Juice dodatak

I još jedno ludilo sa stavom od pre 3 godine, Djusov intervju u emsiji "Global Culture" u okviru promocije albuma HipHopium2 - neki kažu da je šaban, neki da je budala.

Juice specijal

Jedan throwback na početak celog ludila, samim startom XXI veka.


Juice u Sindikalnom terminu, 2002. godine


Zatim i intervju u časopisu "Bravo", 2005. godine.

 

Najaći konceptualni albumi 90s rapa vol. 2

Scarface – Mr. Scarface Is Back (1991)

 

A sada malo južnije.

Početkom devedesetih u Hjustonu se formiralo bitno jezgro inspiracije za ono što će 10-ak godina kasnije postati mejnstrim hip-hop kulture, a to je Dirty South. 3 grupe su u tom pogledu jako važne i presudne: 2 Live Crew iz Majamija, Underground Kingz iz Port Artura u Teksasu i Geto Boys iz Hjustona. 

Odatle je ova treće pomenuta grupa, Geto Boys, bila među onima koje su najranije kritikovane za nasilne sadržaje svojih tekstova, morbidnost, glorifikaciju kriminaliteta, mržnju prema ženama itd. Uz album Efil4Zaggin grupe NWA i Original Gangster Ice T-a, album Geto Boysa We Can't Be Stopped je uobličio priče i stil za nešto što će kasnije obići svet pod etiketom „Gangsta Rap“.  Ono što je interesantno, iz ove pozicije, jeste da je Geto Boys suštinski probio Rick Rubin (producent Run DMC i PE, izmedju svih ostalih), koji je praktično remiksovao ceo njihov nezapaženi drugi album, da bi tek od trećeg (The Geto Boys) napravio nešto što je ličilo na organizovan prvenac.

Oko 1993. tri člana (Willie D, Bushwick Bill i Scarface) odlučuju da probaju solo. 

Scarface (Brad Jordan) je u toj skupini emsijeva bio emsi sa najkompletnijom emsi pojavom. On je bio najprecizniji presek ideologije Geto Boysa, plus čovek sa sposobnošću da napiše tekst koji bi se dopao i onima koji ne bi nužno tolerisali ono po čemu su Geto Boys bili poznati. Scarface je imao jak i relevantan pseudonim, jak glas, jaku pojavu, karakterističan južnjački „drawl“ – sve ono što je željna, većinski bela, rep publika htela da vidi i čuje. Ovde treba napomenuti to da su i Ice Cube i Snoop Dogg imali južnjačkog porekla (porodičnog) i da su južnjačke priče i mitovi (pimp kultura, player kultura, Badman priče...) ono što je izrodilo Gangsta Rap; stavilo ga na bitove i dalo mu kulturni život.

U tom smislu, ceo taj idejni potez žene-kriminal-nakit-sukob sa zakonom-jaka priča-težnja za apsolutizacijom samog sebe je nešto što je duboko ukorenjeno u istoriji crne populacije koja je bila stacionirana na jugu SAD i odatle bila širena pre svega na zapad (Los Anđeles), ali i na severoistok (Čikago, Njujork, Vašington). Ono što ipak treba napomenuti je to da je kultura West Coast repa ostala dosta dublje posvećenija tom izrazu od East Coast repa, koji je imao još nekih drugih ideološko-geografskih uticaja.
Ovaj album je jako bitan jer mislim da je jako puno uradio za, pre svega, istočnu obalu. Da, možda to malo čudno zvuči (jer je jug tada bio skoro potpuno van fokusa rep medija, usled ogromne dominacije istoka i zapada), ali Mr Scarface je ovde tematizovao (1991-e) stvari kojima će se drugi talas njujorškog repa obraćati tek godinu ili dve kasnije. 

Koje su to stvari – pa koncept „Mad Nigger“-a, ludaka, psihopate, otuđenog prestupnika koji ne samo da je kriminalac radi novca, već i radi čistog užitka. Na MSIB, Scarface pokušava da uobliči jednu životnju putanju tog idealno zamišljenog gangstera. Sami nazivi pesama kao što su „The Pimp“, „Born Killer“, „Murder By Reason Of Insanity“, „Diary Of Madman“... Može se isto reći da su ovo definitivno (uz rad matičnih Geto Boysa) prvi pokušaji nečega što će se kasnije nazvati „horrorcore“ – gengsta repa koji je toliko fokusiran na nasilje i prizore nasilja da postaje mali podžanr. Rekao bih da je ovde ta tema ludila, neuračunljivosti, psihoze dominantna i da preuzima skoro ceo album. Pritom je Sacarface zaista bio pritvoren na mentalnom odeljenju hjustonske bolnice, jer je sa 13 godina isekao sebi vene. Tamo je bio kljukan najrazličitijim lekovima i onda su ga, eto, pustili. Onda je sve to unovčio.

Naravno, igranje na kartu "neuračunljivosti" bila je profitabilna šok-terapija za belu (a i crnu) ciljnu grupu koja je vapila da čuje koliko dalje se može ići od NWA u tom pravcu čistog šoka – ali i pokušaj da se konceptualno tematizuje mesto „neuračunljivosti“ u individui koja je prekršilac zakona, delikvent itd. 

Posebno u kontekstu surovo rasističke kriminološke teorije dominantne u Americi koja i dan-danas prži ljude na stolicama, verujući u „nepromenjivost“ prestupnika, njegovu trajnu fiksiranost za moralno iskvarene i za druge pogubne ciljeve. Scarface i Geto Boys (a i dobar deo gangsta rapa nakon njih) su otvoreno zaigrali tim kartama koje im je podelila bela Amerika (poludelih kriminalaca i divljaka) – već stvorene stereotipe su karikirali do iznemoglosti, stavljali na trake i prodavali nazad deci te iste bele Amerike koja je obožavala da se preneražava nehajnošću, drskošću i nasilnošću njihovih crnaca.

U isto vreme, gengsta rep je bio oda, posveta jednom životnom stilu, pogledu i navikama koji je bio sušta suprotnost standardnom pogledu građanske Amerike: poslu od 9 do 5, školovanju, porodici, plaćanju dažbina državi itd. Bio je posveta životnom stilu koji je živeo sa druge strane seksualnih predrasuda i konzervativnosti, sa druge strane kritikovanja neumerenog života i uživanja u seksu, piću, drogi i nasilju. Gangsta rap je slavio – preterivanje, slavio je taj dert, ono što puritanci sa gađenjem odbijaju, a ono što ljudi sa socijalne margine često koriste kao neke referentne tačke za proveru svoje životne moći i uticaja.

Prosto, crnci nisu hteli da, u takvom društvu, pristanu na stare antičke norme o poželjnom umerenom životu. I ako su i repovali o ubijanju, u tim pesmama su ubijali neumereno. I ako siluju, može da se desi da siluju i mrtvu ženu. Scarface dolazi tu i baštini tu tradiciju. 

Rekao bih da su Kool G Rap, Biggie, Raekwon i Prodigy pronalazili razne vrste inspiracija upravo u ovom albumu dok je istočni gangsta rap bio još uvek u povoju. Scarface i Bushwick Bill će čak stići da gostuju na sjajnom albumu Kool G Rapa iz 1992. Live And Let Die koji je, uz Tim Dogov prvenac, prvi pravi gengsta rep album u Njujorku. Takođe, rekao bih da ovaj album bio poveća inspiracija Prince Paulu i RZA-i svojevremeno kada su radili Gravediggaz projekat.

Za ovaj album takođe moram napomenuti da je primetno nejednakog kvaliteta i da određene teme nakon pola albuma kreću da se ponavljaju. Produkcija takođe kreće u određenom momentu da gubi fokus i da postaje previše generična, čak i za 1991-u. Doduše, ona polovina koja je življa i originalnija je jedna od najsvetlijih tačaka repa devedesetih godina. Sama naslovna numera, Scarface-ova pesmica i miks čuvene replike Tonija Montane o „reči i mudima“ su stvarno i više nego dovoljan razlog da se ovaj album rotira svakih godinu dana.

Najaća stvar: Born Killer

Ice-T – Original Gangster (1991)

Realno, teško je praviti listu ove vrste bez jedne prekaljene igračine kakva je Ice T. 

I ne samo on radi njega,  nego on radi ovog albuma koji je u vreme kada se rep igra polarizovala ne toliko oko obala, koliko oko Public Enemy-NWA duela – uspeo da preseče i napravi idejno jezgro koje je presecalo od oba skupa: crno-nacionalističkog i gangsterskog. I nije da ta dva „plana“ borbe (jer i jedan i drugi su putevi za ekonomsko oslobođenje) nisu pre 1991. dolazili u kontakt, tačnije bili su centralno mesto tokom ere Crnih Pantera i bili su centralno mesto u ključnom blaxploitation filmu „The Mack“.

Raprava koju ovde imaju Goldie i njegov brat koji je preuzeo afričko ime Olinga je istorija crne Amerike u zadnjih 40-ak godina zipovana u 2 minuta. Toliko napetosti i tenzije je bilo oko ova dva pola, da su nužno oba morala da nađu svoj put i kroz hip-hop kulturu i čak i dan-danas, imate one ljude koji bi hip-hop i njegovo mesto gledali kroz oči „socijalno svesnog“ Olinge i kroz oči onoga što smo naučeni da doživljavamo kao „socijalno besvesno“ – Goldija, dakle kroz oči prestupnika.

Goldie tokom tog dijaloga, naime, ispucava liniju koja je kamen-temeljac gengsta repa u Americi, a to je „Mayne, bein black AND rich means something“. „Crn“ i „bogat“ je stvarno ta kombinacija koja u Americi uvek ima kapacitet da ostatku društva malo podigne obrvice i stvori malo podozrenja. Ta tema apsolutno do dan danas, čak i posle 20 i kusur godina nastavlja da šuri pajsere i da skuplja pare, a to vidimo kroz ovo  – dakle, bez problema i danas. 

„Svi da gledaju“ – ne samo da gledaju, nego da i preziru, da se gnušaju, da se dive, da poštuju i da strahuju od bogatog Crnca. I da ga kupuju, naravno.

Tu je Ice T našao kapacitet da se ubaci i ispriča fenomenalnu priču o „Originalnom Gangsteru“.

Sam termin O.G. označava prekaljene crne pucače, ljude bez kompromisa i ljude bez neke griže savesti. Idealne kriminalce, ali i kriminalce koji neće paktirati sa vlastima, koji žele da svoje imperije grade neovisno i koji se čak nikad neće libiti da ugroze svoje imperije, ako bi njihovo očuvanje značilo saradnju sa policijom. Na ovaj koncept su se nastavljali i Raekwon i Ghost, Tragedy Khadafi, Nas, Prodigy, Smif n Wessun, Biggie itd. Na ovom albumu se možda prvi put postavljaju osnove tog „filozofskog gangsterizma“ koji će tek u Njujorku (uz učenja Five Percent organizacije) dobiti svoju detaljnu razradu.

Verujem da je ova unikatna pozicija omogućena time što je Ice T ipak izdanak istočne obale (poreklom iz Nju Džersija), ali je imao ozbiljnih kontakata sa gang kulturom Los Anđelesa i bio Crip neko vreme. Takođe, Ice T je imao reputaciju da je skoro napamet znao knjigu Iceberg Slim-a „Pimp:  The Story Of My Life“, koja ranih sedamdesetih bila bestseler, a bavila se životom Roberta Becka aka Iceberg Slima, koji je bio makro. To su bili prvi makro-memoari moderne Amerike koji nisu baš imali neku optimističnu poruku, već su se više bavile ličnim uvidima u kulturu i brutalnost podzemlja. Ice T je svoj pseudonim dugovao Iceberg Slimu, a svoj gengsta stil (nakon što je odbacio party electro kojim je krenuo) je dugovao nikom drugom do filadelfijskom Park Side Killa ocu gengsta repa, Schooly D-u.

U dve manifestne numere sa albuma, naslovnoj i “New Jack Hustler” (koja je išla na „New Jack City“ sdtk) – Ice T je ispleo celu priču koja se bavila mestom uličnog crnje u savremenom američkom kapitalizmu i ponavljano postavljao pitanja „zašto nama nije dozvoljeno da jurimo uspeh, uticaj i moć ako je to sve što vidimo kao poželjno sa belih medija ?“. Crnačka kultura i njena srednja klasa (sačinjena od advokata, pisaca, lekara i profesora koji su uspeli da uđu u sistem) se prosto poistovetila sa tim „savetima“ koje je američka država davala crnim ljudima u nameri da ih „uključi u sistem“ – da se malo školuju, upristoje, okupaju, nauče manirima, prestanu da psuju, da se ostave kriminala i prekosti itd. To su bili stereotipi u koje je bela Amerika gurala getoizirane populacije i pravdala se da odgovnornost za isključenje tih ljudi nije na državi, već na njihovoj odluci da žive „kriminalno“. Naglom popularnošću repa i otvaranjem mogućnosti da se brzo i lako zarade pare prodavajući belcima geto priče i fikcije, ceo ovaj potisnuti kovčeg crnog stida i kompleksa se otvorio i počeo da udara ljude po glavama. Crnci su odlučili da više nema nazad i da više nema Kultivisanog Crnca. Valjalo je napraviti mesta za Lošeg Momka i u ulozi lošeg momka Ice T je bio predsednik.

