Najaći konceptualni albumi 90s rapa vol. 2

Scarface – Mr. Scarface Is Back (1991)

 

A sada malo južnije.

Početkom devedesetih u Hjustonu se formiralo bitno jezgro inspiracije za ono što će 10-ak godina kasnije postati mejnstrim hip-hop kulture, a to je Dirty South. 3 grupe su u tom pogledu jako važne i presudne: 2 Live Crew iz Majamija, Underground Kingz iz Port Artura u Teksasu i Geto Boys iz Hjustona. 

Odatle je ova treće pomenuta grupa, Geto Boys, bila među onima koje su najranije kritikovane za nasilne sadržaje svojih tekstova, morbidnost, glorifikaciju kriminaliteta, mržnju prema ženama itd. Uz album Efil4Zaggin grupe NWA i Original Gangster Ice T-a, album Geto Boysa We Can't Be Stopped je uobličio priče i stil za nešto što će kasnije obići svet pod etiketom „Gangsta Rap“.  Ono što je interesantno, iz ove pozicije, jeste da je Geto Boys suštinski probio Rick Rubin (producent Run DMC i PE, izmedju svih ostalih), koji je praktično remiksovao ceo njihov nezapaženi drugi album, da bi tek od trećeg (The Geto Boys) napravio nešto što je ličilo na organizovan prvenac.

Oko 1993. tri člana (Willie D, Bushwick Bill i Scarface) odlučuju da probaju solo. 

Scarface (Brad Jordan) je u toj skupini emsijeva bio emsi sa najkompletnijom emsi pojavom. On je bio najprecizniji presek ideologije Geto Boysa, plus čovek sa sposobnošću da napiše tekst koji bi se dopao i onima koji ne bi nužno tolerisali ono po čemu su Geto Boys bili poznati. Scarface je imao jak i relevantan pseudonim, jak glas, jaku pojavu, karakterističan južnjački „drawl“ – sve ono što je željna, većinski bela, rep publika htela da vidi i čuje. Ovde treba napomenuti to da su i Ice Cube i Snoop Dogg imali južnjačkog porekla (porodičnog) i da su južnjačke priče i mitovi (pimp kultura, player kultura, Badman priče...) ono što je izrodilo Gangsta Rap; stavilo ga na bitove i dalo mu kulturni život.

U tom smislu, ceo taj idejni potez žene-kriminal-nakit-sukob sa zakonom-jaka priča-težnja za apsolutizacijom samog sebe je nešto što je duboko ukorenjeno u istoriji crne populacije koja je bila stacionirana na jugu SAD i odatle bila širena pre svega na zapad (Los Anđeles), ali i na severoistok (Čikago, Njujork, Vašington). Ono što ipak treba napomenuti je to da je kultura West Coast repa ostala dosta dublje posvećenija tom izrazu od East Coast repa, koji je imao još nekih drugih ideološko-geografskih uticaja.
Ovaj album je jako bitan jer mislim da je jako puno uradio za, pre svega, istočnu obalu. Da, možda to malo čudno zvuči (jer je jug tada bio skoro potpuno van fokusa rep medija, usled ogromne dominacije istoka i zapada), ali Mr Scarface je ovde tematizovao (1991-e) stvari kojima će se drugi talas njujorškog repa obraćati tek godinu ili dve kasnije. 

Koje su to stvari – pa koncept „Mad Nigger“-a, ludaka, psihopate, otuđenog prestupnika koji ne samo da je kriminalac radi novca, već i radi čistog užitka. Na MSIB, Scarface pokušava da uobliči jednu životnju putanju tog idealno zamišljenog gangstera. Sami nazivi pesama kao što su „The Pimp“, „Born Killer“, „Murder By Reason Of Insanity“, „Diary Of Madman“... Može se isto reći da su ovo definitivno (uz rad matičnih Geto Boysa) prvi pokušaji nečega što će se kasnije nazvati „horrorcore“ – gengsta repa koji je toliko fokusiran na nasilje i prizore nasilja da postaje mali podžanr. Rekao bih da je ovde ta tema ludila, neuračunljivosti, psihoze dominantna i da preuzima skoro ceo album. Pritom je Sacarface zaista bio pritvoren na mentalnom odeljenju hjustonske bolnice, jer je sa 13 godina isekao sebi vene. Tamo je bio kljukan najrazličitijim lekovima i onda su ga, eto, pustili. Onda je sve to unovčio.

