Mnogo ljudi daje svoja mišljenja o tome šta je glavni današnji problem rep industrije: zavera Iluminata u režiji velikih izdavačkih kuća koje forsiraju „jiggy“ muziku bez poruke, pad Njujorka kao rep centra, kvar Premierovog MPC-a, prerana smrt Biggie-a i 2Paca, smrt JamMaster Jay-a u pucnjavi itd.
U suštini, prilično je jasno da je to jedna montirana, pogrešno konstruisana nostalgija rep slušalaca koji su se formirali kao fanovi 90s repa. Možda je ovo malo čudno ako dolazi od jednog pre svega 90s-stuck čoveka, no u nekoliko momenata ćemo secirati to malo bliže.
Da biste zaključili da li patite od ovog poremećaja, pitajte sebe nekoliko pitanja:
- da li mislim da su rep tekstovi tokom 90-ih obraćali više pažnje na „prave stvari“, a manje pažnje na kola, kurve i oružje
- da li mislim da je rep izvođačima ranije novac bio manje bitan
- da li mislim da bi rep bio „tvrđi“ da su Tupac i Biggie živi
- da li mislim da Big L, da je preživeo, nikad ne bi uradio stvar preko Swizz Beatzove matrice
- da li mislim da postoji zavera izdavačkih kuća koje „namerno žele da unište pravi rep“
- da li mislim da je Talib Kweli bolji emsi od Wacka Flocke i na osnovu čega to merim
Ukoliko na ova pitanja odgovorite sa „da“, onda imate problem nerealnog sagledavanja istorije rep muzike i uopšte, temelja i okolnosti pod kojima ova muzika nastaje.
Ovde očigledno imamo problema sa ogromnim brojem sadržaja i vrednosti koje su upisivane i pripisivane u rep muziku, a ta praksa postoji otkad je rep postao komercijalno isplativ.
Ako vas neko pita koja je suštinska stvar rep muzike, koja je okidač, pokretač, osnovna napetost koja daje zamajac i gura celu stvar – radi se o napetosti koja je obrađena još te 1983. sa filmom „Wild Style“. Osnovna tema filma je upravo odnos međuzavisnosti između hip hop kulture kao jednog autentičnog, direktnog izraza getoizirane manjine obojenih ljudi i njene nadogradnje (bez koje mi u Evropi verovatno nikad ne bi saznali za nju) – industrije šou biznisa.
Uostalom, to su i zakoni istorije - sve što se dešava oko nas, sve što doživljavamo kao napredak i razvoj dolazi iz napetosti, iz nekoliko sukobljenih faktora koji se prevladavaju i tako putujemo od tačke a do tačke b.
Dakle, fenomen zvani „hip-hop kultura“ nije nimalo lak za dešifrovanje, budući da je star preko 30 godina i da je do sad dao bezbroj mutacija i podžanrova. Takođe, ne tvrdim da je ovo što iznosim apsolutna istina, ali mislim da je vrlo blizu.
Kada je Sugarhill Records konačno doneo odluku da neku hip-hop stvar konačno stavi na ploču, da od nje napravi robu za tržište, da je promoviše, prodaje, zarađuje na njoj, dani nevinosti hip-hopa su prošli. Hip-hop je odlučio da uđe u arenu industrije i da se bori za sebe i ono, hvala bogu što je tako. Tada se određeni broj ljudi isto ljutio kako je to „prodaja“, izneveravanje određenih „nepisanih načela“ hip-hopa, ljudi su se pitali „kako možete da stavite tako nešto kao što je hip-hop na ploču, hip-hop je kompletan događaj, ne samo muzika već i grafiti, brejkdensing itd“. Dok su se oni opasuljili, „Rappers Delight“ je obišla svet, prodala 5 miliona komada, zapalila planetu na ovaj fazon – a sve to na čemu? Na presviranoj disco matrici i ukradenim tekstovima ? Keep it real.
Ipak, današnji „4 elementa“ prvosveštenici nikad neće osuti paljbu na prvi rep hit ikada – „old skul, matori, a ne Lil Wayne“.
Od momenta kada je rep koristio studijske muzičare koji su svirali disco šablone preko kojih se repovalo, rep nam je doneo:
- Afro-futurizam Bambaate koji je uveo Kraftwerk u priču i za nekoliko godina ceo kontinent i celu rasu zapalio electrom
- Marley Marla koji je celu stvar premotao na 1972. i Kool Herca koji je u Bronksu vrteo funk brejkove. Marley je želeo da sintetizovane bitove zameni „organskim“ zvukom ranih funk 12-ica
- Kao direktan nastavak na to pojavu boom-bap zvuka na istoku, negde početkom '90-ih gde su Premier, RZA, Large Professor, Beatminerz, Erik Sermon i DITC isklesali svoja imena
- West Coast rep koji je prvo imitirao zvuk Istoka, zatim pronašao sebe u zvuku fanka kasnih '70-ih u i ranih 80-ih, pre svega u onome što su George Clinton i braća Troutman radila u to vreme. Dr Dre je, naravno, patrijarh ovog pokreta
- Omekšavanje celog njujorškog boom-bap tripa što se pre svega vidi na debiju Jay Z-a. Ceo grad masovno pravi tranziciju na „svileni gangsterizam“ soul semplova, mekših bubnjeva i pitkijih baseva, što do dan danas ostaje primetan trend NY beatmakinga
- Uspon drugog talasa južnjačkog repa, nakon Geto Boysa, Rap-A-Lot priče i Outkasta, jug su preuzeli producent Mannie Fresh i emsi/producent Lil Jon.
Nakon uspeha crunk muzike, ostatak industrije je morao da prati južnjački trend i tako je do dan danas, nekih 12-13 godina kasnije.
