Žanr koji volimo da mrzimo: Prljavi Jug (deo III)

Pošto treba uskoro da okončavamo ovu trilogiju o najpopularnijem rep pravu današnjice, trebali bi što pre da uđemo u zadnjih 5 godina, upliv hipstera u južnjački rep, nove tehnologije, pojavu "Trap" podžanra, dotaknemo se Gucci Mane-a itd. Nije lak zadatak.


Prvo - hipsteri.
Na kraju dela 2 smo istakli "deo jednačine koji hip-hop industrija nije poznavala do tada kao legitimnog učesnika u hip-hop demografiji – bela viša srednja klasa. To su bili ljudi uglavnom na ovaj ili onaj način vezani za advertajzing, marketing, industriju usluga, dizajn i koji su pritom uglavnom bili studenti. Upravo ova demografska grupa počinje tokom 21. veka da se intenzivno zanima za savremenu hip-hop kulturu, trajno menjajući krajolik ove kulture."

Ako posmatramo istoriju učešća belaca u razvoju hip-hop industrije i uopšte belih izvođača koji su trebali da komuniciraju sa belom publikom (pre svega), ljudi kao Beastie Boys, Vanilla Ice, 3rd Bass, Eminem itd. - oni nisu previše doticali belu srednju klasu, ili belu višu srednju klasu. Većina ovih izvođača je bila slušana dominantno od strane niže bele srednje klase i bele radničke klase do crnaca naravno, pošto su svi bili rep izvođači sa rep hitovima u svojim nekim epohama. Generalno, bela viša srednja klasa je na hip-hop pažnju počela da obraća ne sa "Slim Shady" singlom (možda malo), već sa Camronom i Dipsetom, sa Clipse-ima, sa Lil Wayne-om, Pharrellom, dok je Kanye West bio kruna tog braka "novog uspešnog crnca" i novog trenda mlade, bele, srednje klase - hipsterske kulture. Kao što smo rekli, magazini kao Pitchfork (koji je uticajni webzin) i Vice su masovno počeli da se bave promocijom Dirty Southa u periodu oko 2003. ili 2004. godine.
 
Primer klasičan za ovo o čemu pričamo je Tom Breihan, pisac-bloger za Village Voice i Pitchfork koji je fini niz godina važio za zvaničnog "aminovača" svih ljubitelja repa u espadrilama Vans, retro-kačketima, tužnim tunikama i uskim farmerkicama. Tako je već 6 i kusur godina. E sad, kako je došlo do toga da belački pop magazini i urednici marketiraju žanr od koga su 20 godina okretali glavu, to jeste dobro pitanje, ali pitanje koje prelazi granice i namere ovog teksta. Očigledno su posredi jako komplikovane i složene veze novca, kulture, prestiža, medijskog samoodržanja i nabijanja medijske slike. No, ono što je neosporno jeste da tokom XXI veka jako važna demografska grupa potrošača hip-hop kulture postaje bela srednja klasa ukorenjena u savremeni kulturno-informacioni menadžment i studenti humanistike koje je pop kultura prepoznala pod imenom "hipsteri". 

Tom Breihan

U međuvremenu, hip-hop je sredinom prošle decenije prolazio kroz drastične promene. Menjale su se zvučne podloge, trendovi, pristupi pisanja tekstu, konstrukcije albuma, karijere su propadale i oživljavale se; hip-hop svet je postao nikad kompleksnije mesto, što ne treba da čudi ako imamo u vidu da je kultura hip-hopa vid savremene kulture koji najviše zavisi od raznih kulturnih dinamika oko nje, ekonomije, pop trendova, informacija - a XXI vek je sve to šaltao kao nikada pre. Hip-hop je verovatno od kraja devedesetih zvanična kultura kasnog kapitalizma i svih mnogobrojnih gubitnika i malobrojnih dobitnika unutar sistema. A južnjački rep (sa saradnicima) je tu igru uspešno vodio.