Naravno, igranje na kartu "neuračunljivosti" bila je profitabilna šok-terapija za belu (a i crnu) ciljnu grupu koja je vapila da čuje koliko dalje se može ići od NWA u tom pravcu čistog šoka – ali i pokušaj da se konceptualno tematizuje mesto „neuračunljivosti“ u individui koja je prekršilac zakona, delikvent itd. 

Posebno u kontekstu surovo rasističke kriminološke teorije dominantne u Americi koja i dan-danas prži ljude na stolicama, verujući u „nepromenjivost“ prestupnika, njegovu trajnu fiksiranost za moralno iskvarene i za druge pogubne ciljeve. Scarface i Geto Boys (a i dobar deo gangsta rapa nakon njih) su otvoreno zaigrali tim kartama koje im je podelila bela Amerika (poludelih kriminalaca i divljaka) – već stvorene stereotipe su karikirali do iznemoglosti, stavljali na trake i prodavali nazad deci te iste bele Amerike koja je obožavala da se preneražava nehajnošću, drskošću i nasilnošću njihovih crnaca.

U isto vreme, gengsta rep je bio oda, posveta jednom životnom stilu, pogledu i navikama koji je bio sušta suprotnost standardnom pogledu građanske Amerike: poslu od 9 do 5, školovanju, porodici, plaćanju dažbina državi itd. Bio je posveta životnom stilu koji je živeo sa druge strane seksualnih predrasuda i konzervativnosti, sa druge strane kritikovanja neumerenog života i uživanja u seksu, piću, drogi i nasilju. Gangsta rap je slavio – preterivanje, slavio je taj dert, ono što puritanci sa gađenjem odbijaju, a ono što ljudi sa socijalne margine često koriste kao neke referentne tačke za proveru svoje životne moći i uticaja.

Prosto, crnci nisu hteli da, u takvom društvu, pristanu na stare antičke norme o poželjnom umerenom životu. I ako su i repovali o ubijanju, u tim pesmama su ubijali neumereno. I ako siluju, može da se desi da siluju i mrtvu ženu. Scarface dolazi tu i baštini tu tradiciju. 

Rekao bih da su Kool G Rap, Biggie, Raekwon i Prodigy pronalazili razne vrste inspiracija upravo u ovom albumu dok je istočni gangsta rap bio još uvek u povoju. Scarface i Bushwick Bill će čak stići da gostuju na sjajnom albumu Kool G Rapa iz 1992. Live And Let Die koji je, uz Tim Dogov prvenac, prvi pravi gengsta rep album u Njujorku. Takođe, rekao bih da ovaj album bio poveća inspiracija Prince Paulu i RZA-i svojevremeno kada su radili Gravediggaz projekat.

Za ovaj album takođe moram napomenuti da je primetno nejednakog kvaliteta i da određene teme nakon pola albuma kreću da se ponavljaju. Produkcija takođe kreće u određenom momentu da gubi fokus i da postaje previše generična, čak i za 1991-u. Doduše, ona polovina koja je življa i originalnija je jedna od najsvetlijih tačaka repa devedesetih godina. Sama naslovna numera, Scarface-ova pesmica i miks čuvene replike Tonija Montane o „reči i mudima“ su stvarno i više nego dovoljan razlog da se ovaj album rotira svakih godinu dana.

Najaća stvar: Born Killer

Ice-T – Original Gangster (1991)

Realno, teško je praviti listu ove vrste bez jedne prekaljene igračine kakva je Ice T. 