Pritom, ovo su samo najkrupniji delovi istorije, koji ispod sebe imaju barem još po dve male kuhinjice. Ovo sam skicirao samo da bi videli koliko je faza hip-hop kultura prošla za svojih 30-ak godina koliko postoji kao tržišni fenomen, plus razne vredne ili bezvredne mutacije koje su došle kao posledica mešanja sa drugim žanrovima: hip-house, new jack swing, moderni r'n'b, neo-soul itd.
E sad, za svaku od gore pomenutih faza vi ste imali slušaoce prethodne faze koji su za potonju govorili da je „prodaja“, da „ništa ne vredi“, da je „pre bilo bolje“ itd. Ja sam prilično siguran da (i za neke od tih stvari postoje dokazi) je hip-hop od najranijeg početka imao one koji su na svaki novi korak u istorijskom razvoju kulture gledali sa neodobravanjem i one koji su taj novi korak u razvoju izguravali svojim entuzijazmom i upravo stajali iza tog koraka, verujući da on mnogo bolje predstavlja „njihovo vreme“ od prethodnog nekog koraka.
Posle ove digresije, možemo da se vratimo na centralno pitanje ovog teksta, a to je kako se formira rep nostalgija i koja je njena uloga u rep zajednici.
Brze činjenice; hip-hop nostalgija se uglavnom svodi na:
1) Fetišiziranje '90-ih i nekakvog apstraknog „old school“ duha
Postoji vrlo malo ljudi koji će vam reći „brate, taj Wu Tang i Black Moon su toliko fejk da ja nemam reči. A, dok smo mi rokali Big Daddy Kane-a, Run DMC i Rakima, gde su oni bili. To ti je pravi rep“. Ili „ma šta matori smaraš sa tim Ice Cube-om i NWA, gde su oni bili dok su Egyptian Prince i Toddy Tee palili klubove“.
Taj prigovor je verovatno postojao na prelazu osamdesetih u devedesete, ali sa pojavom ideje "real hip-hopa", to pozivanje na pogrešno shvaćen old-school integritet se uglavnom setovalo na neki zamišljeni početak i on se uglavnom postavlja na 1990/91-u, kada počinje „real hip hop“ računanje vremena.
2) Opsesivno pominanje “4 elementa”
Bitan element univerzalnog raspoznavanja „real hip-hop“ glava je i pozivanje na čuvena 4 elementa hip-hop kulture: grafiti kulturu, brejkovanje, Djing i emsiing.
Ako su to zaista reči Afrike Bambaate, onda je dosta pogrešio, budući da pored ta 4 navedena postoji još dosta elemenata koje čine neko jedinstvo hip-hop fazona. Dodao bih tu modu, način izražavanja, neke mentalitetske pretpostavke prosečnog rep slušaoca, upotrebu droga itd. Hip-hop je mnogo kompleksniji i sveobuhvatniji fenomen od toga da bude svodiv na ova 4. Kao što svi vidimo, vremena se menjaju.
3) Potenciranje “underground” kredibiliteta i osuđivanje svake “prodaje” mejnstrimu
Vrlo je teško objasniti ovo, budući da većina izvođača koje backpack 90s nostalgičari slave jesu prodali po više stotina hiljada ploča/diskova i slove za svetske zvezde. Da oni nisu bili svetske zvezde, većina nas ne bi čula za njih, a svetske zvezde ne bi postali da nisu ušli u mejnstrim igru. Ispada da su pare jednog Q-Tipa znatno “čišće” od Cam’ronovog novca, naprimer.
4) Uverenje da je princip “kola oružje novac kurve” uveden tek nakon 2000. godine, a da je rep muzika pre toga imala daleko “više smisla” i “prosvećenije” i “dublje” tekstove koji su se znatno više stvari ticali od pukog, praznog gangsta šablona
Takođe, ja ne znam šta su ljudi koji ovo misle slušali od repa devedesetih. Ovo je tačno ako ste slušali “Ice Ice Baby” ili “Rump Shaker”, ali ako isključimo Native Thongues ekipu, rep muzika devedesetih (pa i dobar deo muzike kasnih ’80-ih) obiluje napetošću koja je u finoj meri izražena kroz vrlo napetu i često nasilnu atmosferu. Isto tako, ovo pitanje koje se odnosi na promociju hedonizma, bogatstva i lagodnog života, uvek se zapitam koji bi to pravi fan imao problem sa ovim kad vidite na YouTube-u komentar na bilo kom 90s rep hitu: “e ovo je rep muzika, a ne ona govna sa ribama i skupim kolima u spotovima” (!?!?).
Ako bi hteli da damo kontraargumente ovim pobrojanim tvrdnjama, treba znati da prigovor da neki izvođač nije “dovoljno real” nije smišljen 1998-e, već ga je možda vaš omiljeni reper 1993-e dao nekom reperu koga vi poštujete. Recimo, U God-ova prijava o “slabim emsijevima koji dolaze sa slengom koji je mrtav” se lako može odnositi na repere generaciju pre Wu Tanga, Boot Camp Clika-a i DITC-a, a to je lako mogu biti i ljudi kao što su Big Daddy Kane, Rakim, Kool G Rap ili Doug E. Fresh. Neki ljudi su uspeli da se izvuku iz osamdesetih i da svoju igru učine isplativom u devetoj dekadi: Krs One, Masta Ace i Kool G Rap dolaze na pamet. Neki su jedva preživeli devedesete, naprimer LL Cool J - neki nisu ništa uspeli: Big Daddy Kane ili Rakim koji su se tek vratili na trake tokom 2000-ih, na konto te “old school” potražnje. Kada su Run DMC izbacili praktično boom-bap album na vrhuncu tog zvuka 1993. “Down With The King”, mnogi “old-school” fanovi su rekli da je to “prodaja”, da “hoće da zvuče kao Onyx”, da “se vidi da to nije njihov fazon” itd. Suštinski, “Ooh What You Gonna Do” je postala jedna od rep himni i poslednji trzaj legendarne rep ekipe, u potrazi za onim što svakom rep izvođaču treba, a to je svežina.