Ako bi nas zanimao čisto površno savremeni rep, a u njemu njegov najvidljiviji pravac - dakle Jug, morali bismo da osmotrimo figuru i razvoj najuspešnijeg repera današnjice, Lil Wayne-a. Mržen i osporavan do besmisla (sa pravom ili ne), Dwayne Michael Carter Junior je svoj debi album izdao 1999. samo sa 17 godina, da bi 2005. probio sve granice i svojim albumom Carter I ostvario prvi platinasti tiraž i počeo svoj suvereni pohod na tron savremene crne muzike. Carter I je svojevrsni reset njegove karijere, jer iskreno su male šanse da ne živite u Americi, a da ste karijeru Lil Waynea pratili od 1999. i albuma The Block Is Hot. Tri godine nakon "Carter I", teško da možete da zamislite album ili izvođača koji sa Wizzy-em nije želeo saradnju, čak su i izdavačke kuće to jako preporučivale i trudile se da svakom izvođaču pribave barem jednu strofu Lil Wayne-a. Cash Money Records su pod Birdmanom i Wayne-om sa Universal Records imali možda najjači ugovor koji je jedna crnačka kuća imala sa korporacijskim major-om, novac se presipao i tu je naravno izbio prvi problem sa slušalačkom bazom - šta Rep tu treba da radi, koju funkciju treba da ima ?
 
Sa jedne strane, južnjački rep je iskoristio kreativni i autorski sunovrat i Njujorka i Los Anđelesa krajem '90-ih i početkom 2000-ih i centar hip-hopa doveo u tradicionalno zapostavljeni Jug, ali jednom kada su pritisci i interesi izdavačkih kuća počeli da zahtevaju hitove na konstantnoj bazi - priča oko Cash Money-a je počela da se klima. Naravno, ne u finansijskom smislu, već u smislu kvaliteta i konstantnosti izdanja na kojima su učestvovali - stvarao se utisak da do novca i pažnje dolaze emsijevi i ljudi koji su stvarno prosek proseka, bitmejkeri koji kopiraju druge bitmejkere, pesme su počele da liče, versovi su se prepisivali; naravno, daleko od toga da ovi fenomeni nisu postojali u '90-im, ali sa širenjem tržišta u XXI veku i sa generalnim "omekšavanjem" cele slike oko repa (garderobe, versova, muzike, deliverija, tema...), skoro svako je mogao da proda 50.000 nosača zvuka i da ima ugovor, prosto je tražnja bila toliko velika. Rep izvođači koji nisu pre 4 godine sanjali o tome, sada su imali limuzine, nastupe, novac, slikanja za časopise, priču oko sebe, no to je dolazilo sa cenom. Cenom integriteta izvođača, koja se doduše fino sanirala pogledom na bankovni račun.

Takva atmosfera u prvoj deceniji XXI veka počela je da ostavlja tragove na raznim karijerama - ne samo da su mnoge karijere pukle krajem '90-ih, nego i one startovane tada nisu trajale duže od 3 ili 4 godine, preživljavali su samo oni koji apsolutno nisu imali nikakvo interesovanje za ono što rade i koji bi radili bilo šta što se prodaje. Ipak, ovde treba biti oprezan - takav stav teško, sa jedne strane, može da bude za osudu, jer ti ljudi su ipak zabavljači i oni žive od toga što je popularno. Sa druge strane, mi kao slušaoci i poštovaoci imamo prava da kritikujemo proizvode koji ne ispunjavaju naša očekivanja. Stoga, ne čude reči koje je skoro rekao Big Daddy Kane (čovek koji je imao tu nesreću da je opstao samo 4 godine u zenitu rep javnosti, ali sa velikim tragom) - "Najgore što jednom emsiju može da se desi jeste da prati trend, jer kad jedan trend ode, ide i taj emsi. Ono što se tad dešava jeste da ti radiš posao producentu i njega praviš zvezdom". Primeri Timbalanda i Pharrella koji su došli dotle da za bit u proseku naplaćuju 100 hiljada dolara to najbolje pokazuju. Emsijevi su morali da idu od jedne saradnje do druge, od gostovanja do gostovanja, bez obzira na to šta misle o partneru ili šta misle o bitu preko kog repuju, u pitanju je opstanak u igri i širenje slušalačke baze. Mnoge karijere to nisu mogle da istrpe, sa druge strane, Kanye West, Lil Wayne i Jay Z (pre svih) su na konto toga stvorili imperije. 

