvar: Funk Freakers

Masta Ace – Sittin’ On Chrome (1995)

Meni posebno drag emsi.

Bruklinska njuška koja je imala tu sreću da kroz Juice Crew raste pored faca kao što su Kool G Rap i Big Daddy Kane, to tad nije moglo da omane. Prvi album je bio solidan “Golden Age” proizvod, sa bitovima kultnog Marley Marla, ali već razvojem ’90-ih i dolaskom Genksta ere, Masta Ace je morao da menja fazon i da se odredi prema priči.

I to određivanje bilo je dvoznačno, slično kao kod Q Tipa u tom periodu: Masta Ace svakako nije bio jedan od tih pucača koje je Bruklin (bolje znan kao Kruklin) štancovao od ikada, ali nije ni mogao, ni želeo da ide dalje od toga – jer to je bilo njegovo direktno okruženje. Tako na drugom albumu, SlaughtaHouse, Masta Ace zamera svima koji su u tom procesu hood kriminala, kao i emsijevima (pre svega sa zapadne obale) koji ceo trip oko gangsterizma čine privlačnim i glamuroznim za mlađe naraštaje. I pored te pomalo kukalačke i anti-ulične pozicije, taj album ima zapanjujuće tvrde bitove, kao i neke momente gde se Masta Ace baš drži. I to jeste zanimljiv momenat u istoriji rep razvoja, taj period  recimo 1992-1995 gde je par (konkretno istočnih) emsijeva zameralo zapadnim emsijevima taj veliki naglasak na “gangsterizam” i na “kurčenje”, gde samo zameranje nije bilo neko pizdinsko moralisanje, neki apel na zdrav razum - već je bilo spakovano u klasičnu uličnu prozivku, sve od Tim Dogovog “Fuck Compton”, pa do Damajine “Come Clean”. Dakle, i ako je bilo zameranje, bilo je na liniji “vi niste toliko čvrsti kao što pričate, jer mi imamo likove po Bronksu, Bruklinu, Harlemu koji su pravi hasleri o kojima vi pričate i mi imamo čvršće ekipe, pa ne repujemo samo o tome”, što je zamerka na znatno višem nivou od one “morate prestati, crnci ne smeju ubijati crnce, ne smeju se pljačkati radnje koje drže crnci, belci nas ubijaju, mi moramo da se držimo zajedno i da čitamo knjige koje se bave istorijom”. Mada, mora se priznati da sam Masta Ace na SlaughtaHouse albumu ima momente gde je njegov bes prema poludelim klincima usmeren na liniji tipa “kada ću se osećati bezbedno u crnom kraju” – što je bilo goruće pitanje istočne obale prve polovine ’90-ih, ali pitanje koje je bilo daleko kompleksnije nego što mu je ijedan stickup kid na to mogao odgovoriti. 

To konkretno pitanje kriminala, nasilja, droge je bilo pitanje društvenih uslova u kojima to opstaje i društvenih uslova unutar kojih mnogi ljudi nemaju drugih načina da dođu do novca i do prestiža. Samim tim, nerealno je takva pitanja postavljati samim tim klincima koji su samo “slepa sila”, jedan nusproizvod sistema koji te prvo tera da budeš imućan, situiran, prepoznatljiv i prestižan, a onda, kada ti u trci za tim posegneš za ilegalnim aktivnostima, ti kaže “e, pa to već ne može, ne sme se to tako”. Pritom, znamo da je u takvoj trci sve dozvoljeno, samo kako kome.

Tako da je taj SlaughtaHouse album pun nekih unutrašnjih suprotnosti, ali pun i sjajnih bitova, čak i jakih pesama.

Ali, kroz dve godine od Klanice, Masta Ace je sa svojom ekipom Masta Ace Incorporated imao mnogo jaču, sređeniju priču koja je sjajno realizovana kroz album. Ta priča je bila slavljenje hood svakodnevnice, u principu, Masta Ace se više nije osećao nesigurno u svom hudu, hvala bogu, i ceo album se vrti oko ideje povezivanja istočne i zapadne obale i tih estetika. Kroz album se vrte skitovi koji prate dolazak Ejsovog brata iz Komptona u Bruklin i muzika na albumu pokušava da spoji te dve tradicije u stilu “we’re all in the same gang”. “Brooklyn bass” (kako je Masta Ace nazvao svoju muziku) je obuhvatao  tekovine i njujorškog bum-bepa i losanđeleskog g-funka, to je bila kratkotrajna vizija Masta Ace-a o spajanju kultura dva grada koja su imala krajeve sa najbrojnijom, najsiromašnijom i najdivljom obojenom populacijom. Sedeći Na Hromu je bio omaž geto kulturi Amerike: džipovima sa nabudženim ozvučenjem i hromiranim felnama, blejanju, žurkama, kombinacijama, ali i pogled na onu gorču stranu krajevske svakodnevnice koja se protezala više decenija i kroz koju su ti ljudi naučili da žive i da ponosno žive, što je još važnije.