Tako da ljudi kojima rep počinje od 1991. treba da znaju da nisu izmislili primedbu da neko “nije real”. Njihovi omiljeni reperi su tu primedbu isto nekoj generaciji pre upućivali, kao što su neki reperi posle njih tu primedbu upućivali njima, rep je na tome i iznikao I da nije bilo tih “smena generacija” i dan danas bismo đuskali na disko-matrice, a ja to ne bih voleo.
Sam taj impuls i poriv da fetišizujete devedesete, njemu se nije lako opreti. Ta dekada je svetski proslavila rep, dala dve emisije koje su obrazovale stotine hiljada ljudi, dala desetine klasik spotova, brdo dobre muzike itd. Ljudi koji su rođeni u rasponu od 1970. do 1988. naprimer, u rep muziku su bili uvlačeni kroz zvuke koji su bili aktuelni u periodu 1990-1997. Već generacija rođena posle 1988. dolazi na bitno izmenjen teren, teren u kome su vladari 50 Cent, Eminem, Jay Z, Nelly itd. Sad mi možemo da debatujemo oko toga čiji je stav bio čvršći i čija je muzika bila tvrđa, ali i ona generacija koja je rođena u periodu 1955-1970 i koja je u rep ulazila u onim stidljivim, lokalnim danima Coldcrush Brothersa, Grandmaster Flasha, Melle Mela, Treacherous Three ili ako želite Egyptian Lovera itd je na ljude kao što su EPMD, ATCQ, NWA itd. kao na “fake” repere, repere koji nisu “real” tom nekom zamišljenom idealu i tako dalje. Isto tako, svakoj generaciji repera koja dolazi posle vaše uvek možete da bacite u facu "ma, sad svako repuje, pre je bilo mnogo teže, morao si da imaš skil, sad svaka budala izda album" i to je tako otkad je rep industrije.
Tako da sve treba gledati u odnosu na istoriju, dakle relativno. U svakom slučaju, velika je šansa da ćete idealizovati muziku koja je bila popularna dok ste vi odrastali i tvrditi da je ona bila “mnogo bolja nego ovo sranje danas”, to je neka zdravorazumska stvar vezana za generalni osećaj nostalgije za mladošću.
Taj zamišljeni ideal se uglavnom otelotvorava kroz priču o magična “4 elementa”. Priča o 4 elementa je čak i delimičan odgovor tog pravog old schoola (1980-1990) na situaciju od 1991-e i to što su u tom periodu bili istisnuti sa scene, što su ih zamenili novi ljudi. U tom periodu, koji se poklapa sa popularizacijom gangsta rapa, mnogi obožavaoci rep muzike koja je nastala pre 1990. su prizivali “lepša i jednostavnija vremena” pre no što je rep bio globalni brend koji je MTV popularizovao, pre no što su pištolji, zlato i materijalni status počeli da se potenciraju kao bitni rep simboli, pre no što su rep izvođači mogli da se obogate od jednog albuma.
Fora oko “underground” muzike je izlizana da ne može biti izlizanija. U ovome, ima dosta udela elitizma određenih rep fanova, koji prosto misle da su oni bogom izabrani da slušaju rep, a da ostala neprosvećena stoka ne sme da ima veze sa tim što oni slušaju. Elitizam, kao takav, ima svoje mesto u istoriji repa, kao što je krijenje ploča koje puštate, nalazite ili semplujete i on je dosta priglup. Ali konkretno ova vrsta elitizma, “ja ne slušam ono što sluša ostala stoka i marva” – je retardirana i ima veze sa potpuno pogrešnim tumačenjem odnosa repa i muzičke industrije. Razumem da postoje slušaoci repa koji uživaju u tome da slušaju izvođača koji je nedostupan širem broju publike, ali nijedan normalan fan repa nema problem što su ljudi kao što su Run DMC, Public Enemy, Wu, Cypress Hill, Snoop, 50 Cent – izvođači svetskog formata. I na šta bi ovaj rep ličio da nije tako i da ovaj žanr muzike nije uticao na pop muziku na svetskom nivou ? A ako već tražimo tvrd rep, u tom “undergroundu” ima podjednako (ako ne i više) mekanosti, kao i u mejnstrimu. Sintagma “undeground rap” odavno više nije nikakva garancija dobre muzike, čak naprotiv.
Na kraju, pitanje šta je suština repa, da li je to novac, kurve, moć i uticaj ili je to neko ljupko, dobronamerno, “inteligentno” zezanje ili je to naglašavanje nekih društveno-političkih pitanja, ili je to prosto neki poetizovani odraz života na ulici – je pitanje od milion dolara.
U suštini, prilično je jasno da je to jedna montirana, pogrešno konstruisana nostalgija rep slušalaca koji su se formirali kao fanovi 90s repa. Možda je ovo malo čudno ako dolazi od jednog pre svega 90s-stuck čoveka, no u nekoliko momenata ćemo secirati to malo bliže.
Da biste zaključili da li patite od ovog poremećaja, pitajte sebe nekoliko pitanja:
- da li mislim da su rep tekstovi tokom 90-ih obraćali više pažnje na „prave stvari“, a manje pažnje na kola, kurve i oružje
- da li mislim da je rep izvođačima ranije novac bio manje bitan
- da li mislim da bi rep bio „tvrđi“ da su Tupac i Biggie živi
- da li mislim da Big L, da je preživeo, nikad ne bi uradio stvar preko Swizz Beatzove matrice
- da li mislim da postoji zavera izdavačkih kuća koje „namerno žele da unište pravi rep“
- da li mislim da je Talib Kweli bolji emsi od Wacka Flocke i na osnovu čega to merim
Ukoliko na ova pitanja odgovorite sa „da“, onda imate problem nerealnog sagledavanja istorije rep muzike i uopšte, temelja i okolnosti pod kojima ova muzika nastaje.