U toj jakoj eksploziji Juga koja je obe dominantne obale pretopila - Camron i Dipset su bili prvi dokaz da je NY boom-bap na mnogo načina stvar prošlosti. Killa Cam je verovatno prvi njujorški emsi koji je razumeo šta donosi moderni Dirty South - celu promenu rep paradigme  koja se sve više oslanjala na kraće linije, pevljivije, eksplozivnije, na promenu zvučne palete bitova, na zarazne fraze, na ad-libe koji su počeli da igraju važnu ulogu, to se prodavalo, to je bilo novo i to su ljudi tražili. U tim uslovima, lako su sve ostale scene gubile precizno definisan identitet i to je trend koji se nastavlja do sada - već dosta godina unazad emsijevi koji se pojavljuju nemaju nikakav definitivan pečat sem taj da svoje strofe pišu po južnjačkim pravilima i da se bitovi u 90% prave po receptima kuhinje Manny Fresha, Lil Jona, Cool and Drea - a zatim su se tu ubacili i Zaythoven, DJ Toomp, Shawty Redd, Drumma Boy, Polow da Don, Bangladesh itd. Naravno, da ne pominjemo Neptunes i Timbalanda, ali to je neka malo šira priča, iako tesno vezana sa južnjačkim muzičkim inovacijama i povratku jakoj ritmici i ludilu 808-ica.

Dipset

Sredinom dvehiljaditih (negde možda malo kasnije), rep svet je počeo da priča o Trap žanru. Naravno, trap je samo još jedan od trendova koji se pojavio na Jugu, kao i pre njega Miami Bass, pa klasični South zvuk devedesetih, zatim crunk, zatim snap ili bounce - trap je poslednja, moderna varijacija koja se našla na udaru različitih puritanaca širom Amerike i Evrope jer je u rep, posle duže pauze, opet unela onaj neprijatni "majmunski" šarm klasičnog crnaštva, očigledno nečega skroz drugog što sada pakuju Kanye West i Jay-Z dok su u Parizu, ili što mlada zvezda ASAP Rocky radi sa Lanom Del Ray glumeći crnog Kenedija.

Trap je dokaz da je gengsta rep "uvek aktuelna tema", sama reč "trap" je južnjački lokalitet za "krek-mesto", lokaciju gde se ili štekuje krek, ili prodaje ili pakuje ili sve to zajedno. Prosto, ne može a da vam ne bude toplo oko srca kada vidite da se opet oko nečijeg oblačenja, tekstova ili životnog stila ne diže neka frka, neka đeva, neko moralisanje - to je rep, tad se vidi da je rep zdrav, a to nam je upravo nazad doneo Trap, na linijama Hjuston-Nju Orleans-Memfis-Atlanta-Majami i dalje.