Treba isto primetiti da je Ice T iskusno držao na oku i belu populaciju koja je slušala gitarsku muziku, budući da je rastao sa bratom koji je slušao isključivo hardkor pank i tadašnji metal. Njegov projekat sa crnom hardkor grupom Body Count je bio još jedna tačka proboja njegove prodaje klincima koji su tražili dodatni eksces u muzici. Semplujući Black Sabbath i Led Zeppelin, Ice T je poslao suptilnu porukicu klincima koji do tad nisu slušali rep, iz bilo kog razloga - sledeći dobro oproban recept rada Rick Rubina sa Public Enemy-em. Ne mogu da kažem da sam previše opčinjen radom Ice T-a sa gitarskim bendovima, ali Body Count projekat je svakako 10 klasa iznad svega što je kasnije tokom decenije označavano “rap metal” ili “nu metal” etiketama. Kasnija pojavljivanja po raznim serijama i onaj sramotni "bif" sa Soulja Boy-em ne bi komentarisao, jer se trudim da mi Ice T ostane uvek u pozitivnoj emociji.

Najaća stvar: New Jack Hustler

Raekwon The Chef – Only Built 4 Cuban Linx (1995)

Nazad u Njujork.

Namerno sam izostavio Illmatic i Ready To Die jer ta dva albuma, koliko god dobra i slavljena, nisu konceptualna. Stavljena jesu u neki okvir “povezane ideje” (razvoja od života do smrti), ali ta ideja nije praćena tokom celog albuma, posebno ne na Ready To Die. Iako jesu temeljci njujorškog bum-bepa, jedan album visi previsoko, previsoko iznad glava tog poteza 1994-1996 kada je Njujork bio na visini jedne dosta zajebane muzičke estetike. Istočni boom-bap je nešto što možda i treba da dobije svoj članak ovde, a do tada treba reći da je malo ko znao da ovim albumom i onim što ide iza ulazimo u poslednje godine te njujorške ortodoksije sporih i kompresovanih bubnjeva, opskurnih i iščašenih semplova, karakterističnih deliverija, ratnih priča sa ulica grada koji ne spava, fascinacija kriminalnim životom, njegovim opasnostima i privlačnostima…

Wu Tang Clan je predsednik tog celog talasa, bez ikakve sumnje. Predsedništvo revolucije. A ako moram da biram, Raekwon je taj generalni sekretar, šef finansija.

Sam naziv, da je album pravljen za “zlatne lance” je pojašnjenje kome je namenjen i o čemu se radi. Ovde je klasično gengsta dizelašenje dignuto na jedan poseban duhovno-filozofski nivo presečen seksualnošću, drogiranjem, oblačenjem, ishranom… a ceo album je super šifrovan slengom Wu Tanga za koji se tad činilo da mu nema ni kraja, ni pravila. Što se mene lično tiče, do sada mi je ovo najbolji album repa. Do skoro mi je to bio Kool Keithov Octagonecologyst, ali ako uzmemo u obzir koliko je Wu i sam Raekwon centralniji fenomen hip-hopa i koliko je rad te grupe i ideja imala značaja, mislim da je u tom duelu stvar jasna. 

Ovo je savršeno realizovan muzički film, audio book sa najsjajnijom muzičkom podlogom, definitivno najveći RZA-in muzički rad.

Raekwon je treći bio na redu za izdavanje solo album, nakon Method Mana i ODB-a. Method Man je trebao tu da odigra ulogu psihodeličnog delikventa, momka narkomana sa brdom flow-ova i karakterističnim glasom, ODB je imao odrešene ruke za bilo koju ulogu, dok je Raekwon trebao da izbaci i konceptualizuje onu “mobster” stranu Wu Tanga, onu stranu koja je bila fascinirana italijanskom mafijom. I realno, Raekwon je to najjače odradio iz više razloga: prvi je taj njegove direktne veze sa tom vrstom aktivnosti i tom vrstom kulture koja je u Njujorku bujala još od dvadesetih godina, drugi je razlog njegove lične harizme, posvećenosti, fokusiranosti i sjajnoj tekstualnoj organizaciji (ali i velikom sposobnošću apstrakcije), treći je taj što su on i Ghostface (koji je u ovom filmu u značajnoj sporednoj ulozi) tih dana baš ludeli po gradu, bifovali sa Biggie-jevom ekipom, rokali se koksom, Ghostface-u je čak bio zabranjen ulaz u klub “Tunnel”, koji je ključno mesto 90s hip-hopa u Njujorku. 

Tek posle ugovora sa Loud Records (koji je bio pod pokroviteljstvom RCA Records u to vreme), Rae i Ghost dolaze u kontakt sa velikim novcem za koji ne moraju da se cimaju. Garderoba, žene, droga, nakit, najluksuzniji šampanjac, kola – sve je to plaćala bela korporacija. Na njima je bilo samo da isporučuju – stil. I isporučivali su ga kao što dileri markiraju svoju robu da bi je razlikovali od konkurencije – kaseta je bila pakovana u ljubičasto pakovanje.

Sam način na koji je Rae došao do pseudonima za ovaj album (Lou Diamonds) bio je poprilično – ciganski, ako smem tako da kažem. Naime, negde oko 1994-e Steve Rifkind (predsednik Louda) ih je vodio u skup restoran na fensi večeru gde su oni naručili najskuplji šampanjac, ne znajući koji je to. Kada je konobar doneo Cristal šampanjac, Rae i Ghost su bili oduševljeni fensi dizajnom boce Cristala. Rae je pročitao ime čoveka koji je stvorio Cristal šampanjac, Louis Roederer. Lou Diamonds je bio spoj tvorca šampanjca i Raeove fascinacije – skupim nakitom, koji su on i Ghost u to vreme maksimalno eksponirali. U vreme celog tog ludila (kasna 94-a, rana 95-a) oni odlaze na Barbados, gde uživaju u ribljim salatama i raznim vrstama hrane o kojima su samo mogli da sanjaju dok su bili sitni kriminalci po Staten Islandu. Ceo životni stil, cela ideologija se ispisivala sama od sebe. Raekwon i Ghost su ovde prosto ispucavali stil, samo marke garderobe koje su se nosile u to vreme i koje su njih dvojica proslavljali u periodu slikanja za OB4CL, katapultirane su u hip hop beskonačnost: marke kao što su Ralph Lauren (koje Rae vrti od “Can It Be So Simple”), Tommy Hilfiger, Guess, Gucci itd. Prosto, imidž i priča su bili tako jaki, da ništa tada nije moglo da se meri sa appealom tog Wu dvojca.

Ovaj album slušati pesmu po pesmu izdvojeno znači mašiti originalnu zamisao Raea i RZA-e. 

Uz semplove iz gangsterskih filmova, uz fenomenalne skitove koji su u pravom smislu reči “veći od života”, uz nikad sinematičniju RZA-inu produkciju, uz Raeove fenomenalne tekstove (pozicije pričanja, sleng prijave, kombinovanja nekoliko paralelnih ideja) - ovaj album je najfinije osmišljen i realizovan rep album sa kriminalnom tematikom, koji je balansirao elementima kao što su filozofija, odeća, ishrana, istorijske anegdote; sve na ravnoj nozi. 

Ambiciozno do ludila i perfektno odrađeno do ludila. Pritom je tu i mlađani Nas.

Najaća stvar: teško je previše, ali verovatno Knowledge God

Smif N Wessun – Dah Shinin’ (1995)

 

Idemo dalje sa Njujorkom i Bruklinom.

Boot Camp Clik, koji su činili Black Moon, Originoo Gunn Clappaz, Heltah Skeltah i dvojac o kome pričamo je bila ekipa koja je uz Wu redefinisala pojmove funkcionisanja NY rapa od ’93-e nadalje, sve do recimo ’96-e i ostavila dubok trag u hip-hop kulturi, načelno kao jedna od najjačih grupa ikad.

Njihov produkcijski dvojac (Beatminerz) i RZA su (uz recimo Premiera, Q Tipa i Showbiza) osmislili boom-bap zvuk  ranih devedesetih od koga još mnogi danas ne mogu da odu, emocionalno. I ja razumem zašto ne mogu, samo ne razumem zašto pokušavaju da ga imitiraju i reanimiraju kad rade stvari koje muzički i umetnički idu u totalno drugom smeru. Boom bap je bio posledica kratkog sempl vremena SP1200-ice, glavnog semplera te ere – i njegove tehnološke karakteristike umnogome su odredile zvuk i estetiku zvuka tog vremena. Ljudi to često previđaju, ali sredstva na kojima se proizvode stvari često bitno utiču na to kako će te stvari izgledati i sasvim je prirodno da jednom kada je tehnologija otišla dalje (i kada se prešlo na druga sredstva), da se finalni proizvod (u ovom slučaju muzika) promenio. Hip-hop ionako nikad nije bio muzika stazisa, kultura u kojoj se cenila neka “klasičnost” i “statičnost” – već upravo obrnuto, biti “fresh” znači pratiti korak vremena, duh vremena.

Duh vremena 1994-e na istočnoj obali je, doduše, i meni možda najdraži hip-hop period, to je razdoblje koje mislim da najbolje poznajem i zvuk kojem se rado vraćam (!). I da je bilo sreće i ekspeditivnosti u odnosima sa lejblom Priority, album bi se priključio tom klasičnom NY kanonu ’94-e (jer je tada sniman), ali zbog raznih peripetija album izlazi tek početkom 1995-e.

Nisam nikad precizno razmislio na temu koja bi bila razlika između naprimer Wu ekipe i BCC ekipe, ali na prvu loptu reklo bi se to što je Wu imao znatno univerzalniju ekipu (krimose, mislioce, ludaka i zavodnika), dok je BCC čisto njujorško ‘90s sajferašenje – dakle timberlenke, maskirna odeća, Champion duksevi, North Face prsluci, buksne i udri. Wu je tih godina uspešno balansirao i sa tim urbano-vojničkim stilom, ali i sa elementima drugih uličnih fazona, putem kontakata sa krimi-kulturama koje su bile evropske ili latinoameričke. BCC je ovde oslonjen skoro isključivo na crni Bruklin, na crnaštvo u neprerađenom smislu i na kulturu jamajčanskih doseljenika u Bruklin.

Dah Shinin’ je takođe koncept dosta sjeban i dosta obiman. Samo povezivanje nekih geto crnaca iz Bruklina sa remek-delom Stenlija Kjubrika i direktan omaž filmu kroz spot za numeru “Wontime” je, pa onako… prilično zajeban potez i neočekivan izvor inspiracije i konekcije. Omot albuma je omaž albumu He’s Coming Roya Ayersa iz 1972, pretpostavljam jer je tu stvar "We Live In Brooklyn Baby", koja je posvećena upravo Bruklinu i ljudima odatle. Upravo iz te pesme je uzet sempl i refren za remek delo ovog albuma, "Home Sweet Home". Upravo ta numera (pored bombi i hitova kao što su “Bucktown” i “Sound Bwoy Bureill”) je najširi, najzahtevniji zamah koji su Tek i Steele preduzeli u obeležavanju svog kruga uticaja, i taj krug nije mali. Tekove strofe posebno u toj numeri su nivoi širine Raekwona i Nasa bez ikakvih problema i upravo kroz tu numeru se vidi nenormalan opseg uticaja i tema kojima je ulica Njujorka baratala u to vreme.

