DIZEL za XXI vek - gde je to sve počelo i na šta će izaći (vol. 2)

Čini se ipak da bi za pravilno shvatanje dizelaštva kao lokalnog i ovde proizvedenog pokreta, morala da se posebna pažnja usmeri na domaće turcizme, pojmove „Merak“ i „Sevdah“. To su dva termina koja posebno dobro označavaju dva jako bitna emocionalno-mentalna stanja i ako ih posmatramo malo šire uzevši, možemo da ih lako prespojimo sa određenim ponašanjima i osećanjima koje propagira moderna crnačka pop kultura, ali i pop kultura u zadnjih 40-ak godina generalno. Verujem da je moderno tumačenje ovih pojmova pretočeno u pojmove kao što su "kurčenje" i "bahatost" ono što većini ljudi diže kosu na glavi, no o tome posle.

Da bismo zadovoljavajuće odgovorili na to pitanje, moramo malo zagrebati istoriju ovog prostora i podneblja i razne, često suprotstavljene, kulturne uticaje koji su se ovde susretali. Istorija Balkana, čini se oduvek, je bila obeležena turskim, orijentalnim uticajem, što ne čudi ako imamo u vidu 5 vekova političke i kulturne dominacije orijentalizma na ovim prostorima. Orijentalizam, njegovi ostaci, zaostavština i dubina kojom se on usadio na ove prostore vide se jasno u muzici, u jeziku, u međuljudskim odnosima, običajima itd. Pošto je dizel kultura jedna omladinska kultura, trebalo bi pogledati nazad i videti kada i kako te omladinske potkulture, organizovana druženja mladih, njihova moda, govor, nastup prema ostatku društva, kako to biva primećivano od strane drugih.

Verovatno prvo i najznačajnije to „primećivanje“ možemo da susretnemo u Nobelom nagrađenom „Na Drini ćuprija“, gde Andrić primećuje te „tendencije“, vraćajući se skroz nazad na početak XX veka:

„Izgledalo je fantastično i neverovatno, pa ipak je bilo istinito: oni su mogli da čine sa svojom mladošću šta hoće, u jednom svetu gde su zakoni društvenog i ličnog morala, sve tamo do daleke granice kriminala, bili upravo tih godina u punoj krizi, slobodno tumačeni, primani ili odbacivani od svake skupine ljudi i svakog pojedinca; oni su mogli da misle kako hoće, da sude o svemu, slobodno i neograničeno; oni su smeli da govore šta hoće, i za mnoge od njih te reči su bile isto što i dela, one su zadovoljavale njihove atavističke potrebe za junaštvom i slavom, silovitošću i razaranjem, a nisu povlačile za sobom obavezu na delanje ni neku vidljivu odgovornost zbog izrečenog.“ (hvala Vukčeviću).

Ako odavde nabrzaka iz ovog nabijenog, zipovanog citata povadimo ključne reči, koje bi to bile ? Da li je to Laura ? Ili možda „mladost čini šta hoće; kriza morala i njegovo slobodno tumačenje; misle i govore šta hoće; reči isto što i dela; junaštvo i slava, silovitost i razaranje; bez obaveze zbog izrečenog“  ?

„Život (ta reč je dolazila vrlo često u njihovim razgovorima, kao i u književnosti i politici toga vremena, gde se pisala sa velikim početnim slovom)-  život je stajao pred njima kao objekt, kao poprište za njihova oslobođena čula, za njihova umna ljubopitstva i osećajne podvige, koji nisu poznavali granica.“

Ovim rečima Ivo Andrić, jedan od najvećih autora ovog podneblja, opisuje bleju svoje generacije na nekom raspalom mostu u nekoj raspaloj bosanskoj kasabi u koju se vraćaju mladi, kurčeviti srpski studenti sa svojih studija po zapadnoj Evropi. Mislim da je vrlo jasno koliko bi ovaj opis stajao i dan danas, a posebno 1991. – sa svim obeležjima i tenzijama te godine.

Međutim, može da se ode i generaciju nazad.

Borisav Stanković je, kao odrastao savremenik tog početka XX veka, pokušavao i često uspevao da nabode tu metafiziku preterivanja koja, po mom mišljenju, najbolje opisuje Balkan i spaja ga sa savremenom pop kulturom koja se vodi načelom dekadentnog obilja i besmislenog preterivanja. Naročito dobro te konekcije sevaju kada se to načelo preterivanja preko tačke maksimuma spaja sa poreklom u kojem nemate ništa, pa onda kada nekim neočekivanim životnim obrtom steknete sve – onda postajete vladar svega postojećeg i nepostojećeg i spremni ste da se grejete na pare i da perete noge u šampanjcu. "Merak" i "Sevdah". E, tu je balkanska kasaba, nekim suludim obrtanjima u kafani, neparnim ritmovima, rakijom, opijumom, tučama, pucanjima u krov, pršutom, trbušnim plesom, teranjem muzike da svira 4 dana na drvetu, kupanjem u vinu i jahanjem oblasnih pandura uspela da se poveže sa kulturom „neukusnog obilja“ zapadnog pop sveta, barem onog dela koji se nije stideo da raskalašno uživa u svom obilju. To je bila spona koja je momentalno prespojila skoro feudalne uslove i obukla ih u italijansku odeću, skupe i upadljive patike i stavila ih za volane Audija, Volksvagena i Mercedesa. Tu se orijentalno preterivanje utopilo u kožna sedišta, Ballantines, kokain i strane pištolje, iako ima još delova u ovoj slagalici. Ovaj deo odnosio se isključivo na onu temperamentalno-kulturološku stranu priče.

Ova dinamika „Istok-Zapad“, (koja se pojavljuje u svakoj stavci bilo koje ozbiljne analize našeg društva) ključna je, dakle, za razumevanje dizel kulture. Dizel kultura može i da se objasni kao pokušaj omladine koja izrasta u jednom socijalističkom društvu koje još uvek nije ukinulo svoje protivrečnosti između bogatih i siromašnih ili grada i sela (a koje već mora da napusti državnu svojinu i kakvu-takvu plansku privredu i vrati se nazad parlamentarnoj demokratiji, privatnom vlasništvu i anarhiji tržišta), da prevaziđe sve te turbulencije u nekoliko koraka, da dovrši započeto na svoj način. Šta započeto – pa naprimer da dovrši „urbanizaciju“ Srbije na svoj način, da pokuša da sa nasleđem patrijarhata izađe na kraj na svoj način, da na međunacionalne tenzije da odgovor na svoj način, da na opštu nemaštinu da odgovor na svoj način itd.

Mnogi „napredni intelektualci“ (prozapadni, čitaj) ne žele da priznaju fakt da je dizel kultura za omladinske mase Srbije odradila proces vesternizacije i modernizacije mnogo bolje nego bilo koja partija ili nevladina organizacija. Dizel kultura, na krilima turbo-folka, uspela je da simbole globalizacije kao što su McDonalds ili Coca-Cola, Marlboro i Suzuki mnogo više približi masama nego bilo koja druga organizacija i pojedinac. Seksualna emancipacija, visoka moda, upotreba opijata, sve te pozitivne tekovine zapadnog sveta, konkretno ovde, na zemlji – pronosila je dizel kultura. O muzici da ne pričamo, jer dok su dežurni kritičari sačinjeni od gradske inteligencije (profesora, kulturnih radnika i pitaj kurac koga sve ne) sedeli kući i slušali Šopena ili Stonse ili Nika Kejva – ta „raspojasana omladina“ je bila napolju i slušala i Madonnu i Prodigy i 2Unlimited i 2Paca i Guns n Roses, jednako kao Sinana, Džeja, Brenu i Draganu. Za njih, to je bila njihova muzika, to je sve bila njihova muzika; muzika koja se obraća njima i u kojoj se oni pronalaze. Za one druge – to je bila neshvatljiva noćna mora. Ovi momci i devojke nisu želeli da idu na FESTove, BEMUSe, BELEFe, Beogradski Jazz Festival, Oktobarske salone, Sajmove knjiga itd. Nije im bilo naročito zabavno, više su voleli da pumpaju do zore negde drugde, ili da pumpaju tegove - kao što su voleli da se druže sa ljudima koji su bili u kriminalu. Bili su im zanimljiviji od Milana Mladenovića ili Stjepka Guta, recimo. Na osnovu toga – dobili su prezir, što je u redu jer ništa sem prezira nisu ni tražili. „Make room for the bad guy“, rečima Tonija Montane.

Kao i svaka omladinska potkultura koja raste u ovom dobu prestiža, materijalnog statusa, dosade i nemaštine – hteli su da jebu, da piju, da se drogiraju, da se zna za njih i da pritom svakom jebu mater, da se ne saginju. Pomenuo sam film „The Wild One“ – u međuvremenu je on postao klasik. Vremenom će i „Mlad i zdrav kao ruža“ postati klasik, kao što je knjiga „Kad su cvetale tikve“ postala klasik. Poslednja dva dokumenta predstavljaju najbolje uvide u to kako je izgledao taj siromašni, a opet razuzdani Beograd, taj „atavistički Beograd koji žudi za slavom, junaštvom i razaranjem“. Ipak, Aleksandar Knežević Knele još dugo će ostati najveće Strašilo građanskog Beograda koje priziva svoje zlatno vreme sedamdesetih kada su takvi ljudi bili izvoženi na zapad, a nisu prali noge u šampanjcu u elitnim hotelima.

Cigani – još jedan ključan faktor dizelaštva. Garantujem i potpisujem da svaka peta osoba koja je išla u osnovnu od 1990-1999 mora da ima barem jednog Cigana koji ima žičani kaiš, kosu zalizanu do savršenstva i gornji deo u nekom cvetnom dezenu. Priča o Ciganima po ex-YU ulicama je, u dobroj meri, suština priče o tom sloju stanovništva koji je bivao tiho isključen i prezren čak i u vreme socijalističke Jugoslavije. Ipak, taj fajterski i go-geterski pristup životu ove ljude uvek je održao iznad površine. Ova nacionalna manjina možda je najbliže što je Srbija prišla „crnačkoj“ kulturi izbliza, budući da su domaći Cigani imali (i imaju) tu ulogu „strašnog Drugog“ na isti način na koji tu ulogu crnci igraju u Americi. Cigani su kod nas, između ostalog, zaslužni za veliki deo našeg folk nasleđa, posebno onog dela koji početkom osamdesetih počinje da se naziva „Novokomponovanom muzikom“, a biva koncentrisan oko izdavačke kuće „Južni vetar“.  Kreatori kulturne politike SFRJ su na ovaj način želeli da odvoje „folk kič“ od „prave narodne muzike“. Ne samo to, naravno. Naime, danas je već dobro poznata činjenica da je rock muzika, rock kultura uopšte tokom dana SFRJ finansirana i ohrabrivana od strane Saveza komunista Jugoslavije, dok je dosta „novokomponovanih“ sadržaja bilo na ovaj ili onaj način ometano ili ignorisano. Naravno, ovim poslovima se pametno balansiralo, tako da smo za svaki rok festival imali po jedno bolje posećeno Poselo. Ali ciganska populacija i bliskost nas belaca tom načinu sagledavanja životnih fenomena su nam opet ukazale na taj pojam „Sevdaha“ – tog pomalo nejasnog, dvosmislenog, ambivalentnog osećaja pomešanosti ekstremne tuge i ekstremne sreće, euforije koja nema ni plus ni minus ispred sebe, samo je to što jeste – zahtev za preterivanjem, stanje postojanja u kojem jedino preterivanje ima smisla, ima svrhu. „Sevdah“ je zvanična filozofska politika ovog podneblja, pa sve tamo do nekih planina Kavkaza, računajući tu i pojas severne Afrike. To je poseban proizvod života u politički i ekonomski nestabilnim regionima, sa suprotstavljenim kulturnim uticajima, uglavnom provedenim u izraženoj oskudici i žestokom nedostatku ventila, emocionalnog i fizičkog. Proizvod u kome vam se život čini kao jedna nepregledna ravan, unutar kojeg vi nemate nikakvu kontrolu nad time što se događa oko vas, unutar koga lukavi i sitni ljudi vladaju i bogate se,  dok prosti i velikodušni ljudi pate i druže se, unutar kojeg vam je žena (iz pozicije heteroseksualnog muškarca gledano) najveći prijatelj i najveći neprijatelj, unutar kojeg je kafana jedino mesto pražnjenja, jedino prećutno dozvoljeno mesto pražnjenja nagomilanih, potisnutih životnih impulsa, lokacija gde je dozvoljeno da se našikate i PRAVITE HAOS. „Crazy mothafucka raising hell“.