Izvođači kao što su Gucci Mane i Waka Flocka, T.I. u ranijim fazama, Young Jeezy, Rick Ross, Lil Boosie, Yo Gotti, Shawty Lo, Gorilla Zoe, OJ Da Juiceman, potpomognuti starijim facama kao što su Bun B, Juicy J, Birdman, Project Pat, Pastor Troy i mnogi drugi - okupili su oko sebe grupe saradnika i počeli da insistiraju dodatno na onom delu hip-hopa priče koji je u njegovom centru - zezanju, glupiranju, kriminalu, žurkama, ribama i kolima. Jug je, kao što smo videli, još od početka '90-ih imao tu reputaciju scene koja "ne preza od ekstrema", i kada je u drugoj polovini prošle decenije Trap zadominirao svetom repa (a preko toga i svetom popa), dežurni dušebrižnici su se opet pobunili oko "lošeg sistema vrednosti koji se propagira kroz Trap muziku". Posebno se na meti zadnje 3 godine nalazi Gucci Mane-ov kolektiv Brick Squad 1017 koji je posebno tvrdo jezgro Trap pokreta. I svakako, uspeh Gucci Mane-a je paradigmatični primer potpuno novog vremena, novih tendencija, novih očekivanja koje su stavljena pred današnjeg emsija. Tačno se to može videti, prosto sve što ljudi zameraju čoveku kao što je Gucci Mane - pa to je to, to je rep, to su te zamerke po kojima možete da vidite da li kao slušalac sedite na zlatnoj žili ili ne. Na srpskom se do sad pojavila samo jedna zvanična recenzija rada Gucci Mane-a i samo po nivou gađenja i nerazumevanja, čistom odijumu koji izlazi iz tona ove recenzije vidi se da imamo posla sa nečim "teškim da se zguta". Ne treba grešiti, ovo je dominantna emocija u vezi rada Gucci Mane-a od Amerike pa do nesretnih muzičkih recenzenata u Srbiji, ali upravo ta emocija i taj gard nenormalni je dokaz o kakvom blagu mi pričamo i kakvog umetnika imamo prilike da čujemo kad je u pitanju Gucci Mane. Upravo ove reči "surovi hedonizam koga on tako dosledno isporučuje kroz svu njegovu bezidejnost i prazninu ipak sjaji sjajem prvorazredne nadrealističke komedije i čiste, antiintelektualne zabave", pa to je to, to je hip-hop u svoj svojoj slavi i uopšte cela BS1017 ekipa ima ovoga da nam da na tone.

1017 Brick Squad

Gucci Mane i Waka Flocka

Opet, sa ovim što je rečeno - Trap je još uvek jedna od obaveznih stavki u CV-u svakog hipstera koji drži do sebe od Los Anđelesa do Beograda i to je jedan fenomen koji zaslužuje posebnu pažnju, ali na svu sreću u proteklih par godina sa pojavama ljudi kao što su Wiz Khalifa, ASAP Rocky, Hopsin, Wolf Gang i Black Hippy ekipom, taj pritisak na Trap biva makar malo blaži - mada nam u prilog ne ide pojava "Trapstepa"; jednog par ekselans muzičkog bastarda koji na čelu sa Flostradamusom osvaja mlade bele studente širom Prvog Sveta kojima sad i emsi počinje da smeta i nalaze radost u instrumentalnim kombinacijama brejkova sa 808-ica sa sada već otrcanim dabstep basevima.

U protekle dve godine, Trap je maltene sinonim za rep, i svaki grad u dometu Juga (Chicago, Baltimore, Washington...) ima svoju trap varijaciju, pa se može reći i za ljude poput Wiz Khalife i ASAP Rocky-a da jesu derivati Trap pokreta, ali o njima možda neki drugi put. [Na ovom blogu je već bilo reči o poslednjoj (T)rap senzaciji, čikaškom caru Chief Keefu i njegovoj GBE ekipi, tako da to možete pogledati ovde.]

Meni jedino ostaje da vam se zahvalim, uputim vas da uđete u Trap priču jer je lepo i da vam ovde ispostavim ovaj LINK koji će vas najbolje voditi kroz skoriju istoriju najsvežijeg rep fenomena, dođavola sine, gde si to našao ?

Mali hip-hop vremeplov za lakšu orijentaciju (deo I)

Dakle, prve stvari prvo.
Zujeći i operišući po netu što radim na dnevnoj bazi, video sam da dosta glava prosto ne zna neke osnove, a to je prva greška koju neko može da napravi, ne samo u repu. Ljudi ne znaju ko je gde, ko pripada kome, šta karakteriše koju obalu, šta koju ekipu, šta kojeg emsija, a sasvim je moguće da 10 plus godina slušaju rep.