Sama činjenica da su to jamajčanski potomci, odgajani kroz kulturu kriminala i filozofsku doradu muslimanske 5% ideje, koji pričaju o tome da ne mogu drogu da daju na ler, jer novac se mora štedeti zato što “imperije treba da se grade, a automati da se kupuju” i gde Tek završava strofu sa “vidimo se u revoluciji u Crooklynu, vojniče” – je nešto što je meni i dan-danas potpuno nerealan sklop okolnosti. Toliko nerealan da moram da okačim ovde tu strofu

This is the story of a place that we call home
Where the kids pack heat when it’s time to roam
Everybody’s on the scramble, life’s a gamble
Hoppin on the white horse, tryin to get a handle
On the fast pace that we call the last race
Step wit precaution when you enter this place
We got a spot on every block that makes ya dreams come true
Just come correct wit the snapses or ya doo
Don’t come cryin broke, still tryin to cop the dope
What parts of ‘no’ do not you understand bro ?
We can’t afford to take shorts or be playing sports
Empires need to be built, mack 10’s bought
Or even caught for them deceased ass hustlers
And we still got the pound for ya living muthafuckas
What goes around comes back to the roots
See you at the revolution in Crooklyn, troop

Cela pesma je na kraju povezana kao posveta Bruklinu, jednom centralnom mestu crne kulture u Americi, ali Bruklinu kriminalaca, blejača, pucača, vojnika ulice u jednom neprestanom ratu sa suparničkim ekipama i policijom, u borbi za taj dan kada će to ili prestati ili će se dogoriti Armagedon. U to ime, u ime konačnog rešenja, sve ekipe u Bruklinu trebaju da “lick a shot”.

Na albumu nema filera, Tek i Steele su jedan od najprespavanijih dueta repa, i generalno je ceo BCC nažalost ostao samo sveta krava elitističkih šizofrenika koji se kunu u 90s rep i njihova slatka mala tajnica. Što je, kažem, prava šteta - jer je tematika cele te prve postave njihovih albuma izuzetno komunikativna: bez ikakvih sranja, sa strejt bitovima koji sazuvaju i sa emsijevima koji su 200% na ulici – ne po bibliotekama, rečnicima ili pozorištima. To što smo danas dočekali da se Boot Camp Clik stavlja u isti koš sa, naprimer, Army Of The Pharaohs ili sa nekim Marcom Polom i Toraeom - to je priča za neke druge prilike.

Ovaj album je jedan od krunskih momenata NY gengsta fazona, koji je začinjen tonama slenga najrazličitijeg porekla, sjajnom emsi hemijom, pretvrdim, prljavim bitovima i koji je celu svoju ideju, da bruklinski i njujorški geto život prevede sa “The Shining” na “Dah Shinin” – izvela na najvišem nivou.

Najaća stvar: Sound Bwoy Bureill (ipak se ništa ne dira sa tim slengom Kariba)

Najaći konceptualni albumi 90s rapa vol. 1

Prethodnih nekoliko dana blog je potpuno eksplodirao od popularnosti, javljali su se, naime, članovi Beogradske Filharmonije tražeći mi da sastavim, ako sam pametan, listu najboljih koncept-albuma repa svih vremena.

Konceptualni album je, inače, zaostavština rock kulture i muzike. To su albumi koji se celim svojim tokom bave jednom, manje ili više, jasnom idejom, dakle konceptom. Šezdesete godine su, naravno, porodile i ovu ideju i od tada se, manje-više, umetnička uspešnost jednog albuma gleda i kroz to koliko je autor uspeo da ostane "na tačci"; dakle da priča jednu priču raznim pričama i skicama tokom tih 50-ak minuta, koliko traje prosečan album.

Rep muzika, svakako, nije zaostala u svom doprinosu ideji "konceptualnog albuma". Ja sam izabrao neke svoje favorite, moguće je da ću izostaviti nešto, a moguće i da ću napraviti jako definitivnu listu.

U svakom slučaju, još jedno remek-delo je u procesu, baki.

Public Enemy: Fear Of The Black Planet (1990)

Mislim da ne grešim u tome što ovaj album stavljam na NO.1 konceptualni album repa svih vremena. Mislim da je Cuban Linx blizu, ali je ovo ipak 1990. i dolazi u jednom bitno drugačijem periodu od 1995., samim tim kulturološki ima veći značaj. Ovo je prvi album koji je vizuelo-marketinšku stranu promocije stavio u vrlo bitan plan: dizajn omota, logotipe, video promocije, spotove itd.

  

“Strah od Crne Planete: Konta-napad na svetsku dominaciju” izlazi u momentu kada je “drugi talas” političke borbe crnaca u Americi bio na vrhuncu. Ako bi prvi talas bio smešten u period od 1964. do 1971. (grubo), “drugi talas” je itekako imao veze sa pojavom rep muzike. Ne u smislu “rep je stvorio taj pokret” ili “taj pokret je stvorio rep”, odnos je ipak malo složeniji. Složen utoliko što se taj politički pokret (koji se, pre svega, odnosio na aktivnosti crnih intelektualaca i studenata po koledžima) poklopio sa onim periodom hip-hop kulture kada ona počinje da biva zanimljiva korporacijama koje su od nje napravile multimilionski, svetski dostupan proizvod. To je dakle period oko 1986. ili 1987. godine. 

To je period kada su ogromne pare počele da ulaze u hip-hop i kada su doslovno sve veće izdavačke kuće se trudile da imaju svoje “ljude na terenu” koji će im doneti najekskluzivnijeg mladog talenta sa ulice.

Stoga, ne treba da čudi to što većina ljudi neku ideju o “pravom hip-hopu” povezuje dobrim delom sa tim da li taj neki “hip hop” ima ili nema određenu političku konotaciju, da li se tu priča o nekoj revoluciji, o nekoj pobuni, o nekim potlačenim ljudima i otporu nekom diktatu. Prosto, u isto vreme kada se hip-hop predstavljao Evropi i ostatku sveta, on se predstavljao militantnim spotovima koji su bili protiv policije, protiv rasizma, protiv belačke birokratije, protiv vlasti načelno. Ako na to dodamo da je hip-hop tada generalno bio nova kultura (govora, oblačenja, estetike, ponašanja) – shvatićemo da nije bilo lako otrgnuti se utisku da je najvažnija ideja koju ova kultura pronosi jeste – ideja nekakve pobune, neslaganja itd. 

Kasnije, kada je taj politički naboj oko 1993. našao svoj kraj, mnogi koji su hip-hop cenili isključivo po osnovu parametra “pobune” su se razočarali radi onoga što su našli u srži kulture – raspojasane, nasilne, drske, mahom nezainteresovane crnce, haslere, koji žive od dana do dana.

No, vratimo se ovom albumu koji je ideal politički angažovanog rep albuma.

Nekako je sve išlo na vodenicu Public Enemy-a u tom trenutku: politička ofanziva, zatim uspon Spike Lee-a (koji je režirao možda najinspirativniji rep spot za potrebe ovog albuma) kao režisera, prisustvo Ice Cube-a kao džokera na albumu, Chuck D-evo potpuno ostvarenje kao tekstopisca, Flavor Flav-ova inspiracija i Bomb Squad koji je tada sigurnio bio najelitniji bitmejkerski sastav rep muzike, pored Marley Marla.

Od početka do kraja, ovaj album je posvećen aktuelnostima crnačkih preokupacija u periodu 1986-1992: rasizam u svim svojim pojavnim oblicima, nezaposlenost, krek epidemija, odnosi između crnog muškarca i žene, cenzurisanje rep muzike i crnih autora uopšte, ponovno promišljanje crnog nacionalizma i čitav splet dilema iz ’60-ih itd. I čitav taj paket, PE kolektiv odrađuje maestralno. A konkretno, sam period oko izdavanja albuma je bio prepun maltretiranja crnaca po Njujorku i okolini, prebijanjima do smrti od strane policije, čak i sukobima sa tamošnjim italijanskim i irskim ekipama (naravno onim koji su se smatrali dužnim da “brane svoje belo poreklo”).

Takođe, čini se da ovde umetnost „skita“ (malih nemuzičkih celina koje povezuju album) počinje da dobija jako bitno mesto, iako su i albumi kao „3 Feet High And Rising“ i „Edutainment“ polagali dosta na skitove. Skitovi su, čini se, pomalo zaboravljena umetnost hip-hopa i tokom devedesetih imati uspešan album je često značilo imati kvalitetne i autentične skitove. Kada je reč o skitovima na ovom albumu, iskreno je teško setiti se jačeg od ovog, koji je sastavljen od delova uključenja u emisiju Alana Colmesa, političkog radio novinara.

Mogao bih da pišem dosta o ovom albumu (ili o svakom sa liste), ali mi je prvenstvena namera bila da ukažem na određene okolnosti pod kojima su nastali ovi albumi i da bacim svetlo na neke od ideja. FOTBP svakako nije album koji zaslužuje da se kasapi pesmu po pesmu i bit po bit, jer je praktično kontinualna putanja po početku poslednje decenije XX veka, zvučno i izvođački.

Nema sumnje da je ovaj album koherentnija i složenija celina od It Takes A Nation Of Millions..., ali prosto, beli liberalni rock novinari su imali dve godine da od tog albuma prave novu Bibliju pop muzike, pa je to ostalo do dan danas. Takođe, ako pričamo o toj nakaradnoj kategoriji “političkog repa“, ovaj album ostaje skoro usamljeno-remek delo ovog žanra, uz još nekoliko dodataka iz ovog doba. PE, u svom najboljem periodu, imali su sjajno balansiran odnos zabave i „poruke“, najbolje bitove tada kucane, najboljeg hajpmena ikada, sjajan vizuelni imidž i pre svega – imali su ljude iza sebe, imali su ulicu, slušali su se i u kraju, jednako kao na nivou zemlje i u celog sveta. Nije da tu nije bilo nekih internih logičkih grešaka (recimo te da se crnci pozivaju da se registruju da bi glasali, slična zabluda kao i iz 1963.), ali je stvar rađena sa stilom i rađena je jer niko drugi u crnoj zajednici, u napetom periodu, nije imao muda da iskorači i pokuša da artikuliše to što se dešavalo.

Danas, tužne figure kao Immortal Technique ili Vinnie Paz mogu samo da sanjaju o nivou dubine koje su rime PE-a uspele da prokrče na američkim ulicama. Zašto, zato što prosto nikad neće istinski razumeti šta znači “Make you all jump along to the education”. Eto zato.

Najjača stvar: Brothers Gonna Work It Out

N.W.A. – Efil4Zaggin' (1991)

E sad, sa druge strane kontinenta i rep izraza, imamo ekipu iz južnog Los Anđelesa koja nije bila iz fazona da drži nekome lekcije o tome da treba politički da se organizuje ili o tome kako da tretira svoju lepšu polovinu.

Na svom prvom albumu Straight Outta Compton, NWA su važnost porekla iz nekog kraja podigli na novi nivo, na nivo čak viši od onog “Bronx-Bridge“ rata između KRS-Onea i MC Shana. Compton i South Central Los Angeles uz NWA dolaze na mapu hip-hopa, time i na mapu sveta kao surov i beskompromisan kraj u kome jedini vid društvene organizacije jeste gangstersko, krajevsko, najlokalnije organizovanje i to ne iz nekih velikih i plemenitih pobuda kakva je, naprimer, rasno oslobođenje- već iz najličnijih pobuda samoodržanja i preživljavanja.

Ova dva koncepta; koncept artikulisanog, širokog političkog bunta i lokalno-krajevski koncept „prijatelju lako ćemo“ su se žestoko klali početkom devedesetih i taj razdor je bio više nego očigledan i u hip-hop muzici. Ice Cube je ( barem na spoljnjem, ideološkom nivou) NWA napustio, između ostalog, zbog toga što je tražio artikulisaniju političku priču. Za kratko vreme, pronašao ju je uz Bomb Squad i učlanjenje u Naciju Islama. Ipak, MC Ren, Dre i Eazy E nisu imali nikakvu „preskondiciju događaja“ i želeli su da ostanu samo ono za šta su se izdavali – „krupne crnčuge sa krupnim kurčevima koje su uvek u kombinaciji".

U principu, E4Z je pogled na iste teme koje PE dotiče na FOTBP, razmak između 2 albuma je bio godinu dana. Oba albuma su imala izvrsne skitove i oba albuma su doktorirala tu umetnost ranih devedesetih sa brdima semplova: filmova, radijo stanica, TV-a koji su vam stvarali utisak da zaista slušate neki nad-medij, neku fragmentiranu stvarnost koju je neko probrao za vas, sabijenom, spakovanom, isporučenom direktno u centar.

Sa ove distance gledano, Efil4Zaggin ostaje daleko dosledniji pokušaj tumačenja svih lavirinata modernog američkog društva i analiziranja puteva koje mladi crni muškarac može prokrčiti tuda. NWA nikad nisu imali zablude o nekom revolucionarnom pokretu crnaca koji će transformisati američko društvo, niti su želeli da znaju ko je „ukrao soul“ (iako su želeli nešto drugo, slično), nije ih se ticalo što su crne žene sa belim likovima, niti ih se ticalo koji bi bio pravi tretman crne žene i kako se postaviti pravilno tokom odgoja dece. Već u drugoj numeri, Niggaz 4 Life, ceo proglas i koncept biva jasan – „gettin paid like a mothafucka“. I uz to, ostati „Crn“. A to je sa NWA bilo dosta teško, jer dok su PE svi svojatali i grlili, crni intelektualci i beli studenti, NWA su često osporavani i u svojim geto zajednicama. Tako je bilo jer su dirali po najbolnijim tačkama stereotipija koje su se ispredale o crncima u Americi. Odjednom, 3 lika odlučuju da zajašu te stereotipije, da ih pojačaju 100x i da ih takve, prelude i neobrađene prodaju belcima - pritom jebajući kevu svima i svakom.