Ovde očigledno imamo problema sa ogromnim brojem sadržaja i vrednosti koje su upisivane i pripisivane u rep muziku, a ta praksa postoji otkad je rep postao komercijalno isplativ.
Ako vas neko pita koja je suštinska stvar rep muzike, koja je okidač, pokretač, osnovna napetost koja daje zamajac i gura celu stvar – radi se o napetosti koja je obrađena još te 1983. sa filmom „Wild Style“. Osnovna tema filma je upravo odnos međuzavisnosti između hip hop kulture kao jednog autentičnog, direktnog izraza getoizirane manjine obojenih ljudi i njene nadogradnje (bez koje mi u Evropi verovatno nikad ne bi saznali za nju) – industrije šou biznisa.
Uostalom, to su i zakoni istorije - sve što se dešava oko nas, sve što doživljavamo kao napredak i razvoj dolazi iz napetosti, iz nekoliko sukobljenih faktora koji se prevladavaju i tako putujemo od tačke a do tačke b.
Dakle, fenomen zvani „hip-hop kultura“ nije nimalo lak za dešifrovanje, budući da je star preko 30 godina i da je do sad dao bezbroj mutacija i podžanrova. Takođe, ne tvrdim da je ovo što iznosim apsolutna istina, ali mislim da je vrlo blizu.
Kada je Sugarhill Records konačno doneo odluku da neku hip-hop stvar konačno stavi na ploču, da od nje napravi robu za tržište, da je promoviše, prodaje, zarađuje na njoj, dani nevinosti hip-hopa su prošli. Hip-hop je odlučio da uđe u arenu industrije i da se bori za sebe i ono, hvala bogu što je tako. Tada se određeni broj ljudi isto ljutio kako je to „prodaja“, izneveravanje određenih „nepisanih načela“ hip-hopa, ljudi su se pitali „kako možete da stavite tako nešto kao što je hip-hop na ploču, hip-hop je kompletan događaj, ne samo muzika već i grafiti, brejkdensing itd“. Dok su se oni opasuljili, „Rappers Delight“ je obišla svet, prodala 5 miliona komada, zapalila planetu na ovaj fazon – a sve to na čemu? Na presviranoj disco matrici i ukradenim tekstovima ? Keep it real.
Ipak, današnji „4 elementa“ prvosveštenici nikad neće osuti paljbu na prvi rep hit ikada – „old skul, matori, a ne Lil Wayne“.
Od momenta kada je rep koristio studijske muzičare koji su svirali disco šablone preko kojih se repovalo, rep nam je doneo:
- Afro-futurizam Bambaate koji je uveo Kraftwerk u priču i za nekoliko godina ceo kontinent i celu rasu zapalio electrom
- Marley Marla koji je celu stvar premotao na 1972. i Kool Herca koji je u Bronksu vrteo funk brejkove. Marley je želeo da sintetizovane bitove zameni „organskim“ zvukom ranih funk 12-ica
- Kao direktan nastavak na to pojavu boom-bap zvuka na istoku, negde početkom '90-ih gde su Premier, RZA, Large Professor, Beatminerz, Erik Sermon i DITC isklesali svoja imena
- West Coast rep koji je prvo imitirao zvuk Istoka, zatim pronašao sebe u zvuku fanka kasnih '70-ih u i ranih 80-ih, pre svega u onome što su George Clinton i braća Troutman radila u to vreme. Dr Dre je, naravno, patrijarh ovog pokreta
- Omekšavanje celog njujorškog boom-bap tripa što se pre svega vidi na debiju Jay Z-a. Ceo grad masovno pravi tranziciju na „svileni gangsterizam“ soul semplova, mekših bubnjeva i pitkijih baseva, što do dan danas ostaje primetan trend NY beatmakinga
- Uspon drugog talasa južnjačkog repa, nakon Geto Boysa, Rap-A-Lot priče i Outkasta, jug su preuzeli producent Mannie Fresh i emsi/producent Lil Jon.
Nakon uspeha crunk muzike, ostatak industrije je morao da prati južnjački trend i tako je do dan danas, nekih 12-13 godina kasnije.
Pritom, ovo su samo najkrupniji delovi istorije, koji ispod sebe imaju barem još po dve male kuhinjice. Ovo sam skicirao samo da bi videli koliko je faza hip-hop kultura prošla za svojih 30-ak godina koliko postoji kao tržišni fenomen, plus razne vredne ili bezvredne mutacije koje su došle kao posledica mešanja sa drugim žanrovima: hip-house, new jack swing, moderni r'n'b, neo-soul itd.
E sad, za svaku od gore pomenutih faza vi ste imali slušaoce prethodne faze koji su za potonju govorili da je „prodaja“, da „ništa ne vredi“, da je „pre bilo bolje“ itd. Ja sam prilično siguran da (i za neke od tih stvari postoje dokazi) je hip-hop od najranijeg početka imao one koji su na svaki novi korak u istorijskom razvoju kulture gledali sa neodobravanjem i one koji su taj novi korak u razvoju izguravali svojim entuzijazmom i upravo stajali iza tog koraka, verujući da on mnogo bolje predstavlja „njihovo vreme“ od prethodnog nekog koraka.
Posle ove digresije, možemo da se vratimo na centralno pitanje ovog teksta, a to je kako se formira rep nostalgija i koja je njena uloga u rep zajednici.
Brze činjenice; hip-hop nostalgija se uglavnom svodi na:
1) Fetišiziranje '90-ih i nekakvog apstraknog „old school“ duha
Postoji vrlo malo ljudi koji će vam reći „brate, taj Wu Tang i Black Moon su toliko fejk da ja nemam reči. A, dok smo mi rokali Big Daddy Kane-a, Run DMC i Rakima, gde su oni bili. To ti je pravi rep“. Ili „ma šta matori smaraš sa tim Ice Cube-om i NWA, gde su oni bili dok su Egyptian Prince i Toddy Tee palili klubove“.