I tako na nekom domaćem linku na YT-u, naletim na ovo:

„to sa zujalicama je vise Dr. Dre promovisao. Zujalice nisu bas bile trademark west-side zvuka :D

East side: lagani beatovi (vise za igranje itd), repovanje o kesu, pitchkama i tako to.

West side: hard-core beatovi (znaci oni da se jezis), repovanje o getu, hustle-u, pimp-ovima, i naravno - BEEF- znaci prozivanje drugih repera.

2pac i Biggy otkako su umrli, nije se pojavio neki PRAVI predstavnik west side-a, sto je rezultiralo dizanjem debila kao Lil Wayne (east side).”

Eto.

Radi ovoga, osećam potrebu da za naraštaje koji će nam se uskoro pridružiti u rep igri iscrtamo i pobrojimo po tačkama neke osnovne stvari u istoriji hip-hop kulture, ali snimljene, zapisane istorije repa, dakle dosta nakon Kool Hercovih žurki po parkovima po Bronksu.

1979-1984 (Old School)

To su bile formativne godine hip-hop kulture, sedam godina tokom kojih se hip hop borio za sve što je mogao da dobije – novac, slavu, kokain, priznanje, ribe, mesto na naslovnoj... Mala lokalna kultura crnaca iz Bronksa brzo je putovala ostatkom Njujorka, Amerike i sveta. Pošto mi je jako teško da sad pratim nekoliko tokova istovremeno, trudiću se da neke bitne stvari tokom ovog perioda pobrojim prema godinama kad su se desile.
Pa da krenemo:



1979:

Interesantno je da zabeležena istorija hip-hopa ne počinje sa „Rapper's Delight“ Sugarhill Ganga, već ili sa „Christmas Rappin“ Kurtisa Blowa ili sa "King Tim III" grupe Fatback. Kako god bilo, dosta bitnih stvari je vezano za Blowa i ovaj singl. Naime, Kurtis Blow je prvi rep izvođač koji je potpisao ugovor sa velikim izdavačem, što je Mercury u ono vreme bio. Pomenuti singl je prodat u 400 000 primeraka (!) i svake godine na Božić cifra se uvećavala dok nije postigla zlatni tiraž. Kurtis je potpisao ugovor na dva singla - drugi je bio još jedan hit „The Breaks“ koji je izašao godinu dana kasnije i postigao zlatni tiraž odmah. Ovo su vrlo bitne činjenice, jer je mladi, nikom do tad znani, emsi iz Harlema postao zvezda u Americi i Engleskoj u roku od 13 meseci. Takođe, umetnički pseudonim koji je za sebe uzeo Kurtis Blow (Kurt Walker), govori o prisustvu hedonizma i prestiža i ideja vezanih za te pojmove dosta ranije od XXI veka, kada se ljudi obično pozivaju na neki "pad sistema vrednosti u hip-hopu".

Septembra 1979. imamo naravno „Rappers Delight“ ultimativnu rep himnu do dan danas, i numeru koja je u startu nadišla sva očekivanja.

Ukratko priča koju bi svako trebao da zna: vlasnica lokalne izdavačke kuće Sugarhill Records, Synthia Robinson, je odradila maestralnu kombinaciju. Muzičku podlogu je odsvirala grupa Positive Force, koja će uskoro postati domaći bend te izdavačke kuće, ali u tom momentu basista Chip Shearin i gitarista Brian Morgan imali su po 17, 18 godina. Uz to, određeni delovi numere „Good Times“ grupe Chic su uzeti u celosti, a tekst versa jednog lika iz ekipe je napisao Grandmaster Caz iz Cold Crush Brothersa. Numera je postala instant hit koji je bio na top listama od Londona i Amsterdama, preko Njujorka, do Brazila. Sugarhill Records su bili vrlo strogi kada su u pitanju bile knjige kuće i nije postojao tačan podatak koliko primeraka je ova ploča prodala (tako da singl nikad nije bio potvrđen od strane Recording Industry Association of America), ali se pretpostavlja da je ovo prvi rep singl koji je prodao preko 5 miliona primeraka.
Ova godina je značajna i po tome što je Spoonie Gee, mladi emsi iz Harlema izbacio svoju „Spoonin Rap“, što je prva zabeležena rep numera koja ima gengsta referencu gde Spoonie kaže:

„(...) I said, "Where's your man?" she said, "He's in jail"
I said, "Come on baby, cause you're tellin a tale
Cause if he comes at me and then he wants to fight
See I'ma get the man good and I'ma get him right
See I'ma roll my barrel and keep the bullets still
And when I shoot my shot, I'm gonna shoot to kill”

5 godina kasnije, filadelfijski emsi Schooly D je na ovom tragu razvio čitav stil koji ćemo kasnije zvati “Gangsta Rap” i voleti da ga mrzimo, barem neki od vas. Neki od nas će voleti da ga vole.
U Filadelfiji, 1979. godine reperka Lady B snima singl “To The Beat, Y’all”. Ona je prvi zabeleženi ženski emsi. Steve Gordon je imao tu čast da bude prvi zabeleženi belac sa trakom „Take My Rap“.



1980:

Izlazi pomenuti singl “The Breaks” Kurtisa Blowa.
U periodu od 1980. do 1982. godine, hip hop kultura je polako pustila pipke po celom Njujorku i broj ekipa i pojedinaca koje su se bavile hip hopom je konstantno rastao. Hip-hop se potpuno spustio na Menhetn i ljudi koji su do tada živeli potpuno izolovano u blokovima Bronksa, Kvinsa i Harlema dolaze u kontakt sa belim načinom života: čistim kokainom, belim ribama, skupim klubovima, galerijama, prodavnicama – Menhetn je jedva dočekao ove geto heroje koji su upumpali novi talas života u “new wave”.


Funky Four Plus One, Grandmaster Flash & The Furious Five, Cold Crush Brothers, Spoonie Gee and The Treacherous Three, Afrika Bambaataa & Cosmic Force, Grandwizard Theodore, the Fantastic Five, Fab 5 Freddy, Busy Bee Starski, Fearless Four, Rock Steady Crew… su napustili parkove i srednje škole Bronksa i Kvinsa i počeli da pune fensi klubove centra Menhetna. Hip-hop postaje oficijalna moda Njujorka koja će narednih godina kucati još jače na vrata svih belaca, podsećajući ih da je rok na izdisaju i šta je sada na redu. To se, uostalom, možem reći čak i za 1980. kad tada jako popularna rok grupa Blondie snima stvar “Rapture”, gde pevačica Debbie Harry čak i repuje. Spot za ovu pesmu je najbolji pokazatelj koliko je geto kultura prodrla duboko u strukture koje nije mogla da omiriše samo godinu dana pre toga.

Kurtis Blow je u međuvremenu nastupio na “Soul Trainu”, donoseći rep pred crnu publiku van Njujorka. Ono što je jako interesantno jeste da ove godine grupa Brother D and Collective Effort izbacuje prvu snimljenu političku stvar “How We Gonna Make Black Nation Rise”.



1981:

Funky Four Plus One nastupaju sa “That’s The Joint” na “Saturday Night Live”. Oni su prva rep grupa koja se pojavljuje na nacionalnoj TV mreži. Disco Daddy i Captain Rapp u Los Anđelesu izbaciju “Gigolo Rapp”, prvu zabeleženu rep stvar na zapadnoj obali. Ova godina je još značajna po tome što se pojavljuje prva latino rap stvar, „Disco Dream“ grupe Mean Machine. Bitna napomena jeste da i elektro-grupa Cybotron iz Detroita izdaje svoj prvi singl „Alleys of Your Mind“. Juan Atkins, osnivač, će postati jedno od najvažnijih imena u istoriji elektronske klupske muzike.