I ne samo on radi njega,  nego on radi ovog albuma koji je u vreme kada se rep igra polarizovala ne toliko oko obala, koliko oko Public Enemy-NWA duela – uspeo da preseče i napravi idejno jezgro koje je presecalo od oba skupa: crno-nacionalističkog i gangsterskog. I nije da ta dva „plana“ borbe (jer i jedan i drugi su putevi za ekonomsko oslobođenje) nisu pre 1991. dolazili u kontakt, tačnije bili su centralno mesto tokom ere Crnih Pantera i bili su centralno mesto u ključnom blaxploitation filmu „The Mack“.

Raprava koju ovde imaju Goldie i njegov brat koji je preuzeo afričko ime Olinga je istorija crne Amerike u zadnjih 40-ak godina zipovana u 2 minuta. Toliko napetosti i tenzije je bilo oko ova dva pola, da su nužno oba morala da nađu svoj put i kroz hip-hop kulturu i čak i dan-danas, imate one ljude koji bi hip-hop i njegovo mesto gledali kroz oči „socijalno svesnog“ Olinge i kroz oči onoga što smo naučeni da doživljavamo kao „socijalno besvesno“ – Goldija, dakle kroz oči prestupnika.

Goldie tokom tog dijaloga, naime, ispucava liniju koja je kamen-temeljac gengsta repa u Americi, a to je „Mayne, bein black AND rich means something“. „Crn“ i „bogat“ je stvarno ta kombinacija koja u Americi uvek ima kapacitet da ostatku društva malo podigne obrvice i stvori malo podozrenja. Ta tema apsolutno do dan danas, čak i posle 20 i kusur godina nastavlja da šuri pajsere i da skuplja pare, a to vidimo kroz ovo  – dakle, bez problema i danas. 

„Svi da gledaju“ – ne samo da gledaju, nego da i preziru, da se gnušaju, da se dive, da poštuju i da strahuju od bogatog Crnca. I da ga kupuju, naravno.

Tu je Ice T našao kapacitet da se ubaci i ispriča fenomenalnu priču o „Originalnom Gangsteru“.

Sam termin O.G. označava prekaljene crne pucače, ljude bez kompromisa i ljude bez neke griže savesti. Idealne kriminalce, ali i kriminalce koji neće paktirati sa vlastima, koji žele da svoje imperije grade neovisno i koji se čak nikad neće libiti da ugroze svoje imperije, ako bi njihovo očuvanje značilo saradnju sa policijom. Na ovaj koncept su se nastavljali i Raekwon i Ghost, Tragedy Khadafi, Nas, Prodigy, Smif n Wessun, Biggie itd. Na ovom albumu se možda prvi put postavljaju osnove tog „filozofskog gangsterizma“ koji će tek u Njujorku (uz učenja Five Percent organizacije) dobiti svoju detaljnu razradu.

Verujem da je ova unikatna pozicija omogućena time što je Ice T ipak izdanak istočne obale (poreklom iz Nju Džersija), ali je imao ozbiljnih kontakata sa gang kulturom Los Anđelesa i bio Crip neko vreme. Takođe, Ice T je imao reputaciju da je skoro napamet znao knjigu Iceberg Slim-a „Pimp:  The Story Of My Life“, koja ranih sedamdesetih bila bestseler, a bavila se životom Roberta Becka aka Iceberg Slima, koji je bio makro. To su bili prvi makro-memoari moderne Amerike koji nisu baš imali neku optimističnu poruku, već su se više bavile ličnim uvidima u kulturu i brutalnost podzemlja. Ice T je svoj pseudonim dugovao Iceberg Slimu, a svoj gengsta stil (nakon što je odbacio party electro kojim je krenuo) je dugovao nikom drugom do filadelfijskom Park Side Killa ocu gengsta repa, Schooly D-u.