Taj prigovor je verovatno postojao na prelazu osamdesetih u devedesete, ali sa pojavom ideje "real hip-hopa", to pozivanje na pogrešno shvaćen old-school integritet se uglavnom setovalo na neki zamišljeni početak i on se uglavnom postavlja na 1990/91-u, kada počinje „real hip hop“ računanje vremena.
2) Opsesivno pominanje “4 elementa”
Bitan element univerzalnog raspoznavanja „real hip-hop“ glava je i pozivanje na čuvena 4 elementa hip-hop kulture: grafiti kulturu, brejkovanje, Djing i emsiing.
Ako su to zaista reči Afrike Bambaate, onda je dosta pogrešio, budući da pored ta 4 navedena postoji još dosta elemenata koje čine neko jedinstvo hip-hop fazona. Dodao bih tu modu, način izražavanja, neke mentalitetske pretpostavke prosečnog rep slušaoca, upotrebu droga itd. Hip-hop je mnogo kompleksniji i sveobuhvatniji fenomen od toga da bude svodiv na ova 4. Kao što svi vidimo, vremena se menjaju.
3) Potenciranje “underground” kredibiliteta i osuđivanje svake “prodaje” mejnstrimu
Vrlo je teško objasniti ovo, budući da većina izvođača koje backpack 90s nostalgičari slave jesu prodali po više stotina hiljada ploča/diskova i slove za svetske zvezde. Da oni nisu bili svetske zvezde, većina nas ne bi čula za njih, a svetske zvezde ne bi postali da nisu ušli u mejnstrim igru. Ispada da su pare jednog Q-Tipa znatno “čišće” od Cam’ronovog novca, naprimer.
4) Uverenje da je princip “kola oružje novac kurve” uveden tek nakon 2000. godine, a da je rep muzika pre toga imala daleko “više smisla” i “prosvećenije” i “dublje” tekstove koji su se znatno više stvari ticali od pukog, praznog gangsta šablona
Takođe, ja ne znam šta su ljudi koji ovo misle slušali od repa devedesetih. Ovo je tačno ako ste slušali “Ice Ice Baby” ili “Rump Shaker”, ali ako isključimo Native Thongues ekipu, rep muzika devedesetih (pa i dobar deo muzike kasnih ’80-ih) obiluje napetošću koja je u finoj meri izražena kroz vrlo napetu i često nasilnu atmosferu. Isto tako, ovo pitanje koje se odnosi na promociju hedonizma, bogatstva i lagodnog života, uvek se zapitam koji bi to pravi fan imao problem sa ovim kad vidite na YouTube-u komentar na bilo kom 90s rep hitu: “e ovo je rep muzika, a ne ona govna sa ribama i skupim kolima u spotovima” (!?!?).
Ako bi hteli da damo kontraargumente ovim pobrojanim tvrdnjama, treba znati da prigovor da neki izvođač nije “dovoljno real” nije smišljen 1998-e, već ga je možda vaš omiljeni reper 1993-e dao nekom reperu koga vi poštujete. Recimo, U God-ova prijava o “slabim emsijevima koji dolaze sa slengom koji je mrtav” se lako može odnositi na repere generaciju pre Wu Tanga, Boot Camp Clika-a i DITC-a, a to je lako mogu biti i ljudi kao što su Big Daddy Kane, Rakim, Kool G Rap ili Doug E. Fresh. Neki ljudi su uspeli da se izvuku iz osamdesetih i da svoju igru učine isplativom u devetoj dekadi: Krs One, Masta Ace i Kool G Rap dolaze na pamet. Neki su jedva preživeli devedesete, naprimer LL Cool J - neki nisu ništa uspeli: Big Daddy Kane ili Rakim koji su se tek vratili na trake tokom 2000-ih, na konto te “old school” potražnje. Kada su Run DMC izbacili praktično boom-bap album na vrhuncu tog zvuka 1993. “Down With The King”, mnogi “old-school” fanovi su rekli da je to “prodaja”, da “hoće da zvuče kao Onyx”, da “se vidi da to nije njihov fazon” itd. Suštinski, “Ooh What You Gonna Do” je postala jedna od rep himni i poslednji trzaj legendarne rep ekipe, u potrazi za onim što svakom rep izvođaču treba, a to je svežina.
Tako da ljudi kojima rep počinje od 1991. treba da znaju da nisu izmislili primedbu da neko “nije real”. Njihovi omiljeni reperi su tu primedbu isto nekoj generaciji pre upućivali, kao što su neki reperi posle njih tu primedbu upućivali njima, rep je na tome i iznikao I da nije bilo tih “smena generacija” i dan danas bismo đuskali na disko-matrice, a ja to ne bih voleo.
Sam taj impuls i poriv da fetišizujete devedesete, njemu se nije lako opreti. Ta dekada je svetski proslavila rep, dala dve emisije koje su obrazovale stotine hiljada ljudi, dala desetine klasik spotova, brdo dobre muzike itd. Ljudi koji su rođeni u rasponu od 1970. do 1988. naprimer, u rep muziku su bili uvlačeni kroz zvuke koji su bili aktuelni u periodu 1990-1997. Već generacija rođena posle 1988. dolazi na bitno izmenjen teren, teren u kome su vladari 50 Cent, Eminem, Jay Z, Nelly itd. Sad mi možemo da debatujemo oko toga čiji je stav bio čvršći i čija je muzika bila tvrđa, ali i ona generacija koja je rođena u periodu 1955-1970 i koja je u rep ulazila u onim stidljivim, lokalnim danima Coldcrush Brothersa, Grandmaster Flasha, Melle Mela, Treacherous Three ili ako želite Egyptian Lovera itd je na ljude kao što su EPMD, ATCQ, NWA itd. kao na “fake” repere, repere koji nisu “real” tom nekom zamišljenom idealu i tako dalje. Isto tako, svakoj generaciji repera koja dolazi posle vaše uvek možete da bacite u facu "ma, sad svako repuje, pre je bilo mnogo teže, morao si da imaš skil, sad svaka budala izda album" i to je tako otkad je rep industrije.