Bitovi na ovom albumu su, inače, najuspeliji spoj istočnih i zapadnih bitmejking tradicija – ne znam ko je to još pokušavao, ali ovaj album je to uspeo da iznese nikad jače i svezanije. Masta Ace ima obilatu pomoć iz ekipe INC, naime Lord Digga-e i Paule Perry. Album je ceo, dakle, u fazonu jedan veliki mirovni skup krajevskih kultura od Bruklina do Komptona, ali i skup koji lako može da pođe po zlu za policajce i neznance i ovaj put Masta Ace nema nikavu lamentaciju nad tom mogućnošću nasilja.

Posle ovog albuma uslediće trusan period za hip-hop kulturu unutar kojeg će se snaći samo najveći plejeri i najprefinjenije njuške za trendove. Masta Ace je, nakon 6 godina po izlasku ovog albuma, 2001-e odlučio da udari scenu kao nekakav “beli Eminem”, tj. da uđe u vode indie rapa. Tu se niko vode nije napio, tako da ja lagano preskačem da slušam gdinov opus nakon 2001-e. SlaughtaHouse i posebno Sittin On Chrome stavljam svakako u taj Partenon albuma devedesetih.

Najaća stvar: Eastbound

Kool Keith as Dr. Octagon – Dr. Octagonecologyst (1996)

Uh, sad treba videti odakle početi.

Prvo, opet da naglasim za one koji ne znaju, ne znam kako bi izgledao moj ulaz u hip-hop da nije bilo ovog albuma. Da, ušao sam u igru kao i dobra količina belaca, slušajući Kool Keitha. Naime, dok je većina mojih sadašnjih poznanika komotno devedesetih bila rep potrošač i pratila razvoje sve do danas, ja sam tek pre 6 godina čuo Dr. Octagona i odlepio načisto.

Kool Keith je svakako figura bez premca u hip-hop kulturi i tu stavljamo Flavor Flava, ODB-a, Eazy E-a, Moskrija i Gucci Mane-a. Za sada. Dakle, pričamo o ludilu, pričamo o ekscentričnosti iz kraja, pričamo o suludoj harizmi, pričamo o pojavi itd. Kool Keith je jedan od poslednjih modela, ishodišta razvoja crnačke eskcentričnosti koja se proteže od pomenutog Lee Sheltona, od cele mack-pimp tradicije, preko Screamin Jay Hawkinsa, Sun Ra, George Clintona, Blowfly-a naovamo. Pričamo o nenadjebivom stilu, pričamo o borbi za nenadjebiv stil, vrhunsku pojavu, najjači istrip koji će druge ljude naterati da ti posvete dvestoprocentnu pažnju.

Prvo, treba znati da je Kool Keith dete Bronxa u vreme eksplozije celog hip-hop tripa od njegovih nevinih dana, osuđenih na striktno njujorške klubove, do dana kada je početkom devedesetih redefinisao pop kulturu kroz MTV. Kool Keith je dete sukoba bandi, krek eksplozije, zapaljenih zgrada, blok partija i skoro dvovekovne tradicije crnačke priče na tlu Amerike. Takav, Kool Keith je, sa Ced Gee-em i još nekim ortacima, osnovao Ultramagnetic MCs, sa namerom da pokori Njujork i šire.

Od prvog momenta – bilo je jasno da je u pitanju emsi čiji stil “nema oca”, kao i ODB-ev, kao i Flavor-ov. Kool Keith je, u vreme KRS One-a, Chuck D-a, Big Daddy Kane-a, Rakima i Kool G Rap-a morao da se obeleži, da se markira, da se stavi na mapu i Critical Beatdown album je jedan od nekoliko najvećih dokumenata osobenosti tog repera, ali i grupe u celini kakva je bila Ultramagnetic MCs. Bez sumnje, Kool Keith je prvi koji je počeo da se koristi izrazima iz naučne terminologije, da koristi reference i junake iz “Marvel” stripova, da rimuje slogane sa TV reklama – proširio je nivoe inspiracije za emsija u Njujorku. Pritom, bio je prvi emsi koji je zalazio u čistu apstrakciju reči i fraza, radeći fristajlove za koje je većina repera do tad mislila da nisu dozvoljeni. Zatim, Kool Keith je ustanovio instituciju pseudonima, budući da je izbrojano oko 60 pseudonima pod kojima se pojavljivao negde ili tamo. Pričamo o geto umetnosti, umetnosti deteta dovedenog iz geta, da se poslužim tom rimom.