Možda, kao i u dosta situacija, pesma može da kaže više i u tu svrhu iskoristiću refren možda najvećeg Sinanovog hita „Sudbina me na put šalje“, sa albuma „Pusti me da živim“ koji je 1985. izdat za „Južni vetar“.

„Sutra s tobom neću biti
odnosi me život dalje
ja te volim al' šta mogu
sudbina me na put šalje“

Slične motive vrlo lako, naprimer, nalazite u pesmama južnjačkog bluza, čitave kulture sa jedne teritorije koja je, po dosta faktora, vrlo slična balkanskom rasporedu životnih vrednosti i navika. U ovoj pesmi napisanoj za Sinana je Leskovčanin Stevica Spasić, po profesiji časovničar, vrlo dobro uhvatio tu neuhvatljivost jednog odnosa prema životu koji je vrlo klizav, nestatičan, nejasan i prepušten toj Čistoj Volji pojedinca koji je bačen u vrlo težak i nejasan svet. Ali, kao što vidimo u pesmi, taj pojedinac je rešen da se večnim pomeranjima, napredovanjima, menjanjem okruženja odupre statičnosti, okolnostima koje vezuju, koje sputavaju (prema sopstvenom uverenju) – čak i ako to znači da napusti ženu koju mnogo voli i koja voli njega.

Sličan motiv, tačnije identičan, se razvijao u bluzu kroz pojam „rolling stone“ – kamen koji se kotrlja, koji nikada ne staje i koji ne hvata mahovinu. U pesmi Rolling Stone Blues, još jednog velikog Ciganina kakav je Muddy Waters, on navodi:

„Well, I feel, yes I feel,
feel that a low down time ain't long
I'm gonna catch the first thing smokin,
back, back down the road I'm goin
Back down the road I'm goin
Back down the road I'm goin
Sure 'nough back, sure 'nough back“

Ovde se vidi ono što se vidi u nebrojenim folk pesmama, kako u crnačkom bluzu, tako i u balkanskom folku: strah od brze smrti, osećaj kraja koji je blizu, samim tim i potreba da se nešto uradi povodom toga, da se ode, da se napusti mesto, da se prođe još malo jer je život jedan i kratak i treba ga puniti na dnevnoj bazi.

Upravo na ovim osnovama i nastaje potreba da uzmete pištolj u ruku i da svom, uglavnom dosadnom životu, date tu neku oštricu na osnovu koje vi možete da kažete: „E ja sam živ, ja postojim i ako JA tako HOĆU, pucaću u plafon negde i svi će morati da leže“. Naravno, možete i neke druge solucije da nađete, ali ova je svakako najsjanija. Upravo ovde možemo da opet iscitiramo Andrića i dodamo --- "...  život je stajao pred njima kao objekt, kao poprište za njihova oslobođena čula, za njihova umna ljubopitstva i osećajne podvige, koji nisu poznavali granica.“

Uglavnom se sve ovo svodi na sledeće:

ako mrzite dizel kulturu i devedesete koje idu u paketu, 99% ih mrzite jer ste čuli od Autoriteta (porodice, učitelja, dramskih pisaca, sociologa, kulturologa...) da je to „kič, šund, loše, neukusno, kakano, fuj“ i da eto, u krajnjoj liniji – da si „Seljak“ ako si u tom fazonu.

Zašto ?

Jer tu ima dosta ciganstva (ima), ima dosta orijentalnih zvukova (ima), jer se propagiraju neke vrednosti koje su mnogima neprihvatljive (propagiraju se) itd.

Ali zašto bi to bilo loše ?

Zašto su Cigani loši, zašto je loše da se ispod orijentalnih melodija stavlja „Funky Drummer“ brejk ? Zašto kad to urade Shadow i Automator to je VRH BAJO, a kada to uradi Mile Bas iz Južnog Vetra to je seljački ?

Zašto je loše biti kriminalac ? Zato što uzimaju tuđ novac ? Novac ionako nema vlasnike, ima samo potrošače.

Zašto je loše nemati automatski osuđujuć stav prema kriminalu i kriminalcima ?

Zašto mrzeti domaću Novokomponovanu muziku ? 

Zašto je dance muzika loša ?

Zašto ne voleti techno i house ?

Gde su izvedeni dokazi da je ta muzika na civilizacijski nižem nivou od Bukka Whitea, James Browna, Šopena ili Madliba ?

Zašto je loše ložiti se na Air Max, najjaču patiku ikad ?

Tu nema odgovora, tu samo ima "prosto je loše jer su mene učili da je to loše, srodio sam se sa tim da je to dno dna, iako nisam sasvim siguran kako je do toga došlo i zašto bih ja to uopšte odbacivao".

Situacija oko ovih pitanja postaje utoliko luđa ukoliko imate repera, dakle čoveka koji se samim činom slušanja i poštovanja muzike ulice unapred složio sa ovim celim gorenavedenim paketom. Sa tom malom razlikom što mu taj paket donosi neki zapadni medij, ali kad to isto što sluša sretne u domaćem okruženju, onda se krsti, kuka, ukazuje na opšti pad ukusa i morala itd.

Opšti pad ukusa i morala su samo znak da kao vrsta idemo napred i ništa drugo, da te izmišljene konstrukcije gube na značaju, da ljudi prestaju da žive u tim imaginarnim naredbama i da samim tim, jačaju kao svesne ličnosti koje bez samoosude i lopate nad glavom uživaju da rade ono u čemu uživaju.

Ovde bih iskoristio i priliku da, ako baš imate problema da shvatite šta se ovde piše, možda i ove najskorije okolnosti mogu da budu od pomoći u daljem razumevanju i prihvatanju

See how it sounds a little UnRational

Otišla si Ejmi, nikog ne boli kurac

Dok spremam taj drugi deo o dizel pokretu, valja mi da se samo malo osvrnemo na smrt Ejmi Vajnhaus i neke priče oko te smrti i tih smrti.

Lično nije me briga previše za Ejmi Vajnhaus i za njenu muziku. Njenu muziku, naime, video sam u sklopu celog britanskog „bring the old back“-neo-soul talasa, a to me je oduvek nerviralo do maksimuma, taj trip da se pored ogromne ponude savremene crnačke muzike od Brazila do Engleske uzimaju i traže ti najšlagerskiji, najsalonskiji, „najrafiniraniji“ elementi, sa svim tim citatima o naklonosti prema Sari Von, Širli Besi, Eli Ficdžerald bla bla – pa nisu ovo tridesete, jebemu sve. Ljudi su zaista mislili da su specijalni kad slušaju Ejmi Vajnhaus, a verujem da će se sad osećati još specijalnije.

Nevezano za to, svi znamo da je ona skoro došla u Beograd, bila luda od droge i da se na taj koncert sjatila cela gradska elita, posebno vrhovi DS-a itd. Građanski Beograd voli Ejmi Vajnhaus, nema sumnje. Voli da sluša te nežne aranžmane i da se oseća onako kako se ljudi osećaju kad slušaju Eriku Badu, „iskusno“, „povlašćeno“, „nežno“, „paperjasto“, „luksuzno“ . rečju, građanski. Muzika u kojoj nema rizika, nema preterivanja, nema ekscesa – samo proverene stvari, to je oslonac svih dosadnih ljudi. Slušati Ejmi u Srbiji danas znači osećati se Evropljaninom, znači slušati zapadnu pop produkciju, ali ipak ne nasedati na klišee američkog hip-hopa koji servira „NEINTELIGENTNOST“ i „NEOSEĆAJNOST“. Ejmi je sve ono što jedan građanin zahteva od muzike, a to je da se ne oseća neprijatno dok je sluša. Da samo kliza, čak i sa tim „Rehab“ hitom koji je eto, navodno, dokaz koliko je ona luda.

Biljana Srbljanović je posle koncerta u Beogradu optužila „nas seljake“, tačnije podsetila na to da Ejmi nije Ceca Ražnatović, pa da očekujemo „za sve pare“, već da je neka vrsta palog anđela koji zaslužuje 40 eura da bi pred nama, u drugom i po svetu, izvodila svoje psiho-socijalne drame. Jebemu mater, Ejmi svakako nije Ceca jer Ceca koliko god koke da unese pre nastupa, ima tu kočnicu profesionalca i odnos prema publici koji zna da živi od tih para i za njih će dati očekivanih 2 sata muzike. Ne bih ni da nabrajam koliko je muzičara samo sa balkanskih prostora u poprilično drogiranim stanjima odradilo svojih sat i po, dva čak i više – jer su znali zašto su tu. Odjednom je nefunkcionalnost Ejmi Vajnhaus znak koliko je ta osoba mnogo više osećajnija od nas ostalih, da ona preživljava mnogo veći bol nego Sinan Sakić naprimer, da joj je baš mnogo teško i da je, u krajnjoj liniji, neukusno zahtevati od tako velikog, senzibilnog umetnika, umotanog u sve probleme ovog sveta - neukusno je zahtevati jednu tako prizemnu stvar kao što je koncert. Bedak. A to koliki je bol izdvajati za koncert u Srbiji 40 eura, o tome nema reči.

Svejedno, ovde dolazimo do suštine mog obraćanja, a to je da ne smete nasesti na rokersko poimanje drogiranog muzičara. Korišćenje droge nije i ne sme biti nikakva misterija. Ljudi se cepaju, prežive, ne prežive, uzimaju rekreativno, skinu se, prodaju iz kuće, tuku ukućane, podvode ćerke – ali to nije nikakva misterija. Ne postoji „Veliki Bol“ iza svega toga, kao što je beogradska građanska elita navikla da interpretira intervenozne navike svojih idola. Nema „neizdržive senzibilnosti“, „dionizijske neukrotivosti“, „ludila jedne duše“, „nezadrživog, divljeg, razornog hedonizma“, „umetničkog poroka“ – Ejmi Vajnhaus i njena ovisnost o RADU je onoliko dobra koliko i ovisnost vašeg lokalnog pajdomana koji će vas koliko sutra startovati na ulici da vam traži sitno. Ejmi Vajnhaus i njena ovisnost o RADU je jednako dobra koliko i zavisnosti svih domaćih folk, rep zvezda i onih koji nisu zvezde, koji će umreti negde i niko neće ni znati da su umrli. Beogradska građanština može, ako to želi, da fiksanje i odvaljivanje prevodi romantičarskim kodovima znanim još od vremena simbolizma i absinta, na fore o „neizdrživoj senzibilnosti umetnika čija uzburkana duša prosto traži dalju inspiraciju“, ali strašna istina je da je svaki ovisnik, znan ili ne znan – još jedna žrtva neizdrživog tereta života, bez obzira da li je neko pisao pesme ili drkao u parku pred klincima ili valjao benzin devedesetih. Igla tu ne pravi razliku.