Tako da sve treba gledati u odnosu na istoriju, dakle relativno. U svakom slučaju, velika je šansa da ćete idealizovati muziku koja je bila popularna dok ste vi odrastali i tvrditi da je ona bila “mnogo bolja nego ovo sranje danas”, to je neka zdravorazumska stvar vezana za generalni osećaj nostalgije za mladošću.
Taj zamišljeni ideal se uglavnom otelotvorava kroz priču o magična “4 elementa”. Priča o 4 elementa je čak i delimičan odgovor tog pravog old schoola (1980-1990) na situaciju od 1991-e i to što su u tom periodu bili istisnuti sa scene, što su ih zamenili novi ljudi. U tom periodu, koji se poklapa sa popularizacijom gangsta rapa, mnogi obožavaoci rep muzike koja je nastala pre 1990. su prizivali “lepša i jednostavnija vremena” pre no što je rep bio globalni brend koji je MTV popularizovao, pre no što su pištolji, zlato i materijalni status počeli da se potenciraju kao bitni rep simboli, pre no što su rep izvođači mogli da se obogate od jednog albuma.
Fora oko “underground” muzike je izlizana da ne može biti izlizanija. U ovome, ima dosta udela elitizma određenih rep fanova, koji prosto misle da su oni bogom izabrani da slušaju rep, a da ostala neprosvećena stoka ne sme da ima veze sa tim što oni slušaju. Elitizam, kao takav, ima svoje mesto u istoriji repa, kao što je krijenje ploča koje puštate, nalazite ili semplujete i on je dosta priglup. Ali konkretno ova vrsta elitizma, “ja ne slušam ono što sluša ostala stoka i marva” – je retardirana i ima veze sa potpuno pogrešnim tumačenjem odnosa repa i muzičke industrije. Razumem da postoje slušaoci repa koji uživaju u tome da slušaju izvođača koji je nedostupan širem broju publike, ali nijedan normalan fan repa nema problem što su ljudi kao što su Run DMC, Public Enemy, Wu, Cypress Hill, Snoop, 50 Cent – izvođači svetskog formata. I na šta bi ovaj rep ličio da nije tako i da ovaj žanr muzike nije uticao na pop muziku na svetskom nivou ? A ako već tražimo tvrd rep, u tom “undergroundu” ima podjednako (ako ne i više) mekanosti, kao i u mejnstrimu. Sintagma “undeground rap” odavno više nije nikakva garancija dobre muzike, čak naprotiv.
Na kraju, pitanje šta je suština repa, da li je to novac, kurve, moć i uticaj ili je to neko ljupko, dobronamerno, “inteligentno” zezanje ili je to naglašavanje nekih društveno-političkih pitanja, ili je to prosto neki poetizovani odraz života na ulici – je pitanje od milion dolara.
Za mene je Ice T da odgovor još 1991. - "I'd be a true sucker if I acted like I didn't care/ I rap for brothers just like myself/ Dazed by the game, in a quest for extreme wealth/ But I kick it to you hard and real/One wrong move, and your cap is peeled”.
Rep može da bude što-šta, ali ako u njemu ne osećate ulicu, rep nije ništa. Nije svako rimovanje preko programiranog ritma rep, rep podrazumeva određeni stav i tačku gledišta sa koje emsi nastupa. Nastavićemo dalje, za one sa jeftinijim kartama.
Dobar tekst, lepo objasnjeno.
ОдговориИзбришиsuština rapa je, kao i suština drugih oblasti hip-hopa, individualna priča, stvaranje sopstvene ličnosti i imena na traci, priča o "sebi" kao o bogu, nedodirljivom, superheroju, gde je ta ličnost-na-traci delom proizvod mašte, delom stvarna ličnost. (sudbina rapa je da balansira između stvarne stvarnosti i fikcije jer, da reperi repuju samo o STVARNIM stvarim rap bi bio dosadan, a da repuju samo o fiktivnim stvarima rap ne bi nikoga pogađao na način na koji pogađa kad ima reference na stvarni život)
ОдговориИзбришиdakle, rap je pre svega lični reprezent, predstavljanje pojedinca koji tvrdi sopstvenu (nad)moć i izvanrednost. ali, lični reprezent (kao i identitet svakog čoveka?) iz raznih razloga teži utemeljenju i ispostavljanju odnosa sa raznim kontekstima pa se otuda u svakom ličnom reprezentu javlja i reprezent ekipe, kraja, grada, naroda, rase - grupa kojima pojedinac pripada i u okviru kojih je izgradio svoje najvažnije delo, odnosno samog sebe. taj reprezent zaleđa individualne priče je ono što svakom hardcore rapu daje najveći deo appeala kod slušalaca jer, koliko god reper bio vešt sa rečima i emocijom na traci, uvek je teže dopreti i "dirnuti" slušaoca čistim reprezentom sopstvene izvanrednosti, izdvojene iz drugih konteksta - kakav, inače, reprezent mora biti ako neko oće da bude bog, tj. apsolutan ("there's god on the mic" - kool moe dee) - nego pričom u kojoj se ispostavlja i realnost neke šire grupe kojoj reper pripada.
a nostalgija kako je prikazana u tekstu je jedan iracionalni odnos prema celini rapa. taj bekpekerski odnos prema celini rapa očigledno nastaje i opstoji na nerazumevanju temeljne priče, nerazumevanju hc rapa.