Nakon raspada (pod sumnjivim okolnostima) matične grupe, Kool Keith je tražio foru da se lansira sam. Prvo je sa starim carem, Tim Dogom, uradio sjajan, graciozan album Big Time (koji je priča za sebe), a onda je zapalinski iz Njujorka u Kaliforniju, po malo sunca i pornjave. Sa sobom je poveo Kutmasta Kurta, tada anonimnog belog producenta koji je radio bitove za Big Time.

Tu se Kool Keith zakačio sa ekipom belaca koja će tek kasnije postati poznata svetu, a to su Dan The Automator i DJ Shadow. Produkcija Octagona je bila dosta čudna, jer su u njoj učestvovali i Kool Keith i Automator i Kutmasta i Shadow. Kako bilo, generalna produkcija je pripisana Automatoru i tu počinje njegov meteorski uspon u gnusnoj kategoriji “independent rap”-a.

Instrumentalno, ovo je još jedno remek delo psihodeličnog repa koje nije ponovljeno, jer nije moglo da se ponovi. Semplovi, programiranje, konstrukcije, skrechevi tada još uvek neafirmisanog DJ Qberta – ovo je album koji je, možda, stavio kapak na ovo poglavlje, glavno poglavlje bum-bepa 1996-e. Istini za volju, nakon 4 godine vrlo kreativnih ljudi koji su iskopavali najluđe lupove, najrezonantnije baseve, najudaračkije brejkove – teren se suzio i bilo je pitanje vremena kad će početi da se ponavlja. Octagonecologyst je uhvatio poslednji voz, očigledno. Hip-hop je lagano, muzički, išao u drugim pravcima.

Tekstualno, Kool Keith je doveo jednu bruklinsku istinski podzemnu legendu, Scaramangu poznatijeg kao Sir Menelik da mu pomogne u izvedbi i Sir Menelik je jedini ovde rimski partner koji se nadmeće sa Kool Keithom u, pa verovatno najbizarnijem konceptu ikada u hip-hopu. Cela ideja oko Dr. Octagona (koji je intergalaktički mutant sa Jupitera i dolazi da sprovodi bizarne medicinske eksperimente na Zemji) je neka drogirana vizija razvoja hip-hop istorije kroz doživljaj Kool Keitha. Bez obzira na to koliko vam pretenciozno ili suludo zvuči ova noseća ideja o mutantu-doktoru, album zapravo namerava da spreči “razvodnjavanje zvuka koje dolazi iz geta” (citat) i povede hip-hop u novu fazu razvoja. To, svakako, i priliči tom momentu, budući da je 1996-e razvodnjavanje uveliko trajalo, a stvarao se taj utisak da se uporno čeka nešto novo, sledeća stanica.

U tom pomalo haotičnom stanju, Kool Keith je izbacio gomilu poenti na Octagonu (istorija crne muzike), ali i uskočio sa obe noge u potpuno ludilo. Sir Menelikovo učešće na albumu se, doslovno, svodi na recitovanje udžbenika za fiziku i sve lako može da se učini kao čista histerija dvojice ljudi. Što i jeste, tekstualno. Kool Keith je sebi prosto na ovom projektu dao odrešene ruke i to se, čak, isplatilo. Ovde je, sasvim moguće, to njujorško "Bacanje Nauke", taj ostatak Five Percent zaveta o samousavršavanju svojih sposobnosti i dizanja na viši nivo - doseglo svoj realan plafon i kraj. Jer kad dođe do momenta da se emsijevi pitaju o tome da li nauka može da postigne jedinstvenu teoriju o kompleksnim sistemima, svi mi dobro znamo da se puši neko jako hidro sranje.

E sad, postoji i tamna strana, a to je ona kako je ovaj album dočekan i tumačen.

U godini kada je “genksta” koncept krenuo da se reciklira do ludila (All Eyez On Me, Reasonable Doubt…), scena je krenula da se račva na više delova i to je bilo utemeljenje “alternativnog repa” (Roots, OutKast, Chino XL, Rass Kass, Fugees…), gašenje kreativnosti u gengsta repu (Ghostfaceov Ironman, Nasov It Was Written, Mobb Deep-ov Hell On Earth i Ridin Dirty od UGK); De La Soul je kroz svoj Stakes Is High izguravao Mos Defa i Commona dalje u stratosferu “svesnog” repa (!), Jeru Da Damaja je pokušavao da nađe svoj put kroz ulično svešteništvo, a Redman i Busta su imali sjajne hood (iako ne nužno genksta) albume. Vrlo malo priča iz prve polovine devedesetih će moći da se prenesu u drugu polovinu i ko je to shvatio na vreme, taj je uspeo.