Razliku pravi ono šta mi očekujemo od ljudi koji su sticajem okolnosti javne ličnosti navučene na neku supstancu. Oni ljudi koji svoja očekivanja grade u tradicionalnom rok ključu, uglavnom tu vide, od tih osoba, posebne, uzvišene, od nas drugačije, bolje ljude kojima može da se progleda kroz prste. „Da, droga je loša, ali ipak, oni su veliki ljudi. Ne mogu oni da podnesu sve to što mi smrtnici podnosimo, jer oni su mnogo drugačiji od nas. Pogledaj jednog Morisona, naprimer“. Jebeš to. Ako si ti navučen i dolaziš pred ljude koji su te obogatili i prodaješ im svoj raspad, svoje probleme, svoju nemogućnost da funkcionišeš, idi ubi se. Ako se radiš, radi se da ti bude bolje i brže, a ne da izlaziš pred ljude kao ranjena srna koja zahteva saosećanje radi sopstvenih odluka. Pruži šou, živi, komuniciraj – nisi ti nikakvo povlašćeno govno.

Ne treba žaliti ljude koji su umrli radi droge. Ne u tom smislu „ko ih jebe, pičke narkomanske“, nema niko normalan ništa protiv rađenja. Nego sa tim da ljudi koji su ozbiljni zavisnici, oni su prelomili, preselo im je nešto i nisu hteli nazad, da su hteli skinuli bi se odavno. Žal ima smisla kad neko umre u saobraćajci ili padne u kadi i slomi glavu, taj nije presekao ništa u svom životu, umro je van svoje volje. „Čovek pukne kao neko dugme“. Ljudi koji su ovisnici su samo odlučili da je život predugačak ako se živi dosadno i odlučili da povećaju ulog i to je za rispekt, ali nije za nikakvu romantizaciju ili neka padanja u nesvest od žaljenja „bio je mlad i talentovan“. Ali ako si ovisnik i zabavljač, ne teraj ljude da saosećaju sa tobom. Ako nisi spreman za show, ne izlazi na scenu. Uzmi pare ako je već tako, ali ne izlazi da bauljaš, jer nikog ne boli kurac za to.

Ovako se nastupa par meseci pred smrt, ako je već reč o tome.

DIZEL za XXI vek - pitanje od presudnog značaja (vol. 1)

Ne znam ko se seća, ali svojevremeno smo u hemiji pominjali lakmus hartiju. To je vrsta hartije koja se koristi u laboratorijama za raspoznavanje kiselina i baza, u kiselinama pocrveni, a u bazama ostane plava. Pojam „dizel“ takođe možete u društvenim prilikama da koristite kao nekakav lakmus. Najčešće, vrlo uspešan – ja to već godinama unazad rabim sa dosta velikim procentom uspešnosti i na osnovu toga uglavnom razvrstavam svoje društvene kontakte.

Mržnja prema dizel kulturi kao jednom zvaničnom izrazu devedesetih godina (ne samo ovde) je ključna tačka kulturnog rata u Srbiji i samim tim, relevantno političko pitanje. No, neću previše mrsomuditi, trudiću se da lakim jezikom i primerima skiciramo šta i zašto ljude tako uspaniči i izbaci iz takta kada im pomenete „dizel“ ili „devedesete“. A kao ljubitelj hip-hop kulture, poseban naglasak baciću na mržnju koju jedan deo srpskih repera gaji prema dizel kulturi i pokušajima da se ona uklopi u telo srpskog repa - što se, u suštini, već i odigralo, možda čak i pre „Brata minlog“.

Ovu temu prvo je načeo uvaženi mislilac Predrag V. svojim lepim dvodelnim člankom na „Popboksu“ koji se ticao srpskog repa i motiva koji u njemu preovladavaju. Ako ih nekako niste pročitali, prelažem da sada odmah pročitate barem prvi deo koji se nalazi ovde.

Ako nekog mrzi, prepričaću malo duže, sa jednim malo istorijskim osvrtom.

Postojao je jednom jedan muzički časopis u kome su gazdovali beogradski rokeri, zvao se „Ritam“. Ruku na srce, bilo je tu ljudi koji nisu bili nerealni fosili i bili spremni da se otvore i za neke, što se kaže, „nove pristupe“. Ipak, većina njih je prezirala sve što nema električnu gitaru i uživo odsvirane instrumente, ali obzirom da je rep tokom osamdesetih počeo da uzima celu planetu pod svoje, nijedan ozbiljan muzički kritičar nije mogao sebi da dopusti da tako velik fenomen izignoriše. Tako su stidljivo najnapredniji od njih (pre svih najveći reper među rok pećinarima, Dragan Ambrozić) dilovali među sobom neke najpoznatije primerke istoka sa kraja osamdesetih: Public Enemy, poneki De La Soul, Tribe, Run DMC, NWA itd. Takođe, bitna je uloga i jednog od najboljih bas gitarista sveta, Dušana Kojića Koje, koji je kroz rad svoje grupe (Disciplina Kičme) na velika vrata uvodio celo crnačko muzičko nasleđe, od Hendriksa do rep brejkova u „Kako je propao rokenrol“. Dakle, određeni deo, mali deo, rok ekipe je uspevao da barem deo sebe nađe u crnom muzičkom korpusu.

Ljudi koji su slušali rok muziku su, manje-više, i dan danas dominantni tumači muzičke kulture i kulture u Srbiji. Rejv elektronika, folk muzika, rep... nisu dale skoro nikoga ko bi pričao u ime nas, likova i likinja iz kraja. Velikim delom, to ima smisla, jer ovi žanrovi koje pominjem živeli su svoju svakodnevnicu na ulici, pre svega – živeli su sada. Rok kultura, rok muzika – to su izrazi prošlosti, bez obzira što će od danas pa do ko zna kad da se formira još osam miliona rok bendova. Ne želim ovom prilikom da tvrdim da u rok kulturi nema ničeg vrednog, na kraju krajeva, i to su izmislili crnci, potomci robova sa juga Amerike. Belci su od toga napravili uglavnom sterilno prdenje. Ako ne to, onda ili kukumavku za davno prošlim vremenima ili neka prepotentna, intelektualistička laprdanja u kojima prosečan čovek niti može da zaigra, niti da se snađe, niti da mu ga da, niti da olomi.

Sa druge strane, muzika Južnog Vetra prvo, zatim rep i dens, zatim rejv elektronika kod nas su izvačile desetine hiljada ljudi od kraja osamdesetih naovamo. Sa prve strane, srpski rok je davao jednu dobru pesmu na svakih 95 izdatih albuma.

Ipak, čak i pored svega toga – rok kritičari su imali tu privilegiju da budu dežurna kulturna savest našeg društva sve do danas. Mračnjački idioti kao što su Petar Luković, Petar Popović, Petar Janjatović (klasična sekta), Momčilo Rajin, Nebojša Pajkić, Aleksandar Žikić, … decenijama unazad truju slušalačku populaciju Srbije (i šire) šta treba slušati, šta ne treba, šta je “gradski”, šta je “seljački”, šta je “moderno”… Pritom pričamo o ljudima koji i dan danas drkaju na izbelele Stonse (?!). To su ljudi koji dobijaju pare i rispekt samo zato što spavaju ispod svog kamena gde je još uvek 1982, kad su oni bili mladi. Još jednom, jedini koji je tu vredan pozitivnog pomena je Dragan Ambrozič, čovek koji je svojim odmerenim, skromnim i strpljivim pristupom barem pokušao da sagleda fenomene koji su išli dalje od Stonsa, Dilana, Bouvija i Gans n Rouzisa. I naravno, svete krave beogradskog građanstva, „novog talasa“.

E, zašto je ovo sve važno – zato što su ideološki potomci tih ljudi, kao što su Uroš Stojanović i Miško Bilbija (ovo kao da je izmišljeno ime), početkom devedesetih sudili o kvalitetu rep izdanja, a da niti su imali pojma šta je to zapravo, niti ih je zanimalo šta je to zapravo. U njihovoj glavi, rep muzika trebala je da zvuči kao Public Enemy – ako tako ne zvuči, utoliko gore po nju.

Dotični Uroš Stojanović krajem 1994. je u tom zloglasnom časopisu za nadrkavanje kurca beogradske novotalasne elite „Ritam“ imao tu čast da daje svoje mišljenje o repu devedesetih. Ko i kako je to njemu dao, pitaj kurac. Šta on tu piše, možete videti ovde. Suštinski, Stojanović ne zna gde bije – zna samo da mu smeta svaki gengsta rep izdat nakon 1991. i da mu De La Soul smetaju jer su „oružje u rukama establišmenta“ (!). Stojanović ovde jasno od repa traži sledeće stvari: gitare (naravno), da tekstovu budu politički, da budu „inteligentni“ (šta god to značilo) i da bitovi budu tvrdi. Od svega toga, jedino ovo poslednje ima smisla. Sve pre toga navedeno je klasičan sindrom pogrešno skrenulog rokera u rep vode početkom '90-ih.

Pričao sam o tome kako ovde nije bilo glasova koji bi branili Ekipu (dakle socijalu), obične ljude sa ulice koji troše muziku. Jer, tradicija rok raspadača još od ex-YU bila je vezana za rok magazine, od „Džuboksa“ do „Ritma“. Svi ljudi koji su tu pisali bili su Građani, sa velikim G. Beograđani ili Zagrepčani, studenti fakulteta, dobri momci, intelektualci iz gradskog jezgra, ljubitelji kulture. Kada je rok kultura krajem osamdesetih krenula da biva žešče istiskivana pod naletom novih omladinskih kultura, ovi fosili su se popeli  u svoje kule od slonovače i krenuli da najlicemernije morališu o prošlim vremenima, starom Beogradu, kako je loše gutati ekstazi, želeti nove patike, kako je to sve plitko i prizemno, kako je loše oblačiti se provokativno i izazovno, kako je loše imati zlato na sebi, kako je loše imati brza kola i želeti da se živi brzo. Kao da je rok kultura puna sve samih skromnih poštenjaka, a ne ogromnog broja narkomana hedonista, koji su se skucavali u bandere najskupljim kolima i motorima, pucali po hotelima, jebali i čistačice u javnim veceima i obarali sopstvene helikoptere. Ključni narkoman srpskog roka, igrom slučaja, svoj poslednji fiks udario si je baš krajem te 1994. Drugi narkoman, pak, čitao mu je opelo koje je sricalo „Ja tebi čitam zadnje slovo. Ja tebi, a ti meni. Sada si otišao da bi se negde rodio“, a ono što se zapravo čulo bilo je „Brate, ne znam kako bi podneo ovo da nije zapala ovako jaka šemsija“. Časopis „Ritam“ i Radio B92 – skromni narkomani bez hedonizma, revolucionari za kapitalističku Evropsku Uniju, mladi bez mladosti. Najgore što je ikada moglo da se desi Beogradu.