ОдговориИзбришиdobar tekst, čeka se u nastavku rasvetljavanje tog odnosa rapa sa ulicom, bilo bi dobro kad bi postojalo nešto nalik argumentu, kad bi bila ispostavljena neka logika razvoja tog odnosa, da ne ostane samo na postulatu.
Bice svega, samo nas nece biti.
ОдговориИзбришиasjaojsopjopjesopa
ОдговориИзбришиRIJEČ
dosta lepo napisano,ne bi trazio neke mane tu ali postoji razlika u stavu u hip hopu 90ih i ovom sada koja je mnogo vidljivija od one sa prelaska 80-ih u 90-e.
ОдговориИзбришиtačno je da postoji veća razlika u stavu između 90ih i 2000ih nego između 90ih i zlatnog doba.
ОдговориИзбришиnajsuštinskija stvar u kojoj se stav najsavremenijih repera 2000ih razlikuje od stava repera iz 90ih i zlatnog doba je izbacivanje battle momenta iz priče i, manje-više, intuitivno kapiranje da, ako hoćeš da budeš apsolutan i bog na traci, ne smeš nikome da dozvoliš da ulazi u tvoju igru, ne smeš da se obraćaš/prozivaš/pretiš Drugom jer time još nekog osim sebe priznaješ kao bitnog.
recimo da je hc rap stav 2000ih autističan i da nema onu catchy dramu i energičnost koju ima otvoreno borbeni stav hc repera 80ih i 90ih.
naravno, nisu reperi 2000ih izmislili ni iz čega taj stav. bilo je nagoveštaja toga kod mnogih repera iz 90ih, a možda čak i 80ih. najbolje je tražiti primere kod likova koji su svoj reprezent i kretanje ka božanskom statusu zasnovali na priči da su kulji, a ne opasniji i nadrkaniji od ostalih - too $hort, snoop, andre 3000 itd itd. i treba tražiti prijave koje pokazuju prelaz sa battle stava na iskuliravanje drugih tipa "ja ne znam ko si ti?!", "nikad nisam čuo za tebe/ne slušam tvoje pesme, niti znam da ih imaš"...
takvo jedno istraživanje istorije rapa i poentiranje bitnih momenata razvoja hc stava koji je očišćen od battle momenta bi moglo da bude tema jednog dužeg bloga.
cekaj,muzika nije bitna il sta?ne sastav kao tad su se furali funk brejkovi i semplovi a sad sintovi i neke sinteticke ritam masine nego sam momenat da je danas rap 66 puta mekaniji.estetika.danas reperi izgledaju ko pickice koje cekaju da neko dodje da im izotima lanac,daj tog rolexa,onako klinacki.svi su uskocili u uske panralonice i pederske majcice a to je jako bitan deo slozicete se.prica o novcu i moci postoji jos od rappers delighta ali nisu radjeni celi albumi o tome,nisu se reklamirali brendovi tj u nevidjeno manjoj meri se sve to desavalo i mislim da je to odgovor na pitanje sta je bilo pozitivnije,hip hop nije bio toliki main stream i moje misljenje je da to nije trebalo da se desi i da je to oslabilo muzicki pravac i kulturu uopste.
ОдговориИзбришиšta je sa "my adidas" kod run dmc, šta je sa tanquerayom i još punim kurcem brendova kod drea i snoopa?
ОдговориИзбришиinače, priče o novcu i moći je bilo uvek, naročito otkad je gangsta rap nastao, samo to nisi primećivao jer je postojala gomila rima o konkretnom cimanju s drugim likovima, cela ta drama pa je priča bila življa. ovako, kad su ljudi umanjili taj udeo battle priče, tj. priče o drugima, i koncentrisali se isključivo na priču o sebi, iscedili čist reprezent, ostalo im je samo da se lože i da do iznemoglosti bacaju prijave o kešu i moći koju (navodno :s) imaju i da ih osvežavaju tako što će istu stvar koji su mnogi pre njih rekli da kažu sirovije (neki bi rekli dumbdownuju) ili što će da istripuju neku igru reči i sl.
Ovaj anonimni uklizava, a nije ispratio pricu do kraja sa novijim repom..
ОдговориИзбришиzna se ko je ostao coogi do carapa
ОдговориИзбришиa da ne spominjemo sto je ceo nyc devedesetih od tim doga do bcc ekipe setao timberland
a pogotovu mi idu na kurac ovi domaci bekpekeri (bekpekeri u pogrdnom smislu) kolki su slepci da svrsavaju na timbz dok su im likovi u er maksu sabani... Eno im ga djordje balasevic i dzoni stulic pa nek ga bacaju na "duboku liriku" i prepuste nama ove plitkoumne sabane... Odakle oni uopste u repu s takvim razmisljanjem?
Kolko vidim nije im najasnije da u srbiji nemas timberland i glokove, posaljite ih u nedodjiju
@anonimni
a pazi sta je vule cya reko
"namrsteni pogledi i izgrbavljene poze
sada usli su u cipele i utegli se roze"
kako rep, tako se i moda (koja je inace jako bitan element hiphopa, ko sto je receno u blogu) stalno menja, evoluira... Na radiviziji je npr jedan lik (diplomata) to odlicno opisao tako sto je hronoloskim redom poredjao slike run dmcza u b boy stensu, bigija na ulici u bruklinu, u karl kaniju i timberlandkama i na kraju dipset ekipu
ok,uso u raspravu cisto da vidim koliko citate napisano a niste procitali nista,jebiga,ne mogu da vas teram da citate a tek ne mogu da vas teram da realno pogledate situaciju jer vi niste ovde zbog diskusije,rasprave nego da isfurate svoje definicije.samo se nadam da cete jednog dana biti otvoreni da zaista pricamo o ovom sranju,kad kazem ne citate mislim na to da sam rekao da price o novcu i moci postoje od kad oces al onda me le lou benny demantovao rekavsi to isto.