Kool Keith nije želeo nijednom od ponuđenih ruta – ali ovo svakako nije ono što je belačka alternativna štampa pravila od ovog albuma, svoju novu malu “rep bibliju”, gde crnci nisu nasilni, kurčeviti, nadrkani, drski (oni to kažu “stereotipni”), već “kreativni”. Svaki poznati i nepoznati pop magazin je Octagona slavio kako drugi Hristov dolazak, a Dan Automator Nakamura je davao izjave tipa: “Pa da, mi smo želeli da budemo kreativni, mislim, svi žele sad Leksus i da diluju kilograme droge, to nije naš životni stil”. Kool Keith, iako je želeo da zapali od stereotipa onih koji su gengsta priču klišeizirali – sigurno nije imao taj i takav stav koji je furao Automator. Naravno, muzički novinari su još dodatno rokali te hvalospeve, sve u cilju da se konačno ubije i odbaci “gengsta rep”, kao nešto najlošije što se desilo pop muzici. Ovaj album je, na tim leđima, postao isto biblija svakog indie-belca koji je krenuo ili nije krenuo da repuje i pomislio u sebi “aha, dakle ipak MOŽE da se repuje o ČEMU GOD JA HOĆU”. 

Ne, to se tek može ako se zoveš Kool Keith i ako si iz Bronksa i ako si Liam Howlettu bacio strofe za “Diesel Power”.

Do tad, još nisi prošao kroz školu i nju ćeš morati naknadno da obrađuješ.

Najaća stvar: Earth People

Prince Paul – A Prince Among Thieves (1999)

Prince Paul je, dobrim delom, još jedno skriveno blago hip-hop istorije Njujorka. Suludo nadareni bitmejker koji je maltenebitovima izgurao De La Soul, ovaj čovek je bio u legendarnoj grupi Stetsasonic, pre no što je postao producent i bitmejker koji je napravio brdo albuma. Između ostalog, sa Frukwanom iz Stetsa, bio je deo Gravediggaz projekta sa RZA-om. Nakon toga, radio je na još albuma, izdajući jedan solo konceptualni album pre ovoga o kome pričamo.

A ovaj o kome pričamo sumira i zatvara dekadu koja je hip-hop predstavila i provozala svetom, devedesete. Do momenta izlaska ovog albuma, Bad Boy Entertainment je uveliko vladao svetom repa i r'n'b-a, Jay Z je bio simbol Njujorka, Master P je gurao svoju No Limit imperiju iz Nju Orleansa, Dre je ustao sa „Still DRE“, belci su dobili svoj sunovrat u vidu Eminema, a Rakim je pokušavao da se vrati na scenu. Method Man i Redman su imali Blackout.

Ovo stanje stvari je bilo daleko od sretnih devedesetih, kada je G-Funk rolao zapadom, a svi istočni emsijevi koji vrede su bili puštani na emisijama Stretcha i Bobitta četvrtkom ujutru ili kod Funkmaster Flexa u emisijama, toga više nije bilo. „Jug“ se ubrzano probijao kroz No Limit Records i Cash Money Records, „omekšavanje“ zvuka je dobilo još na većoj snazi, sintisajzeri i ritam-mašine su počeli da bivaju (opet) sve zastupljeniji, brejkovi (ako ih je bilo) sve mekši – industrija je prosto uspela da „zauzda“ hip-hop i ponudila ogromne pare ukoliko se napravi zvuk koji bi bio presek i repa i r'n'b-a i neo-soula. Taj žanr je ubrzano označen kao „Urban Contemporary“, tj. „Savremena gradska muzika“. Hip-hop je u dobrom delu postao žrtva nužne standardizacije i šematizacije pop industrije.

U tom momentu, Prince Paul okuplja ekipu koju čine RZA, Kool Keith, Xzibit, Chubb Rock, Special Ed, Big Daddy Kane, Everlast... – dok su glavne face njujorški underground emsijevi Breezly Brewin i Sha, kome se nakon ovoga gubi svaki trag. Oni su karakteri Tariq i True koji pokušavaju da dostave Tariqov demo snimak RZA-i i pokušaju da mu naprave karijeru. U međuvremenu, prolaze kroz celu mrežu i strukturu njujorškog podzemnog sveta kurvi, makroa, trgovaca oružjem, prljavih murkana, roditelja itd. Album nema baš prijatan kraj.

Ne bih puno smarao sad, jer ovo mora da se čuje.

Za muziku ne brinite, jer pravi je jedan od najvećih u igri.

Za skitove ne brinite, odrađeni su dosta jako, a kako i ne bi sa onim imenima.

Za tematsku celinu ne brinite, ovo je isto na nivou audio-filma.

Ovo je jedan od najdostojnijih Outro-a koje su devedesete mogle da dobiju.

Najaća stvar: You Got Shot