Sluđen od bola za Milanom Mladenovićem, Stojanović se okomio na rep. No, ljudi koji su tada već godinama slušali rep zbog repa (a ne rep zbog onoga što misle da je rep) su se pobunili. Kao što vidimo u Vukčevićevom tekstu, čovek sa izmišljenim imenom, Miško Bilbija, je pozvan da okaje Stojanovićeve grehe i da debatuje na radiju Politici u čuvenoj emisiji „Geto“. On je imao tu čast da brani ugled građanskog Beograda i da dokaže i pokaže svim posrnulim i obmanutim mladim ljudima da je rep dobar jedino ukoliko ne slavi kriminalni život, rušenje zakona, diskriminaciju žena, raspojasano ponašanje i raširenu bahatost. Eto jednog paradoksa, dakle ukoliko slavi okruženje iz koga je proistekao – onda nije to to. Rep je muzika onoliko koliko odstupi od ulice, prema uvidima naših cenjenih kritičara.

Možemo da pročitamo da je kulminacija rasprave bila onog momenta kada je Bilbija uporedio crne repere sa beogradskim dizelašima, na šta je određeni Aleksandar Prokić regaovao sa „Na šta bi ličilo to da sada dizelaši počnu da repuju ?“, što je pitanje stoleća. To zblanuto, začuđeno pitanje i od strane autora emisije „Geto“ pokazalo je da su tada čak i oni koji su slušali „crne dizelaše“ kao što su bili Eazy E ili Biggie bili nespremni da brane domaće dizelaše. Domaće dizele je jedino tada branilo njihovo ludilo, srce, pesnice i utoke. Naravno, to su uvek bili i ostali najuverljiviji argumenti rasprave. Možda ne baš najprihvaćeniji, ali svakako najefektivniji. Do 1994. dizel potkultura bila je dominantan i zvaničan izraz beogradske omladine, pred kojom su se povlačili i rokeri i pankeri i skinsi i onaj deo repera koji je prema njima osećao prezir. Razlog je bio prost, dizelaši su u ogromnom delu bili sačinjeni od slojeva društva koji nisu imali šta da izgubi i po pravilu regrutovao delinkvente koji nisu imali nikakve kulturne predrasude prema kojima bi delili Sinana i Džeja od 2 Unlimited ili Astral Projectiona ili Prodigy od Beat Streeta. „Slušam sve što mi se sviđa“ – ova izlizana rečenica kod dizelaša tada je imala itekako jakog smisla. No, krenimo sada opet sa vrha.

ŠTA JE „DIZEL“ ?

Dizel kultura je jedan od najzamršenijih savremenih kulturnih fenomena. Prvo što nastaje u periodu najveće promene kroz koju može da prođe jedno društvo, a to je promena kroz koju je prolazilo srpsko društvo tada – rasturanje jednog modela ekonomije i prelazak na drugi. Drugo po tome što nastaje u periodu kada je pop kultura potpuno eksplodirala i rasplamsavala se neograničenom brzinom u svim pravcima. Kraj osamdesetih i početak devedesetih je jedan od najuzbudljivijih perioda u svetskoj istoriji, posebno od kraja II sv. rata. Pre svega, crna kultura je nadirala sa svih strana – kroz pop muziku, kroz NBA, kroz potpunu afirmaciju repa, kroz filmove, kroz dizajne tog vremena koji su čak kod nas stigli i na dvosede i ležaje koje je radio Simpo Vranje. Takođe, filmovi sa temama kriminala su bili rađeni uglavnom kvalitetno i ta tematika je tih dana bila u najpunijem zamahu. Sva omladina radničke klase, ma gde god bila u svetu, bila je zabodena u krajeve sa rizlama, kasetama,  nekim jakim „najkama“, eventualno nekim oružjem i svi su mislili samo na jedno, uostalom kao i sada - „šta uraditi pa da ova siva dosada jednom prestane“. To večno filozofsko pitanje se tada svakodnevno rešavalo u praksi od Komptona do Vidikovca. 

 

 

Dizel kultura ima dosta svojih upliva i faktora koji su je oblikovali i oni su vrlo raznorodni. Iz te raznorodnosti se vidi koliko je taj ulaz u zadnju deceniju do sada najvećeg veka u ljudskoj istoriji bio suštinski za nju, dizel kulturu.

Dizel je kompleksna kombinacija tadašnjih globalnih trendova, lokalnih suprotnosti i napetosti u Srbiji, kulture društvene margine i klasičnih impulsa samostalnog, delikventskog omladinskog organizovanja sve od filma „Wild One“ Marlona Branda iz 1953.

Koji su to globalni trendovi i kako su oni došli ovde ?

Prvo, došli su kriminalnim kanalima ljudi koji su na zapadu bili već u kriminalnim akcijama i dolazili u Srbiji da započnu operacije ovde. Sa njima, u Srbiju je stiglo mnogo toga čega nije bilo pre: italijanskih dizajnerskih trenerki, skupih parfema, lepih i savremenih patika, zlata, kola... Ovo, naravno, nije ništa novo. Ali pred kraj osamdasetih, kao da te marke i taj stil dobijaju neki mnogo veći i ozbiljniji značaj, što je posledica stanja na svetskom nivou. Sergio Tacchini, Nike, Reebok, Fila, Kappa, Diesel sa jedne i Versace, Vuitton, Armani, Ferre, Gucci, sa druge – sve je to bilo još od sredine osamdesetih prihvaćeno u siromašnim gradskim sredinama Londona, Pariza, Los Anđelesa i Njujorka.   

 

Beograd nije uopšte kasnio za tim, jer je imao isti izvor kao i američki crnci – italijansku mafiju koja je furala svoje stvari, bez obzira da li je sportska garderoba ili skupi komad visoke mode. Svet mode, svet dizajnera takođe u ovom periodu postaje stvar svakog doma, svakog TV-a. To se najbolje vidi u spotu našeg srpskog brata, George Michaela u spotu za „Freedom“ iz 1990. koji je ustanovio upotrebu svetski poznatih manekenki u spotovima. Većina devojaka odatle bili su Versaće i Armani modeli. Mi u Srbiji, sa druge strane, nismo imali tu opciju, već se nama italijanska moda donosila direktno na telima ljudi koji su imali kontakata sa Italijom, a to su 70% bili kriminalci i trgovci na crno, ideološka prethodnica kasnije dizel omladine. Takođe, u ovom momentu dolazi i do, na modnom nivou, zanimljive fuzije visoke mode i sportskog dizajna, tako da u ponude visoke mode ulaze i trenerke i sve više komada odeće koji uključuju ramfle i lastiše, što je pre bilo nezamislivo. To je bio povratni uticaj crnačke mode ulice, i to se najbolje videlo u kreacijama Versaćija i Gučija iz tog perioda, čije modele su još proslavili Eric B i Rakim, Kool G Rap, ali i MC Hammer koji je ove komade proneo svetom u svojim spotovima. 

 

 

 

 

 

 

Druga bitna stvar bila je engleska casual moda, moda koja je do britanskog ostrva donela sportsku dizajnersku odeću. To je bio ostrvski model usvajanja italjanskih i francuskih firmiranih komada odeće od strane raspada iz radničke klase, koji su kako su se osamdesete približavale kraju, bivali sve hrabriji, primetniji, drečaviji. Stariji likovi ulice nikad nisu prešli korak strogog i smernog oblačenja u laku lanenu odeću i jednobojne polo majice Fred Perry, Ralph Lauren, Burberry ili Lacoste. Mlađi pak, otvoreno su prihvatili ono što su Gucci, Versace i Armani forsirali tih dana. 

Ovu priču potvrđuje i Kristijan Golubović, koji je negde potkraj '80-ih bio u Londonu i tamo u teretani sreo čoveka koga je on nazvao „Toljagom“. Naravno, Kristijan G. ima naviku da stvari i ljude naziva onako kako misli da je najlogičnije, isto kao što je „Goodfellaz“ preveo sa „Karteli droge“. „Toljaga“ je bio Mister T, možda i The Original Black Diesel, ako pratimo nesretni razgovor Miška Bilbije (?!) i Aleksandra Prokića. Kristijan i ko zna još koliko mladih kriminalaca u aspiraciji sa tla Evrope bili su zadivljeni imidžom gdina Laurence Tureauda. Casual svedeni stil takođe je odbačen u korist novog, drečavog - “šabanskog”. To je bila tranzicija sa “šminkeraja” dominantno "Lacoste mode" na ono što znamo do dan danas. No, nema sumnje da su marke kao Lacoste, Sergio Tacchini, Ellesse, Lotto, Diadora preživele "casual" 80-e i došle do "dizel" 90-ih.

Nike kao firma, kao brend, kao ideja, početkom devedesetih počela je da ostvaruje dominaciju na polju sporstke opreme. Nakon miliona i miliona dolara koje je kompanija sa zapadne obale Amerike slila u ruke Majkla Džordana, Spajk Lija, Boa Džeksona, Čarlsa Barklija – Nike se probijao preko crnih ljudi, crni ljudi su tada, možda još više nego sada, prodavali taj COOL. Ali nije samo “cool” bio taj koji se prodavao, bila je i upornost, istrajnost, želja da se ne samo pobedi - već da se nedvosmisleno, ubedljivo pobedi, da se od pobede napravi metafizika užitka. Nike je od sportske opreme napravio kultne modne detalje, nakon trenerki. “Air Max”, model izložen svekolikom podsmehu onih koji nikad nisu skapirali draž te patike (ili je možda mrzeli upravo zbog draži i značenja) je od modela za trčanje postao gradski model, neizbežni činilac britke, nedvosmislene, “brze” spoljašnje pojave. 2007-e britanska policija je proglasila model Max 95 omiljenom patikom pljačkaša. Nakon nje je sledio famozni Reebok Classic – lopovi znaju zašto.Tinker Hatfield, glavni dizajner većine kultnih Air Max modela nije verovatno imao pojma šta će njegovi dizajni doneti jugoistočnoj Evropi, Evropi generalno. Pre pola godine vidim jednog britanskog jungle dj-a, lik fura Max 90. Mora se priznati da je Air Max, iako neosporno popularna patika, dominantno ostala evropska stvar, od Njukasla u Engleskoj do Istanbula. Svaki mladi probisvet, svaki navijač, svaki normalni taksista, svaki diler, svaka ulična glava zna šta ovaj model znači i kako treba da se nosi. Zna se da su modeli iz devedesetih najcenjeniji i najtraženiji, tako da ne čudi zašto je Nike doslovno sve modele tog doba krenuo da izbacuje opet i da čak pravi nove modele fuzijama originalnih. Poštovanje svim modelima obuće tada u opticaju, posebno prespavanim gigantima kao što su Asics i Diadora, ali er maks je er maks i tu je početak i kraj diskusije.

 

 

Ekstravagantan i upadljiv stil, sa dosta zlata na sebi, efektno ošišani, odrađeni – to su bili ideali jednog dela ljudi koji su svoj društveni status gradili sredstvima van zakona građanskog društva, što je drevna pojava, samo je pre kraja osamdesetih nikad nije bilo tako upadljiva i agresivna. I tu je ključna problematična tačka prezira „zvaničnog društva“ prema ovim ljudima, to što oni „krše zakon“ i rade ono što “ne bi smelo”. Sve ostale naknadne, potpuno prazne optužbe o „nedostatku ukusa“, „neumerenosti“, “banalnosti”, “plitkosti” itd – to sve dolazi kasnije. Glavni problem je taj što su se neki ljudi odlučili da krenu putem kojim bi možda više nas krenulo, da smo imali muda za to.

Na kraju, ova cela linija Rim-Njujork-London-Beograd dao je taj carski izgled početka devedesetih u Beogradu gde je vaš prosečni šaban ispadao iz svoje “Frontere” u svojoj Gucci jakni, Versace šalvarama kao kod MC Hammera, sa nekim jakim “Nike” patikicama i verovatno gore sada čuvenom Versace Golden Elephant kapom, koja je direktan Đanijev omaž afrocentrizmu. Da li je na zvučnom sistemu Frontere bio Džej, Sinan, 2 Unlimited ili Ice T - bilo je svejedno. 