Takođe, ove godine smo imali prilike da vidimo prvi važni rep betl između Kool Moe Dee-a i Busy Bee Starskog u klubu Harlem World na Menhetnu, u decembru. Prema svim opštepoznatim konsenzusima u rep svetu, Kool Moe Dee je dobio u produžecima.



1982.

Ovo je sasvim moguće prelomna godina za ovo razdoblje razvoja kulture – u aprilu te godine Afrika Bambaataa i Soul Sonic Force izdaju „Planet Rock“, a samo mesec dana kasnije Melle Mel (MC Grandmaster Flasha) je odrepovao „The Message“ preko bita koji je iskucao Duke Bootee. Kroz muziku Afrike Bambaate, hip-hop dobija svoj prvi podžanr – electro rap, ili electrofunk. Iz electrofunka izlaze brojni podžanrovi koji su prvo rodbinsko koleno hip-hop kulture: electro, Miami Bass, Latin freestyle, house… koji kasnije gomilom permutacija daju nove žanrove i tako to ide dok neko ne poludi. Te godine se pojavila i „Drop the Bomb“, bombastični singl go-go grupe Trouble Funk.

Negde u ovom periodu stvari su počele naglo da se ubrzavaju za hip-hop kulturu. “Planet Rock” i “ The Message” obilaze svet šaljući poruku o dve strane hip-hop kulture: pozivu na univerzalno jedinstvo i poštovanje kroz zabavu i telesni hedonizam, ali i tu da ne bi smeo da guraš braću koja su već na ivici i samo pokušavaju da ne izgube glavu. Negde između ova dva polariteta leži suština hip-hopa.



1983:

Te godine, žnjeli su se plodovi posejani godinu dana ranije.

Hip-hop kultura dobija svoj prvi film, “Wild Style” koji je režirao Charlie Ahearn, koji već tada tematizuje pitanje upliva krupnog novca i mejnstrim kulture u do tada zatvorenu i lokalnu kulturu kakva je bila hip-hop. Zatim Herbie Hancock, proslavljeni jazz muzičar uskače u elektro-voz sa pesmom “Rockit”, na kojoj skrečuje Grandmaster DXT, pesma postaje top 10 hit. To je prvi šire popularni singl na kome se čuje skrečovanje ploče kao nova muzička tehnika. Još jedan odsudan događaj će se desiti ove godine, a to je osnivanje Def Jam izdavačke kuće od strane Rick Rubina i Russela Simonsa. Def Jam će, uz Tommy Boy i Cold Chillin’, obeležiti istoriju zlatnog doba hip-hopa na istočnoj obali. Te godine duo iz Kvinsa, poznatiji pod imenom Run DMC debituje sa verovatno prvom poznatom hardcore rep trakom “Sucker MCs”



1984.

Bez sumnje, 1984. je godina Run DMC-a, legendarnog trija iz Kvinsa, Njujork koji su te godine za buduću legendarnu izdavačku kuću Def Jam, izdati svoj prvi album, nazvan „Run DMC“ (!). Run DMC su uz Fat Boys i Beastie Boys i LL Cool J-a bili „drugi talas hip-hopa“, hip-hopa koji je već imao debele, debele veze sa multi-milionskim biznisom, reklamama, turnejama itd. Karijere zasnovane na singlovima više nisu bile moguće – nije puno izvođača preživelo prelom sredine osamdesetih (recimo, Kool Moe Dee je morao da napusti Treacherous 3, Melle Mel je morao da napusti grupu oko Grandmaster Flasha itd.). Sredina osamdesetih nam je i donela prvi generacijski problem, tačnije međugeneracijski problem – gde je jedna generacija rep umetnika optuživala nadolazeću za krađu ideja, stila, „lažno predstavljanje“ itd. Od tada, ova praksa se prenela na čitavu rep scenu, rep priču i postala njen zaštitni znak u borbi za autentičnost, integritet i publiku u poslednjih četvrt veka. Stvar se menjala toliko brzo, keš je igru menjao tako dinamično da su ljudi kao Kool Herc, Grandmaster Flash, Kurtis Blow itd. su bili odavno potrošene figure, a tako veliki i važni emsijevi kao što je naprimer Grandmaster Caz iz Cold Crush Brothersa nije stigao da izda album sve do 1992-e (!).