Kako je već to jedan DJ dobro napomenuo ovde - „pojavom grupe N.W.A. i njihovim radikalnim zaoštravanjem izraza gangsta rapa, popularnost Public Enemyja opada kod mlađih naraštaja. Umesto uvida, saveta i pridika Public Enemyja, N.W.A. i njihovo suvo ispostavljanje direktnih rima o oslobođenju u vidu raznih telesnih uživanja (do koga se dolazi i koje se čuva vatrenim oružjem) su mladim Afroamerikancima (a posebno stanovnicima getoa) delovali moćnije, konkretnije i prihvatljivije. Neposrednost i sirovo, neuvijeno ispostavljanje rasnih, klasnih odnosa kao i odnosa među polovima, učinile su poetiku N.W.A.-a primamljivom i za belu omladinu. Geto perspektiva združena sa borbenim rap stavom je, naime, nerafinisanim poetskim kazivanjem društvenog života stvorila ekumenski izraz koji korespondira sa velikim delom svetske populacije davanjem glasa njihovim nemuštim željama, potrebama, strahovima.”

Što se mene lično tiče, nema sumnje da je koncept “Nigga”, – politički koncept, iako mnogi oni koji ga ljušte na “politički rep” ne mogu da shvate tu poziciju. U suštini, sve ima svoju političku konotaciju - svaki akt koji preduzmemo, svaka misao koju javno izgovorimo i koja putuje društvom je čin politike, izražavanja javnog mišljenja o nekom društvenom fenomenu. NWA, crnci iz Los Anđelesa, su Eazy E-vim pozivom “Wouldn’t you like to be a nigga, too?” prodali milione ploča i prvi put posle Richarda Pryora, stavili nosač zvuka sa reči “nigga” u nazivu –na vrh Billboardove liste. 

Iako se šuškalo da NWA znači i da “mi belci nismo dozvoljeni” – belci su otkinuli na “političku nekorektnost” jednog skoro kepeca-mešetara, jednog sjajnog emsija sa italijanskim imenom i jednog šmoklje-buce koji je imao uvo za muziku, a i za dekranje ideja. I progutali svaku reč surovo prepumpanog koncepta koji je oživljen opet; koncepta starog 150 godina, koncepta Badmana koji je putovao sa američkog juga gde god su crnci išli. Badman – taj kotrljajući kamen koji ne ubire mahovinu, preživljavač, hladan, distanciran, ali zabavan, životan, koji ume sa ženama, koji je i ubica, koji je i prevarant, koji je dobro obučen, koji u dobrim kolima tuca dobre ribe…

N.W.A. su mit o Stagger Lee-u ubacili u novo okruženje – okruženje poslednje faze kapitalizma u kojem su fabrike raspuštane da bi se selile u Aziju, okruženje semplera, gramofona i ritam-mašina, okruženje italijanske garderobe, pejdžera i džipova. Koncept je bio tako moćan da ga i sada klinci iz Novog Sada besomučno rabe i habaju do neprepoznatljivosti trljajući rukice, noseći plastične naočare i hvaleći se “kako mogu da prežive gde god da ih staviš”. A sve je krenulo mitom o nekom crnom ekscentriku iz Sent Luisa, još pre XX veka, događajem koji nikad nije potvrđen u celosti.

“Badman” koncept je, ispostavilo se, u ovoj barem etapi odneo pobedu nad “Revolutionary” konceptom. 

I ne samo to. 

Iako su oba naravno uvučena u mejnstrim sistem, čini se da je “Revolutionary” paket koji nam je nudio PE bio mnogo lakše i brže apsorbovan od strane istog tog sistema koji je smarao i smetao i Chuck D-u i Eazy E-u. Vratimo se na pitanje Eazy-evo, “Zar ne bi i ti voleo da budeš čamuga?” – ovo pitanje je ključno pitanje našeg doba, doba u kome je crna kultura masovno označila sve kulturne proizvode koje danas imamo. 

Samim tim pitanjem, nas je NoWhitesAllowed organizacija inicirala u koncept bivanja “Crnjom”, koncept koji je očigledno iznad rase ukoliko odigrate prave poteze pravim kartama, naučivši sve prethodne lekcije. Kupiš album, oduševiš se, pročitaš dve tri knjige, batališ predrasude, lepo se obučeš, skontaš neke istine i jednog dana, cap – tvoja svetla koža može da zavara ostatak ljudi.

Najaća stvar: Alwayz Into Somethin'

Ice Cube – Predator (1992)

Ako slušate rep i ne znate barem minimum informacija o pobunama koje su se desile u Los Anđelesu 1992-e, onda ste u problemu. Prema mom mišljenju, ove pobune su trajno uticale na pravac koji će hip-hop kultura uzeti u narednim godinama, a i nekoliko baš jakih albuma je urađeno na krilima pobune (Guerrillas In The Mist, Neva Again, Sleepin With The Enemy, Kizz My Black Azz, kao i remek delo Dr. Drea “The Day Niggas Took Over”).

Nakon što se odvojio od NWA, Cube je imao dva jako uspešna albuma koje je radio pod patronatom Chuck D-a i Bomb Squada, ubacujući se na priču crnog nacionalizma koji je dolazio sa istoka. Iako doduše, Cube-ov crni nacionalizam nije baš išao tako glatko kao onaj emancipovani Chuck D-a: Cube je imao mnoge probleme i sa članovima crne zajednice oko toga što je i dalje žene nazivao “kučkama” i u svojim pesmama ih tretirao ovako ili onako. Jednostavno, to su bile i najteže i najslađe godine za gengsta rep. Svuda preti osuda, nikad ne znaš ko može da te optuži da urušavaš moralnu strukturu slušalaca – a opet sa svakom tom optužbom skače potražnja i hajp. 

Ali i ne samo to: pošto je rep tada bio relativno nov i poletan, masa nekih očekivanja se svalila na leđa likova koji su do pre dve godine ili tri repovali na uglu i u nekom raspalom studiju. Sada, od njih se očekivalo da budu neki očevi i oci nekog novog pokreta koji će ili crne ljude ili sve nas odvesti na neko bolje mesto, samim tim da paze svaku reč, svaki nastup itd. I taj cilj, cilj političke promene je sasvim opravdan i legitiman. Ono što nije, sa druge strane, legitimno jeste da se od muzičara očekuje i zahteva da se u tom pogledu prilagođavaju tom cilju i da na taj način “skreću sa teme”.

Cube je od 1990. do 1992. prošao par radio emisija gde se objašnjavao raznim autoritetima šta misli u ovoj, a šta hoće da kaže u onoj pesmi. U međuvremenu desio se skandal sa prebijanjem Rodney Kinga, desile su se pobune i tu je pao taj povodac neke šire društvene odgovornosti koju je pre svega crnačka zajednica zahtevala od repera. Predator dolazi u toj klimi, gde Cube sebi dozvoljava da na omot izleti sa pajpom i dimom marihuane, nakon sedmodnevnih cepanja po Los Anđelesu.

A unutar pobuna i u izvesnom periodu nakon nje, desile su se mnoge stvari koje stanovnici onih izolovanih delova megalopolisa zvanog Los Anđeles nisu mogli da sanjaju. Mir u kraju, niko ne puca na nikog, ljudi iz suprotstavljenih ekipa prolaze slobodno krajevima u kojima su do pre samo par meseci mogli da zginu na keca. Na tim krilima “Today It Was A Good Day” postaje nacionalni rasni, ali i planetarni hit. Ta atmosfera te nezamislive i teško shvatljive lakoće življenja u tom periodu (koji i nije trajao predugo, ali je trajao) je možda najbolje tematizovana u toj numeri. Ali i neke druge stvari, kao što je recimo sama pobuna i želja za osvetom policajcima koji su skoro pretukli Rodney Kinga, kao u pesmi “We Had To Tear This Mothafucka Up” – koja je pa ne znam… teško mogu da se setim pesme koja ima ovakvu vibraciju i ovaj naboj, uz takav tekst i uz klipove iz pobune koje su ljudi stavljali na YT. Mislim da je ova pesma najbolji primer tog “gengsta aktivizma”, koji smo skoro inače mogli da vidimo i u Engleskoj. 

Ovde je Ice Cube definitivno napustio ideje “socijalne odgovornosti”, otvoreno podržavajući krađe i pucnjavu koja se tih dana odvijala na ulicama i što se mene tiče – to je jedino ispravno. Naravno, nema nikakve sumnje da je čitava crna, liberalna građanština optuživala ljude koji sebe zovu “Čamugama” – “evo, vi ste doveli do ovoga da sad pucaju na nas i da nas smatraju životinjama, konačno su se potvrdili stereotipi protiv kojih se 50 godina borimo”, ali se više nikon na muzičkoj sceni nije jebalo za to da se nekom objašnjava. E, to je Predator – album koji je, nakon pobuna, otvoreno zauzeo stranu ne samo “Crnu”, već i “Gangstersku”. Gangstersku - koja je građansku, tradicionalnu, belu Ameriku i onaj deo crnaca koji se saživeo sa takvom Amerikom - prestrašivao.

E sad, nije da je album kao album previše konzistentan, to je jedina mana u odnosu na one koji će ovde biti pomenuti. Album varira u kvalitetu, recimo da ima 5 bengera i 5 stvari koje se malo recikliraju, ali nivo energije i savršeni bitovi (povezani, očekivano, sjajnim skitovima) drže pažnju niz ceo tok. Pretpostavljam i da nije baš lako da, kad stignete do osme (“We Had To Tear This Mothafucka”) i pomislite “u, ima još” – nije baš svakom emsiju lako da ode dalje od toga i probije taj prag koji je podignut surovo na toj stvari.

Ali skitovi, istorijski momenat, savršeni tekstovi i preduboki bitovi (tvrdi zapad, a ne “svileni” zapad) i sama figura i značaj Ice Cube-a čine ovaj album jednom od tački fokusa tog doba.

A Tribe Called Quest – Midnight Marauders (1993)

Tribe je jedan od najvećih fenomena hip-hop kulture ikad. Jedna sjajna grupa, ukratko. Verovatno najslađa tajna hip-hop kulture, jer iako su prodali brda ploča i svaka šuša voli da ih navodi kao uzor, retko ćete naći ljude koji se sa razumevanjem lože na Tribe. 

ATCQ su bili likovi iz Kvinsa, ortaci iz detinjstva, standardna priča. Malo su se uhvatili sa lošim društvom kroz kolektiv Native Tongues, ali su održali kurs koji je bio vrlo daleko od cinizma i prezira koji su, npr. De La Soul gajili prema onome što je bila dominantna priča hip-hopa tih godina.

Native Tongues su činili oni sa Jungle Brothersima, De La Soul, u jezgru (kasnije su prišli i Black Sheep) i taj Native Tongues je odmah belačkoj štampi prirastao za srce, budući da su tu našli i rep koji bi njima pasovao. Rep koji je pomalo “neobičan”, ekscentričan, apstraktan, šaljiv, a budući da ima afrocentrizma – onda i eto, “svestan”. Zatim su se ložili i na sempl materijal Prince Paula i Q Tipa, provejavali su tu razni uticaji i zaboravljeni hitovi, zatim su pokušali da izmisle “jazz rap” itd. Gde su ljudi nosili afričke medaljone umesto lanaca i gde su imali kufije umesto trenerki, belci su to voleli, to ih nije ugrožavalo.
Upravo je taj "afrocentrizam" omiljena "kvaka 22" belih liberala - jer svakako će uvek izabrati to umesto i pre "getocentrizma". Sve dok crnci šetaju okolo u nacionalnim nošnjama, kapicama i perlicama, puše vutru i kao nešto rimuju - to je super, to je sve deo te "multikulturalne" kuhinje savremenog društva. Ali onog momenta kad usukaju trenerke, izbace kajle, sednu u džipove i krenu da mlataraju ungijama - e onda bože pomozi. Sve dok se priča o "povratku u Afriku", to je super - ali ako ovde naoružani krenu da robe po kućama, e to je već ozbiljna društvena devijacija. Mnogi belački rep novinari i dan-danas uspešno balansiraju ovim klackalicama između "socijalno svesnog repa" i "bling bling" repa.