 

 

 

 

Sa druge strane, eurodance je jednako na prepad obuzimao planetu. Ovaj evropski miks housea, techna, HI NRG-a i repa bio je oficijalna tema početka 90-ih, baš kao Dee Monk u “Vidimo se u čitulji”. Eurodance je bio odgovor Evrope na bujicu muzičkih sadžaja koji su iz Amerike napali Evropu još od polovine osamdesetih. Stoga, onaj crnačko-emigrantski deo populacije Engleske, Francuske, Belgije, Holandije i Nemačke je odlučio da pokuša da kombinuje te elemente tražeći idealan spoj koji bi u isto vreme i bio pumpački, i bio spreman za top-liste i rođendane. I bili bismo svi ludi kad bismo rekli da nisu uspeli ili da NISMO uspeli. Projekti kao što su Adamski, Technotronic, Snap!, 2 Unlimited, Dr Alban, Reel 2 Real – su ostavili ozbiljan muzički trag, kako po samoj muzici, tako i po raznorodnim kulturnim uticajima koje su sklapali u logičnu celinu.

 

 

Eurodance je domaće klince dizelaše (a i stariju bragru) približavao duhu zapada i onime što je tada moglo da se vidi po spotovima ovih izvođača: egzotičnim šalvarama, lancima, pejdžerima, napumpanim kožnim jaknama, Air Max modelu koji je tad počeo da ispisuje svoj kult, čuvenoj Versace kapici koju je ovde proslavio Dino Dvornik, ali i Branka Katić u „Mi nismo anđeli“, kao i Dubravka Mijatović u „Boljem životu“. I tu se opet vraćamo na beogradsko leto 1992. gde naš šaban izlazi iz Opel Frontere obučen da impresionira i sa dozvolom da ubije.

Uskoro bismo nastavili sa prelaskom na pojam omraženog turbo-folka i sa daljim razvijanjem priče o najoriginalnijem domaćem kulturnom proizvodu.

Šta znači srpski nacionalizam u domaćoj muzici ulice - od BS-a do Monogamije i Marlon Brutala

E, sada škakljive teme dolaze na dnevni red istorije. Rep i nacionalizam, nacionalizam i Balkan, rep i Balkan, eto to je gore, beljo.


Pođimo od moje omiljene teze da je rep muzika ulice. To znači da rep prenosi ono što se dešava, misli i oseća na ulici, ono što se vrednuje i prezire na ulici. To je lepo, to je slatko, to je baš dobro i tako treba da ostane.

Srpska ulica je kao i srpska istorija jedna turbulentna i luda stvar puna cik-cakova. Objašnjivih svakako, ali ne na prvi pogled.

Šta bi to bilo „srpska ulica“ ? Pa, to bi bio onaj deo društva koji je negde još od sredine pedesetih živeo na društvenim i legalnim marginama - jedan skrajnut i izolovan segment uličara, niskokvalifikovanih radnika, švercera,  obesnih omladinaca, šibicara, sitnih lopova, taksista, automehaničara itd. Taj sloj je retko bio dostupan očima šire javnosti, tek s vremena na vreme bi došao u neki fokus, uglavnom nekim neslavnim primerom. Titoistički režim je ovaj sloj ljudi doživljavao kao „sramotu socijalističkog društva“, i o njemu i njegovoj kulturi se malo znalo sve do jugoslovenskog „crnog talasa“ - linkčina. Prosto, Titov režim nije nikako voleo da se neko našika i pravi haos, kao što to ne voli nijedan državni režim.

No, kroz „crni talas“ i film Jovana Jovanovića „Mlad i zdrav kao ruža“, videli smo da je Služba Državne bezbednosti negde u drugoj polovini ’60-ih došla na genijalnu ideju kako da se ratosilja najagresivnijeg dela ovog sloja. Poslali su ih na zapad, da jure sve neprijatelje države – četnike, ustaše, albanske separatiste, ruske agente i sve ostale koje je Titov režim označio kao neprijatelje jugoslovenske socijalističke zajednice. Nabavljani su im pasoši, novac i pravna zaštita, kao i sloboda da tamo na zapadu rade šta hoće sve dok skidaju mete koje im se povere. Mnogi beogradski „problematični momci“ našli su svoju sreću u ovom aranžmanu i na ovaj način, Beograd dobija svoju prvu kriminalnu elitu, iako u dijaspori. Takođe, treba pomenuti da je u ovim pričama učestvovao i izvestan broj ljudi sa Kosova, Bosne i Hrvatske, ali je jezgro činilo tadašnje beogradsko podzemlje. SFRJ 1966. otvara granice i pušta veliki broj svojih građana u „Gast-Arbeit“ vode. Destinacije su bile dominantno Italija (kao odskočna daska), Austrija, Nemačka i Švajcarska. Zajedno sa njima, kreću i domaći momci u potragu za državnim neprijateljima nominalno, a faktički za novcem i prestižom. Ubrzo, strane policije imaju velikih problema sa njima jer se pljačkaju zlatare, banke, vrše se ucene. Vremenom kreće reket gastarbajtera koji su imali lokale na zapadu, kao i trgovina kolima i organizovanje prostitucije. Italija je zbog geografske bliskosti bila omiljena destinacija ljudi koji su ili napuštali SFRJ jer su nešto sjebali u državi, ili su poslati tamo da rade za državu i partiju.

Zašto je sve ovo važno za priču ? Pa možda i nije, ali je zanimljivo. Poenta koju hoću da napravim jeste da se dobar deo tih ljudi koji su napustili zemlju u nameri da na zapadu okuse čari kapitalističkog života i da žive taj rep život – okrenuo konzervativnom nacionalizmu, bez obzira što je pomenuti dobar deo bio angažovan da ubija upravo viđenije ljude četničke emigracije. Verovatno ima smisla u tim pričama da je Služba hrvatske krimose slala na četnike, a srpske na ustaše i na jedan deo albanskih separatista, da ne bi slučajno došlo do neke nacionalne samilosti. Doduše, sve i da je tako, luda je to situacija u kojoj vas vaša socijalistička država „izveze“ na zapad, da vam pasoš, zaštitu, slobodu da radite skoro bilo šta i vi jurite neke srpske ekstremne nacionaliste dok i sami postajete srpski nacionalista, u međuvremenu. Ili ste pak, u startu i bili izvezeni kao srpski ili hrvatski nacionalista, mada nije se postavljalo pitanje sve dok ste radili ono što se očekivalo. Dobar deo srpskih kriminalaca na zapadu (pre svega u Milanu, Minhenu i Parizu) pravi i kontakte sa tamošnjim četničkim emigrantima koji su, za svoj račun, bili u poslu falsifikovanja pasoša, čekova, kreditnih kartica itd. To je bio početak jednog pomalo neprincipijalnog, ali zanimljivog spoja savremene srpske kriminalne kulture u italijanskim odelima, kohibom u ustima i crnkinjama pod rukom sa idejama 19. veka koje su spominjale neku monarhiju, kralja, veliku Srbiju itd.

U tom smislu, ubedljivo najdalje je otišao nedavno počivši Boško Radonjić, sin čoveka koga su partizani streljali tokom II sv. rata kao četničkog vojnika. On je uspeo preko Milovana Đorića, tadašnjeg fudbalera Crvene Zvezde, da se dokopa Graca u Austriji, a odatle da zabode Ameriku, gde su ga čekali skoro svi viđeniji četnici. Pristupio je organizaciji SOPO (Srpski Odbrambeni Pokret Otadžbina), a ovakvih pokreta je među četničkom i ustaškom emigracijom bilo mali milion. Tamo su planirali kako da obore SFRJ i kako da ubiju Tita, a sa druge strane obaveštajne strukture SFRJ su im slale domaće krimose da ih rešavaju. Istini za volju, gdin Radonjić je bio preteška meta zbog veza sa irskom mafijom u Njujorku, kao i zbog tesnih veza sa porodicom Gambino. Po izbijanju rata na tlu bivše Jugoslavije, svi ti odmetnuti nacionalisti zatrpavaju Hrvatsku i Srbiju, među njima svakako i Radonjić. Postao je blizak prijatelj sa Radovanom Karadžićem, kao i sa šefom DB-a Savezne Republike Jugoslavije, Jovicom Stanišićem. Sredinom osamdesetih je u centru Beograda ovaj Pravoslavni Don otvorio kultni kafić „Lotos“, prema nekim rečima, jedan od prvih striptiz barova u Beogradu. Tu su blejale dosta jake face voždovačkog ganga, koje je Radonjić usmeravao ka Vuku Draškoviću i Srpskom Pokretu Obnove. Dosta transporta ukradenih kola i droge je dogovoreno upravo ovde, kao i formiranje Srpske Garde, na čijem čelu su bili Đorđe Božović Giška, Branislav Matić Beli i Zvonko Osmajlić, koji su bili i telohranitelji Vuka Draškovića. Aleksandar Knežević Knele, omiljena ličnost beogradskog podzemlja, bio je pulen ovih ljudi. U tim previranjima 1990-1991, dešavale su se takvi prelomi, koje i mnogo bolje obavešteni ljudi ne mogu da rastumače. Veze kriminala, tajne i javne policije Slobodana Miloševića i krimo-četničke emigracije su bile napete do pucanja, tako da i pored toga što su zajedno učestvovali u ratovanju na teritoriji ex-YU (svako za svoj cilj) – nameštaljke na ovim relacijama su bile svakodnevne.

Druga bitna stavka u ovom mozaiku je uloga navijača Crvene Zvezde, grupe „Delije Sever“. Iako nominalno nastaju 7. januara 1989., navijači Crvene Zvezde postoje kao organizovana huliganska (ne koristim ovo pežorativno, već opisno) grupa od sredine ’80-ih. Na severnu tribinu je otišao ogroman broj likova iz radničke klase koji prosto nije znao šta da radi sa svojim životom u državi kojoj je brzo isticalo vreme i koja je bila izjedana ekonomskim i političkim previranjima. Tražili su smisao životu i našli ga u nabadanju, piću, duvanju, navijanju i neobaveznom seksu. Gradski klasik, reklo bi se. Ideja o formiranju ekstremnije i luđe ekipe na severnom stajanju Zvezdinog stadiona morala je doći od ljudi koji su imali prilike da vide to u Italiji i Engleskoj, dakle koji su često putovali. Bastion i jezgro Severa skoro već 25 godina je Senjak, beogradski kraj koji je kombinacija blokova građenih za radničku klasu nakon 1950. i rezidencijalnih kuća uglednih porodica, sa korenima u predratnom Beogradu. Odavno postoje nepotvrđene priče da je koren „ultras“ mentaliteta Severa bio među sinovima visokih činovnika SFRJ koji su živeli na Senjaku i koji su, za razliku od svojih očeva, svoju budućnost videli u srpskom nacionalizmu. Smatrali su da tada pokojnog druga Tita ljudi lažu, da Srbi vole đenerala Dražu. Istovremeno, pušio se marokanski hašiš koji se nabavljao u Italiji i valjdao dalje, uz garderobu i ostale sitnice. Biti navijač tada, tokom ranih osamdesetih, značilo je biti u najupućenijim gradskim pričama, često povezanih sa podzemljem, uz skoro obavezan flert sa četništvom. Četništvo koje se tada doživljavalo kao nešto „opasno i subverzivno“, suprotstavljeno zvaničnom jugoslovenskom režimu koji je, prema njihovom stavu, bio "antisrpski". Nakon što je bilo jasno da je samo pitanje meseca kad će cela zemlja otići do kurca, Miloševićev režim je sve vreme pokušavao da manipuliše ovim osećanjima, jer, u krajnoj liniji, imali su isti krajnji cilj - rešiti srpsko nacionalno pitanje na račun okolnih nacija.
Incidenti sa SFRJ policijom bili su konstantni, a senka rata se polako približavala, tako da su sve nacionalističke opcije željno vrebale mlade huligane Beograda, Zagreba, Splita i Sarajeva i obećavale „veliku budućnost“ nakon poraza neprijatelja. Pokušavajući da predupredi neke događaje, srpska Služba jedno vreme pokušava na Sever da ugura Željka Ražnatovića Arkana, ali se čini da Arkan nije imao previše afiniteta prema navijačkoj svakodnevnici. Solidan deo ove garniture sa Severa poginuo je u ludilu raspada Jugoslavije, što je bio slučaj sa mnogim uličnim legendama širom bivše Jugoslavije, bez obzira na koga su pucali.