ОдговориИзбриши@hen it rains.sta si ti zeleo da kazes?de to ja klizam?sta ti to znas a ja ne?ili reci nesto konkretno ili se nosi u 3 picke materine sa ovog bloga,ovde razgovaramo a ako ne znas sta je to mojne da komentarises i mojne da upadas sa tim prijavama.il reci nesto il pljugaj kurcinu.dovidjenja.ostale molim da citaju i da ne odgovaraju polovicno.
anonimni brate mnogo si beo botino.
ОдговориИзбришиanonimni šta nije jasno? napisao sam da je priča o kešu i moći bila centralna priča i u gangsta rapu, samo što je bilo više rima o cimanju, pucanju, čekanju u šteku itd, cela ta drama, pa je manje dolazila do izražaja ta priča. sad dolazi više do izražaja zato što je sad reprezent destilovan i često imaš čistu esenciju ličnog reprezenta bez priče o bilo kom drugom.
ОдговориИзбришиOvaj anonimni je garant onaj sa riva sto postavlja slike kako duva u vojsci
ОдговориИзбришиАутор је уклонио коментар.
ОдговориИзбришиAko već neko povlači Uncle Bam-a kroz svoju konstrukciju onda bi trebao da uzme u obzir njegov pravi stav i reči:
ОдговориИзбриши"... the 5th element- KNOWLEDGE, culture and overstanding and then all the other plus elements that comes after that"
Hvala.
coldie zakucao komentar, probajte da skinete to sranje i sjebaćete prste :D
ОдговориИзбришиtu je i guru koji je prodavao priču o znatno većem broju "elemenata", krs koji je otišao u neku rep teologiju i šta li već...
pozdravljam teorijske pristupe ali se vrlo brzo svedu na izdrkavanje likova koji fakat mnogo znaju ali nemaju taj senzibilitet da ispostave to da polupismeni brat skapira
zorane pa nemojmo sad s tim poluguzim komentarima :* neke stvari, neki uvidi prosto moraju da se objasne "intelektualno" jebi ga, ne mogu da se iskažu "običnim jezikom".
ОдговориИзбришиinače, očekujemo u narednim blogovima i jasan stav po pitanju
ОдговориИзбришиNA STRANU KONKRETNI PRIMERI, DA LI JE, UOPŠTENO GLEDANO, VREDNIJI NEULIČNI HARDCORE RAP ILI ULIČNI RAP KOJI NIJE HARDCORE (RECIMO ULIČNI EMO RAP)?
ovo je jedno od pitanja iz kog može da se razvije dosta priča.
hc rap stav, tj. (battle)represent stav, tj. ŽELJA DA SE NAPRAVI IME I DA SE BUDE NAJVEĆA CUJFA predstavlja, po mom mišljenju, stav ulice prenet na simbolički nivo. kako u rapu, tako i kod grafita, i u bboyingu (i svim ostalim hip-hop plesovima)...
u tom smislu - ako neki reper nema taj hc stav i umesto njega ima neki pop/mejnstrim stav, a rapuje o ulici, da li njegove pesme na nivou stava i suštine priče smatramo vrednijim u rap smislu od priče nekog neuličnog lika koji ima hc stav?
ja sam za tu za hc rap stav do kraja, jebeš površne reference na ulicu (nabacivanje imena, poznavanje običaja, sleng i sve ostalo što neki rap čini "uličnijim" ili "uličnim")
YOU ADD A LITTLE STREET TO R-A-P
BUT... !!!
naravno
ОдговориИзбришиslažemo se da je ULIČNI HARDCORE RAP NAJBOLJI IZBOR
alooo ljudiii, smirite se...svi ste u pravu donekle i totalno se slazhem sa textom, ali da li je neko zaboravio glavnu stvar: MUZIKU !
ОдговориИзбришиjebesh sve u pesmi lirici itd, ako me matra u kombinaciji sa kvalitetnim flow-om ne natera da klimam glavom !
uf,da je rep spoken word i recitacija ko sto nekad neko rece da bi pljuno po svemu ovo bi imalo smisla kolko tolko.prvo i prvo nisi razmislio zbog cega nostalgija...recicu ti samo sta meni fali pa ti mozda padne na pamet da je pisanje ovakvog bloga simptom neznanja.meni fali energija koju je rap imao nekad a sad nema,fale mi i funky groove i jazzy iskuliran trip.fale kvalitetni likovi koji iznose pricu.seti se buste,ill al skratcha,mop-a,bone thugz-a i gomile likova koji su se trudili da zvuce orginalno i autenticno...de je to sad i zasto si odma zauzeo taj vatanje boga za muda stav kad nisi procitao,naucio??procitaj,nauci,skapiraj pa se vrati i napisi ovo ponovo.peva i dino merlin o ljubavi ali stivi vonder to radi 3430843843883 puta bolje.
ОдговориИзбришиmojne da svodis rap na proste cinioce,veci je i komplikovaniji od toga ali ako vec to radis uzmi svaki faktor i razmisli o njemu.definicija je nepotpuna kao i vecina na blogu...o tome kasnije ako me ne bude mrzelo
ОдговориИзбришиmatori, doktor si
ОдговориИзбришиiako i ove neke zamerke u komentarima stoje,
čitanje ovog bloga je uživanje
i to mi je najvažnije
lkepa
slažem se sa timbetom. autor ima vrhunsko enciklopedijsko znanje i kampanjski naučene gomile stvari, sa doduše dosta nekih ispravnih stavova.
ОдговориИзбришиali, doduše, neznanje mu se ogleda u neproživljenom periodu života kada je taj rep bio aktuelan ili polako počeo da fejduje.. taj trip koji je nosio sa sobom, i ta energija koju je pomenuo timbe.