MM je bio treći album ATCQ-a, nakon Low End Theory-a (koji je već bio veliki uspeh, finansijski i muzički), bilo je jako teško podizati liniju. Takođe, oko godina kada MM izlazi (dakle 1993.), Native Tongues je bio u rasulu (De La Soul polupenzionisan, dok Jungle Brothers izdaju neki neprimećen album za svoju dušu) – ATCQ su bili na ozbiljnoj prekretnici, jer rep je postajao sve tvrđi, kao i okruženje. Političkog pokreta koji je nosio celu tu afrocentričnu hipi-boemiju više nije bilo i moralo se odrediti – ATCQ su doneli odluku da u tom momentu, leta gospodnjeg 1993. naprave presek stanja u zajednici i muzici i odaju omaž muzici ulice. “Ponoćni pljačkaši” je bio omaž celoj kulturi slušanja radija i muzike noću, time više čudi kako Stretch i Bobbito nikad nisu dospeli na omot (?!). Svejedno, ideja za omot je kasnije mnogo puta korištena u razne svrhe, i na zadnoj strani omota je oko 70-ak faca koje su ATCQ izdvojili kao važne. Tu su, nekako, i De La Soul i Jungle Brothers, ali i Ice T, Too Short, Dr Dre, Large Professor, Diamnond D, Chuck D, Black Moon i tako dalje. Ceo ovaj koncept ukazuje da su ATCQ sebi nabacili ambicioznu zamisao da podvuku crtu od 1980. do 1993. i tu pokušaju da vide izbacaju svoju viziju. 

I ta vizija nimalo nije bila loša, naprotiv. 

Bila je muzički, do tada, sigurno najzajebaniji poduhvat, i što se tiče izvora semplova, i tehnike bitmejkinga. Ono što ja maksi gotivim kod tog albuma jeste to što, dolaskom 1993-e, ATCQ odustaju od ideje “poruke”, ali je ne izbacuju – već čitav album koncipiraju oko automatskog ženskog glasa (neke ribe, sekretarice u izdavačkoj kući) koja je kao “domaćin” na albumu i koja iznosi neka mišljenja i neke savete koji se tiču stanja u crnoj zajednici. Time ATCQ “odvajaju” svoje tekstove od “poruke”, i time “poruke” postaju deo albuma koje ne opterećuju slušaoca tokom samih pesama, a opet su tu. Moja omiljena je ona nakon “Sucka Nigga” koja kaže da “nisi manje muškarac time što nisi povukao obarač, niti si nužno muškarac ukoliko si potegao obarač”. Pritom, sama ta stvar “Sucka Nigga” je Q-Tipov sjajan obračun sa inicijativama crne inteligencije da crnačka omladina prekine sa upotrebom reči nigger, jer ih ta reč navodno, “vraća u doba ropstva” i ima “loše posledice po samopoštovanje”. Q Tip, sjajnom strofom (sigurno jednom od najjačih strofa ikada u repu) objašanjava ukratko zašto to nije tako i zašto je važno prihvatiti tu reč. Tu se ATCQ poprilično udaljio od svoje standardne slušalačke baze, koju su činili crna srednja klasa i belci sa uhom u hip-hopu – Q Tip i Phiffe su na MM pokušali da se približe toj prokazanoj geto omladini koja se upucavala, oslovljavala međusobno sa “čamugo” i “kučko”, nosila zlato i vozila se u džipovima. Abstract Poetic je retko kad bio tako na konkretnoj tačci koliko u toj stvari, koja mi je draga, baš mi je draga. 

A šta tek reći za numeru "Midnight" - jedno klasično-remek delo 1993. godine ? 

Stvar je sjanija time što ju piše lik koji nikad za sebe nije tvrdio da je benger, da je izuo ovog ili onog, uvalio neku količinu, nabo pandura ili slično - a opet stvar je najdublja posveta celoj toj kulturi "podsveta" geta koji počinje da živi tek kada "običan svet" legne. [I tu će svako običan odmah da poludi - prodati bubreg i zavaliti za lovu samo da bi karo, cirko i šmrko gudru ovu.]

Bubnjevi, takođe, nikad nisu bili tvrđi nego na MM i iako nije izostala ta omiljena belačka “inspirativna poruka”, MM je na nekoliko mesta prilično mračan i težak album. On svakako nije “gengsta” album, ali je “hood” album: namenjen je bio ulici i rađen je sa ulicom na umu i onim što su voleli ljudi na ulici – from people bustin caps to Mandela being free.

Najaća stvar: Sucka Nigga

KRS One- Return Of The Boom Bap (1993)

1993. je, eto, jedna od najznačajnijih godina u istoriji hip-hopa. 

Ne samo po broju važnih i dobrih albuma koji su izašli, već i po tome što su se posledice pobuna u Los Anđelesu duboko osećale, po tome što se igra u dobroj meri menjala, što je gengsta rep konačno postao “oficijalni” pravac u repu i standard kojim se rep prikazivao svetu. Opet, 1993. je zajebana jer je konačno postalo jasno da je onaj talas političkog napona iz osamdesetih doživeo krah i da revolucija ipak nije tako blizu. U isto vreme, bela pop industrija je slivala milione dolara u rep izvođače, promocije, koncerte, emisije... Već do tad, rep je prodavao najviše nosača zvuka od svih žanrova popa i tada negde, krajem ‘Zlatnog doba’, počinje njegova vladavina muzičkom industrijom koja traje do danas.

Za KRS-a, 1993-a je jako važna godina, takođe, jer je tada izdao svoj najjači i najzaokruženiji album. To nije mala stvar, jer za nepune 3 ili 4 godine odatle, Kris Parker će od legende repa sam sebe dovesti na nivo lokalnog šarlatana kome svi klimaju glavom, a niko ga zapravo ne sluša. KRS se samoosudio na poziciju dežurne hip-hop savesti i ulogu prvosveštenika, ali to ne znači da nije umeo da odradi jak album, ili čak 4, koliko ja lično smatram dobrim albumima.

Kao i masa albuma koja izlazi 1993. godine, i ROTBB je prepun tenzije koja je slabo kanalisana, pa prska na sve strane. Matre koje su Premier i Showbiz radili („Outta Here“ i „Sound Of Da Police“) su same po sebi dovoljne za detonaciju, a kamoli ako bi neki emsi sposobnosti KRS-a u to vreme legao na njih. „Povratak Bum Bepa“ je, prema KRSovim rečima „povratak pravih, tvrdih bitova i pravog repa“. Sada otrcana fraza, ali u ono vreme – pitanje „tvrdoće“ nasuprot zvuku za koji je većina barem osećala da izdaje „Igru“ je bilo pitanje od odsudne važnosti. Naime, rap je vrlo brzo dobrio svoje pop-kopije, u vidu ljudi kao MC Hammer, Vanilla Ice, Kid N Play, PM Dawn, Milli Vanilli… Zatim su ostale forme “urban” muzike krenule da ubacuju rep u svoje pesme, a zatim je došao i New Jack Swing, a zatim je i Dre sa G-Funkom krenuo da “razblažuje” čitavu stvar. Barem je tako izgledalo iz perspektive ljudi koji su sebe smatrali “tvrdim rep glavama”. 

Recimo, ATCQ nisu to Dreu uzeli za zlo, dok su KRS, Black Moon i Wu Tang te godine jako reagovali na ono što su doživeli kao “omekšavanje priče” i “prodaju belim korporacijama”.

1993. je dakle prepuna ludila sa svih strana. I KRS na ROTBB je u celom centru toga, pokušavajući (možda po prvi put od Criminal Minded) da ne “šalje poruke svetu”, već da sopstvenim snagama izađe na kraj sa svim tim i kaže šta ima, uključujući tu i ulogu crnih policajaca. “Outta Here” je jedna od rep stvari koje će, zbog svoje tematike, matrice Premierove, i načina na koji je sažvakana i bačena – živeti večno. Onako kako udara odmah posle introa, “Outta Here” je ono što mnogi reperi pokušavaju, ali ne uspevaju – da neki frust izbace bez samosažaljevanja, i da se dosledno odnose prema sebi kada pričaju o svom životu. To okončanje “Zlatnog doba” oko 1992. i 1993. propraćeno mnogim događajima je za mnoge emsijeve bio traumatičan trenutak, okolnosti su se brzo menjale, kao i trendovi. KRS nam je tu ispričao priču o njujorškoj hip-hop kulturi prelomljenoj kroz njegov lični život i način na koji je on učestvovao u njoj i doprinosio. 

Ta priča je ona strana medalje hip-hopa koju ne vidimo inače: ona koja je bila jurena od policije, zabranjivana, ona gde su demo trake za čije snimanje je šteđeno mesecima nestajale kod bahatih vlasnika lejblova, ona gde su betlovi ispadali tuče a tuče pucnjave, ona gde su se dugogodišnje kultne ekipe raspadale zbog malo novca, gde lokalne ekipe nikad nisu “probile” dalje i prestale da rade, ona strana gde se pitate koje je vaše mesto u celom tom sistemu i kako da se postavite, šta da radite jednom ako dobijete taj “beli novac” – deliti ga, ili ga čuvati ljubomorno jer ga već možda sutra neće biti više itd. Već negde oko 1997. za većinu emsijeva ove teme su postale izlišne, ali za generaciju 1989-1994, ovo je bio jedan od glavnih motiva. 

“Outta Here” je zato surov i beskompromisan uvod u ostatak albuma, koji čine kidalica do kidalice, na čelu sa najpoznatijom anti-policijskom himnom modernog doba “Sound of da Police”, dežurnim sabijačem od naslovne numere i još 10 prejakih stvari sa, očekivano, tematikom tog doba i tog mesta.

1993-u je KRS video kao godinu povratka bum-bepa, no neće proći još puno od tog septembra ’93-e kada će naš dobri KRS ispratiti identitetsku krizu njujorškog repa i potpuno početi da bude antipatičan čovek. 

down to the nitty, to the nitty, to the gritty

peace to the hardcore kids in the city

Najaća stvar: Outta Here 

Wu-Tang Clan – Enter The Wu-Tang (36 Chambers) (1993)

Prvi album koji me je uvukao u rep bio je Kool Keithov “Octagon”. Onda sam čuo Prti Bee Gee. Onda sam bauljao po katalogu Def Juxa i slično dok nisam čuo ovo, što su ljudi koji su sa mnom išli u osnovnu slušali još te druge polovine devedesetih. I gorko sam zažalio što se ovo tako dugo krilo od mene.

Pošto je ovaj album i institucija ove grupe ispitana do najsitnijih detalja, veću priču bih ostavio za Rae-ov Cuban Linx koji ću pomenuti u drugom delu. Ali ova grupa, ovaj album, cela njihova “žvaka”, koncept – stvarno mi je teško da zamislim nešto sa dubljim i trajnijim uticajem na hip-hop, uz Afriku Baambaatu i lik i delo Snoop Dogga. Wu-Tang ne samo da je redefinisao rep istočne obale, redefinisao je igru – vizuelni imidž, značaj logotipa grupe (samo je PE pre toga imao to), proširio rep vokabular (ionako širok) do neslućenih granica, promenio shvatanje rep grupe, tu je bilo 9 emsijeva doslovno jednako spremnih da u bilo kom momentu izbacaju neke strofe koje te oteraju u pizdu materinu.

Pojava Wu-Tanga je bila značajna i zbog toga što je većina nekih glava na istoku koja je rasla i hip-hop usvajala do 1991. – ovde negde prestala da prati radnju. Ne doslovno, ali opet je reč o 1993-oj, i taj period 1992-1993, uz usporavanje bitova, masovnu pojavu vojne odeće, flipovanje celog fazona na priče koje su bile dosta militarističko-gangsterske, ljudi koji su odrasli na Golden Age-u nisu baš to varili u prvo vreme, taj upad Wu-Tanga, Boot Camp Clika, Diggin In The Cratesa, Onyxa - ali i još gomila albuma po istočnoj obali koja je masovno skrenula u delinkvenciju i prosto – napušeno lumpovanje, gde se često zveckalo oružjem i pretilo nasiljem. Ljudi često prave tu, uslovno rečeno, grešku i posmatraju “east coast rap” kao jednu celinu kontinuiteta, bez raskida – a to prosto nije tako. Ma, sa samog omota je jasan taj prelom u toku.

To se nije videlo po nekim bifovima sad među muzičarima, ali se moglo videti u reakcijama publike i po tome koliko je ekipa moralo da se prilagodi novom stilu (Run DMC, Gang Starr i Das EFX odmah padaju na pamet).

Wu-Tang, ovde ću citirati sebe iz neke prilike, je – “... kondenzacija, sublimacija iskustva gradskog, napetog života mlade obojene, getoizirane omladine u njujorškim opštinama je, puštena kroz Wu Tang kaleidoskop, nepregledno, fragmentirano šahovsko polje, “igra” u kojoj moraš uvek da povlačiš mudre poteze s obzirom na trenutak i u isto vreme da imaš predstavu o široj slici koja se tiče smisla određenih pravila života pojedinca kao geto vojnika – što doseže sve do dana kada su prvi afrički robovi ukrcani na brodove prema novom svetu, sve preko zaključka da je Njujork savremeni “drevni Vavilon u kome je nebo sivo kao heroin”.