Prvi album Run-DMC-a i ceo projekat oko njih je bio značajan jer je to bio prvi pravi probni balon koliko daleko može da ode „hip hop fazon“. Jer, na tom prvom albumu postoje stvari koje su rađene po pop šablonu sredine osamdesetih – ispolirani, metalizirani bubnjevi sa jeftinim, plastičnim „arena rock“ rifovima čija je produkcija, bez obzira na jaku liriku, bila usmerena na pop tržište, na masovnu prodaju, na flert sa onima kojima je hip-hop do tad bio „crnačko glupiranje“. Sa druge strane, postoje bitovi koji su objektivno bili revolucija – skeletonski, svedeni, minimalni bitovi na Roland 808 ritam-mašinama su bili prava revolucija bitmejkinga u repu, nešto što je rep muziku raseklo od nasleđa disco muzike ili čak i od nasleđa electro-ere. Uz to, imidž koji su doneli Run-DMC, LL Cool J, Kool Moe Dee bio je „opasan“ imidž uličarske mode, mode sitnih krimosa sa njujorških ulica, čak i zatvorskih običaja nošnje, kao što je to nošenje patika bez pertli. Trenerke, skupe patike, kožna odeća mafijaškog kroja, krupni zlatni lanci, naočare za sunce, „Kangol“ šeširići – to je bila dilersko-siledžijska moda Njujorka osamdesetih. Ako uz to dodamo vrlo strogi, novi način produciranja oko ljudi kao što su Rick Rubin, Russell Simmons, Larry Smith i Jazzy Jay – to je sve stvaralo jednu novu dinamičnu, konfrontativnu, takmičarsku situaciju gde su i Run-DMC i Kool Moe Dee i LL Cool J izbacivali deliverije koji su bili kurčevitiji, zajebaniji, ekspresivniji, pozivali na sukob, a i tekstovi su postali znatno samouvereniji i oštriji prema konkurenciji.

1984. je godina kada su se pojavili prvi singlovi i LL Cool J-a „I Need A Beat“, kao i prvi singl Beastie Boysa, „Rock Hard“ – koji je praktično bio njihov prvi, pravi singl, prodavan od strane velike kuće pod ozbiljnim ugovorom, a "Rock Hard" je bio klasičan Def Jam, rubinovski "arena rock" eksperiment gde se jeftini hard rock rif zalepio na nabadajuće 808-ice da bi se belački rok senzibiliteti lakše aktivirali i to je rezultiralo probojem - "Rock Hard" je prva rep stvar koja je udarila Billboard listu Top 200 singlova, tako da su Beastie Boys prva bela rep grupa koja je stekla svetsku popularnost.
Iste godine dobijamo još 2 hip-hop filma, "Breakin" i "Beat Street", a kao šlag na tortu dolazi informacija da su Olimpijadu u Los Anđelesu te godine zatvorili brejkdenseri, što je bila konačna potvrda proboja hip-hopa u mejnstrim.


I za kraj ovog dela, 1984. je godina kada prvi put počinje da se priča o „New School“-u u hip-hopu, dakle za ljude tada – Old School rep je razdoblje između „Rapper's Delight“ koji je izašao 1979. i 1984. kada smo čuli

„Ah with the one two three, three to two one
My man Larry Larr, my name DJ Run 
We do it in the place with the highs and the bass 
I'm rockin to the rhythm won't you watch it on my face”.