Ovo je taj neki mali uvod bitan za temu uloge nacionalizma i konzervativnih uverenja na srpskoj ulici.


****************************************************


Rep, kao muzika obojene omladine američkih getoa, u svojim zlatnim godinama jeste imao uplive ideja crnačkog nacionalizma. To je lako razumljivo, budući da se rep u dosta slučajeva bavio nikakvim položajem u kojem se obojeni ljudi u Americi nalaze vekovima i od sredine ’60-ih, oni se na razne načine trude da okončaju tiraniju belog kapitalizma nad sobom samima. Chuck D, Ice T, Tragedy Khadafi, Ice Cube, MC Ren su samo najpoznatija imena koja su u periodu od 1988-1993 doticala ideje koje je Partija Crnih Pantera iznela krajem ’60-ih, a ticala su se oslobođenja crnog čoveka od dominacije ekonomije Amerike belih bogataša.

Taj vremenski raspon je i na našem delu Evrope koji zovemo Balkan, videli smo, bio jako turbulentno vreme. Za ortake koji imaju obojenu kožu, to je bilo vreme kulturnog i političkog ustanka protiv rasizma američke vladajuće klase, vreme kada je borba protiv aparthejda u Južnoj Africi bila u zenitu, vreme kad je američka policija bila u totalnom ratu sa omladinom ulice i gde su izveštaji o maltretiranjima i iživljavanjima policajaca iskrsavali na svaka tri meseca. Nacija Islama, organizacija koja je još od ’60-ih godina unutar pokreta za političko oslobođenje i uzdizanje crne populacije, tada je imala veliki povratak i njihov ministar, Louis Farrakhan, bio je obožavana figura među mladom, crnom gradskom populacijom.

Međutim, crni nacionalizam (možda najbolje oličen kroz rad grupe Public Enemy) bio je politička tradicija koja je bila naprednija od varijante koja se rabila na Balkanu i koja u Srbiji svoje najočiglednije i najprepoznatljivije otelotvorenje dobija kroz rad grupe Beogradski Sindikat, koja je formirana 1999. Srpski ulični (da kažemo navijački) nacionalizam tada je bio osoben miks mržnje prema vladavini Slobodana Miloševića i njegovoj policiji, okolnim narodima, Evropskoj Uniji i kafanskog antikomunizma, uz obilato korišćenje lakih opijata i alkohola. Beogradski Sindikat je na ovaj već eksplozivan spoj dodao i rep kulturu američkog geta, time se dobila celina koja je jako teško mogla da bude prohodno analizirana. Beogradski Sindikat, neosporno popularna grupa, je požnjela, u suštini, sve ono što je krenulo da se seje srpskoj omladini sve od sredine osamdesetih, čak i za vreme SFRJ: osećaj nacionalne ugroženosti, pretnje nestankom, pretnje ponovnim okupacijama, dok je tokom devedesetih i ratova na toj teritoriji cela ta paranoja počela da biva sve jača. U celom tom bunilu, kao krajnja alternativa se neminovno nametalo to da "mi", Srbi, moramo naći sabornost kroz vraćanje pravoslavnoj tradiciji (!?) i da tu tražimo nekakav način za prevazilaženje ogromnih društvenih problema u kojima se nalazimo. Naravno, nije to bio slučaj samo u Srbiji, sve to se dešavalo i u Hrvatskoj, kao i u Bosni. I u sve tri države smo u nekom momentu imali taj mali paradoks da se na rep kulturu kaleme sadržaji koji su, suštinski, ideje nekih vremena za koje se verovalo da su davno iza nas, a to su ideje političke dominacije jedne nacije nad drugom, nekog etničkog prvenstva jedne nacije nad drugom, pozivanje na srednjevekovno pravo itd.

Takođe, svojim inteligentnijim ili manje inteligentnijim kritikama nove političko-ekonomske elite (post petooktobarske), Sindikat ubira podršku svih slojeva stanovništva koji su se našli na udaru politika koje sprovode DSS i DS, naizmenično. To je bilo sigurno preko 70% populacije u Srbiji i u momentu kada niko nije dovodio u pitanje procese koji se odigravaju u Srbiji, Sindikat je bio svojevrstan glas običnog čoveka u Srbiji, što je razumljivo i nije nužno loše. No, ono što jeste nedvosmisleno loše jeste što se politička papazjanija Beogradskog Sindikata (koja ide od ultradesnog konzervativizma do ultralevih pozivanja na obračun bombaškim napadima i otmicama) nametnula kao dominantno političko stanovište prosečnog srpskog lika sa ulice. Sindikat zapravo sve sem prezira prema okolnim narodima i prema domaćoj kulturi devedesetih – maskira u neke apstraktne nejasne fraze koje mogu da znače bilo šta. „Ni levo ni desno, već pravo u meso“, „Samo zdravi u glavi protiv sistema“ – to su poruke koje u političkom delirijumu u kojem je Srbija već 20 i jače godina doslovno ne znače ništa. Ni šta je to što nije ni levo, ni desno, ni šta znači biti „zdrav u glavi“, ni protiv kog „sistema“. Onda se tu obavezno proturi starobeogradska, gospodska kritika novobogataša, dizelaša, sponzoruša, lascivno obučenih klinki itd. Pa se onda stvar obrne još jednom na ludilo, tako što se ti isti kritikovani dizelaši dozivaju kroz pesme „Alal vera“ i njima se odaje počast kao nekim „poslednjim beogradskim boemima“ - iako sama dizel kultura ne može biti dalje od bilo kakve priče o boemiji itd (i ovo kažem pohvalno, ne kritikujuće). U suštini, u stavovima BS-a ima toliko nelogičnosti i nestalnosti jednog stava sa drugim, da bi jedan poseban tekst mogao samo o tome da se napiše, ali ovde smo ipak radi ovog čeonog i temeljnog, a to je – nacionalizam. To, i da li „ni desno“ znači otići u Rusiju, biti gost ultradesničarske grupe i na koncertu (u nečemu što je nekakav protofašistički, kafanski patos omamljen mirisom kanabisa), urlati „Ubij Šiptara“ i svemu tome pridati viši smisao ? Njegovo visočanstvo Haile Selasije se okrenulo u grobu.

Onaj deo teksta gore koji se odnosio na neku vezu srpskog emigrantskog podzemlja i nacionalističkih sentimenata je imao za cilj da pokaže da taj kontekst spoja ulične kulture sa religioznim podlogama postoji, pa postoji. Italijanska mafija je do guše u katolicizmu, kao što je i poveći broj crnih gangstera u Americi u nekoj od protestantskih tradicija ili u islamu, u krajnjoj liniji. Veza između prestupništva, kriminala sa jedne strane i religioznosti, sa druge – stari je paradoks, ali objašnjiv. Ljudi sa ulice su se odrekli bilo kakvog morala, bilo kakve moralnosti i načela – usvojili su načelo sopstvenog zadovoljstva i moći. To je nespojivo sa idejom bilo kakve religioznosti, života u vrlini, služenja bogu itd. Ipak, takav životni izbor vrši u nekim ljudima jak pritisak na savest koja pošto-poto želi da nađe nekakav okvir, smisao, poentu; neki sistem u kojem će postupci imati viši smisao. A šta je bolje za tu svrhu nego vera u najapstraktnije nešto, vera u boga ? A kada stvari dovedemo na lokalni, balkanski nivo – istorija je uglavnom pisala scenarije u kome su balkanski narodi trebili jedni druge upravo na osnovu toga kojem se bogu mole.


Tu dolazimo do one luđe i brže gengsta-pravoslavne priče oličene kroz likove Miloša Bobića Monogamije i Vukašina Jasnića poznatijeg kao Marlon Brutal. Iako se po definiciji protivim etničkom nacionalizmu bilo koje vrste, moram priznati da su mi ova dva emsija jako draža od Beogradskog Sindikata. Između BS-a i druga dva emsija postoji sličnost, a to je to da svi rade rep koji je snažno inspirisan određenim nacionalističkim nabojem. Međutim, BS nikad nije izneo tu pomalo šizofreničnu poziciju Gangsterskog Dizel-Pravoslavlja koje je obučeno u Armani i ima kokainski pogon - do kraja. Načeo ju je malkice u „Alal veri“, ali to je bio izuzetak koji je potvrdio pravilo da je BS ipak jedna skupina ljudi na čijem čelu su advokat i diplomirani ekonomista. Dakle, građani više ne tako mladi koji ipak imaju aspiraciju ka prodoru u srednju klasu, ka poziciji konzervativnog intelektualca koji u Moskvi može da dozvoli sebi da se malo „odvrne“, ali u Beogradu šalje poruke „samokontrole“ omladincima itd itd. Kod Monogamije i Marlona to, pak, ne postoji – sve te količine ludila koje se talože na srpskoj ulici još od dana prvih pljački po Milanu se ovde istovaruju pravo na glavu. Monogamija je spreman da to dizel-pravoslavlje izvede do sabijajuće suštine kroz tako jake stihove kao što su „Srbija do Tokija, po nosu se udri“ (što je jedna od najjačih stvari koje sam u životu čuo, i u svom i u vašem), kao i „put moj ne mogu da shvate, samo bog me shvata brate, sudbina mi takva da problemi mene prate“. U suštini, svako ko se iole bavio principima hrišćanstva, shvata koliko ovde nema ni „h“ od hrišćanstva, jer imate emsija koji u potezu, od boga kojem treba da služi, dolazi do pozicije u kojem bog njega treba da shvati (!) u svim njegovim grešnim akcijanjima – „svaka rava zove, svaka rava želi da pogine na kari pravog srpskog četniksa“. Koliko je smrt prostitutke na kurcu „pravog srpskog četniksa“ u duhu hrišćanstva, ostaviću na savest čitaocu da sudi. A ovo je samo jedan primer u diskografiji čoveka koji ima 2 albuma koji su puni ovog balkanskog amfetamin-derta koji onoliko koliko uživa u ženama „niskog morala“ – toliko ih i prezire. Ovde sistem patrijarhalnog odgoja u hrišćanskoj tradiciji puca po svim šavovima pred katarzičnim naletom brzine u nosu, brzine ulice, uživanja u napetosti i želje da se svaki sekund života živi kao poslednji i dosledno – kada se puca, puca se do kraja, kada se drogira - drogira se do nesvesti, kada se šara - šara se čitavo telo. „U nosu lajna bela, u kosi kilo gela, ispod majice pancir, na ruci tet mi seva – svakoj ravi lajna žuta meni lajna bela, bolje imaš ćerku kurvu nego sina kera“ – u ovoj brilijantnoj liniji se čak kao manje zlo tretira imati prostitutku u kući, nego policajca, čuvara javnog reda – što je još jedan šut u vrata bogougodnog poretka. Šta reći tu sem koristiti se Monogamijinim rečima „oprosti mi bože – pakao me čeka“.