Wu-Tang Clan je, dakle, stvorio novi jezik, novi sistem značenja koji treba da pokuša da razume suštinu geto života i, shodno tome, kulturne produkcije koju geto izbacuje van. Naravno, on nije konzistentan, ali ne bi bilo toliko zabavno da jeste. Njihov plan za preuzimanje muzičke industrije predstavlja spoj tradicije crnog militarizma o preuzimanju i “dobijanju svog”, i gangsterske želje o kompletnoj dominaciji i diktiranju uslova ponude i potražnje. Smisao pakovanja kaseta u ljubičaste omote treba naći u dilerskom načinu razmišljanju američkog geta gde se novi proizvod, koji treba da preuzme “tržište”, pakuje i obeležava na karakterističan način.”

Taj prvi album, taj proboj – je bio pažljivo planiran proizvod. Dve unutargradske balade sa jakim strofama, jedan parti benger najharizmatičnijeg člana (to je praktično jedini ostatak prethodne ere), najoriginalniji skitovi do tad (potpun raskid sa tradicijom “medijskih” skitova, ovde je naglasak bio na unutarekipnom blejanju u kraju i iskustvu) i ostatak šibanja po matrici po sistemu redaljke. Matrice su tek bile posebna, ali verujem svakome do sad sa pola mozga, ispričana priča o značaju RZA-e kao producenta i čoveka koji je određivao ko repuje na kojoj stvari.

Ali glavna poenta je ta što si u grupi imao bivše dilere, ljude u sudskim procesima i ovejane narkomane koji su baratali veštinama, znanjima i zabavljačkim sposobnostima koje su bile neprevaziđene do tada, a i velikim delom od tada. I ne samo to – Wu je bio filozofija, Wu je bio praktična, životna teorija geto-uslova života iza koje su stajale hiljade delinkvenata i niko nije bio “e šta seru ovi” – svi su slušali o tom pažljivom, drogiranom do bola, ali dubokom i konsekventnom povezivanju bogatih crnja koje valjaju količine, beba koje su rođene naopako, robova koji su gradili piramide i prosto blejača, dokoničara po njujorškim blokovima i svim svetskim blokovima. Nijedan koncept ikad u repu nije bio ambiciozniji, širi, apstraktniji – a opet isporučen bez trunke prostora da neko kaže “ma šta ovi seru”.

Zato je uvek smešno videti mlade belce ili neke zbunjene Evropljane koji lelujaju po YT-u i ispod Wu linkova pišu “ovo je to, pravi rep, pravi tekst, a ne ovo sranje danas samo kola, ribe i zlato”.

Pa ja ne znam ko je patentirao tu formulu, koju je furao bolje i koju je tako gurao sumanuto kao Wu Tang.

I niko nije prismrdeo tome.

Mama, jel to onaj Beograd o kome pričala si ?

Ne znam kako se ovoga nisam setio ranije.

Nema veze, sad kad sam se setio – reći ću vam da uvek postoje te neke pesme, neke numere koje ljudi vezuju za određeni grad, pa onda kažu da neke pesme najbolje opisuju neki grad, atmosferu, preovlađujući duh itd. Neki se ne bi složili, pre svega zato što različiti ljudi imaju različita očekivanja i doživljaje od nekih gradskih sredina, ali nema sumnje da postoje muzičke numere koje dobro mogu uhvatiti i napipati trenutni duh vremena nekog grada.

Kako „napipati“ ?

Pa napipati na taj način što u sebe sažimaju ideje, dileme, htenja, želje nekog dela populacije, tako što ih stavljaju u stihove (dakle usitnjavaju i prave opipljivu celinu), tako što to čine preko odgovarajuće muzičke podloge i onda, ako je proces bio uspešan – dobar deo populacije („tagovan“ kroz numeru ili ne) oseća da ima neko svoje mesto u pesmi, pozitivno ili negativno određeno.

Hip-hop je, stoga, jedan muzički žanr koji je najpodobniji za ovu vrstu namere. Pre svega, zbog svog fokusa na „lokalnost“ – na grad, na lokal, na duh ekipe, na bleju i na te niti koje povezuju pojedince i čine ekipe.

Ovde hoću da sparim dve numere, u tom pogledu, koje na nivou forme dosta liče. Prva je saradnja tehno DJ-a Dejana Milićevića i Une Senić, jedne polovine nekadašnjeg kultnog dua „Bičarke na travi“ – „Samo hard, samo tvrdo“, druga je saradnja Ivane Rašić (Sajsi) i tehno DJ-a Damjana Eltecha „Mama“.

  

Zašto ove dve ?

Zato što su obe saradnja tehno dj-a i ženskog emsija, obe se obraćaju i bave se gradskim iskustvom iz naizgled suprotstavljenih uglova, mestom koje devojke ili žene zauzimaju u savremenom Beogradu itd.

Krenimo od skorijeg, dakle od „Mame“.

“Mama” je pokušaj Ivane Rašić da zada smrtonosni udarac (pretpostavljam) onome što je iz njene tačke gledišta – “gradska malograđanština”. Iz te vizure “normalnih ljudi” (odakle gleda Ivana) - ljudi koje zanima skupa garderoba, lagodan život, koje ne zanima ko je napisao “Teoriju moći” (a napisao ju je Wright-Mills), ljude koje ne zanima da veruju da je skromnost neka vrlina koju naročito treba gajiti - e pa takvi ljudi su “površni seljaci”. Naprimer. 

To je neki stari stav, ista tema se još osamdesetih razrađuje u hitu “Zlatni papagaj” grupe Električni Orgazam gde Gile pajdoman, iz perspektive rok-raspada, napada bogatašku decu beogradskih funkcionera (tadašnje “šminkere”)  i optužuje ih za “snobizam”. Da ironija bude jača, ploču mu finansiraju očevi te iste dece koju on osporava, no da ne idemo tuda.  Ali ako namerno odem tuda, videću da su se tu muvali i riječki Termiti singlom “Ko vas jebe, šminkeri”, sa stihovima kao što su “Cipele kupovati, lakirane na špric - i voziti se, karati svaki drugi dan”. Jebote, kao da je nešto suštinski loše sa tim da imaš aspiraciju da se voziš i karaš svaki drugi dan. Nejasno skroz. Trebao bi da budeš lud, ispran i skucan pa da kažeš – “Ne, ja imam suštinski drugačije zahteve od sebe i od ljudi kojima sam okružen. Mi sedimo kući, pijemo vince, jedemo sir, gledamo filmove i diskutujemo na nivou o svetskim pitanjima i umetnosti”.

Na slične mete se okomila i Ivana, naravno sa tom malom modifikacijom što su sada na dnevnom redu dizel-ribe, ili prosto imućne ribe za koje se u pesmi tvrdi da su bahate, drske, nadmene, da šikaniraju ljude koji su siromašniji itd. Niko, baš niko, ovo ne može da potvrdi. Ja, kao dete dvoje radnika koje živi o državnom trošku, ne mogu da kažem da sam ikad šikaniran, niti da sam ikad prisustvovao šikani kojoj je bio izložen neko ko slabije stoji novčano od strane nekog bogataša. To što naši roditelji nisu uspeli da nam obezbede opremu itd – to je na nama da regulišemo nekim od ponuđenih načina. Jedan je krađa, drugi je dilovanje, treći je legalno rmbanje, četvrti je možda i revolucija. Nikad ne znaš. Jedino što znam provereno jeste da su se imućni ljudi štekali kad su imali. To je bio jedini greh. Ali o tome se ne pravi pesma.

Ne, realno – Sajsi je odlučila da odglumi tu nekom moralnu policiju preuzimajući ulogu te neke zamišljene bogatašice Tifani koja valjda ide u III gimnaziju (ako se ne varam) i tu se okliznula.

Prvo, celu njenu monodramu je pojeo Eltech zaraznim bitom i refrenom koji je postao hit upravo među populacijom čije je životne navike i ambicije Sajsi želela da ismeva. Refren u kome se Eltech obraća svojoj (našoj) mami i pita je “jel to onaj svet o kome pričala si?” i konstatacija da “sad kad smo zreli greh nas krasi” – pričamo o istom grehu koji Sajsi pokušava da parodira svojom recitovanom monodramom. “Greh” gradskog života – kola, droge, obuća, odeća, kafići, ono što je Monogamija sjajno zipovao u formulu “duvanje-šmrkanje-šetnja-piće-smaranje-Porsche-BMW-357-karanje”; da li o tome pričamo ? Ako pričamo o tome, to je Beograd o kome ja volim da pričam i to je Beograd koji mene fascinira kao detence.

Bojim se da je Eltech, svesno ili ne, svojoj saradnici izvukao čitav tepih pretencioznosti ispod nogu, a da je pesma zasluženo postala himna ljudi koji vole Beograd zbog onoga zbog čega ga neki ne vole – grad zabave i celog tripa koju bi moralisti raznih tipova ograničavali, ismevali ili zabranjivali. Ti moralisti su, od strane ljudi koji su ovu pesmu usvojili kao svoju, označeni kao "Tadžikistanci".

Možda smo i mi bili ti "Tadžikistanci", dok smo bili “zeleni i slepi”, ali sa zrelošću – dolazimo tamo gde treba. A gde treba ? Pa da se spustimo sa svojim lošim sobom (kao što kaže James Brown), da prestanemo da iracionalno mrzimo imućne ljude, da gledamo kako se zabavljaju i naučimo po neku caku, koje hvatamo i sa luksuznih američkih pornića. To je jak flip, taj momenat gde se "zrelost" dovodi u vezu sa eskcesivnim ponašanjem, dok u svakoj "normalnoj" (moralno poželjnoj) predstavi - uvrežen put je taj koji vodi od ekscesivnosti u mladosti, pa do kasnijeg smirivanja i regulisanja kroz brak, posao i porodični život.

E da - i još jedna mala primedba kad su u pitanju domaće stvari koje su kod nas trebale da prozivaju “seljake sa splavova” i sl. Zapravo, ta grupa ljudi je vrlo raznorodna i uopšte nije tako jedinstvena: ima tu studenata iz Crne Gore koji mahom cepaju FON i Fakultet bezbednosti, ima ljudi iz provincije koji dolaze da osete grad (za razliku od Marčela), ima ljudi koji štede 3 nedelje za jedan taj vikend itd. Danas je ta populacija kojoj kao “Mama” treba da se obrati jako široka i njeni kulturni u muzički ukusi nisu tako laki za brzu identifikaciju.

Prva takva numera koju znam je bio pokušaj domaćih glumaca oko ezoterika kakav je Dragan Jovanović, projekat zvani Kuguars. Njihova “Zidareva ljubav” je doživela istu sudbinu kao i ovaj projekat. Autori obe “sprdnje” su se kasnije žalili kako su ljudi koji su trebali da budu “mete” ove numere legitimno slušali i veselili se u njih.

Da li onda može neko da mi objasni o kojoj pretencioznosti ovih ljudi pričamo, jer se za ove ljude klasično vezuje neka drskost, prekost, nadrkanost itd ? Stvar je prosta, naime – ljudi su previše Party People da bi se osvrtali na nečije opaske o manjku inteligencije u ukusa i jebe im se da li je nešto upereno protiv njih ako ih vozi. To je to.

La gente esta muy loca.

E tu dolazimo do opakosti kakva je saradnja jednog Dejana Milićevića sa hipsterskijom polovinom Bičarki. 

Ipak, ja nisam taj koji će biti nešto preterano oštar prema Uni Senić. Devojka je imala svoje mesto u celoj priči i iako nije dizel-riba ili sponz ili navijačica ili bilo šta slično - Una je riba koja je kapirala čitav taj sistem, čitav taj gas i pristupila mu je otvoreno, što je jako važno. Čak i kad je bila ironična prema ribama koje su svoju seksualnost koristile otvoreno, Una je (u nedostatku drugih) pričala najotvorenije o takvim ženama: o sređenim sponz-ribama, o pajdomankama koje ga duvaju za paket, o krajevskim kurvama itd. Dakle, o svim ženama koje volimo a naučeni smo da se pretvaramo da ih mrzimo jer su se Jebale. Nekad malo ironično, nekad malo štreberski, ali Uni Senić niko ne može da ospori status koji je sama sebi uzela i iskoračila (doduše, nije da joj pomaže kad se zatekne u ekipi nekih robota kao što su Luna Lu ili Maja Uzelac, no takav je život).