U dve manifestne numere sa albuma, naslovnoj i “New Jack Hustler” (koja je išla na „New Jack City“ sdtk) – Ice T je ispleo celu priču koja se bavila mestom uličnog crnje u savremenom američkom kapitalizmu i ponavljano postavljao pitanja „zašto nama nije dozvoljeno da jurimo uspeh, uticaj i moć ako je to sve što vidimo kao poželjno sa belih medija ?“. Crnačka kultura i njena srednja klasa (sačinjena od advokata, pisaca, lekara i profesora koji su uspeli da uđu u sistem) se prosto poistovetila sa tim „savetima“ koje je američka država davala crnim ljudima u nameri da ih „uključi u sistem“ – da se malo školuju, upristoje, okupaju, nauče manirima, prestanu da psuju, da se ostave kriminala i prekosti itd. To su bili stereotipi u koje je bela Amerika gurala getoizirane populacije i pravdala se da odgovnornost za isključenje tih ljudi nije na državi, već na njihovoj odluci da žive „kriminalno“. Naglom popularnošću repa i otvaranjem mogućnosti da se brzo i lako zarade pare prodavajući belcima geto priče i fikcije, ceo ovaj potisnuti kovčeg crnog stida i kompleksa se otvorio i počeo da udara ljude po glavama. Crnci su odlučili da više nema nazad i da više nema Kultivisanog Crnca. Valjalo je napraviti mesta za Lošeg Momka i u ulozi lošeg momka Ice T je bio predsednik.

Treba isto primetiti da je Ice T iskusno držao na oku i belu populaciju koja je slušala gitarsku muziku, budući da je rastao sa bratom koji je slušao isključivo hardkor pank i tadašnji metal. Njegov projekat sa crnom hardkor grupom Body Count je bio još jedna tačka proboja njegove prodaje klincima koji su tražili dodatni eksces u muzici. Semplujući Black Sabbath i Led Zeppelin, Ice T je poslao suptilnu porukicu klincima koji do tad nisu slušali rep, iz bilo kog razloga - sledeći dobro oproban recept rada Rick Rubina sa Public Enemy-em. Ne mogu da kažem da sam previše opčinjen radom Ice T-a sa gitarskim bendovima, ali Body Count projekat je svakako 10 klasa iznad svega što je kasnije tokom decenije označavano “rap metal” ili “nu metal” etiketama. Kasnija pojavljivanja po raznim serijama i onaj sramotni "bif" sa Soulja Boy-em ne bi komentarisao, jer se trudim da mi Ice T ostane uvek u pozitivnoj emociji.

Najaća stvar: New Jack Hustler

Raekwon The Chef – Only Built 4 Cuban Linx (1995)

Nazad u Njujork.

Namerno sam izostavio Illmatic i Ready To Die jer ta dva albuma, koliko god dobra i slavljena, nisu konceptualna. Stavljena jesu u neki okvir “povezane ideje” (razvoja od života do smrti), ali ta ideja nije praćena tokom celog albuma, posebno ne na Ready To Die. Iako jesu temeljci njujorškog bum-bepa, jedan album visi previsoko, previsoko iznad glava tog poteza 1994-1996 kada je Njujork bio na visini jedne dosta zajebane muzičke estetike. Istočni boom-bap je nešto što možda i treba da dobije svoj članak ovde, a do tada treba reći da je malo ko znao da ovim albumom i onim što ide iza ulazimo u poslednje godine te njujorške ortodoksije sporih i kompresovanih bubnjeva, opskurnih i iščašenih semplova, karakterističnih deliverija, ratnih priča sa ulica grada koji ne spava, fascinacija kriminalnim životom, njegovim opasnostima i privlačnostima…

Wu Tang Clan je predsednik tog celog talasa, bez ikakve sumnje. Predsedništvo revolucije. A ako moram da biram, Raekwon je taj generalni sekretar, šef finansija.