Ako ovako postavimo perspektivu, ne čudi zašto BS ne sluša nijedan Hrvat, a skroz carski je momenat bio upad nekog Hrvata na klip za „Koji kurac barbike“ gde je post bio tipa „rispekt za Monogamiju, i mi cro people ga volimo, ali mnogo brije na četništvo xD“. Taj komentar je imao oko 90 lajkova, očigledno i samih „cro people“ u čije ime je govorio taj lik, a i domaće bagre koja je ispoštovala što su „rivali“ prepoznali to sirovo ludilo Monogamije. A o tome pričamo, i slična je stvar sa Marlonom. Marlon Brutal i Monogamija dele to što je kulturna pozadina obojice formirana kroz bleju sa dizel ekipama Severa, činjenicom koja je više puta naglašena od obojice u svojim pesmama. Dok je ekipa u kojoj je bio BS blejala na Trgu tokom devedesetih, izigravala repere i hejtovala dizel fazon i dens, Marlon kaže „da blok smrdi na nasilje od 96-e“ i da je on „nije rastao s reperima, nego s dizelašima“. Ova linija je mnogo bitnija nego što deluje na prvi pogled, jer i dan danas je svakom ko je iole slobodan od predrasuda prema dizel kulturi jasno da je jači Rep provod na nekom splavu uz dens i narodnjake, nego mahom sterilna atmosfera rep žurki gde ljudi uglavnom ni ne igraju, već poziraju u New Era kačketima, Adidas trenerkama i pričaju gde su nabavili svoje nove retro džordanke. Čast izuzecima. Činjenica jeste ta da je ulična kultura u totalu u Beogradu vrlo malo vezana za sam rep u strogom smislu – odavno je već u Beogradu uspostavljen kontinuitet rejva, gde je trens preživeo kao glavna struja cepanja amfetamina i rokanja do rane zore. Tu su i svakako huliganska kultura koja je u ofanzivi posebno od kasnih devedesetih, kao i koncerti Ace Lukasa, Džeja Ramadanovskog i Sinana Sakića koji su fešte same po sebi. Marlon Brutal je glas ove generacije likova koji su deca Beograda, navijanja, splavovskih i stadionskih incidenata, loženja na rep, dens, narodnjake i trens paralelno i čija svakodnevnica se svodi na pakovanje i prepakivanje, štekovanje, blejanje, fascinaciju patikama i šuškavcima, telefonima i konstantnim jurenjem adrenalina. Ili možda da i ovde upotrebim reči Monogamije koji je u maksimi „duvanje šmrkanje šetnja piće smaranje Porsche BMW 357 karanje“ sumirao čitavu suštinu gradske delikvencije, od one najniže, do one krupnije i ostvarenije.

Marlon Brutal je takođe slušan u Hrvatskoj i skoro me je ortak podsetio na temu koja je pokrenuta na (sada ugašenom)  hrvatskom rep portalu, Hip Hop Unity, i ticala se ovog emsija. Zanimljivo je bilo da su reakcije bile od onih uvređenih, građanskih „ma kako to da slušam, ma šta je ovo, četnička seljačina“ do likova koji su kapirali tvrdoću ovog srpskog izvoza. Neki manje, neki više, ali nisu dovodili u pitanje da je stav realan i da je Marlon kidač, što sve stoji.

E tu dolazimo do ključnog pitanja – kada emsi sme da vas uvredi, kada dozvolite emsiju da vas uvredi na osnovi prema kojoj se identifikujete: nacionalnoj, političkoj, seksualnoj ? Jedna od prvih dilema hip-hopa, velikih dilema je, šta to belci, posebno bele žene traže u mačo muzici crnih grubijana ? Šta to čini da belac peva tekstove uperene protiv svoje rase, ili da bela žena skakuće uz tekstove u kojima se navodi da jednom ako polude crna braća razne belkinje mogu da budu jebane ? Pa – realnost, prosto. Da biste to dozvolili, potrebno je da se toliko ložite na rep, na tu uličnu direktnost, drčnost, kurčevitost – da biste dozvolili emsiju koga slušate da vas, figurativno, pljune gde vas najviše boli. A to mesto „gde vas boli“, upravo su to ta mesta na kojima se rep puni snagom i na osnovu kojih greje srca. Ako vi kod te „bolne tačke“ prepoznate da neki emsi ima neki dosledan i jasan stav, vi ste spremni da ga čujete, pa makar išlo i protiv vaših ubeđenja o tome kako život treba da izgleda. To je kao kada Q Tip u kultnoj „Sucka Nigga“ poručuje crnačkim inetelektualcima koji se bune protiv toga da se getoizirani crnci međusobno oslovljavaju sa „nigger“ da on ne može drugačije, da je probao, ali da mu se usta krive kad to suzdržava i da „kreće da puca kao uzi“ (što je bila i povratna za zamerke oko čestog hvaljenja mlataranja oružjem). Iako po definiciji neko ko se ne deklariše kao pripadnik „genksta nacije“, Q Tip ne može da ono što je živeo tu i tada 1993. batali samo zato što mu je neko ko ne bleji na ulici rekao da na taj način "sjebava crnačko rasno dostojanstvo i daje loš primer omladini“. Na sličan način, Marlon Brutal kaže da su ga „stariji učili da mrzi Hrvate, i da svakom ko nije odavde jebe mater“. Možda to nekoga boli, možda boli mene, možda boli neke Hrvate, možda boli Borisa Tadića, ali ako pričamo o dominantnom stavu ulice, ovo je to. Ovo je sve ono čega ja mogu da se setim kada se razgovara o politici na ulici sa tim profilom ljudi. Ja ne odobravam taj stav, ali ga shvatam i verujem u to da, uz određene dodatke, iz tog stava može da izađe jak rep. Marčelo možda može da poziva na „nacionalnu toleranciju“, ali to je prazan vapaj za koji se jebe i ljudima na ulici u Beogradu i ljudima na ulici u Zagrebu. Taj vapaj je prazna priča, jednako kao i ona da će tenzije na Balkanu nestati ulaskom u Evropsku Uniju. Stoga više treba ceniti bolnu istinu jer je istina, nego pitku laž – jer je laž, Juice je još pre 5 godina konstatovao da „ništa se ovde promeniti neće“. Sa jednim drugim ortakom sam ne tako skoro baš pričao o tome kako sa takvim ljudima vi možete racionalno da diskutujete i da ih dovedete do situacije kad se i oni slože sa tim da ta konstantna, mahom iracionalna etnička mržnja nikad na Balkanu neće dovesti do mira koji uglavnom svi očekujemo, tipa „A znam matori, jasno je meni sve to, oko za oko i svi oslepe“. Uz obavezan dodatak „al’ matori znaš šta, jebem im bre mater malo“. Bojim se da neko ko nije sposoban da svari oba ova iskaza, neće moći da svari ulicu u celosti, a setimo se početka i teze o repu kao muzici ulice.

Ti širi hrvatski slušaoci će dopustiti da ih Monogamija i Marlon cepaju po nacionalnim osećanjima, jer znaju da zauzvrat dobijaju to čisto, nesečeno, nefilterovano beogradsko, dizel ludilo koje je spremno da ide do samouništenja, koje i sebe uračunava u tu adrenalinsko-hedonističku jednačinu ludila. Jednako kao što su srpski slušaoci nedugo nakon kraja rata u ex-YU intenzivno preslušavali hrvatski rep i grupe kao Tram 11, Nereda i Stoku, Bolesnu Braću, El Bahatija itd. Ja sam od svega toga samo preslušavao „Spremni za rat“ Nereda i Stoke (što mi je jedan od najjačih albuma na srpskohrvatskom jeziku) i nailazio na povremene prozivke za Srbe, ali bože moj, realno treba da prepozna realno.

Pošto se polako približavamo kraju, možda će se mnogi zapitati „pa čekaj, šta onda da radimo ?“. Pa ništa, do daljeg. Ako vam smeta da vas neko proziva na nacionalnom nivou, ne slušajte ga. Ako vam ne smeta, ustanovite kriterijume po kojem biste to dozvolili. Ja bi, recimo, ovom baji dozvolio to – molim ? Ovaj lik, ovakva mentalna struktura, ovaj stav može to sebi da dozvoli i da ja kažem „poštovanje bajo, ti si hc glava“. Ali neki hrvatski Boško Ćirković ili Feđa Dimović, teško.

To je pitanje ukusa i stila.

Za one naivnije koje bi postavili pitanje: „Ehej, a čekaj – zar nije hip-hop kultura univerzalna, zar ona ne poziva na međusobnu zabavu, ljubav i poštovanje ?“, rekao bih „da, ali ne nužno“.  U suštini, držao bih se toga da je „univerzalna“ – što se vidi iz toga što se određeni rep slušaoci iz Hrvatske mogu pronaći i izložiti na tekstove koje bi većina njihovih sugrađana označila kao „četnička govna“, što važi i za nas Srbe i hrvatski rep. Uostalom, život na Balkanu je dovoljno kompleksan da je sasvim moguće da imate klinca koji u nekim demonstracijama u Beogradu pali hrvatsku ambasadu, a u telefonu ima neku pesmu Tram 11 ili Nereda i Stoke. Kao što je i dovoljno kompleksan da imate masu likova na Fejsu danas koji okače sliku Ratka Mladića na profil sliku, izbace neku nacionalističku parolu, a već narednog minuta okače "No woman, no cry" od Bob Marleya i dogovaraju se sa ortacima kad i gde vare. Jebiga, izborite se s tim.
Takođe, držao bih se i „poštovanja“, poštovanja u smislu da možete da prepoznate nečiji tvrd stav, čak i ako vam kontrira, što se opet vidi iz primera datih gore. Naravno, samo ukoliko je tvrd i dosledan. Sve ostalo je nekvalifikovana, niska, nacionalistička provokacija.
A oni koji od repa očekuju ljubav, neka se vrate na Lord Finesse-a koji nam je odavno rekao „I'm ruthless, I'm not on that goody-goody tip - that shit played out with that Beat Street/Electric Boogie shit“. A jebiga, tačno je to.

Za one koje zanima kako bi se ove dve strane mogle izmiriti, podsetio bih na izmirenje Bloodsa i Cripsa 1992., kao i na našu domaću 1941. U proučavanju ovih okolnosti, leži i ključ toga kako bi mogli da dođemo do toga da ne želimo jedni drugima da jebemo mater, ali do tad – vidimo se u nekom boljem životu.

Oprosti mi bože, pakao me čeka.

 

p.s. 08. jun - Još jedna mala napomena, kada je već ovolika tema u pitanju, zanimljivo je primetiti kako većina srpskih kriminalaca rezonuje kada je u pitanju "nacionalna razlika". Naime, oni su odavno primetili da ako se budu odvajali od ostatka kriminalnih grupa na Balkanu na osnovu puke razlike u tome kojoj se rukom krste ili da li se krste - neće postići ništa. Kriminalne grupe na Balkanu su možda najbolji pokazatelj kako se etničke razlike prevazilaze zarad krupnijeg interesa, interesa novca. Tako srpska i hrvatska mafija sasvim dobro sarađuju i između sebe, i sa bosanskom. Primer ove saradnje je možda najbolje vidljiv u ubistvu Ive Pukanića, ali i u sakrivanju 'zemunskog klana'. Sa druge strane, cela balkanska trgovina heroinom bi stala da nema dobrih odnosa između srpske i albanske mafije, koje su dve ključne organizacije za Evropu u ovom biznisu. Kod kuće svi mogu da budu veliki nacionalisti i bogopoštujući građani, ali na delu zajedničkog interesa se sve te razlike ostavljaju po strani kao ometajuće.