I sada ta i takva Una Senić biva ubačena preko rasturajućeg Milićevićevog bita sa tekstom:

“Ti znaš moj glas, uvek kada gruva bas, sada krećem da te gazim, nisam nešto u fazonu da se sada s tobom mazim / Hoću hard, samo tvrdo, hoću tvoga keša brdo, tolko vredi moje grlo, pa mi ništa nije trulo”.

Realno, znači realno gledano – čeka se nešto na srpskohrvatskom od strane neke žene koja će nadvisiti ovaj nivo zabadanja u glavu bez kompromisa. Kad bi ovde bilo više teksta, poenta bi bila izgubljena – ovo je idealna mera u kojoj je apsolutno sve rečeno, označeno, pomenuto i naglašeno.

“Kada gruva bas” – elektronska žurka

“Krećem da te gazim, nisam u fazonu da se mazim” – nemirna ženka

A ovaj deo oko “keša brdo” i “tolko vredi moje grlo” – ništa sem testosterona u facu. 

Da, i sve to se zatvara sa tim ultimativnim strahom građanskih čistunaca bilo koje provinijencije – “Pa mi ništa nije trulo”. Znači nema - kraj svake granice, predstave o moralu, o zadrškama, o kontroli – to je taj “raspad sistema vrednosti” koji svi i toliko priželjkujemo i volimo da mu sudimo.

Što se mene tiče, ceo trip Beograda od kada je on počeo da živi životom modernog grada od nekih šezdesetih naovamo, cela stvar, ceo trip, celo ishodište je u tome “PA MI NIŠTA NIJE TRULO”. To je grad, to je poenta života sa još 2 miliona ljudi, to je poenta života u modernom dobu, sa pornićima koji iz godine u godinu dižu granice prihvatljivog u seksu i gde gudre postaju sve jače, barem tako kažu – a luksuzna kola postaju još luksuznija. To je taj momenat kad vam neki vladika sa zlatnom kapom kod hrama Sv. Save čita nešto na staroslovenskom, a vi ceo povod koristite da dođete do patika i do nove odeće. 

Kao i to da opušteno uživate u nekoj pesmi koja vas kao treba da ismeje i označi kao manje vredne. 

Dakle, ništa vam nije trulo. Niste opterećeni i to je to. Ne jebe vam se, samo se ide dalje. Tako ulica prevazilazi ograničenja i predrasude.

To je Beograd, a ne neki tamo boemi, pesnici, umetnici i nevladine organizacije.

Ličnosti koje su trajno negativno zadužile domaći rep

Sigurno vi imate neku svoju listu istih ovih ljudi, ali se bojite da je iznesete u javnost, jer je neki vaš ortak – ortak tog repera, pa ne biste baš da se zamerite ljudima. Ali neosporno je da svako ima svoj stav o tome ko su te zvezde koje su potpuno ludom igrom sudbine (i nerazumevanjem suštinskih stvari) izbile sebi mesto među zvezdama.

Pritom, znamo da vas ima milion i dvesta tamo koji se zabavljate kačenjem „Top 5 najgorih repera“ i onda prozivate veličine (da, veličine) kao što su General 2, Doberman i Sandokan. Ima vas i rasista, pa ne možete da ishendlate Gipsy Mafiju. Ili ima ljudi koji i dan danas, 2011-e, idu po Tjubu i pišu na sve linkove, o kome god se radi „ma ovo je pravi rep, a ne Elitni šporeti i tamo neke Cvije pederi“. Budimo ozbiljni na sekund.

Početkom XXI veka, srpska rep scena je prošla temeljni reset i dobro je što je tako bilo. Maltene se kretalo od nule i kao posledicu toga, vi nemate danas klince koji će vam reći „e na mene jako utiče rad CYA, Straight Jackin i Who Is The Best“. Da me se ne shvati pogrešno, neke naše 90s ekipe su do jaja, recimo eto CYA, Straight Jackin, Sunshine. Neki su malo manje, ali to nema veze sad. Sada ima veze to što su pravila nakon 2002-e, nakon debija Bad Copy-a, Prti Bee Gee-a, Juice-a, Sindikata i VIP-a opet napisana i sve što se danas odigrava, odigrava se u prostoru koji su označili radovi ovih pojedinaca i grupa, sa svim svojim manama ili prednostima.

Sledi, dakle, lista ljudi koji po mom skromnom mišljenju imaju tu opterećujuću ulogu najvećih trovača domaće rep scene. Uprošćeno, ljudi čiji je rad i status poslao stotine mladih ljudi u direktnu propast - ne životnu, ali umetničku sigurno.

Relja Milanković, aka Demian, aka Rexxxona 

Lepotan srpskog repa, i to je neka kao pozitivna stvar. Ne volim ružne ljude, dakle ne volim ni ružne muškarce. 50% njegove slave, čini se, otpada na izgled i famu koju diže čitavu deceniju među pripadnicama lepšeg pola, a drugih 50% na famu koju diže među pripadnicima jačeg pola svojim „MULTISIMA“). Ne znam da li je pre njega iko toliko natezao te multije, ali verovatno nije ni mogao jer pre 2000-e slabo je kod nas iko poznavao te tehnikalije, kao flou i deliveri itd. Slušao se West Coast i tako se i repovalo, u stilu Tupaca i MC Eihta.

VIP (gde Relja zauzima lošijih 50%) je bio perjanica Bassivity projekta, projekta koji je vodio Vanja Ulepić i koji je ovde bio osuđen na propast. Dobro ili ne, priča o domaćoj „keš klijenteli“ koja se vozi u nekim Bentlijima, uz Kurvoazje i sluša neki svilenkasti r'n'b nije naišla na naročit odaziv ovde, verovatno jer je skaradno loše plasirana (plastičnim kopiranjem P. Daddy-evih strategija) i predstavljali su je emsijevi koji (isključujući Ikca) nisu znali da naprave kontakt sa „bazom“ – sa blejačima, sa klincima na ulici. 

Ispostavilo se da su Ajs Nigrutin, Moskri i Juice (pa i Sindikat) našli jako čvršće osnove među tom populacijom. Kao što nema sumnje u klasični status „Ekipa stigla“ albuma, tako i nema sumnje da su Rexxxonini doprinosi tu, mahom, problematični i uglavnom se svode na rimujuće tehnikalije i pokušaje da se slušalac ostavi ne u stanju „e brate, kako tuče“, nego „slušaj kakav ima flou“. 

Rexxxona kao da je popločao put za desetine plastikanera (nesposobnijih od njega) koji su nakon njega došli i pokušali da rabe istu foru. Dakle, bez konkretnih, smislenih rima, bez „soka“, bez jakih prijava – samo golo, tehničko kretanje po površini i neke najopštije reference o težini života, o preživljavanju, o novcu koji će uskoro doći itd. Nikad nisam shvatio, iskreno, koja je bila osnova za toliki hajp oko Rexxxone, sem tog da je imao tu zgodu da baca rime pored jednog jakog emsija kakav je, barem bio, Ikac.

Uopšte, Bassivity, gledano sa ove distance, je izbacio jako sjebane (u lošem smislu) emsijeve. Kao da je sve što je loše strpano u jednu izdavačku kuću i grupu od 7 ili 8 emsijeva – i emo rime, i loženje na tehniku repovanja, i loženje na r'n'b i mekane semplove, i nemanje skoro nikakvih tekstova koji odudaraju na bilo koji način. Tu su odskočili Ikac i eventualno, u nekim pogledima, Struka – ali tih primera je preslabo malo da bi se opusu te izdavačke kuće i svim tim mikstejpovima koji su odatle potekli dala prelazna ocena.

Marko Šelić aka Marčelo aka Marchelo

Nekako sve što ima veze sa ovim likom odiše luzerstvom. Kad su ga pitali „kako si smislio ime Marčelo ?“, on je rekao „pa tako me je zvao profesor engleskog“ (!!?). Niko ne zna kako i zašto se ovaj mladi i načitani Paraćinac obreo u Beogradu, niti kako je uspostavio veze sa Bassivity ekipom. Tačnije, verovatno neko iz Bassivity-a to zna, ali mi obični ljudi nemamo pojma. Čovek koji je prema svojim rečima, svoju tekstualnost i liričnost gradio na osnovama Balašević-Bora Čorba-EKV (?!?). Suštinski, to je njegova prava osnova, prava baza. Mare nikad nije evoluirao u čoveka koji je otvoren prema gradu u pravom smislu, prema gradskoj zabavi, brzom životu, gradskom hedonizmu itd. Otuda i njegova mržnja prema svemu što jeste danas Beograd, a i što je bio dosta unazad – veliki grad, sa dosta brzine u kome svako želi da ugrabi što više može od života, a ne da sedi kući i čita ruske klasike. Ako tražimo nekog direktnog inspiratora sa domaće scene devedesetih, za Marčela je to (i po sopstvenom priznanju) Vudu Popaj, jedan sličan karakter, provincijalni cinik, mada prinaću sa znatno više duha i širine.

Sa druge strane, Marčelo je dobrim delom i proizvod „real hip hop“ depresije centralne Srbije (na liniji Užice-Kraljevo-Kruševac), gde su se „reperi“ još snažnije nego u Beogradu pozicionirali u „anti-dizel“ kamp, što je brz put u muzičku smrt. Biti reper i biti anti-dizel u Srbiji je i dalje previše česta stranputica, a ona se najbolje ogledala  van Beograda  - gde su ljudi koji su slušali rep bili još pod većim pritiskom da se gade i kriminala i kriminalaca i novca i folk muzike i skupih patika. Sada je situacija znatno bolja nego početkom 2000-ih, ali i dalje mora da se radi na temeljnijoj emancipaciji od mračnjaštva „alternativnosti“ hip-hop kulture i spajati je sa domaćom kulturom ulice, a ne kulturom luzerstva.

Stilski, centralna Srbija je gajila neki stil koji bi se mogao tumačiti kao neki pokušaj prevođenja Soundbombing kompilacija (i celog potonjeg tripa) na srpski jezik. Naravno, potpuno lišeno ikakve ekscentričnosti, životnosti ili gangsterizma – svi su bili neki srpski Rugged Mani, El P-evi ili Talib Kwelijevi. Prirodno, kao i kod svakog „real hip hop“ pravovernika, rimovanje se svelo na gomilu dugačkih reči iz rečnika, metafore bez smisla, gomile i gomile poetskih slikakoje su ogoljeni kič – uskoro nije tu više bilo repa, ostale su samo neke tužne lične priče bez početka i kraja. Da li da spomenem kilometre multija ?

Oni su to zvali „underground rap“.

Marčelu je taj teren bio predobro poznat još iz dana Balaševića i Milana Mladenovića, tako da se Mare nikad nije trudio da taj rep približi ulici, već gornjim ešalonima srednjeklasne dece, dece van Beograda i klinkama koje su njihove mame rekle da je on „pametan“ i da „odskače od svoje sredine“. Kažem, pravo je čudo kako je on uspeo da sebi zbavi ugovor na Bassivity-u, koji je on (vrlo iskreno) vrlo brzo zabatalio kad mu je i Bassivity estetika bila „previše dizel“. Do momenta kada je potpisao za Multimediju, Marčelo je već bio brend iznad repa i iznad stvarnosti. Gajio je osoben stil rok muzike (gde je DJ Raid skrečovao), preko koje je repovao neke tekstove koje je samo on razumeo (valjda) - mahom tužne i elegične, ali i poučne tekstove o stricu koji seksualno zlostavlja devojčicu koja jedino na svetu ima plišanog medu, o tome kako mu je otac doneo dve čokoladice za vreme sankcija, ili o tome kako beogradska kulturna elita previše sere i ništa ne  radi na projektu oslobađanja društva od Pink dominacije.

Stekao je posebno mesto u srcima svih gubitnika Srbije time što je postao glasnogovornik jednog malog sloja ljudi u Srbiji, ali najglasnijeg – onog koji kuka o propalom sistemu vrednosti, o pogrešnim uzorima mladih, o tome kako deca ne čitaju lektire ali ga drkaju na porniće, o tome kako treba da postanemo normalna zemlja itd. Iako je po svom samorazumevanu „proevropski liberal“, ima pesmu gde u refrenu navodi „da je sada kul biti gej (?!)“.