Sam naziv, da je album pravljen za “zlatne lance” je pojašnjenje kome je namenjen i o čemu se radi. Ovde je klasično gengsta dizelašenje dignuto na jedan poseban duhovno-filozofski nivo presečen seksualnošću, drogiranjem, oblačenjem, ishranom… a ceo album je super šifrovan slengom Wu Tanga za koji se tad činilo da mu nema ni kraja, ni pravila. Što se mene lično tiče, do sada mi je ovo najbolji album repa. Do skoro mi je to bio Kool Keithov Octagonecologyst, ali ako uzmemo u obzir koliko je Wu i sam Raekwon centralniji fenomen hip-hopa i koliko je rad te grupe i ideja imala značaja, mislim da je u tom duelu stvar jasna. 

Ovo je savršeno realizovan muzički film, audio book sa najsjajnijom muzičkom podlogom, definitivno najveći RZA-in muzički rad.

Raekwon je treći bio na redu za izdavanje solo album, nakon Method Mana i ODB-a. Method Man je trebao tu da odigra ulogu psihodeličnog delikventa, momka narkomana sa brdom flow-ova i karakterističnim glasom, ODB je imao odrešene ruke za bilo koju ulogu, dok je Raekwon trebao da izbaci i konceptualizuje onu “mobster” stranu Wu Tanga, onu stranu koja je bila fascinirana italijanskom mafijom. I realno, Raekwon je to najjače odradio iz više razloga: prvi je taj njegove direktne veze sa tom vrstom aktivnosti i tom vrstom kulture koja je u Njujorku bujala još od dvadesetih godina, drugi je razlog njegove lične harizme, posvećenosti, fokusiranosti i sjajnoj tekstualnoj organizaciji (ali i velikom sposobnošću apstrakcije), treći je taj što su on i Ghostface (koji je u ovom filmu u značajnoj sporednoj ulozi) tih dana baš ludeli po gradu, bifovali sa Biggie-jevom ekipom, rokali se koksom, Ghostface-u je čak bio zabranjen ulaz u klub “Tunnel”, koji je ključno mesto 90s hip-hopa u Njujorku. 

Tek posle ugovora sa Loud Records (koji je bio pod pokroviteljstvom RCA Records u to vreme), Rae i Ghost dolaze u kontakt sa velikim novcem za koji ne moraju da se cimaju. Garderoba, žene, droga, nakit, najluksuzniji šampanjac, kola – sve je to plaćala bela korporacija. Na njima je bilo samo da isporučuju – stil. I isporučivali su ga kao što dileri markiraju svoju robu da bi je razlikovali od konkurencije – kaseta je bila pakovana u ljubičasto pakovanje.

Sam način na koji je Rae došao do pseudonima za ovaj album (Lou Diamonds) bio je poprilično – ciganski, ako smem tako da kažem. Naime, negde oko 1994-e Steve Rifkind (predsednik Louda) ih je vodio u skup restoran na fensi večeru gde su oni naručili najskuplji šampanjac, ne znajući koji je to. Kada je konobar doneo Cristal šampanjac, Rae i Ghost su bili oduševljeni fensi dizajnom boce Cristala. Rae je pročitao ime čoveka koji je stvorio Cristal šampanjac, Louis Roederer. Lou Diamonds je bio spoj tvorca šampanjca i Raeove fascinacije – skupim nakitom, koji su on i Ghost u to vreme maksimalno eksponirali. U vreme celog tog ludila (kasna 94-a, rana 95-a) oni odlaze na Barbados, gde uživaju u ribljim salatama i raznim vrstama hrane o kojima su samo mogli da sanjaju dok su bili sitni kriminalci po Staten Islandu. Ceo životni stil, cela ideologija se ispisivala sama od sebe. Raekwon i Ghost su ovde prosto ispucavali stil, samo marke garderobe koje su se nosile u to vreme i koje su njih dvojica proslavljali u periodu slikanja za OB4CL, katapultirane su u hip hop beskonačnost: marke kao što su Ralph Lauren (koje Rae vrti od “Can It Be So Simple”), Tommy Hilfiger, Guess, Gucci itd. Prosto, imidž i priča su bili tako jaki, da ništa tada nije moglo da se meri sa appealom tog Wu dvojca.