Da li bi i ostatak balkanskih nacija mogao da nađe "zajednički interes" na osnovu kog bi faktički prevazišao etničko deljenje kroz jedan zajednički posao, ostaje da se vidi. Pre svega, to zavisi od prirode tog "zajedničkog posla" i da li bi njegov centar bio u Briselu ili ovde, u ovoj hedovima naparfemisanoj kasabi.

p.p.s. 8. jun, još jedan sjajan dodatak komentatora za koji smo procenili da se može dodati ovde:

"Kod Sindikata se (kako je lou benny primetio) radi o baš određenom vidu nacionalizma koji svoj identitet formira ne toliko prema drugim narodima uopšte, koliko kroz islamofobiju (što je prilično konkretno); a islamofobija je nekako šovinizam-of-choice srpske građanštine (i njenih političkih predstavnika: Đinđić, Protić, Čeda...); ta islamofobija, takođe, jasno markira ideološku liniju BS (Druga Srbija). Sa druge strane, Mono i Marlon, ma koliko neke njihove parole vuku poreklo iz šovinizma, nemaju tu vrstu refleksije u odnosu na input "sa ulice". Njihovi problemi su takođe drugačiji - dok BS brine korupcija, nezavisnost sudstva, pokvareni političari, i sl, Marlon Brutal ima mnogo neposrednije probleme (koje pre nego BS deli sa drugim "ljudima ulice"): policija, kombinacije, štekovi...
Sa jedne strane, BS pokušava da kontradikcije ulične ideologije reši kroz matricu druge Srbije, a u korist "normalne države", dok kod Monogamije i Marlona ne postoji takav pokušaj. Oni prosto te kontradikcije sprovode do slušalaca uz minimalna poetska doterivanja.
I možda je baš zbog te naivnosti i bezazlenosti (pa čak i subverzivnosti njihovog "nacionalizma" prema nacionalizmu druge Srbije [navedeno 'Srbija do Tokija po nosu se udri']) njihova linija prihvatjlivija emancipovanom slušaocu..."

Dupelizanje kao krunski problem domaćeg repa

Ovo će biti jedan kratak unos.

Otkad sam se priključio internet rep zajednici Srbije (a tome ima recimo peta godina, možda malo jače), sigurno do 2008. sam prošao barem 3 opsežne „Šta nije u redu sa srpskom rep scenom“ teme. I onda tu dođu svi i svako cepi po mišljenje, od nekog polukvalifikovanog do argumenata „ma ljudi su problem“. Lista faktora koja se tu navodila kao problem je toliko šarena da je suluda: Grand, Pink, lenja publika, organizatori koncerata, Cvija, dizelaši, RnB, Hrvati, klinci, Milorad Mišković, Tupakov ubica itd.

I stvarno ono, kad si prvi put u tom nekom ludilu, dovedeš sve u pitanje do trenutka kad se zapitaš „ima li nam puta“. A kad pogledaš iz drugačije perspektive, mi imamo jednu od najboljih evropskih scena. Najluđih i najživljih, gledano prema tome koliko klinaca, mladih ljudi to sluša i koliko pojedini izvođači imaju uticaja. Gledano i prema tome koliko kontroverze mogu da izazovu numere nekih izvođača, naš rep živi i što je najvažnije za sam rep – dobar deo živi na ulici, među klincima, na telefonima u parkovima dok se vari ili dok se ide u školu. Gledano i prema tome što su Ajs i građanin Miljenović otišli u VB, zatim učešće THCa, Juice-ova pobeda na Dvoru – što je najbolja potvrda ulaska u mejnstrim. Maloumnici koji na ove stvari odmahuju rukom „prodaje“, nemaju veze sa repom. Ako neko sluša rep i ne želi da se ta kultura i ti izvođači probijaju do što većeg broja ljudi, taj je neprijatelj hip-hop kulture. Ako je iz fazona da hoće da se loži na nešto što se dešava u malom i odabranom krugu ljudi, neka krene sad od septembra na Kolarac ili neka počne da sluša Elektrana.net.

Ima takođe nekog mizernog broja ljudi koji žale za tim kako naša scena ne može više da liči na američku, što je toliko besmislen prigovor da ne vidim čak ni kako bi neki kontraargument tome mogao da se započne, a da se istovremeno ne započne i ferkica. U svakom slučaju bi taj kontraargument bio fokusiran oko tema kupovne moći, tržišta, medija, izdavačkih kuća itd.

Što nas polako dovodi do suštine problema domaće scene, a to je – dupelizaštvo, prosto i jednostavno. Književni termini za ovo bi bili ulizištvo, licemernost, dvoličnost, neiskrenost – u svakom slučaju, kombinacije tih imenica.

Neću biti pajserko i reći „taj problem samo kod nas, samo kod Srba, takvi smo“. Gnušanje nad ovim pojavama postoji skoro otkad je rep počeo da se snima na trake, načelno su ovo osobine koje na ulici nisu nikako cenjene – tako da nije čudno što je rep preuzeo to gađenje. Crab-ass niggaz, bitch-ass niggaz, snakes, rats, pitaj kurac koliko ima termina za dvolične likove u crnom slengu. I ako ih ima, ima ih i kod nas i jedan koji mi pada na pamet je „priguzna muva“. Kool Keith je umeo da polovine albuma posveti ovom svakako važnom pitanju u muzičkim, ali i međuljudskim odnosima. Iskreno, ne znam da li postoji neko moralno načelo koje bi moglo biti važnije od toga da budeš iskren prema sebi, samim tim i prema drugima.

Mučno je gledati, mučno je trpeti zapravo sve ono što se može videti na ne tako velikom polju konkretno beogradskog repa. Sad kad stanem i razmislim, više ni ne mogu da se setim svih primera potpuno neprincipijelnih i nerealnih poteza i priča koje sam ili video sam, ili su došle iz prve ruke.

U suštini, sve se svodi na nemanje muda (iz bilo kog razloga) da nekom izvođaču kažete „e matori, sve je to dobro, ali ovo tvoje se meni ne sviđa, mislim da ne valja“. Ljudi zaboravljaju da imaju pravo na ovo. Ako uz to još date neke razložne argumente, onda vaš prigovor može biti i konstruktivan i ukoliko je pomenuti izvođač racionalna individua sposobna da podnese kritiku, to može i da joj koristi. Dakle, to je ta dupla korist – em vi niste ispali govno, em dotični emsi može da poradi na sebi i da u narednom pokušaju prevaziđe nešto što ga muči. No, ljudi izbegavaju da kažu ono što stvarno misle. Sa jedne strane, to što misle zaista kažu na dve ili tri lokacije, ali nikad autoru, ni po koju cenu. Vrlo često, autor oko sebe ima pet ili šest takvih ljudi (mahom poznanika) i kad se na to doda dvadeset nekih što veruju da je nečiji rep zaista dobar, onda imate sujetu koju ne možete da obuzdate. Onda snime jedan spot i dinge – sve ode u tri pizde materine, svi postanu veliki umetnici.

Tačno, lični kontakti su velika prepreka tome da budete iskreni prema nekome. Kao kad vašem dobrom prijatelju smrdi iz usta, pa vas je malo blam da mu kažete jer strahujete da će on pomisliti da ga vi mrzite. Ili kad vam riba loše puši i vi biste sve na svetu dali da ona počne malo više da se cima, ali kako da joj kažete, a da je ne rastužite, da joj bol ne pričinite ? Tu, očigledno, postoje samo dve solucije: normalna i iskrena ili nenormalna i pajserska. U slučaju ortaka, ili ćete se smeškati i ovog cara pustiti da mu smrdi iz usta i da tera ljude oko sebe, a da vi gledate sa strane dok vam se obraća, ili ćete mu reći da bi morao da poseti zubara. U slučaju ribe, reći ćete joj kako stoje stvari, pa ako je normalna i racionalna, poslušaće vas i biće vam svima dobro, ili ćete sve vreme dok vam puši razmišljati kako biste sve dali da dođe neka pornićarka i da to odradi kako treba, pa makar i umrli posle. Ali eto, nećete joj povrediti osećanja.

Tako je isto i sa vašim prijateljima, poznanicima emsijevima ili bitmejkerima, s tim što je malo kompleksnije. Kompleksnije jer je ovaj paradoks čest: vi imate sad nekog ortaka koji radi nešto, dal repuje, dal pravi matre. I družite se, zezate se, varite, sve super, ali ono što on radi kao muzičar se vama nikako ne sviđa. U međuvremenu, on može da stekne izvesnu slavu, izvesno prepoznavanje i šta onda da se radi ?  „On mi je ortak ___ godina, kako ja sad njemu da prebacim nešto što mu tako znači ?“. Pouka: budite iskreni što ranije, da se ne desi da vam ortak postane slavan i da vam kaže „Ma ko tebe jebe, mene ljudi slušaju“. U suštini, ona priča o carevom novom odelu se nije za džabe ispredala i stvarno je dosta poučna.

Ljudi misle, većinom, „bolje da mu ne kažem ništa, samo da podržavam kao car jer je tako svima najbolje. On se neće bedačiti, a ja ću biti pošteđen neprijatnosti i svi smo na dobitku, život je bre jedna velika zabava, zašto ga uništavati“.  Život nije zabava ukoliko vi nekome sa kim imate iole blizak kontakt ne govorite šta stvarno osećate i mislite, vi njega lažete i stvarate lažnu sliku. Takođe život nije zabava ukoliko kao princip ponašanja usvojite da ne smete da kritikujete bilo šta što radi neko koga iole poznajete, jer to uništava ličnost – ma koliko to neko skrajnuo u stranu.

Zbog svih ovih stvari imamo situacije da ljudi prete ljudima jer ih je neko kritikovao na njihovom YT klipu, da ljudi daju bitove ljudima koji im prozivaju ortake sa kojima bleje većinu vremena, da ljudi ne govore ljudima šta stvarno misle o njihovim bitovima, da ekipe nastupaju sa ekipama koje su prethodno ogovarali, da grupe idu kao predgrupe izvođačima koje inače ne slušaju, da se ljudi druže i blisko rade sa ljudima koji misle da je njihov omiljeni emsi majmun itd. Ova cela situacija stvara jednu tešku atmosferu hroničnog klimanja glavom i lupkanja po leđima gde najmanje postaje važno koliko je neko dobar stvarno, koliko je stvarno kidač, koliko zna, koliko može – a najvažnije postaje ogrebati se za mesto na flajeru, neki nebitni nastup, zajedničku sliku, mesto na nekom tejpu, oformiti neki mali klub svojih priguznih muva i naravno, nikom ne stati na rep. Ubrzo se stvori tu 10 malih primadona, lažno nahajpovanih, okruženih klimačima glava i onda se tako ide kroz karijericu. Eto kako se proizvode ispodprosečni emsijevi koji blokiraju prolaz realnom i sirovom talentu.

A koja je poenta repa koji nikom ne staje na rep ? Da li je to bezmuda, mutava, blentava, nebitna poenta, bez ikakvog stava i žara ? Reklo bi se da je tako.