“Ma, nek ide život
pa svako ima svoj fetiš
na kraju bolje seks i grad
nego selo i peting

Klinke glume žene
sise na izvol'te, i veselje
merkaju ih sede dede
tripuju da se opet žene

Bagra plus vijagra
sve se sklapa fino ko tangram
mentalitet agrar
ura, zivela šarada”

Ono što Marčelo tako otvoreno ne shvata jeste da je upravo on taj “agrarni mentalitet” iznad koga tako ponosno i slatko leti. Jer iskreno, šta je danas seljačkije, otrcanije i gubitničkije od toga da ti, u nekom XXI veku - sediš kući iznad svog blokčeta i jadaš se, čudiš i frapiraš nad time što ljudi izlaze, drogiraju se, voze kola, idu u solarijum, piju kafe, što ribe izbacuju sise (jel treba da ih ne izbacuju?), što ljudi hoće da se obuku dobro da bi dobro izgledali itd ? Da li ima nešto što je u svojoj suštini anti-gradskije od toga ? Marčelova idealna vizija, raj na zemlji bi bio neki polu-urbani grad (Paraćin) u kome je on pesnik-gradonačelnik, u kome svi idu na pesničke večeri, gde niko ne sluša narodnjake i ne pomišlja na bilo kakvu brzinu ili glamur, gde ribe idu zakopčane do usta, ljudi rade, on piše pesme i prosvećuje, a pederi su jasno označeni kao pederi da ga slučajno ne bi kresnuli u bulju, dobro prerušeni. Onda on dođe i kaže nam “dok narkos sav drhti gadno ko fol jer je hladno” i “neka deva glumi da je deva dok leva sisurina seva”. Dakle, bez pedera, bez narkomana, bez lopova, bez kurvi – samo čestito, skladno i pošteno.

Bilo je, svakako, u Srbiji takvih stavova, a čini se da će ih i biti. Od Brke u “Ko to tamo peva” koji priželjkuje nemačku okupaciju, preko Milana Nedića do Bore Đorđevića i ostalih ljudi koji se gade stvarnosti i svakodnevnice, priželjkujući neke svoje rajeve koji su izgubljeni. Na svu sreću, slabo to ide, ali na nesreću, previše klinaca sluša ovu malu mazgu.

E da, i lista ljudi sa kojima je Marčelo sarađivao je takođe indikativna i svakako – za izbeći.

Đorđe Miljenović aka Skywikler, aka Wiklajski, aka Vinegal

E, ovde je već tvrdo. U pitanju je moja prva ljubav, moj prvi probijen himen rep mržnje. Dakle u onom periodu kada sam dolazio u kontakt sa 43-23 scenom, svi su mi bili gotivni ovako ili onako, samo je Vikler tu bio oduvek užasan problem. Taj stav su delili i dosta nekih mojih ortaka, ortakinja i rodbine. Vikler je masovno sečen iz dosta numera, prvenstveno iz onih sa Eufratom i Moskrijem u “Dredloksima”, zatim njegova strofa u “Izvin’te” na 43Zla itd. To je bio deo slušalačke kulture ljudi koji su aktivno obožavali 43-23; ako nisi sekao Viklera u Sound Forgeu, nisi bio kompetentan slušalac. Taj fenomen se raširio poprilično, tako da i sad imamo verziju “Rajskog grada” – Vikija bez, isekle ga neke klinke carice - prvih nekoliko komentara sve govore.

I nije se hejtovao, niti se sekao za džabe. Skajvikler Miljenović je simptom jednog zajebanog stanja u srpskom društvu koje se dogodilo devedesetih i koje se šunja sve do današnjih dana. To je simptom jednog padavičarskog, elitističkog hejta prema devedesetim godinama gde se uredno i skladno ponavljaju sve one frazetine (videti gore kod Marčela) o propasti sistema vrednosti itd. E sad, kao što se neka bagra žali da je devedesetih godina “srednja klasa doživela poniženje”, tako i kod Viklera osećamo taj hejt gradskog momka koji je sve radio kako treba: slušao rok i klasiku, upisao violinicu, imao pedigre – a grad nije hteo da ga prepozna, nije hteo da mu da neka sva priznanja koja je on očekivao. Prirodno, frustracija je tu imala standardne mete Pink zabavljača, fensi bičarki, likova sa kolima itd.

Obrni okreni, Vikler se nekako našao u repu, doduše verovatno ni on sad ne zna kako. Prema sopstvenom priznanju, nije mu se dopadao ni MC Hammer, ni Ice T, ni Public Enemy, ni Beat Street, ni Funky G. Onda je otrkio Bustu Rhymesa i odlučio da bi trebalo možda i repovati, jer eto – nije da nema ljudi. I tako je, u nedostatku drugih opcija, krenuo da se bavi žanrom koji i nije toliko voleo i cenio:

“Mi smo se ložili na to da hip-hop uopšte ne treba da bude gangsta, to je tad bilo jako moderno – u tom trenutku su svi pucali u pesmama, i svi su bili neki manijaci, ili su bili depresivni, ili su pričali neke nebuloze. Mislim, toga ima i danas – slušam neki rap i uopšte ne razumem o čemu se radi u pesmi.”

Očigledno i ne baš previše razumeo. Evo recimo isečka iz intervjua gde Skywikler i obavešteni muzički novinar diskutuju o tome zašto se i danas klinci koji slušaju rep lože na genksta fazon:

“Zašto se to dešava?

Pa, zato što gledaju crnce po ceo dan, koji stvarno to jesu, koji iz gajbe ne izlaze bez pancira.

To nisu dva sveta, to je pet svetova. Oni zapravo gledaju film.

Ljudi žive u filmu, znaš. Tako je i u Beogradu, a zamisli kako je tek nekom ko je čak u Nišu, šta on tamo tripuje.

To se sve primilo tako dobro i zbog ratnog okruženja, i uopšte krimogene atmosfere u društvu.

Pa da, nas doživljavaju kao teroriste. Mi ne treba da budemo gangsta, trebamo da budemo srpski teroristički reperi – pretnja za svet.

STR – Srpski Teroristički Reperi.

Da, napadamo avione papirnatim noževima.

Malo smo nešto u deficitu s polascima aviona odavde.

Smisliću nešto, ubrizgavaću vijagru u paradajz. Ko zna šta će da nam se desi. Uskoro – STR”

Eto, ukratko.

On je čovek hteo da radi i dobro je što sad radi tu „ozbiljnu“ muziku (dobro za nas koji to inače ne slušamo), mada me i dalje malo brine to što malo-malo, pa opet uzme da se bavi emsiingom, tako da ne bi čudilo da taj Bad Copy vaskrsne.

Ono što je vrlo zanimljivo kod Viklera jeste i ceo fenmen o „hard core deep illegal primitivi“ (citat). 

Jednom kada je to izvozao i stekao ime, sve prozivke na račun pevačica su nestale u sapunicama sa Milicom Majstorović i Kajom (uh jebote, koje je to bilo ludilo), zatim komponovanjima nekih mediokritetnih r'n'b numera za Beoviziju, potom saradnjom sa Anom Stanić itd, što dovoljno govori o realnom stanju stvari.

Na kraju, ostaje da se vidi u kom pravcu će ovaj neduhoviti, ali pretenciozni gradski muzičar otići. Jer, kao i svi ostali geniji-boemi, Wikler takođe forsira svoju „multitalentovanost“, tako da je skoro izdao i knjigu (prateći svog ortaka Marchela), komponovao za film, planira godinama neke silne predstave i tako. Iskreno se nadamo da će, u svim tim planovima, najmanje mesta ostaviti za ulične forme muzike koje je potpuno bez srama uzjahao, ali ako išta znam o Vikleru, postoji šansa da će videti ovaj tekst i snimiti ceo album gde će postati zajeban emsi koji disuje samo tako. Ovaj gdin je pritom autor mnogih aforističnih izjava za koje veruje da su vrhunac kreativnosti, a samo za vas izdvajam ovu:

“Ljubav je kao lepo golo žensko dupe. Odlično izgleda, ali svi znamo šta iz njega izlazi“

Tako da, onoliko koliko je Marčelo bio inspirisan likom i delom Vudu Popaja, siguran sam da inspiracija Đorđa M. likom i delom Ramba Amadeusa nije izostala.  Kao da su u pitanju dve verzije identičnog proto-tipa samoprozvanih genija-boema koji na marginama ironišu i pljuju po mejnstrimu, ali nikad ne bi odbili ruku tog mejnstrima, posebno kada je u njoj malo novca i prilika da se izađe u prvi plan. U međuvremenu, na tim istim marginama eksperimentišu sa žanrovima ložeći se na “pravu muziku” i tako eto, živi se. 

Feđa Dimović aka MC Flex aka Đafe Korleone 

MC Flex je ovde daleko najzajebanija figura. Čovek je, ako ne grešim, diplomirani pravnik i odmah u svom definitivnom reprezentu iz filma „Munje“ – „Novo svetsko čudo“ , je naglasio da "na faksu ima sve desetke". To mu je kasnije pomoglo u ostvarenju karijere pravnika i pre svega, čuvara javnog morala u Srbiji. Ali jako je zanimljiv profil ovog čoveka, koji je u principu tvorac ideologije Beogradskog Sindikata i direktan inspirator poplave nacionalističkog repa koji se na to nakačio. Devedesete svakako nisu bile lake godine za podneti i eto, dosta ljudi je pokupilo taj virus nacionalizma i naglog patriotizma kojim je Miloševićeva klika (jednako kao i opozicija) brzo cepala ljude, skidala sa „jugoslovenstva“ i trpala u isti koš – „svi smo mi Srbi“. 

Flex, kao neko ko je odrastao na East coast repu i Public Enemy-u, pokušavao je da nakamari najrazličitije tadašnje opozicione zamerke režimu Slobodana Miloševića – prodaju Krajine i Kosova (ova teza je krajnje nejasna), promociju „šunda i kiča“ našoj omladini, šurovanje sa kriminalcima, otimanje od radnika, „odrede smrti“ itd. Kao i cela tadašnja opoziciona reprezentacija od 18 partija, i Flexova pozicija je ovde jako nejasna i nije jasno koje prirode su njegovi zahtevi, sem tog jasnog da „šiptarske bande ne smeju da pređu Prokletije“. Sve ostalo, leluja između nekih zahteva za socijalnom pravdom, zahteva za „normalnom državom“ i zahteva da se uspostave "dobri i poželjni uzori". 

Uopšte, jako je teško da razumete šta neko ko navede Group Home-ov „Livin' Proof“ za omiljeni album – podrazumeva pod „normalnim životom“.  Nikad nije ostalo razjašnjeno zašto je neko ko je slušao ljude koji, u najblažem obliku rečeno, nemaju osuđujuć stav prema kriminalu, neko ko se pojavljivao napucan sa belim pancirom i crnim naočarama i neko ko je nosio majicu sa likom Miodraga Gidre Stojanovića – postaje u isto vreme i kritičar kriminala, neko ko zahteva strogu državu, stroge zakone, osuđuje ljude koji trguju drogom i šta sve ne još... Pretpostavljam da ove dilemice može samo MC Flex da nam otkrije.

Kako god bilo, MC Flexova glava je prva jasno formulisala tu navijačko-opozicionarsku retoriku i stavila je na traku. Svidelo se to nama ili ne, ta priča je dominantna ulična priča Beograda od početka devedesetih, a početkom '00-ih, ona dobija i jedan „džentlmenski“ zaokret, pre svega zalaganjem BS-a za „normalno srpsko društvo“, a onda za tim i slabim, ali primetnim inicijativama delova navijača da se ne koriste noževi, da „Srbi ne bi trebali da napadaju Srbe“ itd. To je, pretpostavljam, onaj deo paketa koji je Srpski Pokret Obnove trajno utisnuo 9. marta na mlade ljude širom Srbije i koji od tada, potpomognut opštim jačanjem ideje građanskog tradicionalizma, leluja gradovima Srbije i pokušava da upeca na neku priču o starom Beogradu, starim kodeksima, lepom ponašanju, nekom gospodstvu itd. Da stvar bude luđa, onda dođe Flexov prijatelj iz BS-a, Ogi i kaže „Ma mi „Alal vera“, mi to nismo ozbiljno radili, to je bila parodija splavova, a oni su to uzeli sebi“. Mislim, Flexova strofa na „Alal veri“ može da bude sve, ali ne može biti ironična – tu se Flex „legalista“ ipak malo otrgnuo sa lanca, proglasio se grofom betona i zaželeo starih dana kada si mogao da budeš malo genksta, a da ne moraš i odmah da imaš priču „ja samo želim da dam dobar primer mladima“ i slično. Razapeti u mreži kontradiktornosti na osnovu kojih, paradoksalno, stiču ogromnu slavu, Flex i BS su isto tako rastajali se, sastajali se po par puta.

Korak po korak, Flex i ekipa su komotno skliznuli u onaj kamp ljudi koji su i protiv abortusa i „nepoverljivi“ prema pederima – zastupnici „pravih ljudskih vrednosti“: poštenje, patriotizam, poštovanje tradicije i predaka, a repa nigde.

Rep dok je trajao, trajao je. 

Sada je vreme za Funky Ostrog Crew plus Đafe Korleone, na novom albumu "Sistem vrednosti".