Ovaj album slušati pesmu po pesmu izdvojeno znači mašiti originalnu zamisao Raea i RZA-e. 

Uz semplove iz gangsterskih filmova, uz fenomenalne skitove koji su u pravom smislu reči “veći od života”, uz nikad sinematičniju RZA-inu produkciju, uz Raeove fenomenalne tekstove (pozicije pričanja, sleng prijave, kombinovanja nekoliko paralelnih ideja) - ovaj album je najfinije osmišljen i realizovan rep album sa kriminalnom tematikom, koji je balansirao elementima kao što su filozofija, odeća, ishrana, istorijske anegdote; sve na ravnoj nozi. 

Ambiciozno do ludila i perfektno odrađeno do ludila. Pritom je tu i mlađani Nas.

Najaća stvar: teško je previše, ali verovatno Knowledge God

Smif N Wessun – Dah Shinin’ (1995)

 

Idemo dalje sa Njujorkom i Bruklinom.

Boot Camp Clik, koji su činili Black Moon, Originoo Gunn Clappaz, Heltah Skeltah i dvojac o kome pričamo je bila ekipa koja je uz Wu redefinisala pojmove funkcionisanja NY rapa od ’93-e nadalje, sve do recimo ’96-e i ostavila dubok trag u hip-hop kulturi, načelno kao jedna od najjačih grupa ikad.

Njihov produkcijski dvojac (Beatminerz) i RZA su (uz recimo Premiera, Q Tipa i Showbiza) osmislili boom-bap zvuk  ranih devedesetih od koga još mnogi danas ne mogu da odu, emocionalno. I ja razumem zašto ne mogu, samo ne razumem zašto pokušavaju da ga imitiraju i reanimiraju kad rade stvari koje muzički i umetnički idu u totalno drugom smeru. Boom bap je bio posledica kratkog sempl vremena SP1200-ice, glavnog semplera te ere – i njegove tehnološke karakteristike umnogome su odredile zvuk i estetiku zvuka tog vremena. Ljudi to često previđaju, ali sredstva na kojima se proizvode stvari često bitno utiču na to kako će te stvari izgledati i sasvim je prirodno da jednom kada je tehnologija otišla dalje (i kada se prešlo na druga sredstva), da se finalni proizvod (u ovom slučaju muzika) promenio. Hip-hop ionako nikad nije bio muzika stazisa, kultura u kojoj se cenila neka “klasičnost” i “statičnost” – već upravo obrnuto, biti “fresh” znači pratiti korak vremena, duh vremena.

Duh vremena 1994-e na istočnoj obali je, doduše, i meni možda najdraži hip-hop period, to je razdoblje koje mislim da najbolje poznajem i zvuk kojem se rado vraćam (!). I da je bilo sreće i ekspeditivnosti u odnosima sa lejblom Priority, album bi se priključio tom klasičnom NY kanonu ’94-e (jer je tada sniman), ali zbog raznih peripetija album izlazi tek početkom 1995-e.

Nisam nikad precizno razmislio na temu koja bi bila razlika između naprimer Wu ekipe i BCC ekipe, ali na prvu loptu reklo bi se to što je Wu imao znatno univerzalniju ekipu (krimose, mislioce, ludaka i zavodnika), dok je BCC čisto njujorško ‘90s sajferašenje – dakle timberlenke, maskirna odeća, Champion duksevi, North Face prsluci, buksne i udri. Wu je tih godina uspešno balansirao i sa tim urbano-vojničkim stilom, ali i sa elementima drugih uličnih fazona, putem kontakata sa krimi-kulturama koje su bile evropske ili latinoameričke. BCC je ovde oslonjen skoro isključivo na crni Bruklin, na crnaštvo u neprerađenom smislu i na kulturu jamajčanskih doseljenika u Bruklin.

Dah Shinin’ je takođe koncept dosta sjeban i dosta obiman. Samo povezivanje nekih geto crnaca iz Bruklina sa remek-delom Stenlija Kjubrika i direktan omaž filmu kroz spot za numeru “Wontime” je, pa onako… prilično zajeban potez i neočekivan izvor inspiracije i konekcije. Omot albuma je omaž albumu He’s Coming Roya Ayersa iz 1972, pretpostavljam jer je tu stvar "We Live In Brooklyn Baby", koja je posvećena upravo Bruklinu i ljudima odatle. Upravo iz te pesme je uzet sempl i refren za remek delo ovog albuma, "Home Sweet Home". Upravo ta numera (pored bombi i hitova kao što su “Bucktown” i “Sound Bwoy Bureill”) je najširi, najzahtevniji zamah koji su Tek i Steele preduzeli u obeležavanju svog kruga uticaja, i taj krug nije mali. Tekove strofe posebno u toj numeri su nivoi širine Raekwona i Nasa bez ikakvih problema i upravo kroz tu numeru se vidi nenormalan opseg uticaja i tema kojima je ulica Njujorka baratala u to vreme.

Sama činjenica da su to jamajčanski potomci, odgajani kroz kulturu kriminala i filozofsku doradu muslimanske 5% ideje, koji pričaju o tome da ne mogu drogu da daju na ler, jer novac se mora štedeti zato što “imperije treba da se grade, a automati da se kupuju” i gde Tek završava strofu sa “vidimo se u revoluciji u Crooklynu, vojniče” – je nešto što je meni i dan-danas potpuno nerealan sklop okolnosti. Toliko nerealan da moram da okačim ovde tu strofu

This is the story of a place that we call home
Where the kids pack heat when it’s time to roam
Everybody’s on the scramble, life’s a gamble
Hoppin on the white horse, tryin to get a handle
On the fast pace that we call the last race
Step wit precaution when you enter this place
We got a spot on every block that makes ya dreams come true
Just come correct wit the snapses or ya doo
Don’t come cryin broke, still tryin to cop the dope
What parts of ‘no’ do not you understand bro ?
We can’t afford to take shorts or be playing sports
Empires need to be built, mack 10’s bought
Or even caught for them deceased ass hustlers
And we still got the pound for ya living muthafuckas
What goes around comes back to the roots
See you at the revolution in Crooklyn, troop

Cela pesma je na kraju povezana kao posveta Bruklinu, jednom centralnom mestu crne kulture u Americi, ali Bruklinu kriminalaca, blejača, pucača, vojnika ulice u jednom neprestanom ratu sa suparničkim ekipama i policijom, u borbi za taj dan kada će to ili prestati ili će se dogoriti Armagedon. U to ime, u ime konačnog rešenja, sve ekipe u Bruklinu trebaju da “lick a shot”.

Na albumu nema filera, Tek i Steele su jedan od najprespavanijih dueta repa, i generalno je ceo BCC nažalost ostao samo sveta krava elitističkih šizofrenika koji se kunu u 90s rep i njihova slatka mala tajnica. Što je, kažem, prava šteta - jer je tematika cele te prve postave njihovih albuma izuzetno komunikativna: bez ikakvih sranja, sa strejt bitovima koji sazuvaju i sa emsijevima koji su 200% na ulici – ne po bibliotekama, rečnicima ili pozorištima. To što smo danas dočekali da se Boot Camp Clik stavlja u isti koš sa, naprimer, Army Of The Pharaohs ili sa nekim Marcom Polom i Toraeom - to je priča za neke druge prilike.

Ovaj album je jedan od krunskih momenata NY gengsta fazona, koji je začinjen tonama slenga najrazličitijeg porekla, sjajnom emsi hemijom, pretvrdim, prljavim bitovima i koji je celu svoju ideju, da bruklinski i njujorški geto život prevede sa “The Shining” na “Dah Shinin” – izvela na najvišem nivou.

Najaća stvar: Sound Bwoy Bureill (ipak se ništa ne dira sa tim slengom Kariba)